Pismo

Zašto  ti pišem ne znam 
kao ni ti što ne znaš
zašto čekaš moje pisanje
 
volim li te – ne
bar ne kao ženu
želim li te – ne
ni kao ženu
sanjam li te – ne
čak ni u erotskim snovima
u mislima si mojim – ne
samo kad treba da ti pišem
pa šta je onda po sredi
četvrtak nije
 
e sve si blesav čujem te kako kažeš
sve sam blesav mislim i sam
jer da nisam ne bih ti pisao
i svaki put jednako uzdisao
nad neprolivenim suzama
nad nepoželjenim željama
nad nesanjanim snovima
nad mislima u kojima nisi
 
svejedno ću ti pisati

 

© 2022 Branimir Perić

 

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Jarak

Desilo  se iznenada, znaš. Najpre nisam znao šta je probudilo to mučno sećanje u meni i otkud baš ono da mi padne na pamet. Ništa rekoh, glupo je razmišljati. Nikada ne silim mozak na izbacivanje rešenja kada to ne uradi iz prve. Opustim se, dozvolim senima prošlosti i njima izazvanim osećanjima da mi se sami motaju po glavi. Iz takve gužve uvek ispadne odgovor. Kao što ćeš videti i sada se pojavio – ali ne sam od sebe.

Čitao sam Hakslija, „Vrli novi svet“. Upravo sam završavao jedan pasus kada se, podstaknuta Hakslijevim rečima, u meni stala da praćaka misao. Zapravo, nisam siguran da li se desila po završetku ili u toku čitanja pasusa, tek desila se. „Vrištanje beba najednom promeni svoj ton. Bilo je nečeg očajničkog, gotovo suludog u tim oštrim i isprekidanim kricima što su ih ispuštale. Njihova mala tela su se trzala i kočila, udovi se cimali kao da su vučeni nevidljivim žicama.“ Upotrebim li logiku, sled radnji nije mogao da se odigra nikako drugačije nego tako što je izdajnička psiha povezala nekako ovaj detalj iz Hakslijeve knjige sa tobom, i u sumornom bljesku, izbacila sećanje na tebe. Ali kakvo! Sećanje u kojem skičiš, kovitlaš prašinu, pružaš ruke, tupćeš nogama…

Lepo te vidim, stojiš na ivici jarka. Lomnica. Kišno i tmurno vreme obljubilo nebo. Još neko je sa nama. Njega ne razaznajem. Prešao je preko jarka pre nas i tamo, malo niže, čeka. Miris devojke se raširio za njim, golicav i opor, pomešao se sa šuštanjem svilenih čarapa ispod suknje. (Verovatno je bila devojka. Ili su mi se miris i šuštanje čarapa ubacili iz nekog drugog sećanja.) Ti još uvek stojiš sa druge strane. Ja već prešao, čekam da i ti preskočiš. Gledaš me podsmešljivo, malo nakrenute glave (kokoške tako izvijaju vrat dok strepe šumove). Napućila si usne zajedljiva i cinična (nemaš kvarne zube, a kvarno se smejuljiš). Usne ti se malo rastvaraju, ruke zauzimaju polupodignut stav – pružaju se prema meni. Sličiš mačku spremnom da skoči, možda čak i žabi pred kreket. Ruke ti zamlatarale vazduhom, pištiš i pijučeš. Kobajagi si bespomoćna, strah te „dubine“. „Bilo je nečeg očajničkog, gotovo suludog, u tim oštrim i isprekidanim kricima što su ih ispuštale.“ „Periću, prenesi me!“ Iskrivila si se i zgrčila u zanosu glume. „Njihova mala tela se trzala i kočila; udovi se cimali kao da su vučeni nevidljivim žicama.“ „Periću, prenesi me!“ Sa lica ti se ne skida obešenjački smešak. Zalutali zrak svetla ti pleše po vlažnim zubima (i oblaci znaju da svetle). Ljupka i otužno grozna, mislio sam, magarac – ni Simonac mi nije bio ravan.

Toliko sam te mrzeo tog trenutka da mi se, u punom zadovoljstvu srozavanja, sama od sebe stvorila slika zbivanja sa naše poslednje đačke ekskurzije. Nemoćni kojima uši gore od poniženja imaju neodoljivo potrebu da se dodatno kažnjavaju posezanjem za scenama iz prošlosti u kojima su se bljutavo osećali. Ili nisko.

