Plakanje

Sinoć, pred spavanje, imali smo plakanje. Doduše, bilo ga je svakog dana pomalo, unazad već osam dana. Toliko gospinog mačka nije bilo. Sinoć, devetog od nestanka, stoka se vratio. Gospa nije mogla da se zaustavi od plakanja. Plakala je i kad smo legli u krevet. Evo je i jutros od uzbuđenja ne može da se smiri.

Sinoć smo gledali zajebanciju od filma „Devet života“. Sa mačkom u glavnoj ulozi, razume se. Mačak u filmu, skače sa simsa, a gospin mačak, gle, eno ga na simsu našeg kuhinjskog prozora. Posle osmog dana od nestanka!

Isti je to onaj mačak kome smo se borili za život pre sedam meseci. Tačno u dan kad mu je čika veterinar skinuo šine iz vilice, opet je, nesreća, napravio belaj i doneo plakanje gospi mi.

Nestao je one noći kad se spustila najveća vejavica u Drenjak i zasula okolna brda snegom do kolena i hladnoćom minus bestraga. Nestajao je on i ranije, ali nikad više od jednog dana. Drugog bi se već pojavio na simsu prozora. Dva metra visina nije za njega ništa da skoči.

Narednog dana po nestajanju gospi su se oči već punile suzama. Trećeg dana je znala da se sa njim „opet“ nešto desilo. Smrznuće se. Po ovako dubokom snegu neće umeti da se vrati.

Tako je i prošlog maja nestao. A posle tri dana, kad ga je gospa već oplakala, dovukao se sav krvav, sa  okom ispalim iz duplje. Neka ga je strvina na drumu zveknula kolima. Ko zna koliko je dugo od udaraca ležao onesvešćen u jarku. Neverovatno da se takav uopšte povratio i dovukao do kuće. A posle kažu samo zatucani veruju da mačka ima devet života!

Do avgusta su bile trajale borbe da ga, sa dve operacije vratimo u koliko-toliko normalno stanje. U prvoj mu je izvađeno oko i vilica pritegnuta šinom, ne bi li mu se sastavila po sredini, između očnjaka, i mogla da sraste. Drugom mu je umetnuta nova šina, jer je, idiot, već narednog dana po operaciji, onako, sav polomljen, i šinom uheftan, došao da nam se pohvali sa ulovljenim puhom u zubima. Šinu je razglavio. Ne verujem da ga je anestezija držala i tog drugog dana toliko ošamućenog da nije bio svestan da ga vilica boli. Kako je takav, sa desnim očnjakom izvaljenim u stranu i drugim skoro do korena polomljenim, puha uopšte savladao, i kako je sa takvom, polomljenom vilicom, uspeo puhu da slomi vrat, sam sveti bog zna. Da ga jede sigurno nije mogao.

Tri meseca kasnije, tek u avgustu, bila su mu izvađene šine iz vilice – čika doca, veterinar, nije mogao pre, a kad je mogao otišao je sa porodicom na odmor. Čak i da mu je izvadio kad je trebalo, sa takvom vilicom i bez prednjih zuba, više nije mogao da jede omiljene mu granule. Umesto granula, gospa ga je hranila samo najfinijom ribom iz konzerve. Više zbog toga, pravdala se, da mu se povrati sjaj dlake, jer je mesecima bio ulepljen od krvi i blata iz jarka, uprkos gospinom intenzivnom svakodnevnom trljanju vlažnom krpom. Siromah, sam sebe nije mogao da liže – šine mu nisu dozvoljavale da dovoljno isplazi jezik, a verovatno su ga i bole. Smrdeo je od te ribe na kilometar, a i tako bi smrdeo bez samočišćenja. Nikakva krpa jezik ne može da zameni.

Ah da, i bubna opna mu je bila pukla od udarca kola. Cela glava mu je bila u čvorovima – nije bilo dela na kome mu se nisu napipavali šavovi nakrivo srasle lobanje.

Posle vađenja šina, miran je bio pet meseci. Čitavih pet meseci! Trzao sa na zvuk svakog vozila koje gore drumom protutnji. Srećom, nije više smrdeo – jezik je sad mogao lepo da izbaci i da se umiva do mile volje. Mislili smo da bez kastriranja konačno imamo mirnog mačka.

Hoćeš vraga. Došle su poslebožićna hladnoća i vejavica. Napolju je pucalo drvo, a gospinom mačku proradiše hormoni! Zaboravite na februar kao mačinji mesec. Ovde februar počinje u januaru. A i on je zaboravio da se plaši automobila, jer u šajatenje do sela i zaseoka nema drugog puta do pretrčavanja preko asfalta.

