Pismo

Zašto  ti pišem ne znam 
kao ni ti što ne znaš
zašto čekaš moje pisanje
 
volim li te – ne
bar ne kao ženu
želim li te – ne
ni kao ženu
sanjam li te – ne
čak ni u erotskim snovima
u mislima si mojim – ne
samo kad treba da ti pišem
pa šta je onda po sredi
četvrtak nije
 
e sve si blesav čujem te kako kažeš
sve sam blesav mislim i sam
jer da nisam ne bih ti pisao
i svaki put jednako uzdisao
nad neprolivenim suzama
nad nepoželjenim željama
nad nesanjanim snovima
nad mislima u kojima nisi
 
svejedno ću ti pisati

 

© 2022 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Ovo je deseta pesma iz ciklusa "Pevanja Veroniki". Ime Veronika je simbolično, sastavljeno je od reči vera i svetionik (kao svetionik odoleva talasima koji se razbijaju o stenu pod njom).

 

Jarak

Desilo  se iznenada, znaš. Najpre nisam znao šta je probudilo to mučno sećanje u meni i otkud baš ono da mi padne na pamet. Ništa rekoh, glupo je razmišljati. Nikada ne silim mozak na izbacivanje rešenja kada to ne uradi iz prve. Opustim se, dozvolim senima prošlosti i njima izazvanim osećanjima da mi se sami motaju po glavi. Iz takve gužve uvek ispadne odgovor. Kao što ćeš videti i sada se pojavio – ali ne sam od sebe.

Čitao sam Hakslija, „Vrli novi svet“. Upravo sam završavao jedan pasus kada se, podstaknuta Hakslijevim rečima, u meni stala da praćaka misao. Zapravo, nisam siguran da li se desila po završetku ili u toku čitanja pasusa, tek desila se. „Vrištanje beba najednom promeni svoj ton. Bilo je nečeg očajničkog, gotovo suludog u tim oštrim i isprekidanim kricima što su ih ispuštale. Njihova mala tela su se trzala i kočila, udovi se cimali kao da su vučeni nevidljivim žicama.“ Upotrebim li logiku, sled radnji nije mogao da se odigra nikako drugačije nego tako što je izdajnička psiha povezala nekako ovaj detalj iz Hakslijeve knjige sa tobom, i u sumornom bljesku, izbacila sećanje na tebe. Ali kakvo! Sećanje u kojem skičiš, kovitlaš prašinu, pružaš ruke, tupćeš nogama…

Lepo te vidim, stojiš na ivici jarka. Lomnica. Kišno i tmurno vreme obljubilo nebo. Još neko je sa nama. Njega ne razaznajem. Prešao je preko jarka pre nas i tamo, malo niže, čeka. Miris devojke se raširio za njim, golicav i opor, pomešao se sa šuštanjem svilenih čarapa ispod suknje. (Verovatno je bila devojka. Ili su mi se miris i šuštanje čarapa ubacili iz nekog drugog sećanja.) Ti još uvek stojiš sa druge strane. Ja već prešao, čekam da i ti preskočiš. Gledaš me podsmešljivo, malo nakrenute glave (kokoške tako izvijaju vrat dok strepe šumove). Napućila si usne zajedljiva i cinična (nemaš kvarne zube, a kvarno se smejuljiš). Usne ti se malo rastvaraju, ruke zauzimaju polupodignut stav – pružaju se prema meni. Sličiš mačku spremnom da skoči, možda čak i žabi pred kreket. Ruke ti zamlatarale vazduhom, pištiš i pijučeš. Kobajagi si bespomoćna, strah te „dubine“. „Bilo je nečeg očajničkog, gotovo suludog, u tim oštrim i isprekidanim kricima što su ih ispuštale.“ „Periću, prenesi me!“ Iskrivila si se i zgrčila u zanosu glume. „Njihova mala tela se trzala i kočila; udovi se cimali kao da su vučeni nevidljivim žicama.“ „Periću, prenesi me!“ Sa lica ti se ne skida obešenjački smešak. Zalutali zrak svetla ti pleše po vlažnim zubima (i oblaci znaju da svetle). Ljupka i otužno grozna, mislio sam, magarac – ni Simonac mi nije bio ravan.

Toliko sam te mrzeo tog trenutka da mi se, u punom zadovoljstvu srozavanja, sama od sebe stvorila slika zbivanja sa naše poslednje đačke ekskurzije. Nemoćni kojima uši gore od poniženja imaju neodoljivo potrebu da se dodatno kažnjavaju posezanjem za scenama iz prošlosti u kojima su se bljutavo osećali. Ili nisko.

Sećaš se? (Ali gluposti, kako se možeš setiti – to je bila muška šala, vi za nju niste znale.) Kupili smo u Ljubljani pakovanje prezervativa. Spremni za rodeo raspakovali smo gumu i razvili je da izgleda što ubedljivije kad je Simonac bude napipao u džepu i zbunjen izvukao. (Simonac je bio ludo zagrejan za tebe. Ali, kao i svaki grmalj smotan i trapav, nikako da skupi hrabrost da ti to i kaže – u odsudnom trenutku samo pogne glavu, zacrveni se, pa se brže bolje maša džepa, vadi maramicu i briše nos.) Čak smo mu bili namestili i da u vožnji sedi do tebe.

Na jednoj pauzi neko je gumu neprimetno ubacio Simoncu u džep (onaj odakle vadi maramicu). Dok je autobus tandrkao kroz noć, upaljači su uporno svetleli nad vašim glavama. Nestrpljivi, iščekivali smo trenutak kad će Simonac, uplašen da ti iskaže ljubav, zavući ruku u džep da izvadi maramicu, pa da već jednom zaurlamo i padnemo u ekstazu od smeha i ludila, da ga dovedemo dotle da počne da deli šamare unaokolo, da psuje i sikće, onako prigušeno i sebi u bradu, kako već to samo on ume...

Prošla je ponoć i ništa se nije desilo. Svi su bili razočarani, besni na Simonca, besni i prebesni. Jedino sam ja mudro ćutao. A zar je trebalo da im kažem, zar je trebalo da priznam da sam gumu Simoncu ubacio tako spretno u džep da me je osetio? Zar je trebalo da kažem i da me nije udario a da je mogao, već da me je, odozgo sa stepeništa autobusa, samo pogledao, i to takvim pogledom, da i danas pamtim onu užasnu bol u njegovim vodnjikavih očima? Zar je sve to zaista trebalo reći? Tako sam se glupo bio osećao, glupo kao i u sceni nad jarkom, samo što tada nije bilo Simonca da zuri u mene, umesto Simonca bila si ti, ti koja mi se smešiš ispod oka, prepredeno, malo i podmuklo, smešiš se ne prestajući da skičiš poput praseta u oboru.

„Vriskanje beba najednom promeni svoj ton.“ Iznenada si prestala da cviliš i prešla preko potočića sama. Nije te ništa u tome smetalo, nije te ništa razočaralo, bilo je sasvim logično da te neću preneti. Kažem „bilo“, jer danas više nije, danas ne mogu da shvatim mnoge stvari, ne mogu da shvatim ni svrhu tvog iskanja, ni zadovoljstvo koje si time sebi priuštila. Da se još jednom to desi sigurno bih razumeo, kao što je sigurno i da bih te preneo, a još je sigurnije da te više nikada ne bih spustio. Sećanje je podvala sopstvene duše, podla i pokvarena. Nema ničeg goreg nego kad ti iz prošlosti ispliva takva scena. Ili još gore: nepovezani fragmenti scena. Jedino da plačeš nad njima – da ih se otreseš ne možeš. A i što bi ih se otresao. Zaljubljen sam u svoja sećanja makar i bolna, pa i sećanja na tebe. Zaljubljen sam u sve što nisam, zaljubljen u sve što nemam.

Lepo te vidim, stojiš na ivici jarka. Lomnica. Kišno i tmurno vreme obgrlilo nebo, ali nisam siguran. Sve gledam kao u snu. Ili možda samo tebe i zemlju. Blato. Još neko je sa nama...

KRAJ

© 1974, 2022 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Priča je objavljena priča "Jarak" je objavljena u zborniku odabranih radova sa književnog konkursa "Banatsko pero" 2022." Izdavač: Biblioteka "Branko Radičević" sa istoimenim književnim klubom, Žitište, decembar 2022.

Priču su odabrali književnici: Radivoje Šajtinac, dr Slavomir Gvozdenović i Vitomir Teofilović.