Sećaš se? (Ali gluposti, kako se možeš setiti – to je bila muška šala, vi za nju niste znale.) Kupili smo u Ljubljani pakovanje prezervativa. Spremni za rodeo raspakovali smo gumu i razvili je da izgleda što ubedljivije kad je Simonac bude napipao u džepu i zbunjen izvukao. (Simonac je bio ludo zagrejan za tebe. Ali, kao i svaki grmalj smotan i trapav, nikako da skupi hrabrost da ti to i kaže – u odsudnom trenutku samo pogne glavu, zacrveni se, pa se brže bolje maša džepa, vadi maramicu i briše nos.) Čak smo mu bili namestili i da u vožnji sedi do tebe.

Na jednoj pauzi neko je gumu neprimetno ubacio Simoncu u džep (onaj odakle vadi maramicu). Dok je autobus tandrkao kroz noć, upaljači su uporno svetleli nad vašim glavama. Nestrpljivi, iščekivali smo trenutak kad će Simonac, uplašen da ti iskaže ljubav, zavući ruku u džep da izvadi maramicu, pa da već jednom zaurlamo i padnemo u ekstazu od smeha i ludila, da ga dovedemo dotle da počne da deli šamare unaokolo, da psuje i sikće, onako prigušeno i sebi u bradu, kako već to samo on ume...

Prošla je ponoć i ništa se nije desilo. Svi su bili razočarani, besni na Simonca, besni i prebesni. Jedino sam ja mudro ćutao. A zar je trebalo da im kažem, zar je trebalo da priznam da sam gumu Simoncu ubacio tako spretno u džep da me je osetio? Zar je trebalo da kažem i da me nije udario a da je mogao, već da me je, odozgo sa stepeništa autobusa, samo pogledao, i to takvim pogledom, da i danas pamtim onu užasnu bol u njegovim vodnjikavih očima? Zar je sve to zaista trebalo reći? Tako sam se glupo bio osećao, glupo kao i u sceni nad jarkom, samo što tada nije bilo Simonca da zuri u mene, umesto Simonca bila si ti, ti koja mi se smešiš ispod oka, prepredeno, malo i podmuklo, smešiš se ne prestajući da skičiš poput praseta u oboru.

„Vriskanje beba najednom promeni svoj ton.“ Iznenada si prestala da cviliš i prešla preko potočića sama. Nije te ništa u tome smetalo, nije te ništa razočaralo, bilo je sasvim logično da te neću preneti. Kažem „bilo“, jer danas više nije, danas ne mogu da shvatim mnoge stvari, ne mogu da shvatim ni svrhu tvog iskanja, ni zadovoljstvo koje si time sebi priuštila. Da se još jednom to desi sigurno bih razumeo, kao što je sigurno i da bih te preneo, a još je sigurnije da te više nikada ne bih spustio. Sećanje je podvala sopstvene duše, podla i pokvarena. Nema ničeg goreg nego kad ti iz prošlosti ispliva takva scena. Ili još gore: nepovezani fragmenti scena. Jedino da plačeš nad njima – da ih se otreseš ne možeš. A i što bi ih se otresao. Zaljubljen sam u svoja sećanja makar i bolna, pa i sećanja na tebe. Zaljubljen sam u sve što nisam, zaljubljen u sve što nemam.

Lepo te vidim, stojiš na ivici jarka. Lomnica. Kišno i tmurno vreme obgrlilo nebo, ali nisam siguran. Sve gledam kao u snu. Ili možda samo tebe i zemlju. Blato. Još neko je sa nama...

KRAJ

© 1974, 2022 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Priča je objavljena priča "Jarak" je objavljena u zborniku odabranih radova sa književnog konkursa "Banatsko pero" 2022." Izdavač: Biblioteka "Branko Radičević" sa istoimenim književnim klubom, Žitište, decembar 2022.

Priču su odabrali književnici: Radivoje Šajtinac, dr Slavomir Gvozdenović i Vitomir Teofilović.

 

 

Ubadači

I ubo me je iznenada, podmuklo, onako kako samo on to može da učini. Stvorio mi se iza leđa, izniknuo iz blata i ubo, nečujno, prefrigano kao kojot, ubo me je onim tupim kuhinjskim nožem iz „Studentskog parka“. Ili sam to možda ja njega ubo? Ne znam. Glavno da mi ga je zabo naglo, pravo među rebra, tako spretno, da sam zastao zapanjen tolikim njegovim iskustvom sa tim, naizgled, neoštrim priborom za jelo.

Začudo, nisam osetio bol, ta bol, ako je i nastala, nije uspela da se izvije i urlikne od opšte boli, jer bolelo me je čitavo telo, izmrcvareno gacanjem po blatu kome se nije video kraj.