Maločas se vratih iz pošte. Pričam upravniku za gospino plakanje, odnosno osmodnevni nestanak njenog ljubimca, a upravnik kaže: „E, da si ti čuo vrečanje kod nas u selu! Deset dana nismo mogli noću da spavamo.“

Jutros, još nisam ni ustao da se obučem i odem do pošte da pošaljem kupcima naručene knjige, a čujem dole, moja gospa već hrani na prozoru svoju zver.

Kad se stoka sinoć bila vratila, čim se sa mene skinuo i prešao da usmrdava moju gospu, zgrabio sam telefon i javio vest prijatelju, štamparu. Štampar u kući ima mezimca bul-terijera, a na poslu čopor mačaka. Lud sto gradi, zato su se on i moja gospa odmah prepoznali. Kad je čuo da se jednooki vratio, od ganutosti se sav raspilavio. Inače, svakog dana je, do sinoć, slao poruke i tešio moju gospu. Siguran je, veli, da će Raja (tako je ime nesmajniku) da joj se vrati. Ispričao sam mu po redu sve kako se zbilo, kako sam u sred filma sa mačorom krajičkom oka opazio senku na prozoru. Požalio sam mu se i kako nam cela soba sad smrdi na štalu, ovce, balegu, brabonjke, seno, sve one divne, štalske miomirise. Prijatelj se zacenio od smeha, veli: „Pa rekao sam vam ja da će da se vrati! Momak našao čobanicu-macu, a kod čobanica nema začas da obaviš posao. Na selu mora da se radi!“ Smejali smo se obojica do suza. Mi se smejemo od zajebancije, a gospa plače od radosti. Češće se i mnogo više plače od radosti. Tuga se skriva, gutaju se suze. Radost suze ne skriva. Nije te ni stid što mator plačeš.

Tri puta sam prao ruke pošto sam ga sa prozora skinuo. Nakon trećeg puta mi se i dalje činilo da još uvek na ovce mirišu. U stvari, mirisao mi je džemper. Ko je makar jednom prošao pored štale ili ovaca, zna da se taj miris, i bez da si išta dotakao, uvlači u nozdrve, nikakvim se išmrkavanjem dugo ne da izbaciti.

Kako sam bio otvorio prozor, bacio mi se u naručje.  Stao je besomučno da trlja glavu o mene i zavlači je u moje šake. Prevrtao mi se u naručju, istezao šape, pružao nokte i grabio njima po džemperu naviše. Uspinjao se po meni do vrata, gnjura mi njušku ispod okovratnika, boo me onim strčećim očnjakom. Preo je i sa uživanjem po meni razvlačio štalsko đubre iz svog ulepljenog krzna. Nije mu to bilo dosta. Sa mene je prešao u naručje moje gospe. Ništa on što ga ona stiska, što ga kvasi suzama i smrdljivog ljubi. Stiskala ga je i na srce privijala kako mene nikad nije. Umalo stiskom da mu oduzme poslednji život.

Kad ga je spustila na pod, ne bi li otišla da mu u kupatilu otvori konzervu sa omiljenom ribom, nastavio je da se trlja o tepih. Trljanje o tepih mu je omiljena disciplina u petoboju. Čim bi nam na prevaru upao u kuću, zna se: valj-valj po tepihu, pa noktima greb-greb. Zar o miraz moje majka oštriš kandže, nesrećo! Ne samo o tepih, već i uz naše noge. Mačinja posla. Moraćemo posle izliva njegove strasne ljubavi, tepih da nosimo kod Pede na pranje. I Peda ima mačke. Razume se u te stvari. Šajati i njegov mačak po štalama.

Radosna vest je, naravno, morala da se razglasi svima koji su ovih osam dana gospu telefonom i preko društvenih mreža tešili. Nije se skinula sa telefona. Umalo i Raju od radosti da zaboravi. Bilo je tu i konstruktivnih predloga. Na primer da Raju okupa. Taman posla, vrisnula je, pa da napolju na ovoj hladnoći dobije upalu pluća. Mace su upalama sklone. Ma sklone su one upali mozga, škrgućem u pozadini. Mislio je taj na čobanice, a ne na tebe ucveljenu, koja ga 'lebom 'raniš.

Bila je ubeđena da je završio kao njegov drugar, Kmeka (mlađi mačak koga ni nakon dva meseca od nestanka nije bila prežalila). Prevrnuo sam bio celu okolinu Drenjaka, silazio i do potoka da ga nađem. Gazio virove. Kad je pre osam dana Raja bio nestao, molila me je da Raju nikako ne idem da tražim. Ako ga vidiš kad lunjaš po brdima (ubeđena je bila da ću ga u nekom smetu naći smrznutog), prećuti, pravi se da ga nisi našao! Kmeku sam bio lopatom skupljao sa asfalta. Njoj je samo ta slika bila pred očima. Samo da Raja nije Kmekine sudbine. Lakše bi joj nekako bilo da se smrzao.