 

 

Ubadači

I ubo me je iznenada, podmuklo, onako kako samo on to može da učini. Stvorio mi se iza leđa, izniknuo iz blata i ubo, nečujno, prefrigano kao kojot, ubo me je onim tupim kuhinjskim nožem iz „Studentskog parka“. Ili sam to možda ja njega ubo? Ne znam. Glavno da mi ga je zabo naglo, pravo među rebra, tako spretno, da sam zastao zapanjen tolikim njegovim iskustvom sa tim, naizgled, neoštrim priborom za jelo.

Začudo, nisam osetio bol, ta bol, ako je i nastala, nije uspela da se izvije i urlikne od opšte boli, jer bolelo me je čitavo telo, izmrcvareno gacanjem po blatu kome se nije video kraj.

Koračam tako (ako se to uopšte može zvati koračanjem), propadam kroz lepljivu smesu, s mukom izvlačim noge. Kiša se obrušila odozgo, misliš kapi se utrkuju, sportisti da su, pljušte po meni i zemlji, trče, poskakuju, odbijaju se od šinjela i strmoglavljuju u kaljugu pod nogama. Sav sam mokar, ali kao da to ne osećam, kao da mi ne remete misli ti mlazevi vode što mi se kotrljaju niz lice, izazivaju u kostima jezu i golicaju poput suza, nesnosno, kao muva kad šeta po usnama, nagone me da podignem ruku, da ih otrem nervoznim trzajem dlana. Sve se slilo u jezivu muziku plača kiše.

Često se mi tako bodemo. Gacam ja po blatu i, kao idem napred, a on, rađa se iz njega, iznenadno; taman da ga primetim, a već mi je zario nož. Ili sam to možda ja iskočio iz blata, a on koračao po njemu – nikada ne uspevam da ocenim. Ako i osetim bol, sve mi se čini da to mene nije zabolelo, da ja to, jednostavno, osećam za njega – njega boli, a ja osećam.

Čim bi me ubo, brzo bi se rasplinuo i stapao sa kaljugom i kišom. Uvek pokušam da ga uhvatim i uvek mi nekako izmakne iz ruku. Gotovo ga ščepam, a on procuri kroz prste kao smrskano jaje, lagano, ljigavo, prvo belance pa žumance, ode ili do zemlje, ili odskoči u stranu i pobegne na neko brdo i odozgo mi se cereka. Psujem ga i vičem, govorim najgore i najcrnje psovke koje mi padaju na pamet, prosto ne mogu da se suzdržim. Njega to još više podstiče, cereka se kao lud, skače po brdu, plazi mi se i pokazuje lakat.

Onda se pojavljuju oni, dole iz šume čiji se obrisi jedva naziru kroz debelu ponjavu kiše. Koračaju nečujno jedan iza drugog, beskrajna kolona njega i mene, kao scena iz sna. Ničemu se više ne čudim. Hodamo u koloni, red on, red ja, sve sami on i ja. Korača kolona duga, dugo, otegnuto, a mi je gledamo. Neobično je jedino što nad njima sunce, a nad nama kiša. Penju se uz kosu susednog brda, opasani teškim redenicima i vojničkim kaiševima. Na glavama im kape, ili šubare, ili pitaj boga šta je, sa nekakvim oznakama, grbovima, i ko zna čime još ne. Vidim im puške i karabine, a za pojasom bombe i duge koljačke noževe, krvave.

Sve se odigrava kao na filmu, ponavlja se neprestano kao beskrajna traka, kao stara ploča na pokvarenom gramofonu. Svako od njih, ili nas, ili kako već hoćete, vadi nož i ubada onog ispred sebe. Uvis šikne gusti mlaz krvi i prska ubadačevo lice. To sve traje trenutak, dok kolona i dalje nemo korača kao da se u njoj ništa ne dešava. Odmah potom doleti roj debelih muva, srebrnasto plavih, zlatasto zelenih i crnih (kako li samo osete mršu?), popadaju po leđima ubodenih i stanu svojim sisaljkama od lepljivog jezika da isušuju obode otvorenih rupa. Liptanje krvi prestane, a na užarenom suncu rane se naglo crvljaju. Dobro vidim odavde, jer i nad nama je u međuvremenu granulo sunce: gamižu crvi, beli i ogromni, uvlače se u rane, izlaze i šetaju okolo kao na paradi. Nakon toga ubadači nanovo potežu kame, ali ovoga puta ne sa namerom da bodu. Njihovim oštrim vrhovima, da ne veruješ, počinju da trebe te puzave ljigavce iz rana, a one, oslobođene odvratne gmizavosti, brzo zarašćuju. I još čestito nisu ni zarasle, ponovo sevnu noževi, blještavi, hitri, nova krv brizne uvis i, eto opet rana, opet crva, opet na paradi. A kolona korača, nezainteresovano, lenjo, bez zaustavljanja. Hodamo on i ja, jedan iza drugog, rekao bi neko da se ne poznajemo.

Svašta, pomislih kad je i zadnji od njih zašao iza brda. Kao da joj je to bio znak, kiša nad nama zaigra svoj novi sablasni ples aveti, dosadna ona, dosadno blato i dosadan ja, zamišljen, a bez misli, toliko udubljen u bezmisao, zamalo da mi promakne prelet jata preko neba.

Lepo jato imam, sve ptica do ptice, jedna lepša od druge, slobodno lepršaju visinama, ništa ih ne sputava, kiša ponajmanje. Ponosim se ja sa svojim jatom. A kako i ne bih. Popnem se na brdo da mu budem bliži i gledam. Vidim trepet krila, kraljevi oblaka, vidim perje, belasanje trbuha. Kao da i sam osećam vetar što oko njih huji ne mogu a da mi u duši ne zaigra, da li od radosti, ili od visine. Jer dole jedva se vidi neki mokri lug, a gore lepo se vide moji golubovi; dole kiša pljušti, gore šume krila; dole sablasti šipražja, gore sjaj sunčanog neba; dole... oh, opet on iz blata! Ili sam možda ja iz njega? Sa ove visine ne vidim dobro, ali vidim dovoljno: u ruci mu sačmarica, nategnuta, mušica na nišanu. Ta neće valjda!?... Ipak hoće... O, ne, ne, ne!... Skačem s drveta, padam na glavu, zabadam se u blato do pojasa, samo mi noge vire, mlataraju besomučno, seku vazduh kao neke džinovske makaze...

Kad sam se iščupao iz zemljane kaše, bilo je već kasno. Od njega ni traga. Video sam olovne golubove kako se strmoglavljuju i glinene vojnike kako ih nemo pozdravljaju. Ili su to bili glineni golubovi, a olovni vojnici? Ne znam. Tek, pošao sam da sa druge strane šume pokupim moje mrtvo jato. Ili se to nanovo pojavio on i odgacao umesto mene? Opet ne znam. Sve mi se pomutilo od tuge ili jada, od bola koji ne osećam, ili bola koji osećam umesto onog koga boli.

Neko od nas dvojice se uskoro vratio. Kiša je prestala. Izašao je iz šume prozirnih očiju, ukočenih. Gegao se. Mogao sam lepo da ga vidim. O ramenu je imao torbu, onu braon, kožnu, komesarsku torbu. Ispod njenog poklopca je nešto virilo, pružalo se naviše i završavalo u njegovim ustima. Setio sam se šta to može da bude, nije bilo teško pogoditi. Znao sam da je to utroba. Znao sam da su to creva mojih glinenih golubova. Znao sam i to da je on tifusar. Preko glave je nosio sivo, konjsko, i od skorašnje kiše još mokro ćebe. Grickao je crevo, dugo ga glodao. Kao kad se jede pečenica pa naiđeš na žilu i zainatiš se, pregrišćeš je makar se udavio. Žvakao je sa začuđujućom mirnoćom, sa upornošću ludaka. Kad bi osetio fekalije u ustima, jednostavno bi sklopio oko špagete palac i kažiprst i uvežbanim pokretom odgurnuo izmet, ili šta je već to bilo, niz crevo nazad u torbu.

Nisam mogao više da izdržim. Smučilo mi se. Kao da se čovek susreće sa utvarama koje se lomataju svetom i po njemu gamižu nesvesne sebe i svoje okoline. Zažmurio sam i tapkajući poput slepca, nasumice krenuo niz brdo. Nekim šestim čulom osećao sam da je to pravi put. Ako sam uopšte šesto čulo i imao.