Koračam tako (ako se to uopšte može zvati koračanjem), propadam kroz lepljivu smesu, s mukom izvlačim noge. Kiša se obrušila odozgo, misliš kapi se utrkuju, sportisti da su, pljušte po meni i zemlji, trče, poskakuju, odbijaju se od šinjela i strmoglavljuju u kaljugu pod nogama. Sav sam mokar, ali kao da to ne osećam, kao da mi ne remete misli ti mlazevi vode što mi se kotrljaju niz lice, izazivaju u kostima jezu i golicaju poput suza, nesnosno, kao muva kad šeta po usnama, nagone me da podignem ruku, da ih otrem nervoznim trzajem dlana. Sve se slilo u jezivu muziku plača kiše.

Često se mi tako bodemo. Gacam ja po blatu i, kao idem napred, a on, rađa se iz njega, iznenadno; taman da ga primetim, a već mi je zario nož. Ili sam to možda ja iskočio iz blata, a on koračao po njemu – nikada ne uspevam da ocenim. Ako i osetim bol, sve mi se čini da to mene nije zabolelo, da ja to, jednostavno, osećam za njega – njega boli, a ja osećam.

Čim bi me ubo, brzo bi se rasplinuo i stapao sa kaljugom i kišom. Uvek pokušam da ga uhvatim i uvek mi nekako izmakne iz ruku. Gotovo ga ščepam, a on procuri kroz prste kao smrskano jaje, lagano, ljigavo, prvo belance pa žumance, ode ili do zemlje, ili odskoči u stranu i pobegne na neko brdo i odozgo mi se cereka. Psujem ga i vičem, govorim najgore i najcrnje psovke koje mi padaju na pamet, prosto ne mogu da se suzdržim. Njega to još više podstiče, cereka se kao lud, skače po brdu, plazi mi se i pokazuje lakat.

Onda se pojavljuju oni, dole iz šume čiji se obrisi jedva naziru kroz debelu ponjavu kiše. Koračaju nečujno jedan iza drugog, beskrajna kolona njega i mene, kao scena iz sna. Ničemu se više ne čudim. Hodamo u koloni, red on, red ja, sve sami on i ja. Korača kolona duga, dugo, otegnuto, a mi je gledamo. Neobično je jedino što nad njima sunce, a nad nama kiša. Penju se uz kosu susednog brda, opasani teškim redenicima i vojničkim kaiševima. Na glavama im kape, ili šubare, ili pitaj boga šta je, sa nekakvim oznakama, grbovima, i ko zna čime još ne. Vidim im puške i karabine, a za pojasom bombe i duge koljačke noževe, krvave.

Sve se odigrava kao na filmu, ponavlja se neprestano kao beskrajna traka, kao stara ploča na pokvarenom gramofonu. Svako od njih, ili nas, ili kako već hoćete, vadi nož i ubada onog ispred sebe. Uvis šikne gusti mlaz krvi i prska ubadačevo lice. To sve traje trenutak, dok kolona i dalje nemo korača kao da se u njoj ništa ne dešava. Odmah potom doleti roj debelih muva, srebrnasto plavih, zlatasto zelenih i crnih (kako li samo osete mršu?), popadaju po leđima ubodenih i stanu svojim sisaljkama od lepljivog jezika da isušuju obode otvorenih rupa. Liptanje krvi prestane, a na užarenom suncu rane se naglo crvljaju. Dobro vidim odavde, jer i nad nama je u međuvremenu granulo sunce: gamižu crvi, beli i ogromni, uvlače se u rane, izlaze i šetaju okolo kao na paradi. Nakon toga ubadači nanovo potežu kame, ali ovoga puta ne sa namerom da bodu. Njihovim oštrim vrhovima, da ne veruješ, počinju da trebe te puzave ljigavce iz rana, a one, oslobođene odvratne gmizavosti, brzo zarašćuju. I još čestito nisu ni zarasle, ponovo sevnu noževi, blještavi, hitri, nova krv brizne uvis i, eto opet rana, opet crva, opet na paradi. A kolona korača, nezainteresovano, lenjo, bez zaustavljanja. Hodamo on i ja, jedan iza drugog, rekao bi neko da se ne poznajemo.

Svašta, pomislih kad je i zadnji od njih zašao iza brda. Kao da joj je to bio znak, kiša nad nama zaigra svoj novi sablasni ples aveti, dosadna ona, dosadno blato i dosadan ja, zamišljen, a bez misli, toliko udubljen u bezmisao, zamalo da mi promakne prelet jata preko neba.

