Kučka Džesika i prizivanje detinjstva

 

  

Kučka Džesika i prizivanje detinjstva

 

„Perići, pošta!“ doziva poštar ispod terase. „Otkud ti, čika poštare? Nije te odavno bilo?“ „Potpišite, moliću fino, ovde! Ništa ne treba da platite, sve je plaćeno!“ Divno je kad ne mora da se plati, a još divnije kad ti poštar donese knjigu tešku pola kilograma u kojoj je objavljeno i nešto tvoje! Dvojezična antologija na srpskom i nemačkom, tvrdih korica i sa belom vrpcom za obeležavanje (umalo vrpci da se zamerim da je ne pomenem). Knjiga je debela čitavih 536 strana! Podseti me na „Anatomski atlas“, udžbenik sa druge godine medicine mog brata, sa kojim smo budili kučku Džesiku kad nam u sred noći hrkanjem ne dâ da spavamo. Najslađe joj je bilo da nam hrče ispred vrata. Srećom pa se u to vreme nije noću jurilo u ve-ce. Kakvo bi to saplitanje, gaženje i cviljenje bilo dok je opkoračujemo. Buldog, ljubimica naše gazdarice Nade, a Nada naša ljubimica, naročito kad nam ušeta u kombinezonu u sobu. Otvorimo "Anatomski atlas", odškrinemo vrata pa ga iznad Džesike naglo sklopimo. Dobra neka kuca, s obzirom da joj je pasmina krvoločna. Ni da zareži, ni da nas krvoločno pogleda. Da sam ja kučka Džesika i da mi dva obešenjaka prekinu san taman dok lovim zeca i u snu galopiram šapama, pocepao bih im makar pidžame, ako ne i nešto više od toga. Sirotica, samo nas tužno pogleda i spusti ponovo glavu na šape.

No, zašto se baš kučke Džesike setih u ovom času? Valjda zato što se dvojezična antologija koju držim u ruci zove "Probudi detinjstvo u sebi" / "Vecke das  Kind in dir". Dobro, de, ako ćemo mak na konac, nije sećanje Džesike baš sećanje detinjstva, već prisećanje malo starijeg doba. Ali i studentsko doba je neka vrsta detinjstva. Sve čega se sa setom sećamo – ono kad nam se toplina razlije grudima – sećanje je na detinjstvo. Sve je detinjstvo u odnosu na sadašnji trenutak u kome živimo, čitava naša prošlost.

Antologiju "Probudi detinjstvo u sebi" sastavila је i sa zastupljenih jezika u njoj na nemački i srpski prevela književnica Dragica Šreder (Dragica Schröder) koja živi i stvara u Hildenu, Nemačka. Izdavanje su finansirali nemačka banka Šparkase (Sparkasse) i Jugoslovensko/nemačko kulturno društvo Hilden e. V. (Jugoslawisch/Deutsche Kulturverein Hilden e. V.). U knjizi je zastupljeno 86 autora sa Balkana i ostatka Evrope, a među njima, na stranama 52-55, Dragica je uvrstila i moju kratku priču za decu „Harmonija“, kako njen srpski original, tako i prevod. Priču možete pročitati klikom na link:
https://branimirperic.blogspot.com/2024/06/blog-post.html 

© 2024 Branimir Perić 

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Ova kratka priča objavljena je na stranama 82 i 83 u dvojezičnoj antologiji "Čarolija i magija pisane reči" ("Zauber und magie des geschriben wortes") na srpskom i nemačkom jeziku. Izdavač: Kostolac : Klub ljubitelja knjige "Majdan" = Klub der Buchliebhaber "Majdan", 2025. Priču je prevela na nemački Dragica Šreder (Dragica Schröder), koja je i priređivač antologije.

 

 

 

Uzdah u knjizi

 

Juče ispod prozora čujemo glas našeg poštara: „Perići! Paket!“ Kad ga prihvatih umalo da mi ne ispade iz ruke od neočekivane težine. Platismo propisanu poštarinu koja košta koliko knjigu da kupiš, otvorih paket, a ono, u paketu – knjiga! Eto, kupio sam knjigu, ali ne u knjižari, niti preko interneta, već, ispade, od Pošte!