Usledilo je novo gacanje po kaljuzi, bezglavo propadanje i izvlačenje mokrih nogu na kojima je bilo više blata nego skupa i kostiju i mesa. Moje šljapkanje, kaljugasto, gusto i vodeno, slilo se sa cmizdravim oblacima u otegnuto praćakanje zvukova, suviše monotono da bi i na trenutak moglo da uznemiri čoveka, suviše dosadno da bi ga dovelo u neko drugačije stanje od pospanosti bez misli.

I ko zna dokle bih tako išao u netrag da se ponovo nije pojavio on. Nanovo me je ubo, iznenada, podmuklo, onako kako samo on to može da učini. Stvorio mi se iza leđa, izniknuo iz blata, i ubo, nečujno, prefrigano kao kojot, ubo me je onim tupim kuhinjskim nožem iz „Studentskog parka“. Ili sam možda ja njega ubo? Ne znam. Ne znam ko je od nas dvoje on, ko sam ja, a još manje znam ko smo to mi?

KRAJ

 © 2022 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava,

Priča "Ubadači" je prvonagrađena na konkursu ZDF foruma 2022. godine. U avgustu iste godine objavljena je u antologiji ZDF foruma "Trenutak kad je u meni počeo rat".

 

 

Poslovni sastanak

 

    Bio  je to poslovni sastanak kao i svaki drugi. Nebitno o čemu. Mogao je da bude o kupovini firme, pripajanju, zajedničkom poduhvatu, ili bilo kakav sastanak. Rogan je osetio to njegovo podvajanje. Sa jedne strane je bio on koji vodi sastanak ispred svoje grupe, a sa druge strane on koji nije na sastanku, koji se izdvojio iz samog sebe, tačnije – isklijao iz samog sebe.

Ne. Loše je to formulisano.

Sa jedne strane su bili on ispred svog tima koji obrazlaže poslovni predlog i ona ispred svog tima koja zastupa stavove svog tima, a sa druge strane su bili on i ona koji ne učestvuju u poslovnom sastanku.

Kad su ulazili u salu za sastanke, stajale je kraj vrata i dočekivala goste. Rogan je bio medijator. Njegov posao je bio posredovanje, pravio je kontakte, obrazlagao ideju jedne ili druge strane, isticao prednosti i nedostatke ako se krene zajedno, trudio se da oba tima postignu obostranu korist iz dogovora, a i da samog dogovora bude. Spadao je u najbolje medijatore koje je praksa iznedrila – nije bio samo njegov prijatelj.

Imala je usko lice. Iako je skoro uvek slučaj da na takvim licima oči budu velike, njene su bile sitne, ali je iz njih sijala neka vedrina, iskričava, obasjavajuća, kao da su joj oči velike poput onih okatih ljupkih stvorenja prašume koja ti se čine da su sazdana samo od očiju, da na njima samo oči postoje. Dok je pozdravljala goste, beli zubi, kao sa reklama za kalodonte, vlažno su joj se bljeskali i, sa usnama modrim kao da je satima stajala na hladnoći, ne naročito punim, pre tankim (mada ne sasvim), bile savršen sklad očima, kakav često, pojedinačno nespojive stvari, zajedno umeju da daju. Potpomognut belinom zuba i sjajem vlage na njima, osmeh joj nije silazio sa lica. Nabiranje kože u nekoliko paralelnih bora sa strane usana dok se osmehuje, isticalo je njene srednje godine. Poslovni osmeh, onaj koji iskazuje ljubaznost, dobru volju, ali ništa više od toga – ni naklonost, ni izveštačenost, ni odbojnost. Deo te vesele blagosti sigurno se prenosio na učesnike njenih sastanaka i doprinosio njihovoj uspešnosti. Očigledno su je sa razlogom poslali kao vođu tima i na ovaj sastanak.

Dlan joj je pri rukovanju bio topao, stisak damski, ali ga je mekoća dodira tog dlana zatekla. Kao da su ga dotakli jastučići mačijih šapa, ili šapa slične, na šapama hodajuće živuljke, napupeli, mekani, koje živuljki omogućuju nečujnost hoda, tesno prijanjanje za tlo, povijeno prikradanje i nemo fiksiranje plena pred nečujan, munjeviti skok. A opet nije delovala ni malo mačje.

Bila je vižljasta, pre mršava nego ženski puna. Možda je takvom izgledu doprinosila njena laka odeća koja joj je svileno padala i stvarala utisak da su ispod same kosti. Ili sveska, tablet, ili šta je već to bilo u kožnim koricama koje je držala levom rukom visoko podignuto i prislonjeno na nevelike grudi. Istovremeno se desnom rukovala sa gostima i svakog gosta otpraćala u salu otmenim naklonom glave i jednako otmenim pokretom ruke prema stolu.

Njene oči, blistavost zuba, nabori kože oko usana, dodir jastučića dlanova, sve to skupa kao da je pokrenulo to razdvajanje u njemu koje je Rogan primetio. Rogan je bio lisac. Ništa mu nije izmicalo. Uočavao je svaku poru, najsitniji detalj promičućeg predmeta ili dešavanja. Idealni medijator, posrednik, umanjivač razlika. Bili su drugovi još od osnovne škole, ali su ih studije razdvojile: njega odvele u menadžere, a Rogana u medijatore. Svako je našao sebe u svom pozivu. Kao što je on imao šesto čulo za dobar biznis, Rogan je imao šesto čulo da oseti vibracije naspramnih strana među kojima posreduje.

Kao da su jastučići njene mekote povukli tanane, nepoznate niti koje nije ni slutio da ima, a njene oči i blagost njenog osmeha, hipnotizerski delovali na neku skrivenu žlezdu u njemu koju nauka još nije otkrila. Imao je utisak da se mnoštvo tih niti izvlači iz njega, ne samo iz ruku: iz grudi, iz očiju, kose. Kao nevidljivi pipci onih, istovremeno prelepih, i jezu uterujućih meduza, koji samo pod određenim uglom mogu da se vide, onda kad ih prelomljeni zrak sunca pod vodom skrozira. Kretali su se na sve strane, a onda zaokretali prema njoj, izduživali se i pokušavali da je dosegnu. Osetio je i njene pipke, nije mogao da ih ne oseti. Razdvajanje njegovog dlana od njenog povuklo je i njene pipke van. Pipci bez žarulja, pipci koji golicaju, a ipak kožu nadražuju, dlake na vratu i telu podižu.

Vodio je sastanak kao da pipaka nije bilo. I ona je vodila ispred svog tima kao da ni njenih nije bilo. Ništa nije moglo da se primeti, ništa da oseti van njih dvoje. Podvajanje je bilo obostrano. I potpuno. Izdvajanje nematerijalnog od materijalnog. Duše od tela. A nisu umrli. Živi itekako. Više nego živi. Dok je držao slovo ili drugima davao reč, dok je ona držala slovo ili svojima davala reč, pipci su im se tražili, dodirivali, opipavali, obmatali se jedan oko drugog. Nije mu bilo potrebno kao što je uvek činio kad mu srce preskoči da prosipa mudrost, da zadivljuje dosetkama, da golica umnim šalama koje plene, zavode, obezoružavaju. Nije mu bilo potrebno da se pravi više mudar nego što jeste, više učen nego što jeste, više duhom moćan nego što jeste. Jednostavno je ovoga puta iskonski podsticaj bio suvišan, porivu nije bilo potrebno da ubrzava otkucaje, hormoni se nisu pitali. Jer ovo je bilo više od hormona, ovo je bilo vanvremeno, vanprostorno, galaktičko sjedinjavanje, prožimanje maglina, sažimanje zvezda, ponovo se rađao kroz nestajanje, zajedno su se rađali.

Rogana nisi mogao da prevariš. Znao je šta se dešava. Lovio je njihove poglede, mimiku lica, pokrete ruku, iako iz toga ništa nije mogao da otkrije, ali je kroz taj lov osetio, ne hemiju, ne miris hormona, ne želju, nego užasavajuću potrebu koju su njihove niti ispisivale svojim dodirima iznad glava učesnika na sastanku. Dobri Rogan. Nagao se u jednom trenutku prema njemu i šapnuo mu na uvo: „Nemoj. Udata je.“ I odjednom niti više nije bilo. Urušio se svemir. Njihov svemir. Ostao je samo razgovor dva tima bez nadahnuća (izuzev poslovnog). Stvarnost.