Lepo jato imam, sve ptica do ptice, jedna lepša od druge, slobodno lepršaju visinama, ništa ih ne sputava, kiša ponajmanje. Ponosim se ja sa svojim jatom. A kako i ne bih. Popnem se na brdo da mu budem bliži i gledam. Vidim trepet krila, kraljevi oblaka, vidim perje, belasanje trbuha. Kao da i sam osećam vetar što oko njih huji ne mogu a da mi u duši ne zaigra, da li od radosti, ili od visine. Jer dole jedva se vidi neki mokri lug, a gore lepo se vide moji golubovi; dole kiša pljušti, gore šume krila; dole sablasti šipražja, gore sjaj sunčanog neba; dole... oh, opet on iz blata! Ili sam možda ja iz njega? Sa ove visine ne vidim dobro, ali vidim dovoljno: u ruci mu sačmarica, nategnuta, mušica na nišanu. Ta neće valjda!?... Ipak hoće... O, ne, ne, ne!... Skačem s drveta, padam na glavu, zabadam se u blato do pojasa, samo mi noge vire, mlataraju besomučno, seku vazduh kao neke džinovske makaze...

Kad sam se iščupao iz zemljane kaše, bilo je već kasno. Od njega ni traga. Video sam olovne golubove kako se strmoglavljuju i glinene vojnike kako ih nemo pozdravljaju. Ili su to bili glineni golubovi, a olovni vojnici? Ne znam. Tek, pošao sam da sa druge strane šume pokupim moje mrtvo jato. Ili se to nanovo pojavio on i odgacao umesto mene? Opet ne znam. Sve mi se pomutilo od tuge ili jada, od bola koji ne osećam, ili bola koji osećam umesto onog koga boli.

Neko od nas dvojice se uskoro vratio. Kiša je prestala. Izašao je iz šume prozirnih očiju, ukočenih. Gegao se. Mogao sam lepo da ga vidim. O ramenu je imao torbu, onu braon, kožnu, komesarsku torbu. Ispod njenog poklopca je nešto virilo, pružalo se naviše i završavalo u njegovim ustima. Setio sam se šta to može da bude, nije bilo teško pogoditi. Znao sam da je to utroba. Znao sam da su to creva mojih glinenih golubova. Znao sam i to da je on tifusar. Preko glave je nosio sivo, konjsko, i od skorašnje kiše još mokro ćebe. Grickao je crevo, dugo ga glodao. Kao kad se jede pečenica pa naiđeš na žilu i zainatiš se, pregrišćeš je makar se udavio. Žvakao je sa začuđujućom mirnoćom, sa upornošću ludaka. Kad bi osetio fekalije u ustima, jednostavno bi sklopio oko špagete palac i kažiprst i uvežbanim pokretom odgurnuo izmet, ili šta je već to bilo, niz crevo nazad u torbu.

Nisam mogao više da izdržim. Smučilo mi se. Kao da se čovek susreće sa utvarama koje se lomataju svetom i po njemu gamižu nesvesne sebe i svoje okoline. Zažmurio sam i tapkajući poput slepca, nasumice krenuo niz brdo. Nekim šestim čulom osećao sam da je to pravi put. Ako sam uopšte šesto čulo i imao.

Usledilo je novo gacanje po kaljuzi, bezglavo propadanje i izvlačenje mokrih nogu na kojima je bilo više blata nego skupa i kostiju i mesa. Moje šljapkanje, kaljugasto, gusto i vodeno, slilo se sa cmizdravim oblacima u otegnuto praćakanje zvukova, suviše monotono da bi i na trenutak moglo da uznemiri čoveka, suviše dosadno da bi ga dovelo u neko drugačije stanje od pospanosti bez misli.

I ko zna dokle bih tako išao u netrag da se ponovo nije pojavio on. Nanovo me je ubo, iznenada, podmuklo, onako kako samo on to može da učini. Stvorio mi se iza leđa, izniknuo iz blata, i ubo, nečujno, prefrigano kao kojot, ubo me je onim tupim kuhinjskim nožem iz „Studentskog parka“. Ili sam možda ja njega ubo? Ne znam. Ne znam ko je od nas dvoje on, ko sam ja, a još manje znam ko smo to mi?

KRAJ

 © 2022 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava,

Priča "Ubadači" je prvonagrađena na konkursu ZDF foruma 2022. godine. U avgustu iste godine objavljena je u antologiji ZDF foruma "Trenutak kad je u meni počeo rat".

 

 

Poslovni sastanak

 

    Bio  je to poslovni sastanak kao i svaki drugi. Nebitno o čemu. Mogao je da bude o kupovini firme, pripajanju, zajedničkom poduhvatu, ili bilo kakav sastanak. Rogan je osetio to njegovo podvajanje. Sa jedne strane je bio on koji vodi sastanak ispred svoje grupe, a sa druge strane on koji nije na sastanku, koji se izdvojio iz samog sebe, tačnije – isklijao iz samog sebe.

Ne. Loše je to formulisano.

Sa jedne strane su bili on ispred svog tima koji obrazlaže poslovni predlog i ona ispred svog tima koja zastupa stavove svog tima, a sa druge strane su bili on i ona koji ne učestvuju u poslovnom sastanku.

