BAJKE u Dragačevu

 

Pre nekoliko dana BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU su preletele Atlantik i sletele na Floridu. O tome sam vam već pisao. Evo ih sada u zapadnoj Srbiji! Ovoga puta nisu letele. Žuti poštanski kombi ih je odvezao do Turice u Dragačevu!

Čika poštara su sa radošću dočekala deca! Da li su, nestrpljiva, koverat koji im je pružio, odmah otvorila, ili su sačekala da im se mama vrati s posla, ne znam. Zato znam da mi je srce htelo da iskoči iz grudi kad su mi od njihove mame stigle fotografije. Sa fotografija su se na me smešile bistre oke jednog švrće i njegove starije seke. Na jednoj slici švrća je u rukama držao BAJKE, u drugoj koverat u kojoj su stigle. Njegova seka je bila na trećoj. U rukama nije držala BAJKE. Umesto BAJKI, držala je samo jednu, mnogo vredniju – njega!

Bilo je to možda i jače lupanje srca nego kad mi je iz Nort Palm Biča stigla fotografija sedokosog Italijana sa BAJKAMA u rukama.

Jedva čekam da mi mama ove mile dečice napiše kako su bajke doživljene, a posebno kako je, osamdeset godina mlađi švrća od mog čitaoca sa Floride, doživeo ono što će mu mama, ili njegove puno godina starije seke i bata tek čitati. Bistar je to momak, možda već ume i sam pokoje slovo da sriče. Za neku godinu će sigurno čitati bolje od deke sa Floride, kome naš jezik nije maternji, ali je ne manje znatiželjan.

Mamice ovog momčića, piši mi što pre!

© 2026 Branimir Perić

 

Koncept Jelene Protić Petronijević vođenja promocije "Daha u ogledalu" u KCK

 

Četiri knjige koje su pred nama večeras ostvario je Branimir Perić od početka do kraja, ne samo kao autor, pripovedač i pesnik nego ih je kreirao i vizuelno, digitalno, grafički... Kao i videoprezentaciju, plakat ove promocije, u nekoj novoj renesansi savremenog življenja, povezao je čoveka od reči i čoveka od tehnike uz još neke osobine koje su ga naterale da se pozabavi stvaralaštvom ove vrste i da to podeli sa publikom, čitaocima, pre svega i pre svih ostalih...

Večeras ćemo se bolje upoznati sa knjigom proze DAH U OGLEDALU, a biće reči i o knjigama poezije koje su se pojavile neposredno pre pomenute, ili su samo malo starije, par meseci. Naslovi knjiga poezije iz kojih ćemo čuti odabrane pesme su: DUGA, NESTANAK STRUJE, JABUDAKANIJA.  To je poezija koja postavlja pitanja, često retorička, na koja već postoji odgovor, ali se olakšava duša, deli se sumnja i sa drugima, sa nepoznatim prijateljima i bližnjima koji će ući u knjigu kao pozvani ili  neočekivani gosti u kuću... Ali to je izazov koji možda vodi do istine, do smisla i spoznaje... Svet se bolje upoznaje ako svoje iskustvo razmenimo sa nekim, makar i sa čitaocima...  Pesnička igra rečima, kovanice novih reči, grade sopstveni stil autora u kojem ima i satire i lirike i disovskog bola i romantičarske slutnje...

Kada se okrenemo knjizi Dah u ogledalu, knjizi pripovedaka, nailazimo i na grafičke, slikovne najave, nailazimo na jedan sistematičan, celovit pristup stvaranju dela, na ulovljene snove, putovanje u prošlost, eksperiment sa ulaženjem u različite dimenzije vremena i prostora, igru, neprestanu igru rečima, neobičnim obrtima razgovora među junacima priča, apsurdnim situacijama, nezaboravnim epizodama iz detinjstva koje nisu dešifrovane do kraja, kao što nisu ni emotivni susreti, vibracije među ljudima, među zaljubljenima u kojima svako ipak plovi svojim brodom... Otkrivanje tajne čovekovog bića jeste motor- pokretač ovih priča... Suočavamo se sa slikom čovekovog poraza jer ga vreme uvek nadigra, ali piscu ostaje mogućnost da se igra do kraja, a čitaocu ostaje da prati tu igru i da potraži nešto prepoznatljivo u njoj ali i da otkrije nešto novo, u čemu je vrednost svake pročitane knjige koja nam je zadržala pažnju i koja nam je probudila radoznalost.