Sastanak nije trajao dugo. Ni predugo ni prekratko. Uobičajene dužine. Bio je uspešan. Videlo se to na licima članova obe strane. Ozareni, po dvoje ili u grupama, veselo čavrljajući napuštali su salu. Ona je stajala kraj dovratka, malo ka unutra i pozdravljala na rastanku i njegove i svoje, deleći svakome jednak otmen naklon i jednak osmeh svoje namreškane kože oko uglova usana, i jednaku vlažnu belinu zuba kojim ih je na ulazu pre početka sastanka i dočekivala. Ostao je poslednji da se pozdravi sa njom kakav je red. Kapetani poslednji silaze sa mosta. Rogan je stajao sa druge strane vrata i čekao ga. Prišao joj je, odjednom osećajući olovo u nogama. Kao da je obukao odelo za dubinsko ronjenje i oko gležnjeva i pojasa okačio tegove kako bi hodao po dnu pa na suvom prilazi vodi. S naporom je disao. Vukli su ga teški tegovi. Boce s kiseonikom njegove napetosti nisu imale dovoljan protok vazduha koji mu je bio potreban. Stao je ispred nje. Ni preblizu ni predaleko. Ni jedno ni drugo nije progovaralo. Ni jedno ni drugo nije podizalo ruku u oproštajni pozdrav. Gledao je u ogromni sjaj njenih sitnih očiju. Trenutak nemog stajanja jedno naspram drugog razvlačio se u večnost. Pipaka nije bilo. Nisu bili potrebni. Sve su bili pipci: njihov dah, napor da se iz boce povuče više vazduha, otežale ruke, ukopane noge. A onda su se njene usne otvorile, oči ionako male još više suzile, a istovremeno još jačim sjajem zablistale. „Volim te!“, izašlo je kroz vlagu njenih zuba i modrinu prozeblih usana. Glas nije čuo, čitao joj je sa usana. Glas se i nije čuo. Možda je rekla i „Žedna sam te!“, na isto mu dođe. Nije znao da čita sa usana, ali je sada znao. Ne čitaju se reči, slutnje se čitaju. Odjednom ronilački tegovi koji su ga držali prikovanog za tlo spadoše mu sa nogu. I oni sa pojasa. Oslobođen stega, odjednom lagan, kao da mu se i ronilačko odelo napuni vazduhom, vazduh ga je vukao iz tame dubine ka suncu na površini, površini koja je ona. Prišao joj je i obuhvati je rukama oko struka. Dok su mu prsti napipavali njena rebra, zaronio je ponovo, ovoga puta u njene usne. Nevidljive niti ponovo izmileše. Više nisu imale potrebe da se ispipavaju. Nalazile su se nepogrešivo. Ponovo je klijao iz sebe. I ona je klijala. Rogan je znao šta će se desiti. Niti im se spletoše u tkanje i njih dvoje se pretvoriše u kokon. Usne joj više nisu bile modre, nisu bile ni tanke. Sastanak je bio uspešan.

 

KRAJ

© 2021 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava

 

Priča je objavljena u Almanahu br. 1 "Nove poetike" iz Beograda Priča je objavljena u Almanahu br. 1 "Nove poetike" iz Beograda

Ovo su mišljenja nekih od čitalaca:

"Neobična priča sa neobičnim obrtom. Do poslednjeg trenutka ste u neizvesnosti kako će se završiti poslovni sastanak. Ne liči na uobičajene poslovne sastanke, a opet ono što pokreće učesnike ovog sastanka dešava se i na drugim sastancima, ali se misli skrivaju."

"Nije triler, a ima obrt trilera."

"Još jedna odlična priča. Kratka i slatka."

Ово су мишљења неких од читалаца:

Smeh

Smeh

magija strašna probuši brdo
voda grunu brdo provre
neočišćen pirinač krcka po zubima
nezasita hranom bujica skače
sante se ruše
smeh se strašan sa planine valja
buja
stravom života raste
 
dok probušeno brdo cvili
otac gricka pirinčano jelo
vatra skiči
cvrči
palaca
zubi se lome
smeh
širi se smeh
smeh stravični
smeh vatreni
vreliji od vatre

  

© 1969, 2022 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava. 

Pesma odabrana za zbornik "Sinđelićeve čegarske vatre", Niš, 2022  

Umetnost apstrakte

 

 

 Umetnost apstrakte

Nikada nisam voleo apstraktnu umetnost, posebno ne slikarstvo. Priznajem, glup sam, nisam u trendu. Nikada nisam ni bio. Ta moda da se svašta proglašava umetnošću krenula je, ima tome već sto godina. Jedan od tadašnjih „molera“, Kandinski, videći da će ostati gladan ako nastavi da slika slike koje niko ne kupuje, a da se pomodna raja pali na svakojake „umetničke“ gluposti, razočaran, nađe na jednoj livadi kravu koja preživa, razape joj štafelaj sa platnom ispod dupeta, a njen rep umoči u farbu. Sledećih pola sata, žvakala krava progutanu travu, premetala je iz buraga u kapulju, mlatila usput repom braneći se od mušica, a Kandinski joj u mlaćenju pripomagao: umakao joj rep čas u jednu čas u drugu boju… Tako nastade prva apstraktna slika. Za njom i druga. Lova Kandinskom poče da kaplje brže nego što je uspevao platna na štafelaju da menja – ni boja nije stizala da se osuši. Kad videše drugi „moleri“ kako Kandinskom ide, stadoše i oni da umaču u boje repove marvi. Ljudi u oduševljenju tepaju ovoj umetnosti, nazivaju je apstraktizam, tahizam, nadrealizam, kubizam… plaćaju milione da takve slike imaju... a meni, seljaku mirišu na kravlju balegu!

Naravno, nije bilo ovako, nije Kandinski koristio muhotepalo da slika, ali bi efekat bio isti i da jeste – raja bi jednako poblesavila i jednako blesavila i balavila na njegove slike i slike drugih, još poznatijih slikara (i ne samo slikara), a cene slika i karte za performanse njihove stajske umetnosti bi rasle u nebo (kao što i dalje rastu). Munk je puki realista za repomlate.

Pitaš li apstraktnog (a i svakog) slikara šta mu predstavlja slika koju gledaš, ili će se uvrediti ili će ti prepotentno reći: „Na posmatraču je sam da otkrije!“ On ili kustoskinja (ženturačenje reči isti koren vuče kao oduševljavanje Pikasovim kubizmom) najčešće će ti dati savet da se usredsrediš na sliku (to jest zabuljiš u nju), i tako da stojiš sve dok u tebi (u tvojoj podsvesti) slika ne pronađe svoj (izvitopereni) odraz. Ili te ne zabole noge.

Nije pojam apstraktnog vezan samo za slikarstvo. Za sva vremena sam upamtio onaj dvočas srpskog jezika u trećem razredu gimnazije kad nas je profesor dva puna časa maltretirao sa „Sumatrom“ Crnjanskog –  još me uvek podilaze žmarci. Zamisli, napišeš pesmu, a onda te nateraju da napišeš objašnjenje šta ti koji stih znači i na šta se pojedine reči koje si u njih uguravao odnose, jer bez toga nikome ništa ne bi bilo jasno! Na jednom smo času morali prvo da studiramo „Sumatrino“ objašnjenje (pisao i njega Crnjanski), da ga tumačimo (i upamtimo da se apstraktna poezija zove još i „avangardna“ – ne znam samo kojoj je to umetnosti prethodnica – smaku sveta verovatno), a onda na drugom da čitamo stih po stih „Sumatre“, da svršavamo nad njim upoređujući ga sa objašnjenjem Crnjanskog i da pritom pronalazimo refleksije pesme u sebi. Malo je bilo profesoru taj dvočas – umalo ne nastavismo i za vreme odmora L.

Zamislite, Crnjanski je svoju „Sumatru“ i njeno obrazloženje napisao skoro u isto vreme kad je i Kandinski svoju prvu sliku omalao kravorepom – pre sto godina! Ima i gore od toga. Već više od sto godina kako đake maltretiraju sa tumačenjem stihova avangardnih pesnika („Sumatra“ je obavezna), pišu se o „Sumatri“ i dalje doktorske disertacije, kritike, obeležavaju joj godišnjicu… da bog sačuva! A sliku „Gole Maje“ u školi nam i ne pomenuše. Dobro, dobro, Maja je starija sto i kusur godina od „Sumatre“. A i gola je, nema šta da se objašnjava – što je na slici to i vidiš.