Kad su ulazili u salu za sastanke, stajale je kraj vrata i dočekivala goste. Rogan je bio medijator. Njegov posao je bio posredovanje, pravio je kontakte, obrazlagao ideju jedne ili druge strane, isticao prednosti i nedostatke ako se krene zajedno, trudio se da oba tima postignu obostranu korist iz dogovora, a i da samog dogovora bude. Spadao je u najbolje medijatore koje je praksa iznedrila – nije bio samo njegov prijatelj.

Imala je usko lice. Iako je skoro uvek slučaj da na takvim licima oči budu velike, njene su bile sitne, ali je iz njih sijala neka vedrina, iskričava, obasjavajuća, kao da su joj oči velike poput onih okatih ljupkih stvorenja prašume koja ti se čine da su sazdana samo od očiju, da na njima samo oči postoje. Dok je pozdravljala goste, beli zubi, kao sa reklama za kalodonte, vlažno su joj se bljeskali i, sa usnama modrim kao da je satima stajala na hladnoći, ne naročito punim, pre tankim (mada ne sasvim), bile savršen sklad očima, kakav često, pojedinačno nespojive stvari, zajedno umeju da daju. Potpomognut belinom zuba i sjajem vlage na njima, osmeh joj nije silazio sa lica. Nabiranje kože u nekoliko paralelnih bora sa strane usana dok se osmehuje, isticalo je njene srednje godine. Poslovni osmeh, onaj koji iskazuje ljubaznost, dobru volju, ali ništa više od toga – ni naklonost, ni izveštačenost, ni odbojnost. Deo te vesele blagosti sigurno se prenosio na učesnike njenih sastanaka i doprinosio njihovoj uspešnosti. Očigledno su je sa razlogom poslali kao vođu tima i na ovaj sastanak.

Dlan joj je pri rukovanju bio topao, stisak damski, ali ga je mekoća dodira tog dlana zatekla. Kao da su ga dotakli jastučići mačijih šapa, ili šapa slične, na šapama hodajuće živuljke, napupeli, mekani, koje živuljki omogućuju nečujnost hoda, tesno prijanjanje za tlo, povijeno prikradanje i nemo fiksiranje plena pred nečujan, munjeviti skok. A opet nije delovala ni malo mačje.

Bila je vižljasta, pre mršava nego ženski puna. Možda je takvom izgledu doprinosila njena laka odeća koja joj je svileno padala i stvarala utisak da su ispod same kosti. Ili sveska, tablet, ili šta je već to bilo u kožnim koricama koje je držala levom rukom visoko podignuto i prislonjeno na nevelike grudi. Istovremeno se desnom rukovala sa gostima i svakog gosta otpraćala u salu otmenim naklonom glave i jednako otmenim pokretom ruke prema stolu.

Njene oči, blistavost zuba, nabori kože oko usana, dodir jastučića dlanova, sve to skupa kao da je pokrenulo to razdvajanje u njemu koje je Rogan primetio. Rogan je bio lisac. Ništa mu nije izmicalo. Uočavao je svaku poru, najsitniji detalj promičućeg predmeta ili dešavanja. Idealni medijator, posrednik, umanjivač razlika. Bili su drugovi još od osnovne škole, ali su ih studije razdvojile: njega odvele u menadžere, a Rogana u medijatore. Svako je našao sebe u svom pozivu. Kao što je on imao šesto čulo za dobar biznis, Rogan je imao šesto čulo da oseti vibracije naspramnih strana među kojima posreduje.

Kao da su jastučići njene mekote povukli tanane, nepoznate niti koje nije ni slutio da ima, a njene oči i blagost njenog osmeha, hipnotizerski delovali na neku skrivenu žlezdu u njemu koju nauka još nije otkrila. Imao je utisak da se mnoštvo tih niti izvlači iz njega, ne samo iz ruku: iz grudi, iz očiju, kose. Kao nevidljivi pipci onih, istovremeno prelepih, i jezu uterujućih meduza, koji samo pod određenim uglom mogu da se vide, onda kad ih prelomljeni zrak sunca pod vodom skrozira. Kretali su se na sve strane, a onda zaokretali prema njoj, izduživali se i pokušavali da je dosegnu. Osetio je i njene pipke, nije mogao da ih ne oseti. Razdvajanje njegovog dlana od njenog povuklo je i njene pipke van. Pipci bez žarulja, pipci koji golicaju, a ipak kožu nadražuju, dlake na vratu i telu podižu.