Knjiga tvrdih korica. Tvrdih korica!? Hajde što ima 353 strane, ali da je tvrdih korica!? Zamisli, danas kad više niko ne štampa knjige tvrdih korica već samo mekih – takozvano broširano izdanje – moraš da ga držiš u rukama pažljivije nego šoljicu do vrha pune kafe: kafa da se ne prospe kad je usnama prinosiš, a knjiga da se ne raskupusa posle prvog čitanja! I još ima svilenu traku – obeleživač stranica gde si stao sa čitanjem! Nije ni čudo što je teška 476 grama (izmerio sam) – taman koliko tri obične knjige sa tankim koricama.

Ime joj je malo blesavo – „Zbornik nade“. Ko se tu i čemu nada ne znam da li će se dokučiti nakon čitanja i gledanja. Ima unutra i slikâ – i to u boji! Izdavač je „Kreativna radionica Balkan“. Može se kupiti kod izdavača, u knjižarama „Vulkan“ i „Roman“, kao i preko internet prodavnica ovih istih. Pazite samo da vas glava ne zaboli kad budete videli cenu. Mada kod izdavača može i znatno jeftinije da se pazari.

Bela hartija. Lepo. Od kad ne videh knjigu bele hartije, već samo štampanu na onoj žutoj koju štamparije kradu iz kasapnica pa posle kasapi nemaju čime meso da ti uvijaju. Na 184. strani pesma „Uzdah“, a na 311. i 312. moja cenjena biografija. Baš lepo.

„Uzdah“ spevah još davne 1972. godine i poslah je Ivanu Bekjarevu, našem glumcu čije mi se recitovanje sviđalo.

Ivan Bekjarev je starijim generacijama bio poznatiji kao Stevica Kurčubić iz kultne TV serije „Bolji život“, ili kao i Boško Despotović iz takođe kultne TV serije „Srećni ljudi“, nego kao Ivan Bekjarev. A današnjim generacijama? Eh, današnje generacije se ne usuđujem da anketiram, pošto je Bekjarev umro još „davne“ 2020.

Elem, tom slavnom Ivanu Bekjarevu se svide moja pesma i odrecitovao je nadahnuto u ponoćnom programu „Beograda 202“ koji je te godine vodio.

Prođoše godine, otada.

Pre skoro više od 30 godina crkao mi magnetofon na kome sam Bekjarevo recitovanje zabeležio. Srećom papir duže traje od tehnike.

Konačno dođe vreme da i svoj „Uzdah“ ugledam odštampanog na papiru. Dobro, de, biće odštampan i u okviru knjige pesama koju ću, nadam se, uskoro staviti u korice. Nadam se takođe da ta moja knjiga neće biti ovako teška kao „Zbornik nade“, kako je ne bi neka gospa upotrebila kao hladno oružje pa njome rascopala glavu nekom svom gosponu koji je ne ispunjava i ne raspilavljuje kao što ja ispunjavam i raspilavljujem svojim uzdasima nežna ženska srca. Mada, mojoj gospi nije potrebna ovako teška knjiga – ima ona ubojitija oružja. Hm, na to već nisam računao.

KRAJ

Pesmu možete pročitati klikom na ovaj link:
https://branimirperic1.blogspot.com/2024/01/uzdah.html

 

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

 

Bajka koju sam poslao prijateljima uz čestitku za novu 2020. godinu

 

Kako su se ptice podelile

 

U ono vreme kad je stvoritelj stvarao zemlju i živi svet na njoj, nakon što je stvorio bilje i niža, plivajuća, gmižuća i hodajuća stvorenja, kao prve toplokrvne živuljke stvorio je ptice. I dade stvoritelj pticama noge za hodanje, perje zimi da im je toplije i krila da i leteći hranu mogu hvatati.

