Jutarnje oglodavanje

 

Skoro da nema jutra da se ne ponovi isto. Jutarnji sam tip, ona je noćni. Kad se meni hoće, njoj se po pravilu neće. Preko dana kuva, sprema, čisti, brčka nešto, a ja, kad je vidim tako zajapurenu, baš tad mi dođe. Ali, čik joj priđi. Bolje ne pomišljaj. Da li će joj sutra biti žao kada me stigne Rakićevo vreme?

„Kad pomislim, draga, da će doći vreme / Kad za mene neće postojati žena... Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada...“

Malo joj je trebalo. Bolje da sam joj majku opsovao nego što sam ove stihove izrecitovao.

„Vi, muškarci, samo na to mislite!“, bez podizanja pogleda, siknula je, nagnuta nad čarapama koje štopuje.

„Na koje 'to'?“, pravim se lud.

„Na seks, kako 'na koje'?!“, zaškrgutala je.

„To nema kod nas, to ima samo u inostranstvu“, citirao sam Đuzu Stojiljković iz davnog TV skeča, u kome on i Seka Sablić kao klinci, sede na klupi i klate noge. „To što oni zovu seksom, kod nas je nagon za produženjem vrste“, zaključujem učeno.

„Da, jednokratno produženje! A mi smo te koje posle, celog života brinemo o održavanju vrste!“, uzvratila je još učenije.

„Ništa, onda“, uzdahnuo sam. „Odoh ja u ve-ce.“

 

© 2026 Branimir Perić

---

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Greška

Čovek je naopako biće, polazim od sebe. Svestan sam da je ta mlada lastavica odletela iz mojih ruku. Okružila se bila nevidljivom barijerom u koju sam se bespomoćno zaletao kao noćni leptir u upaljenu sijalicu. Leptir za sijalicu misli da je sjaj sunca. Ja nisam mislio ništa. Zaletao sam se opsednuto. Njeno već zrelo telo, njene plave oči, pogled ispod nakrenute glave, bili su za mene sjaj jači od sijalice, plamen koji bukti i mene leptira prlji. Istovremeno, tinjalo je u njoj neugašeno detinjstvo. Bila je neiskvarena, čista dušica, mlada kožica koju život još nije izgrebao kandžama. Ta dvojnost me je opčinjavala.

Znam da sam je izgubio, ali se u meni sve protivi. Utroba mi se okreće, klobuča, stišće me iznutra. Od pomisli na nju stomak me boli. Da mi je uspelo da joj probijem barijeru samo za trenutak, uveren sam, sijalica me ne bi oprljila, ni sveća, ni oganj – bila bi sva moja i nikad ničija više.

Nikako da se pomirim sa tim da neću biti taj u koga će se zaljubiti. Ne mogu a da ne pomislim da će moja lastavica, koliko sutra prhnuti uvis i nekoj protuvi, tamo gde se vratila, uleteti u ralje. Zavoleo sam to neiskvareno biće, ćure što ništa ne zna, pa bih i sa ove daljine da je zaštitim. Vreme ne leči, vreme truje. Strašno boli sujeta.

Nije mi jasno gde sam pogrešio. To nikada i nije jasno. Možda u tome što sam pomislio da tek iznikla stabljika može da ponese plod?

Bila je zaista dete. Dete u ženi. Kad mi se opirala detinje se branila: „Moje drugarice znaju šta je ljubav. Za mene je to suviše rano.“

Ne zaboravljam one koje su mi značile. Znam da neću ni nju. Sećaću je se više nego drugih devojaka. Sećaću se tog četrnaestogodišnjeg deteta što dođe kao pupoljak, a mojom krivicom, tamo gde se vratila, bez mene počinje da cveta i insekte mirisom privlači. Razgnevim se od same pomisli. Podsvesno sam je svojim pritiskanjem na behar naveo: ”Mala moja, nije ti rano – nisi više devojčica, nisi ni devojka, žena si i te kako!” Reči su te koje oblikuju. Trag im ostaje urezan čak i kad se ne upamte.

KRAJ

© Branimir Perić

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу са које је ски, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ова кратка прича објављена је на странама 78-81 у двојезичној антологији "Чаролија и магија писане речи" ("Zauber und Magie des geschriebenen Wortes") на српском и немачком језику. Издавач: Клуб љубитеља књиге "Мајдан" (Klub der Buchliebhaber "Majdan"), Костолац, 2025. Причу је превела на немачки Драгица Шредер (Dragica Schröder), која је и приређивач антологије. 

   

Đurđevak

 

Više nikad kod nje da odem neću, nikad, zapravo ni tad – čak ni na pogreb!