Vodio je sastanak kao da pipaka nije bilo. I ona je vodila ispred svog tima kao da ni njenih nije bilo. Ništa nije moglo da se primeti, ništa da oseti van njih dvoje. Podvajanje je bilo obostrano. I potpuno. Izdvajanje nematerijalnog od materijalnog. Duše od tela. A nisu umrli. Živi itekako. Više nego živi. Dok je držao slovo ili drugima davao reč, dok je ona držala slovo ili svojima davala reč, pipci su im se tražili, dodirivali, opipavali, obmatali se jedan oko drugog. Nije mu bilo potrebno kao što je uvek činio kad mu srce preskoči da prosipa mudrost, da zadivljuje dosetkama, da golica umnim šalama koje plene, zavode, obezoružavaju. Nije mu bilo potrebno da se pravi više mudar nego što jeste, više učen nego što jeste, više duhom moćan nego što jeste. Jednostavno je ovoga puta iskonski podsticaj bio suvišan, porivu nije bilo potrebno da ubrzava otkucaje, hormoni se nisu pitali. Jer ovo je bilo više od hormona, ovo je bilo vanvremeno, vanprostorno, galaktičko sjedinjavanje, prožimanje maglina, sažimanje zvezda, ponovo se rađao kroz nestajanje, zajedno su se rađali.

Rogana nisi mogao da prevariš. Znao je šta se dešava. Lovio je njihove poglede, mimiku lica, pokrete ruku, iako iz toga ništa nije mogao da otkrije, ali je kroz taj lov osetio, ne hemiju, ne miris hormona, ne želju, nego užasavajuću potrebu koju su njihove niti ispisivale svojim dodirima iznad glava učesnika na sastanku. Dobri Rogan. Nagao se u jednom trenutku prema njemu i šapnuo mu na uvo: „Nemoj. Udata je.“ I odjednom niti više nije bilo. Urušio se svemir. Njihov svemir. Ostao je samo razgovor dva tima bez nadahnuća (izuzev poslovnog). Stvarnost.

Sastanak nije trajao dugo. Ni predugo ni prekratko. Uobičajene dužine. Bio je uspešan. Videlo se to na licima članova obe strane. Ozareni, po dvoje ili u grupama, veselo čavrljajući napuštali su salu. Ona je stajala kraj dovratka, malo ka unutra i pozdravljala na rastanku i njegove i svoje, deleći svakome jednak otmen naklon i jednak osmeh svoje namreškane kože oko uglova usana, i jednaku vlažnu belinu zuba kojim ih je na ulazu pre početka sastanka i dočekivala. Ostao je poslednji da se pozdravi sa njom kakav je red. Kapetani poslednji silaze sa mosta. Rogan je stajao sa druge strane vrata i čekao ga. Prišao joj je, odjednom osećajući olovo u nogama. Kao da je obukao odelo za dubinsko ronjenje i oko gležnjeva i pojasa okačio tegove kako bi hodao po dnu pa na suvom prilazi vodi. S naporom je disao. Vukli su ga teški tegovi. Boce s kiseonikom njegove napetosti nisu imale dovoljan protok vazduha koji mu je bio potreban. Stao je ispred nje. Ni preblizu ni predaleko. Ni jedno ni drugo nije progovaralo. Ni jedno ni drugo nije podizalo ruku u oproštajni pozdrav. Gledao je u ogromni sjaj njenih sitnih očiju. Trenutak nemog stajanja jedno naspram drugog razvlačio se u večnost. Pipaka nije bilo. Nisu bili potrebni. Sve su bili pipci: njihov dah, napor da se iz boce povuče više vazduha, otežale ruke, ukopane noge. A onda su se njene usne otvorile, oči ionako male još više suzile, a istovremeno još jačim sjajem zablistale. „Volim te!“, izašlo je kroz vlagu njenih zuba i modrinu prozeblih usana. Glas nije čuo, čitao joj je sa usana. Glas se i nije čuo. Možda je rekla i „Žedna sam te!“, na isto mu dođe. Nije znao da čita sa usana, ali je sada znao. Ne čitaju se reči, slutnje se čitaju. Odjednom ronilački tegovi koji su ga držali prikovanog za tlo spadoše mu sa nogu. I oni sa pojasa. Oslobođen stega, odjednom lagan, kao da mu se i ronilačko odelo napuni vazduhom, vazduh ga je vukao iz tame dubine ka suncu na površini, površini koja je ona. Prišao joj je i obuhvati je rukama oko struka. Dok su mu prsti napipavali njena rebra, zaronio je ponovo, ovoga puta u njene usne. Nevidljive niti ponovo izmileše. Više nisu imale potrebe da se ispipavaju. Nalazile su se nepogrešivo. Ponovo je klijao iz sebe. I ona je klijala. Rogan je znao šta će se desiti. Niti im se spletoše u tkanje i njih dvoje se pretvoriše u kokon. Usne joj više nisu bile modre, nisu bile ni tanke. Sastanak je bio uspešan.