Je li tako? E da vidite da umem i ja da napišem apstraktnu pesmu! Tako se rodio moj „Smeh“. Iz protesta. Doduše, odmah podbacih: nazvah pesmu onim o čemu u njoj govorim. Barem tu da ne zavlačim čitaoce da moraju i za moj naslov da traže tumačenje i češkaju glavu šta je pisac hteo da kaže kao sa naslovom „Sumatra“, koji nema nikakve (direktne) veze sa onim što je Crnjanski pesmom opevavao.

Inače, kad sam „Smeh“ napisao imao sam isto godina koliko i mlada pesnikinja Aleksandra koja me je snimala kamerom dok sam juče u Nišu, na susretu pisaca“, recitovao „Smeh“. Iz njenog filma je ona sekvenca (reel) koju sam pustio da se vrti preko Fejsbuka i Instagrama. Ali da ne bi bilo da mi zvižde ili da me bledo gledaju, pre čitanja dadoh publici obrazloženje svoje „Sumatre“. (Da me pogrešno ne tumačite – ne poredim se ja to sa Crnjanskim. Daleko sam od njega. Umem da pišem i razumljive pesme J iako sam pre svega prozni pisac. Poezija mi je samo brzokrilo izražavanje – kad mi nadođe.).

Evo i za vas objašnjenje „Smeha“. Pesmu sam napisao posle jednog porodičnog ručka. Upali smo u ono raspoloženje kad ti ne treba povod za smejanje, kad se valjaš od smeha ma šta ko da kaže ili uradi – smeješ se i na podignut prst. Tata je pričao kako se proveo na službenom putu. Prolazili su ispod nekog brda kroz koga su bušili tunel, i baš tog trenutka su ga minirali. Očigledno su pogodili podzemni rezervoar, jer iz brda kuljnu takva silna voda da preplavi put. Tata hteo da se udavi a mi pocrkasmo od smeha. Za ručak smo imali pilav koji, em nije bio dovoljno kuvan, em nije izgleda bio ni očišćen. Običavali smo s vremena na vreme, kad su svečanije prilike (tata se na primer vrati živ i zdrav s puta) da me mama pošalje u hotel „Evropu“ da kupimo neko gotovo jelo, pohovano meso i kolače. Tog dana tetka Dana, kuvarica u hotelu i mamina prijateljica nije radila, inače bi nam rekla da pilav ne uzimamo. Tata je u zanosu bušenja brda, zagrizao neočišćeno „kamenče“ iz pilava, a "kamenče" mu slomi zub. To je bio dodatan razlog za smeh (čak se i tata smejao). Eto, to je u pesmi. Kad ti je do smejanja, razlog za smeh se u svemu nalazi (i u polomljenom zubu). Nesreće nas posebno inspirišu. Dok drugi plaču, mi znamo da se zacenimo od smeha. I ne samo mi u našoj porodici. Takvi smo svi. Smejemo se u inat.

Naravno, publici pred čitanje „Osmeha“ dao sam mnogo kraće objašnjenje od ovoga (da me ne bi i zbog te gnjavaže gađali čašicama od rakije – mada sumnjam da bi se čašica odrekli J).

Sad mi pade na pamet. I Kandinskom i Crnjanskom se prezimena završavaju na „ski“. Dobro je. Moje je na „ić“. Barem sa moje strane ne morate da se plašite novih apstrakcija (i gnjavaže objašnjavanja). Mada ništa ne garantujem.

  

KRAJ

© 2022 Branimir Perić

 

O prijateljstvu upitnome

Deljenje prvo

Juče sam se sporečkao sa jednim svojim prijateljem dopisujući se preko mreže. Nije mi prvi put, a vala ni poslednji. Jedino što treba imati meru dokle ići u sporečkavanju i sa kim se sporečkavaš, jer sa prijateljima koji vam nisu bliski, a nisu ni drugovi, sporečkavaju se samo oni kojima treba pomoć.

Neko će se već uhvatiti za razlikovanje prijatelja od druga u ovoj mojoj raspravi sa samim sobom; pošto je pročita, neće odoleti da me ne potkači bar malo – iskoristiće i tu priliku da istakne svoj ego. Iskreno, volim takvome da čačnem u ego. Uživam u jeci kad mu ego zabruji, posebno u rečenicama koje sav nadahnut misli „da mi je sručio“. Ako me jeka njegovog ega dublje dotakne, ako pogodi frekvenciju moje rezonance, eto mi inspiracije da mu odgovorim i od njegovog i ostalih odgovora izatkam esej. Uostalom ja i ne krijem da mi je ego veći od Mont Everesta.

Zašto razlikujem prijatelja od druga? Prosto zato što prijatelj nije isto što i drug. I sa jednim i sa drugim imaš relativno blizak odnos, možeš da im kažeš šta misliš, šta osećaš, pri čemu drugu to saopštavaš bez bojazni da će ti u nekoj prilici izvrnuti reči, zloupotrebiti, pred drugim te njima ismevati, ili se zbog rečenog naljutiti.

Drugarstvo je dublje od prijateljstva, odanije, iskrenije. Drug te u svemu razume, podržava, od tebe mu ne preti opasnost, zna da si do sitnica odan, iskren, zajedno ste rasli, sazrevali, zajedno školu učili; poverenje i vera su vam dobijali na visini i težini kako ste se sami izduživali i debljali. Ako ti se neka ženska svidi, drug, bez obzira što je i sam zainteresovan za nju, prepustiće ti prvenstvo ako si se prvi izjasnio; pozajmiće ti svoj najdraži duks, rajf za kosu, patike, konzolu za video igre, jedan krug na bicikli; pozajmiće ti novac i zaboraviti da ti ga je pozajmio, neće ga neprestano bockati nešto iznutra i podsećati ga da mu pozajmljeno nisi vratio, jer ćeš mu, zna on, kad tad vratiti, ako ne novcem, onda nekom vrednom stvari, čak vrednijom od pozajmice; ili uslugom. Drugu pričinjava zadovoljstvo što ti se u pravom trenutku našao, što se žrtvovao za tebe; ispunjava ga zadovoljstvom sama pomisao da ćeš zbog njegovog dara biti srećan.

Kad je prijatelj u pitanju, tu već mora postojati doza opreza. Prijatelj ti prestaje da bude prijatelj onog trenutka kad vam se interesi sukobe, bez obzira što vam je odnos dotada bio isti kao kod drugarstva. Čim se suparništvo, ljubomora jave, gotovo je sa drugovanjem. Bilo da je to zbog uspešnijeg poslovnog poteza nekog od vas, bilo što ste bacili oko na istu žensku, bilo što si nagrađen od šefa a on nije, bilo što je rekao nešto što te kosnulo (a od druga te ne bi kosnulo), bilo zato što mu žena kljucne nešto protiv tebe i usadi mu crv sumnje (ili tvoja u tebe, svejedno). Bilo šta u tebi ili njemu može da izazove zavist, nepoverenje, želju za nadmetanjem.

Drugarstvo, ono pravo, iskreno, jedino postoji dok smo klinci. Drug u odeljenju, komšija iz kuće do tvoje, iz tvog ili susednog ulaza, član bande tvoje ulice, zgrade, dečko ili cura sa kojom na velikom odmoru skačeš preko lastiha, igraš klikere, razmenjuješ samolepljive sličice, kolega sa folklora, sa hora, iz fudbalskog, karate ili teniskog kluba, planinarskog podmlatka… svako od njih će ti biti drug, iskren i odan dok ste klinci, dok vam je odnos bezazlen, dok vam je igra jedina okupacija, dok vas drugi hrani, odeva… Dok ne uđete u pubertet i postanete jedan drugom suparnici, jeleni koji se bodu rogovima oko prevlasti za dostup košutama… Možete i po ulasku u pubertet da budete drugovi, ali se drugarstvo osipa, sve je manje istinskih drugova, onih koji ni u čemu ne zavide jedan drugom, spremnih da se za druga posvađaju, žrtvuju, pa i pobiju. Kako godine idu, drugovi postaju prijatelji, iako ih i dalje zovemo drugovima (ali sve češće drugarima – jer drugar i prijatelj su sinonimi, različiti nazivi za isti pojam).