Golub u grudima guguče. Idem i cupkam, buket stišćem. Đurđevak se razbehario u mojoj ruci, miriše. Više letim nego što hodam. Klikćem. Gde prođem – reka, opojna sreća, što od mene, što od cveća. Poskakuje klinac koji klinac nije. Proleće u ruci miriše. Sve oko mene miriše. Odzvanjaju koraci. Trčim, trčim! Kad klikćeš, nije lepo kliktati sam, najprolećnije je kliktati sa nekim koga osećaš da ti pripada.

Kapija, popločana staza, basamaci. Drhtaj u grudima. Pritiskam kvaku. Zaključana vrata. Pritiskam ponovo. Zelene zavese na prozorima. Nemoguće! Znala je da ću doći!

Opet zvone koraci. Trotoar. Deo supe u mom grlu. Zelene zavese mi pred očima. U meni plač. Idem, a kao da ne idem. Koraci mi teški, grudi mi teške. Cveće da bacim? Gledam u zemlju, ne smem u nebo, pašću. Stežem zube. Buket da izgazim smerno pa ni zeleno, ni belo, ni miris, ni lepo, samo kaša? Neću. Dižem glavu, očaj je diže. Koraci ječe.

Pogled mi zvera. Lepotu tražim, devojku osmeh. Koraci zveče. Najlepšu ištem, devojku za primer. Koraci zvone. Cveće da joj pružim. Koračam po trotoaru, van trotoara, po travi, pa po raskvašenoj zemlji, hladom drvoreda vatru da stišam.

Opet sam na trotoaru. Odjeci zvonki, odjeci mukli. Rashlađena mi je glava, ne i duša. Nastavljam. Odluka ista. Uzalud. Najlepše nema, sve rugobe hode.

Stara misao. Buketa da se otarasim.

Cveće se ne da. Zrači, da li belinom više, da li mirisom strasti. Sve bi da čini samo da ga ne bacim. Proleće je u mojoj ruci na muci, miriše.

Prešao sam ulicu. Staza me vodi do zgrade. Ispred ulaza stepenice. Lift škripi. Izlazim. Opet jedna vrata. Ne ona. Druga. Druga žena. Ecce femina! Radost joj na licu. Ruke mi steže. Sreća se ne skriva. Cveće blista, proleće blista. Buket na njenom krilu. Miriše. Miris nas opija. Sve je jači. Smeh i sreća. Pupolj. Stan se puni dahom neizmernog.

Kad klikćeš, nije lepo kliktati sam, najprolećnije je kliktati sa nekim, sa onim koga osećaš blisko, makar na trenutak, makar i samo tada kada ti je kliktaju potreban. Godine nisu važne.

 

KRAJ

 © Branimir Perić

Tekst u celini ili delovima može biti preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena pisca i postavljanje linka na ovaj blog odakle je tekst preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

"Đurđevak" je objavljena u časopisu za kulturu i umetnost, "Nekazano", br. 14, Međunarodno udruženje književnih stvaralaca i umjetnika „Nekazano”, Bar, novembar 2024, str. 93-94

 

U karantinu korone

U karantinu korone

 

Moja žena ustaje pre mene. Nije me ni ovog jutra iznenadila. Probudio sam se u neko doba posle nje. Čujem iz dnevne sobe dahtanje (da nismo u karantinu zbog korone svašta bih pomislio). Ustanem, gvirnem kroz vrata, a ono, ona: uključila televizor, na televizoru Jutjub, a na Jutjubu „Fitness Blender“, naravno bez tona, jer moja žena i serije gleda bez tona – da me ne budi. Dahće moja žena, prevrće se po tatamiju, diže jednu, diže drugu nogu, diže obe (bog te, znači može!). Levo od nje otvoren širom prozor, napolju jutarnje (lažem, rano podnevno) sunce, a u njegovim kosim zracima roji se prašina, dlačice, kapljice aerosola. Da l' mi to taj lebdeći roj ulete u nos, ili šta mi već ulete, tek, u jednom trenutku kinuh jednom, pa onda opet. Kinuh i treći put. Kad kineš jednom neko misli na tebe, kad kineš dvaput, neko te voli, ali kad kineš i treći put...

Namah se preznojih. Šta ako nije kijavica?!

KRAJ

© 2020, 2024 Branimir Perić 

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Humoreska „U karantinu korone“ objavljena je u knjizi kratkih priča "Žena, pas i ja", Alma, Beograd, oktobar 2024, str. 95.