 

KRAJ

© 2021 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava

 

Priča je objavljena u Almanahu br. 1 "Nove poetike" iz Beograda Priča je objavljena u Almanahu br. 1 "Nove poetike" iz Beograda

Ovo su mišljenja nekih od čitalaca:

"Neobična priča sa neobičnim obrtom. Do poslednjeg trenutka ste u neizvesnosti kako će se završiti poslovni sastanak. Ne liči na uobičajene poslovne sastanke, a opet ono što pokreće učesnike ovog sastanka dešava se i na drugim sastancima, ali se misli skrivaju."

"Nije triler, a ima obrt trilera."

"Još jedna odlična priča. Kratka i slatka."

Ово су мишљења неких од читалаца:

Smeh

Smeh

magija strašna probuši brdo
voda grunu brdo provre
neočišćen pirinač krcka po zubima
nezasita hranom bujica skače
sante se ruše
smeh se strašan sa planine valja
buja
stravom života raste
 
dok probušeno brdo cvili
otac gricka pirinčano jelo
vatra skiči
cvrči
palaca
zubi se lome
smeh
širi se smeh
smeh stravični
smeh vatreni
vreliji od vatre

  

© 1969, 2022 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava. 

Pesma odabrana za zbornik "Sinđelićeve čegarske vatre", Niš, 2022  

Umetnost apstrakte

 

 

 Umetnost apstrakte

Juče nastupih na međunarodnom susretu pisaca „Sinđelićeve čegarske vatre“ i pročitah dve svoje pesme. Jedna je bila „Smeh“, objavljena u zajedničkom zborniku učesnika. Povod što je napisah objasnih pre čitanja publici.

Nikada nisam voleo apstraktnu umetnost, posebno ne slikarstvo. Priznajem, glup sam, nisam u trendu. Nikada nisam ni bio. Ta moda da se svašta proglašava umetnošću krenula je, ima tome već sto godina. Jedan od tadašnjih „molera“, Kandinski, videći da će ostati gladan ako nastavi da slika slike koje niko ne kupuje, a da se pomodna raja pali na svakojake „umetničke“ gluposti, razočaran, nađe na jednoj livadi kravu koja preživa, razape joj štafelaj sa platnom ispod dupeta, a njen rep umoči u farbu. Sledećih pola sata, žvakala krava progutanu travu, premetala je iz buraga u kapulju, mlatila usput repom braneći se od mušica, a Kandinski joj u mlaćenju pripomagao: umakao joj rep čas u jednu čas u drugu boju… Tako nastade prva apstraktna slika. Za njom i druga. Lova Kandinskom poče da kaplje brže nego što je uspevao platna na štafelaju da menja – ni boja nije stizala da se osuši. Kad videše drugi „moleri“ kako Kandinskom ide, stadoše i oni da umaču u boje repove marvi. Ljudi u oduševljenju tepaju ovoj umetnosti, nazivaju je apstraktizam, tahizam, nadrealizam, kubizam… plaćaju milione da takve slike imaju... a meni, seljaku mirišu na kravlju balegu!

Naravno, nije bilo ovako, nije Kandinski koristio muhotepalo da slika, ali bi efekat bio isti i da jeste – raja bi jednako poblesavila i jednako blesavila i balavila na njegove slike i slike drugih, još poznatijih slikara (i ne samo slikara), a cene slika i karte za performanse njihove stajske umetnosti bi rasle u nebo (kao što i dalje rastu). Munk je puki realista za repomlate.

Pitaš li apstraktnog (a i svakog) slikara šta mu predstavlja slika koju gledaš, ili će se uvrediti ili će ti prepotentno reći: „Na posmatraču je sam da otkrije!“ On ili kustoskinja (ženturačenje reči isti koren vuče kao oduševljavanje Pikasovim kubizmom) najčešće će ti dati savet da se usredsrediš na sliku (to jest zabuljiš u nju), i tako da stojiš sve dok u tebi (u tvojoj podsvesti) slika ne pronađe svoj (izvitopereni) odraz. Ili te ne zabole noge.

Nije pojam apstraktnog vezan samo za slikarstvo. Za sva vremena sam upamtio onaj dvočas srpskog jezika u trećem razredu gimnazije kad nas je profesor dva puna časa maltretirao sa „Sumatrom“ Crnjanskog –  još me uvek podilaze žmarci. Zamisli, napišeš pesmu, a onda te nateraju da napišeš objašnjenje šta ti koji stih znači i na šta se pojedine reči koje si u njih uguravao odnose, jer bez toga nikome ništa ne bi bilo jasno! Na jednom smo času morali prvo da studiramo „Sumatrino“ objašnjenje (pisao i njega Crnjanski), da ga tumačimo (i upamtimo da se apstraktna poezija zove još i „avangardna“ – ne znam samo kojoj je to umetnosti prethodnica – smaku sveta verovatno), a onda na drugom da čitamo stih po stih „Sumatre“, da svršavamo nad njim upoređujući ga sa objašnjenjem Crnjanskog i da pritom pronalazimo refleksije pesme u sebi. Malo je bilo profesoru taj dvočas – umalo ne nastavismo i za vreme odmora L.