I reče stvoritelj pticama:

„Stvorio sam vam zemlju da je naselite i prostranstva nad njom da letite; eto vas pa se množite i nastavljajte se na zemlji i nad zemljom, sve vam dadoh. A dajem vam i izbor: hoćete li živeti na tlu ili će vam oblaci životni cilj biti – na vama jedinima odluka je koje ćete carstvo prigrliti. Samo dobro odmerite pre no što se opredeljenju odlučite: svaki izbor ima i loše i svoje dobre strane, a nazad nema. One od vas koje se za tlo odluče, imaće na tlu i u tlu hrane u obilju, brda i doline biće carstvo njino, šume i šipražja njina skloništa, ali će im sposobnost letenja biti uskraćena. Za uzvrat, dajem im moć koju one druge neće imati: u njih ću usaditi nadu i veru, pa ako im kad ne bude sve potaman, nada i vera će ih dalje voditi i utehu im davati. One pak od vas, koje se odluče za život u oblacima, darovaću drugom moći, moći da sa visina uživaju u lepoti svega što od tla i na tlu pod njima sam stvorio, ali zato, u visinama će večito gladne i žedne ostajati, pa će se morati do tla spuštati, po tlu hranu loviti i sa tla se vode napijati.“

Nakon ovih reči stvoritelja, ptice se stadoše premišljati. Premišljaše se neko vreme, i, kao što to uvek biva kad mnoštvo odlučuje kojim od dva puta da se krene, umesto sve za isto, jedne se za život na tlu odlučiše, a druge u oblacima svoj dom potražiše. One koje su se okrenule zemaljskom životu na tlu dočeka obilje hrane: kud god da kljucnu, gde god čeprknu, hrana samo što sama ne kaže uzmi me, pojedi me. Vremenom, od tolikog obilja i lakoće nalaženja zalogaja slasnih otežaše, krila im zakržljaše, noge ojačaše, a nokti na prstima zadebljaše. Sad su takvim nogama još lakše tlo čeprkale, lišće prevrtale i hranu iz tla i ispod lišća izvlačile. Za to vreme, one koje su izabrale carstvo nebesko, zadivljene lepotom tla u brda i doline pretvorenog, uzletaše sve više, da sa što većih visina i što širih širina svu tu, od stvoritelja lepotu sazdanu, pogledom upijaju. Krila im ojačaše, oči se izoštriše, kljunovi i kandže poviše da lakše nebom jedre i oblake seku. Istovremeno, visinama zanete, daleko od hrane pod sobom, glad ih je morila. Što creva im krče malo su one hajale, jer od gladi stomaka glad za lepotom, poznato je, jača je. Svu tu krasotu pod sobom, oko sebe i nad sobom pozdravljale su kricima, krici im postajali glasni, sve glasniji, od oblaka se odbijali, do brda spuštali i u uši ptica, sestara njinih uvlačili. Od onih ptica u nebesima koje nad morem zaploviše, vremenom postaše albatrosi, a one ptice koje se razleteše nad planinom, orlovima se nazvaše.

Slušajući sa tla te krike neprestane koje sa nebesa od sestara njihovih dopirahu, zemaljske ptice nebeskima ne zavideše, naprotiv, stadoše se nadimati, sve zadovoljnije izborom koji su načinile. Jedna drugoj govoriše: „Eto, baš smo bile pametne što život na tlu izabrasmo. Umesto punih stomaka, sad bismo sa njima gladne jednako odozgo onako kričale.“

A onda je stvoritelj stvorio zveri i čoveka.

Ptice zemaljske, odebljale od obilja, trome, trku nevične, krila zakržljalih, hrana zverinju i čoveku laka postaše. Čovek je uz to imao i ruke, a osim ruku i pamet: rukama je kamen na njih bacao, strelama ih gađao, a pamet je koristio stupicama da ih lovi. Sad su ptice zemaljske bile te koje su kričale. I suze bi ronile da suza su imale. Očajanju kraja nije bilo ni vapaju ni kajanju. Verovatno se od krika njihovih na tlu više ništa ne bi dalo čuti, da se najzad ne prisetiše da dar poseduju koji je još ono, kad su se opredeljivale između carstva zemaljskog i carstva nebeskog, stvoritelj u njih usadio – setiše se da imaju moć nade i vere! Naoružane nadom da ih neće baš svaki stvor poželeti da lovi, i verom da iza toga što ih love ima neki skriveni stvoriteljev naum koji će ih na kraju spasti, nastaviše da kljucaju zrnevlje, prevrću lišće, i opušteno se goste živuljkama što pod njihovim nogama gmižu i bauljaju. I bi im lakše.

KRAJ

 © Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.