Текст се може преузети и објавити у деловима или у целини, само уз поштовање следећих услова: (1) са пуним именом и презименом аутора и постављањем линка са почетне странице овог сајта, (2) без промену преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ilustrovano uz pomoć Dall E 3

 

Sreća

 
Ko brodić iz bure kad stigne do luke
Sreća onom dođe ko sreću ne juri
Pa i momak bajan još bajnijoj curi
Oko struka sasvim obmotao ruke
 
Više nema vala ni pučine crne
Na obali cveće i mirisi smerni
Zaklinju se svecem da će biti verni
Od grmena macan i srdašce srne
 
Dete naše plavo opstalo je žena
Prse joj se strine i šmrcaju tetke
U zvezde je kuju dok ubiru cvetke
Da ih momak splete oko vrata njena
 
I već vide one, čarobnice stare
Čedo će još plavlje ugledati dana
Lutkica ko vila i lutak bez mana
Trbuščić se pupi, okice se žare
 
Sreća onom dođe ko sreću ne juri
Od vajkada bilo, a vala i biće
Ko drugoga ljubi, tom jedino sviće
Brod sam ukotvio, izmakao buri

 

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Pesma je objavljena u knjizi "Izvornik 14", izdaavač: "Književnog kluba 21", Smederevska palanka. Urednik knjige: Ljiljana Milosavljević. Septembar 2024., str. 25.

Hodanje po žici

Ilustrovao Branimir Perić

 

Hodanje po žici 

Nad ponorom žica a na žici ja
Šta će se zbiti strepi li ko
Ponor vidim, sa druge strane ne
Čika li iko hod moj
Pruža li mi izazov
Ili to samu sebe čikam ja
Grla promuklog od čekanja

Zašto sam gore
Koga kušam
Sebe ili ledene žice kliz
Stvarno čiji je izazov to

Ne gledaj pticu, ne slušaj njen zov
Ptice su samo da ti misli skrenu
Ne gledaj ponor
Laž o daljini krije on

Prati li me iko
Strepi li umesto mene moju bol
Šta pobogu nad ponorom tražim tim
Da ga pređem očiju skritih
Ili hrabrošću svojom prikrijem let
Plaši li me više samohod
Ili neznanje o ambisu tom

Pitanja
Pitanja
Pitanja su varalice
Žica je struna
Varalica udicu krije

Po ravnom da je razapeta žica
Drugom bih mahala umesto sebi
I da padnem
Ruke bi mi te blažile pad
Do naspramnog kraja pesma bi bila
Ne kao sada jauka poj

Smelosti gde si
Strah mi od tebe ostao samo
Hrabrosti bar delić mi vrati
Da nastavim nad ponorom samohod
Ili pre hoda još na ravnom
Nečijim rukama da se dam

Strah me je straha
Nad ponorom žica zna pući
A na ravnom se pod žicom izmaći tlo

Budi se!

 

© 2023 Branimir Perić

Pesma može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ove pesme suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Ovo je jedanaesta pesma iz ciklusa "Pevanja Veroniki". Ime Veronika je simbolično, sastavljeno je od reči vera i svetionik (kao svetionik odoleva talasima koji se razbijaju o stenu pod njom).

 

Obnevideo od misli

 

Obnevideo od misli opsednut tobom
Žudnja za žudnjom razara mi čula
Dok zaranjaš u vale moje boli
Plavu zastavu uvis dižeš
 
Želim te žudnjom koju potok stvara
Do ušća lomeći bedra kamena
Zalivam nemoć škrgutom vrelim
Kao pastuv u zoru pušim se sav
 
Igraš se ti strunama moje žudnje
Prepreden pogled u očima snenim
A ja te volim kao ženu svaku
Ne kao onu koju srce želi 

 
©  Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Objavljeno u zborniku „Sinđelićeve čegarske vatre 33“ izabranih radova sa 33. Međunarodnog pesničkog konkursa koga je raspisalo Udruženja književnika „Branko Miljković“ iz Niša, Promocija Zbornika je održana 31. maja na Čegru u okviru proslave Sinđelićeve čegarske vatre na kome sam ovu pesmu čitao.

 

Из мисли

 

 

 

Ne nisam te zaboravio

 

Ne nisam te zaboravio
mačje oke crne
pogled tuge
trepavice duge
uzalud kriju
plam
 
Ne nisam te zaboravio
jer prvi sneg veje
vidim
vetar ponovo detinji
šal iz nedra krade
da se njime hladi
od tebe vrelo mu je
 
Ne nisam te zaboravio
senica me seti
po simsu zaskakuta
krivi glavu drsko
u lice mi se smeje
što dršćem od hladnoće
a ko vetru vrelo mi je
 
Ne nisam te zaboravio
istrčalu bez kaputa
jezikom sneg da lizneš
i dete i žena
ni dete ni žena
kugla užarena
ovaj led ne bi odledila
vreli
 
Ne nisam te zaboravio
dok u meni krika ima
ne mogu stati
za sobom
za tobom se osvrtati
ni korake odbrojati
koliko me od tebe dele
i ka tebi vode
istovremeno

© 2019 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava. 

Ovo je sedma pesma iz ciklusa „Pevanja Veroniki“. Ime Veronika je simbolično, sastavljeno je od reči vera i svetionik (kao svetionik odoleva talasima koji se razbijaju o stenu pod njom). 

---

Pesma je objavljena u knjizi pesama Branimira Perića, "Nestanak struje", KK21, Smederevska Palanka i Suza Dream, Brzeće, 2024, str, 82-83