Zamislite, Crnjanski je svoju „Sumatru“ i njeno obrazloženje napisao skoro u isto vreme kad je i Kandinski svoju prvu sliku omalao kravorepom – pre sto godina! Ima i gore od toga. Već više od sto godina kako đake maltretiraju sa tumačenjem stihova avangardnih pesnika („Sumatra“ je obavezna), pišu se o „Sumatri“ i dalje doktorske disertacije, kritike, obeležavaju joj godišnjicu… da bog sačuva! A sliku „Gole Maje“ u školi nam i ne pomenuše. Dobro, dobro, Maja je starija sto i kusur godina od „Sumatre“. A i gola je, nema šta da se objašnjava – što je na slici to i vidiš.

Je li tako? E da vidite da umem i ja da napišem apstraktnu pesmu! Tako se rodio moj „Smeh“. Iz protesta. Doduše, odmah podbacih: nazvah pesmu onim o čemu u njoj govorim. Barem tu da ne zavlačim čitaoce da moraju i za moj naslov da traže tumačenje i češkaju glavu šta je pisac hteo da kaže kao sa naslovom „Sumatra“, koji nema nikakve (direktne) veze sa onim što je Crnjanski pesmom opevavao.

Inače, kad sam „Smeh“ napisao imao sam isto godina koliko i mlada pesnikinja Aleksandra koja me je snimala kamerom dok sam juče u Nišu, na susretu pisaca“, recitovao „Smeh“. Iz njenog filma je ona sekvenca (reel) koju sam pustio da se vrti preko Fejsbuka i Instagrama. Ali da ne bi bilo da mi zvižde ili da me bledo gledaju, pre čitanja dadoh publici obrazloženje svoje „Sumatre“. (Da me pogrešno ne tumačite – ne poredim se ja to sa Crnjanskim. Daleko sam od njega. Umem da pišem i razumljive pesme J iako sam pre svega prozni pisac. Poezija mi je samo brzokrilo izražavanje – kad mi nadođe.).

Evo i za vas objašnjenje „Smeha“. Pesmu sam napisao posle jednog porodičnog ručka. Upali smo u ono raspoloženje kad ti ne treba povod za smejanje, kad se valjaš od smeha ma šta ko da kaže ili uradi – smeješ se i na podignut prst. Tata je pričao kako se proveo na službenom putu. Prolazili su ispod nekog brda kroz koga su bušili tunel, i baš tog trenutka su ga minirali. Očigledno su pogodili podzemni rezervoar, jer iz brda kuljnu takva silna voda da preplavi put. Tata hteo da se udavi a mi pocrkasmo od smeha. Za ručak smo imali pilav koji, em nije bio dovoljno kuvan, em nije izgleda bio ni očišćen. Običavali smo s vremena na vreme, kad su svečanije prilike (tata se na primer vrati živ i zdrav s puta) da me mama pošalje u hotel „Evropu“ da kupimo neko gotovo jelo, pohovano meso i kolače. Tog dana tetka Dana, kuvarica u hotelu i mamina prijateljica nije radila, inače bi nam rekla da pilav ne uzimamo. Tata je u zanosu bušenja brda, zagrizao neočišćeno „kamenče“ iz pilava, a "kamenče" mu slomi zub. To je bio dodatan razlog za smeh (čak se i tata smejao). Eto, to je u pesmi. Kad ti je do smejanja, razlog za smeh se u svemu nalazi (i u polomljenom zubu). Nesreće nas posebno inspirišu. Dok drugi plaču, mi znamo da se zacenimo od smeha. I ne samo mi u našoj porodici. Takvi smo svi. Smejemo se u inat.

Naravno, publici pred čitanje „Osmeha“ dao sam mnogo kraće objašnjenje od ovoga (da me ne bi i zbog te gnjavaže gađali čašicama od rakije – mada sumnjam da bi se čašica odrekli J).

Sad mi pade na pamet. I Kandinskom i Crnjanskom se prezimena završavaju na „ski“. Dobro je. Moje je na „ić“. Barem sa moje strane ne morate da se plašite novih apstrakcija (i gnjavaže objašnjavanja). Mada ništa ne garantujem.

  

KRAJ

© 2022 Branimir Perić