Kad ti je odnos sa drugom nepromenjen kao kad ste bili klinci, a u duši te počeo da nervira zbog nečega što mu ne želiš reći kako ga ne bi povredio, da li ste i dalje drugovi? Ako ti „skine“ žensku iako zna koliko si za nju zagrejan, da li ste i dalje drugovi? Možda i jeste, ali ako se jedva suzdržiš da mu ne razbiješ nos, ako ne uzvratiš, onda si zasigurno postao (ili već bio) pičkica u duši, a on loš čovek.

Svaki odnos između dvoje (koji nije ljubavni), drugarstvo je samo dotle dok je neisključivo, nesebično, odano, požrtvovano. Sve drugo, što podrazumeva makar i najblaži vid tolerancije, nije više drugarstvo već prijateljstvo. Sa drugom se znaš i da posvađaš, ali ste, kad prođe vrelina, kad para iz vas ispari, opet drugovi, opet delite čokoladu, iste patike, smejete se istim cakama, imate isti ukus za muziku, filmove, cure. Sa prijateljem kad se posvađaš, više niste prijatelji.

Mnogo više snage treba za prijateljstvo nego za drugarstvo. Čim moraš da se siliš da prijatelju zbog nečega gledaš kroz prste, pređeš preko nečega – to nikako ne može da je drugarstvo. Zato prijateljstva lako pucaju, a kad puknu ne sastavljaju se; postajete samo poznanici, kolege na poslu, komšije koje se pozdrave ili ne pozdrave kad prođu jedan pored drugog.

Prijateljstvo nalikuje ljubavnom odnosu, liči na brak. Jednom kad se ljubavni odnos poremeti, kad jedno od ljubavnika, ili bračnih drugova razočara zbog nečeg ili u nečemu onog drugog, kad ljubav preraste u netrpeljivost, kad je simbioza dalje neodrživa – pokidana veza se više ne sastavlja, ljubavni odnos prelazi (najčešće) u svoju suprotnost, kopaju se rovovi, puca iz teškog oružja, gruvaju haubice. Jednako je tako i sa prijateljstvom. Od prijatelja ne napravi ponovo prijatelja, sem neiskrenog. Dobiješ u većini slučajeva najljućeg neprijatelja, okorelog suparnika, nekog od koga moraš da se čuvaš da te iza ćoška ne sačeka njegova podmetnuta noga, ili batinaš koga je unajmio. Zato se prijateljstvo mora da neguje. Ne poklonima, naravno, nego iskrenim odnosom, otvorenošću koja ne ugrožava ni jednog ni drugog; naravno ograničenom, jer samo se lud poverava u svemu i do kraja nekome – upravo zbog one opasnosti koja može da nastupi ako ti prijatelj prestane da bude prijatelj, a u braku supružnik prestane da bude bračni drug. (Doduše, u braku se ne otvaramo do kraja iz drugog razloga – ako nekog toliko volimo da bi ga naše otvaranje moglo da povredi, na vreme se  treba ugristi za jezik. Međutim, pitanje je koliko je i najdublja ljubav iskrena ako voleći moramo da mislimo?)

Očigledno prijateljstvo je skopčano sa gutanjem. Nešto moraš da progutaš što ti zasmeta kod, ili od strane prijatelja. Takođe moraš i da „cinculiraš“, odmeravaš težinu svojih reči, rečenica, postupaka. Prijateljstvo mora da se neguje čak i time što mu sve ne otkrivaš, po cenu da si sebe opteretio grižom savesti. Drugarstva takve žrtve ne traži, jer je detinje čisto, iskreno i nije zavidno.

Srećni su oni koji su i u godinama nakon puberteta zadržali bar nekog druga iz detinjstva, ili su bili takve sreće da stvore nove. Kad životno doba krene da klizi silaznom putanjom, kad više ne strepimo za posao, kad više nemamo potrebe da se bodemo rogovima ili džilitamo kao napaljeni pastuvi, „kad ruke toliko onemoćaju da se sablja preko one stvari više ne da slomiti“, kad možemo da se ispičkaramo samo zbog izgubljene partije tablića, šaha, ili što neki politički kreten koga simpatišemo nije istovremeno simpatija i druga, već nam drug ceni i glasa za onu drugu političku nakazu i lažljivca… prilika je da se ponovo steknu drugovi; nemamo na čemu više jedan drugom da zavidimo, nemamo potrebe da se nadmećemo, dokazujemo, u jednakoj smo izvesnosti koja ispred nas ne pokazuje sutra, a iza nas svetli uspomenama.

 

Deljenje drugo

Neverovatno lako je sporečkati se bilo sa kime preko društvenih mreža. Ljudi su slobodniji kad ne gledaju u lice svog sagovornika. Komunicirajući porukama, čine to kao da sa druge strane nije živo ljudsko biće, sa svim osećanjima karakterističnim za ljudsko biće, biće živaca „lakih na obaraču“, istanjenih strahovima usađenim ko zna kroz koju muku, ili pogubljenih suptilnim dejstvom medija. Kad gledaš čoveka u lice čitaš mu mimiku, pokrete, čitaš mu iz očiju, svoje reči prilagođavaš situaciji, biraš ih, odmeravaš, meriš na kantar, mnoge i gutaš. Suzdržavanje u živoj komunikaciji je pravilo, ne izuzetak. Mnogo je lakše lajati kad te onaj sa druge strane ne vidi.

Komunikacija preko telefona, iako onoga sa kojim komuniciraš ne vidiš, ne razlikuje se mnogo od komunikacije sa sagovornikom sa kojim stojiš, šetaš ili sediš, sa kojim pričaš gledajući se u oči. Pričanje preko telefona je takođe uživo komunikacija. Jeste da se ne vidite očima, ali se „gledate“ ušima! Jednako paziš šta ćeš reći, osluškuješ intonaciju glasa sagovornika, način na koji ti se obraća, loviš mu poštapalice, uzdahe. Kroz intonaciju i prateće zvukove se čita između redova, kao kad gledaš film snimljen na jeziku koga dobro poznaješ i istovremeno čitaš titl: primećuješ sve gde je prevodilac omanuo ili namerno menjao dijalog.

Drugačije je to od onoga kad pričamo sami sa sobom ispred ogledala. Zapravo, mali broj nas priča sam sa sobom. Takvo pričanje je rezervisano za skrenute, one koji su se otkačili, kojima su popustili živci; kao i za glumce kad vežbaju ulogu. Dobro, de, svi smo mi u živim komunikacijama pomalo glumci, ali za razliku od pravih glumaca ne pričamo unapred naučeni tekst, već improvizujemo, prilagođavamo ga situaciji, oblikujemo, smišljamo na licu mesta. Glumci smo jedino u tome što svesno ili nesvesno krijemo prava ili bar duboka osećanja. Nekad to činimo iz pijeteta prema sagovorniku, nekad iz sopstvene koristi, skrivenog nauma, ili što nam je u srži da sebe uzdižemo, hvalimo, predstavljamo kakvi nismo, kakvi bismo želeli da smo u situaciji koju opisujemo sagovorniku, u koju se sa svom strašću Narcisa unosimo.

Potrebe da glumimo uglavnom nema kad se dopisujemo. Zato su pisma – ona negdanja, pisana rukom prijatelja ili prijateljice, prijatelju ili prijateljici – bila iskrenija od komunikacije uživo. Nije nam pri pisanju bilo potrebno da glumimo niti da se brzo sakrivamo, blefiramo, ili povlačimo kao što to činimo u živom razgovoru kad nas protivnik navuče na tanak led (ili se sami navučemo).

Komunikacija porukama preko „mreže“ nije komunikacija uživo, već komunikacija sa zadrškom. Niko te ne juri odmah da pošalješ odgovor. Niko i ne očekuje da ga odmah dobije. Možeš da se foliraš kako si bio u nekom poslu, drugo nešto radio pa si tek sad video poruku i na nju odgovaraš; za to vreme možeš natenane da sastaviš savršen odgovor, da mu ništa ne manjka, da iskazuje upravo tvoje najdublje, pa i najiskrenije misli; imaš dovoljno vremena da izglancaš rečenice i svoje misli u njima, sasvim dovoljno da ispraviš greške i sebe pre nego što klikneš na „šalji“; a i tad, ako ti sine da si nešto napisao što nije trebalo, nešto što te predstavlja onako kako nisi hteo, što te ruži, imaš koliko-toliko fore da obrišeš svoju poruku; naravno pošto se usput pomoliš bogu ako si vernik, ili položiš sve karte na nadu da ti sagovornik u međuvremenu nije poruku već otvorio i počeo da je čita; mada i tada možeš da se izvučeš, da se čudiš „kako to?“, da kažeš da se verovatno „nešto pokarabasilo“, reči pa i rečenice su ti se iz nekog razloga izmešale pa ispalo ono što nisi hteo da kažeš; na kraju krajeva sve možeš da svališ na aplikaciju preko koje komuniciraš (aplikacije za to i postoje, da se okrive).