Raja ipak nije bio Kmeka. Kud je preživeo lomljenje lobanje i vilice, pucanje bubne opne, ispadanje oka, i usput tri primljene anestezije, posebno druge od koje umalo nije kviknuo, a i one treće kad nam je, dok ga još nije sasvim obalila, pobegao sa improvizovanog operacionog stola na našoj terasi pa smo ga čika doca, veterinar, i ja vijali po dvorištu, spuštali se niz strminu do potoka i tek ga tamo, među visokom barskom travom, potpuno ošamućenog našli. Sam sveti bog zna kakvu mu je samo anesteziju dala čobanica-maca i to daljinsku, kad je po onoj vejavici i snegu dubokom preko pola metra uspeo da doskakuće do nje, a uz nju da zaboravi svoju svetu zaštitnicu, gospu mi, i na prozoru njene slasne riblje zalogaje. Šta li je tamo jeo pitanje je, pitanje je i da li je uopšte jeo, a jeo jeste, jer posle osam dana, koliko ga nije bilo, vratio se jedva nešto malo mršaviji. Njegov deda nam je tako isto nestajao, doduše nikad više od dva-tri dana. Vraćao se iz švaleracije osušen, upalih rebara, kao da je dvadeset dana skapavao od gladi. „Zar ti ništa nije dala da jedeš, sram je bilo?!“, grdila ga je kobajagi moja gospa.

Za razliku od dede, Raji je, čobanica-maca, osim anestezije, nema sumnje, i hranu davala. Kad si ti osam dana preživeo čobanicu-macu, mislim se, imaš ti više od devet života. Videćemo za koji mesec koliko ste ih zajedno, ti i čobanica, još napravili, kad nam seljaci budu, onako, u prolazu, vaše mačiće u Drenjak ubacivali. Letećeš zajedno sa njima iz Drenjaka, kad te na špicaru budem natakao, obećavam ti! Pst, samo da me gospa ne čuje! A i da imam srca.

Gle, već manje smrdiš!

© 2026 Branimir Perić

 

Depeša iz brzojava

 
Dobro jutro,
ja sam mačak iz susednog kvarta –
brzojavom depeša je stigla
preko Like i Gorskog Kotara,
Kvarnera i tunela Učke,
cikcakala putevima Istre.
Od tokova kružnih skoro pobenavi
te s’ zamalo u more ne smoči.
 
Dalekozorom ugledah te jutros
suzica ti suzu nemilice stiže.
Dalekozor, znadeš, kupio mi tata
da sa njime mace krovovima šacam
golubice, vrapce, dosade od vrana
i u polju krtʼce zemljicu što riju
kad izvire i više se ne kriju.
 
Sanak neugodni usnila je maca
u lov se tog jutra nadahnuto dala
u domu susede miša ugledala.
Videć’ samo njega i ničega drugog
u kujni se mokroj okliznula klizom
prevrnula šerpe, polomila čaše
escajg dole zveknu, po podu se rasu.
A kad dedo stari za njom štapom viknu,
a baki se klube od tog razmotalo,
iz doma begom zakači pletivo,
pletivom ljulj-stolicu,
a stolica rep olinjalog kerca:
rep mu prebi,
a keruši izbi zub.
 
Sad je mačku stra’ da se nesmotrenost ta
i na javi, u njenom sobičku, ne ponovi
pa posuđe svoje ne stane da lomi
il’ još gora propast,
sakloni me bože i device sveta,
da jureći miša-piša, lovom nadahnuta
i mačku svome rep ne prekrati.
 
O, ti maco mila, otri suze svoje,
počuj vani, ptice poje,
zove te od luke galebova let,
more se ljeska, više neg’ je divan svet.
Šapicom krzno zagladi,
umesto što mjauk do nebesa puštaš,
zapredi, privi se uz mačka svog.
Istina je samo jedna, znaj:
i najružniji sanak zaborav ti briše
kad u skute imaš šćućurit’ se kome
kad njuškica s njuškom isti vazduh diše.
Tada će vam srce zajedničko,
ne samo sa leve,
već sa obe strane otpočet’ da kuca.
 