Da, mnogo je više iskrenosti bilo u pismima dok su se pisala rukom i čekala danima (nekad i nedeljama), daleko više nego u porukama koje razmenjujemo preko „mreže“. Nema te osobe koja je iskrena preko „mreže“, ili bar iskrena do kraja. Čak ni mladi svojim seckanim porukama (od kojih matori lude). Pitanje je koliko su iskreni dok im palčevi onako lete po tastaturi mobilnog ko gladni bumbari. Ne malo šizimo supruga i ja kad dobijamo poruke od dece. Umesto da sastave celu misao, da je pročitaju pre klika, isprave šta im se ne sviđa, seckaju poruke u delove i šalju svaki rezanac posebno. Mada su i neki „stariji“ prijatelji tako počeli da čine – videli od dece. Odmah znamo da se to oni javljaju kad nam iz mobilnog stane da iskače učestano, u nepravilnim razmacima „cin, cin, cin“. Reklo bi se da ne promišljaju unapred svoje rečenice; seju ih kao nekad što su seljaci rukom sejali žito; rasipaju ih u neujednačenim količinama, onoliko gusto koliko zahvate šakom i onoliko ravnomerno koliko ruka ponovi istovetan potez prethodnom zamahu (a vetar u tom času ne dune i ne razveje im zrna tamo gde je već palo prethodno zrnevlje).

Mladi istresaju svoje iseckane rečenice jer su nervozni, bez strpljenja, istresaju ih kao mi što smo nekad, jednako nervozni, kvasili trotoar nadošlom vodom iz usta dok smo, poređani duž korzoa kao uspaljeni lambovi, „šacovali“ cure, koje su nam pred obalavljenim njuškama promicale zavrtelim zadnjicama, držeći se podruku. Ili su mladi postali savršenija bića nego što smo mi u njihovim godinama bili? Možda se sad i muški novih generacija rađaju sa sposobnošću paralelnog procesiranja kakvom se od nastanka čoveka žene rađaju? Ko zna šta još drugo rade dok kuckaju poruke? Zato im poruke deluju nedovršene, bez interpunkcije, često bez početka i kraja rečenice; liče na iščupanu misao pljusnutu na ekran, poput naše pljuvačke nekad, štrcnute na trotoar.

Ipak, brzina kojom pišu, učestalost kojom seckaju poruke, vodi jednom drugom zaključku: mladi su mnogo iskreniji u svojim porukama od nas koji ih ne šaljemo dok nismo potpuno zadovoljni onim što smo napisali. Ispada da smo samo mi iz srednjih generacija neiskreni u pisanju, za razliku od naših predaka koji su rukom pisali pisma i naše dece koja svoje misli neposredno sručuju u tastaturu!

 

Deljenje treće 

Konačno evo i sporečkavanja sa mojim prijateljem koje je izbilo čep na buretu brojanja do deset i izlilo ovo moje podugačko promišljanje o drugarstvu i prijateljstvu. Zapazili ste, nadam se, da sam se još na samom početku, u prvoj rečenici ogradio i prijatelja nazvao prijateljem? Razliku između prijateljstva i drugarstva objasnio sam u prvom delu rasprave.

Poruke koje razmenjujemo preko mreže obično su slike ili spotovi; cilj im je da nasmeju ili uplaše onog kome ih šaljemo. Uglavnom idu u krajnjost, ništa između, jer jedino ekstremi pobuđuju pažnju. Ako te ne zainteresuju iz prve, onda nisu ekstremi i neminovno se pitaš (ne shvataš) zašto ti je tako nešto uopšte poslato. U poruke tog tipa ne računam sličice bajne prirode, cvetiće, spotove sa životinjama ili najlepšom na svetu decom („vidi kakvo je, da ga pojedeš“); takve poruke i prilozi zaslužuju posebnu raspravu (uz obavezno učešće psihijatra ili bar kliničkog psihologa).

Tek, u jednoj poruci stiže mi od prijatelja slika nekog počivšeg, riđeg Azovca, koji je, onako ćelave (a gde nije ćelav brijane), velike, lubeničaste glave, izdaleka podsećao na tog mog prijatelja. Jeste da je bio prekrižen crvenim, kako na ruskim portalima označavaju naciste skinute sa spiska živih, ali je stajao u istoj nonšalant pozi, sa rukama u džepovima, koju najčešće zauzme moj prijatelj kad sa nekim razgovara a hoće da se pokaže veći nego što jeste; goleme, tamne naočare za sunce, mračili su mu pogled, a povijeni mustaši, dodatno požuteli od dimljenja duvana, savijali se oko uglova usana; da nisu žuti pomislio bi da ih nosi Meksikanac, plaćenik, kome je ledeni, ukrajinski vetar, brišući preko žitnih polja oduvao sombrero; „krasila ga je“ trockijevska, jareća bradica: pristajala mu je uz okruglo lice „ko kokoški sisa“, jer trockijevske bradice priliče ispijenim, tuberanskim facama, a ne nagojenim džakovima u koje se svašta trpa; sem što mu je na majci uvučenoj u pantalone stajao uštampan znak hitlerovske eses divizije, jakna, patike i pantalone sa srebrnom šnalom su mu bili gotovo istovetni sa odećom koju je nosio moj prijatelj kad smo se jesenas poslednji put videli. Šta drugo Srbin da uradi u tom slučaju, nego da se našali rečenicom: „Dobro si se kamuflirao sa brkovima, bradicom i sunčanim očalama – jedva sam te poznao!“ – računajući da će prijatelj, kao što je normalno, shvatiti to kao zajebanciju i jednako odgovoriti.

Srbima je sve inspiracija za zbijanje šale. Ne postoje momenti koji ih ne inspirišu – čak ni najteži. U najtežim kao da dobijaju posebnu inspiraciju, nešto ih iznutra bocne, podstakne na razvaljivanje od smeha. Tad prave najgorče i najbolje viceve. Čak i nad grobom u kome nekog sahranjuju, pa i dok pop pokojnika opevava i okolo smudi tamjanom, umeju da izbace vic; ne retko i da se nad otvorenim odrom pokojnika zapiju i doskočice u njegovu slavu zapevaju. Kad su nesreće, elementarne nepogode, kataklizme, vedrinom i smehom se ogrću kao neprobojnim plaštom. Plašt od smeha im na neki volšeban način spašava duh od potonuća, uzdiže ga, čeliči, pomaže da prebrode najteže situacije. Strahote prošlosti kroz koje su tokom istorije prolazili kao nijedan drugi narod, iživljavanje svakojakih zavojevača (i sopstvene vlastele), dovelo je vremenom do toga da im se genetska struktura promeni i učini ih prkosnijima i otpornijima od drugih manje istočnih i manje drevnih naroda. Otkriće tu haploidnu grupu uskoro, uveren sam. Pokazaće se da je zezanje na sopstveni račun upravo najbitniji deo te genetske izmene. Drugi narodi i druge civilizacije teško tako nešto mogu da razumeju. Čak ni moj prijatelj, kao što će se videti, nije razumeo, čim je mogla da ga pogodi ovakva rečenica koja nijednog Srbina ne bi odvela u krivo zaključivanje jer bi je shvatio kao šalu i spremno na nju uzvratio kontra šalom. Ali, šta ćeš, priroda je nepredvidiva. Dešava se da i genetska mutacija dobije mutaciju. Izrodi svuda postoje, pa i među našim prijateljima. Saglasno onom što sam istrabunjao u prvom delu ove rasprave, nema mi druge nego da progutam knedlu i pravim se da me prijatelj nije svojim istrčavanjem šutnuo u cevanicu, ako ne želim da se otprijateljim sa njim, a ne želim.

Umesto kontra šale, sručio mi je salvu ljutnje kao odgovor. Kakvi salvu! Bujicu podivljalog potoka koji valja blato sa planine. „Meni to nije nimalo smešno!“, bila je prva rečenica koju je svojim potokom izvaljao. A onda su se sručile druge da objasne prvu. Blata koliko hoćeš. Samo je još falilo perje, onako uvaljanom od blata, po meni da polepi.