@ Branimir Perić 

Tekst pesme može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka koji vodi na stranicu sa koje je preuzet (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Drvodelja

 

 

Drvodelja

Završih danas (konačno) sa drvodeljskim poslovima za ovu godinu. Naporan to posao beše: napraviti tri ormana, dve komode i kapiju da spreči pasje sinove da nam više ne upadaju na terasu i ne prave dar-mar po njoj dok halapljivo brišu iz zdele ono što naš mladi mačor nije pojeo ili od njih nije stigao (a i mleko mu posrču). Da mi nije bilo pomoćnika, ne znam koliko bih brzo i uspešno uradio sam. Moja gospa se u to ne računa. Sem što je bila fotograf-dokumentarista mog drvodeljskog umeća, bila je i vidar mojih rana, koje u svom majstorskom zanosu i svoj svojoj majstorskoj veštini sam sebi naneh. Umesto dlanom u dasku sa tiplovima, kako bi tiplovi sa druge strane nekako upali gde im je mesto, udarih zglobom. Vena mi pukla i iz momenta krvlju zacrnela zglob, nadula i njega i batak od palca ko krofnu u užarenom ulju. Skoči ti moja gospa kao panterica, baci se na zamrzivač i zari kandže u njega. Izvadila otud sleđeni grašak i turila mi ga na zglob, uprkos mom jogunjenju, ritanju i pominjanju nekih reči, više zbog toga što sam bio hrabro uplašen. Mada se i nisam toliko ritao. Posle toliko godina braka svikao sam da budem krotak kao goveče kad govedarica drekne (a dreči počesto – u poslednje vreme sve češće).

Bila je moja gospa, kad zatreba (posle serije pristojnih reči što je prekidam u njenim poslovima) dodavač alata, pridrživač komada nameštaja i pomoćni podizač gotovog nameštaj. Ah, da, bila je i zalupač vrata kad počnem da psujem što mi nikako ne polazi za rukom već stoti pokušaj štelovanje krila na ormanu i nabrajanja najmilijih onom ko ih je takve vitoperne osmislio.

Ovo sve kad je bilo u pitanju sklapanje i postavljanje nameštaja. Što se tiče izrade kapije za sprečavanje ulaska pasjih sinova na terasu, sklepah je od drvenih parčića zateklih u našoj šupi (nemate pojma šta se sve u šupi može naći!), kao i od otpadaka drvenih radova na kući komšinice Menke (koje mi svojom ljubaznošću ustupila. Ne znam kad bih i kako je završio da mi nije bilo pomoćnika: učenog mačka, sveznalice – kod grubih radova i mačkice, umetnice s kičicom – kod finih. Hvala im od srca. Zbog njih mi nije bilo hladno, iako je temperatura, čim zađe sunce, ili se skrije iza oblaka, padala naglo. Topio sam se od miline i zahvalnosti što mi odmažu i što sam po njihovim uputim nekoliko puta radio istu stvar dok je ne dovedem do savršenstva (srećom pa sebi bušilicom nisam prosvirao ruke, ili se bojom umazao više nego što sam se umazao ). Što reče jedan moj Vajber prijatelj, kome sam slike moje tvorevine slao: „Takvom majstoru i priliče takvi pomoćnici. Ako su pametni, naučiće kako ne treba raditi.“ Pakosnik. Ali ne dam se ja demoralisati. Dođi ti pa napravi bolje! Možeš da radiš i bez pomoćnika.

Dok gledam svoje gotovo delo, sve mi nešto lepo oko srca. Odavno nisam bio tako ponosan na sebe (što bi rekla moja bratanica). Počeh i da pevušim. Onu predivnu pesmu koju su „Crveni koralji“ tako maestralno pevali davne 1968, skoro jednako dobro kao što je pevao i njen najuspešniji izvođač, Bob Darin, bolje od njenog tvorca Tima Hardija, bolje čak i od Led Cepelina i svih četrdeset drugih izvođača, a svakako bolje od Džonija Keša koji je sa svojom Džunom voleo da testeriše.

Drvodelja da sam ja

A ti da si dama

Da li onda bi željela

Ljubav među nama

Da, drvodelja, a ne drvoseča kako su je „Koralji“ prepevali! U originalu, na engleskom, tako i glasi “If I were a carpenter” (“Da sam drvodelja“). Ne znam da li ste znali da je tu pesmu pevao i mister Spok, čuveni Vulkanaca iz „Zvezdanih staza“, alijas Leonard Nimoj? Snimio je i ploču sa njom. Ali su „Koralji“ i od njega bili bolji, iako se tome nisu nadali, kao što sam i ja ispao veštiji drvodelja nego što se moja gospa nadala. 

P.S. Prilažem i sliku čudne sprave od plastike. Došla je sa materijalom za sklapanje ormana. Ni iz priloženog uputstva za montažu nisam joj uspeo da prokljuvim svrhu. Pisao sam i proizvođaču opreme da mi kažu, ne samo čemu služi taj deo, nego i kako se koristi. Rekli su mi čemu služi, ali nisu i kako se koristi. Očigledno ni sami nisu znali. Eto vama nagradnog pitanja. Ko mi prvi napiše čemu služi i kako se koristi, šaljem mu ga kao nagradu (imam ih tri – uz svaki orman je stigao po jedan). Evo i pomoći prijatelja: da sam znao čemu služi i kako se koristi, ne bih onoliko sebe izudarao čekićem po prstima.

 

KRAJ

© 2020 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.