Potpuno si, prijatelju moj, otišao u e-fe! Kao da nisi među nama rođen, kao da si izrod. Koliko puta si se i sam zezao na tuđi račun, pravio šale. Po tuđoj zadnjici ne boli. Dobro, dobro, vodio si računa da ne preteraš. Pa zar se posle toliko godina od kad gazimo isti asfalt nisi srodio sa činjenicom da se mi, urođenici sa ovih prostora, sprdamo sa svim i svačim, i da nam, valjda zato što smo urođenici, ništa nije sveto? Gde nestaše oni mangupi čije si mi šale prepričavao, za koje si se hvalio da si se u detinjstvu sa njima družio, a kasnije, kao odrastao, prijateljevao? Ispariše iz tvog sećanja i oni i duh mangupa koji su u tebi ostavili (ako su ga zaista ostavili). Pričali smo viceve jedni o drugima i o Titu kad se najmanje smelo, zar se ne sećaš? Nije tvoja mesna zajednica bila drugačija od moje. U našoj smo pričali viceve o logorašima u Aušvicu i Hitleru koji ih obilazi, iako nije bilo skoro nijedne porodice najbližih prijatelja i članova najuže familije mojih roditelja a da bar neko iz njih nije bio u Aušvicu, u kojem drugom nacističkom logoru, ili bar u zarobljeništvu u Nemačkoj, Norveškoj... Jedino se moja majka gnušala takvih viceva, ali je ona po prirodi bila krutih stavova, držala se principa i po cenu sopstvene sreće; takvo njeno ponašanje me i dan danas pogađa, kao što me pogađa i tvoje kad me ovakvim potočnim muljem pljusneš. Niko nije srećan ko se ne smeje, a najmanje je srećan onaj ko ne ume da se šali na svoj račun. Hvala svevišnjem tvorcu moje psihe, ja sam takvih nazora operisan; nikada se ne mogu pomiriti sa zabidženošću, posebno ne onom koja nema osnova, koja bez razloga i zle namere raspali munjom prijatelja. Mogu da te razumem ali ti nikada neću za tako nešto napisati opravdanje. Širina je potrebna da bi se drugi razumeli, mnogo velika širina; još veća da u šalama ne vidiš zlu nameru.

Na žalost, moj se prijatelj na tom prvom blatnom izlivu ne zaustavi. Uzvraćaj koji mu poslah još ga više pogodi. „Slušaj!“, dreknuo je. „I ja se zajebavam maksimalno, ali imam crvene linije! Porediti me sa fašistom, malo je mnogo. I moji rođaci su bili u Aušvicu, i to ne bilo koji: najbliži! Pitaj me koliko se njih vratilo! Ne ljutim se na tebe, samo ti skrećem pažnju!“

Ej! Skreće mi pažnju! Pa time kao da si mi prst zabio u oko! Otkazaše mi prijateljske kočnice: morao sam ko Kremenko nogama da kočim da me nizbrdica ne bi ponela i odnela sasvim. Zaboravi na to skretanje pažnje, zaurlah sad ja (u sebi; nisam stavio uzvičnik). Nemam nameru da mi život bude napeta struna i neprestana strepnja da li će nekome njen zuj da zasmeta. Ako ti živiš sa avetima u sebi i izviruješ iza svakog ćoška strepeći napad na svoju personu i njene avete, ne usađuj te strahove, gorčinu i okorelosti meni. Ja te primam kakav jesi, primi i ti drugog, srećniji ćeš daleko biti. Svi mi imamo svoje mane i dobre osobine, ali je najveća nesreća naturati ih drugome, terati svet da ti se prilagođava, umesto da se opustiš. Nikako ti ne želim da živiš u grču, zato i ne shvatam zašto ti to meni želiš?

Istrugah đonove kočeći, a moj prijatelj nogama još dodatno pogura svoja kamena kola. Ovde nije stvar grča već lepog vaspitanja, napisa mi i osta živ. Pre nego što šaljem nešto, razmislim da li ću nekoga time povrediti, veli. Svako drugo ponašanje je bahaćenje seljačine koji gleda samo sebe i smatra da je opušten. Udarac ispod pazuha.

Na silu zaustavih Kremenkova bolid i izađoh da se izduvam (pošto se slegla prašina od kočenja). Tvoj je problem, odgovorih mu, ako si operisan od humora, a time i od iskrenih osećanja, ne moj. Jebeš ti takvo druženje ako sagovorniku treba da titraš jajca i paziš da ga slučajno jače za njih ne stegneš. Drugari su oni koji se nikada na svog prijatelja ne uvrede, ma šta ovaj rekao; znaju da ih drugar ne bi povredio jer nema mutnog u njemu. Uvrede se samo oni kojima misao ne svetli, a i savest im je upitna. Duboko razmisli o ovome što sam ti napisao. Ili nemoj uopšte. Ne treba da mi se izviniš ako shvatiš poentu moje poruku, jer drugar se ne izvinjava drugaru – ovaj to razume bez izvinjenja.

Sad je bio red na prijatelja da prikoči svoj pretpotopsko vozilo, ali je to uradio tako da me je u kočenju polio benzinom. Srećom pa u Kremenkovo doba šibica još nije bila izmišljena (mada nije ni benzin). Rekao sam da se ne ljutim – dovoljno te poznajem, veli prijatelj; sa zadovoljstvom je izlio još jednu kantu benzina po meni i gleda u nebo hoće li da sevne. Ali, kad si već u fazonu, ispričaj mi neki vic o klanju u Jasenovcu, ili o streljanju đaka u Kragujevcu. Humor nema granice, a?

Matira me načisto. Ko klinac kad popije šalu na svoj račun i ljut na sebe ne zna šta da odgovori, zavrnuh rukave da se bijem; rastršavih i kosu da izgledam strašnije. Šta je? Ponestalo ti materijala za „Šarli Ebdo“ pa se hvataš za onu stvar? – uzvratih mu otrovno. Moj prijatelj ostade na visini, na daleko većoj nego ja sa ovakvim svojim „umnom“ dosetkom. Kao da mi nudi partiju revanša, reče samo jednu rečenicu: „Surdo fabulam narras – gluvom pričaš priču“. E, Horacije, Horacije, zar i ti, sine Brute! Brže bolje se zavukoh u svoj kameni auto i dadoh nogama gas da ga stignem. To ja upravo tebi htedoh da napišem, odgovorih mu kad postigoh brzinu. Njegoš je pisao: „Zaludu oči onima koji vide, a zaludu vide“ (malo sam izmenio Njegoševe reči kako me ne bi opet polio crvenom bojom svoje žalosne crte). Isto ovo Njegoševo za slepe važi i za gluve kod ušiju koje im čuju pročitane reči, alʼ zaluda čuju. Ne samo da je gluva osoba, nego se još zavukla u gluvu sobu. Nije gluva samo ona soba koja upija zvuke pa ih ne čuješ, već je gluva i ona u kojoj odbijaš da ih čuješ.

Nije mi odgovorio. Da li je shvatio, ne znam. Posle smo razmenjivali druge poruke oko kojih se nismo sporečkavali. Od tog našeg šiljokuranskog naskakanja, više se nisam pazio da li mu titram ili ne titram. A nije ni on. Kod razumnih osoba sukob se (nekad) rešava razumevanjem. Ili te sukob toliko iscrpi da više prestaneš da osećaš udarce; otupiš.

Tako to biva kad ne daš na se, a ne želiš da poniziš prijatelja, staviš ga poda se i zgaziš kao muvu. Ili ne dozvoljavaš sebi da njime opoganiš pod i svoje cipele. S druge strane, kad ti je stalo do prijateljstva, a desi ti se da si zgazio muvu, uzmi krpu, obriši fleke pa lepkom zalepi muvi otkinute noge i rupu na trbuhu u koju si vratio ispala creva. To ne ide ako si gadljiv. Da smo bili drugovi a ne drugari, prijatelji, ne bi nam se ni desilo da vozimo kamena auta i kočimo petama, ili da uz vrisak skačemo na najbližu stolicu podignute suknje kao mlada kad ugleda miša. Veličina drugarstva leži u neprimećivanju miša. Gricne on i u drugarstvu, ali gricne samo rubove venčanice koja vas spaja. U rupičastom vezu na porubima venčanice drugarstva pa i pravog prijateljstva, rupa od grica se ne primećuje.

KRAЈ

© Branimir Perić