Pošto se i mi večeras nadigravamo sa vremenom, neću da čitam biografiju autora, samo ću skrenuti pažnju na to da je poreklom iz Kruševca, odakle je potekao i započeo školovanje. I to da je bio začetnik, jedan od osnivača Književne omladine, što je važan podatak za mnoge od nas koji smo se kao mladi tu okupljali, čitali svoje radove i imali prve javne nastupe kao pesnici... Branimir Perić nas je podržavao i kritikovao, kako-kada je trebalo... što je bilo korisno, a sada znam i da je to nezaboravno iskustvo.

 

Pitanje za autora, ono najvažnije pitanje: Kako su nastajale ove knjige?

Koliko je inženjer, tehnički um uticao na pisca?

U pauzi kad nisi objavljivao, pretpostavljam da si pripremao, akumulirao sadržaj i  sakupljao motive ovih knjiga?

 

Dah u ogledalu Branimira Perića

 

Pred nama je rukopis čudesne zbirke pripovedaka Branimira Perića, sa naslovom Duh u ogledalu . Slobodno možemo reći da je taj dah u autoru i njegovim pričama, umesto u ogledalu. Zbirka ima dvadesetak pripovedaka koje su razvrstane u dva dela: Kroz koprenu i Sjaj u tami. I naslov zbirke i njenih delova izuzetno su funkcionalni jer suštinski najavljuju sadržaje koje pokrivaju. Slično je i sa dva mota ispod naslova njenih delova. U prvom delu Perićeve zbirke su poetične, rastužujuće, lirske slike detinjstva, a u drugom složeno i duboko zahvatanje u svet odrastanja i odraslih. U prvima je svet koji je nestao, a u drugima ponorni svet u kome živimo.

Pripovedanje i opisivanje unutrašnjih preživljavanja su njegova dva osnovna Perićeva oblikovna postupka. Njegova proza nije i bez dijaloga, ali ih autor štedro i funkcionalno koristi.

Prozu Branimira Perića znamo od prvih njegovih objavljenih priča naučne fantastike u časopisima i zbornicima, do ove zrele realističke i mističke proze. Budući da je ovo muška proza, princip ženskog je njeno, pre svega, emotivno, ali i motivaciono i značenjsko žarište. Kako pisac ironično kaže, „sve su lutke ženskog roda“. U prvom delu motivi i likovi ženskog su romantičarski uzvišeni i plemeniti, a u drugom delu mistični, da ne kažemo prokleti. Čitaocu se mogu svideti ili ne svideti ovakve Perićeve prozne realizacije principa ženskog, ali mu se ne može poreći filigranska realizacija tih motiva. Većina priča su jednostavne i pitke toliko da se identifikujemo sa naratorovim doživljajima sećanja na detinjstvo i mladost, osećanjima odanosti i predanosti do uzdisanja. Na drugoj strani, susrećemo se sa motivima, slikama i stilskim i značenjskim realizacijama koji su izuzetno složeni, ponorni i mistični, ponekad ironični pa i cinični da ih neki čitaoci neće moći ni shvatiti ni prihvatiti. Možemo autoru zameriti za pesimističku, pa i tragičnu metafizičku osećajnost, retku morbidnost u opisima samo ponekih događaja, ali ne više nego što ćemo pohvaliti metafizički sloj njegovih priča, duboku misaonost, humornost i uzvišenost u njima. Sudbina je to svakog pisca i sveta njihovih književnih tekstova, jer se oni, manje-više, dugo otkrivaju pred svojim čitaocima, ali mi koji ih čitamo moramo imati na umu da i sebi zamerimo bar onoliko koliko autoru i njegovom delu jer ih uvek iz subjektivnog ugla gledamo. Mnogima se neće svideti poneka cinična aluzija, retki morbidni opis ili, na prvi pogled, sadistički postupak u nekim od ovih priča, ali moramo biti intelektualno pošteni i pronicljivi da uvidimo da oni nikada nisu motivisani suviše stvarnim i naturalnim egzibicionizmom, nego inspirativnim, metaforičnim i simboličnim razlozima slikanja među javom i međ’ snom. Uz to, ovi mračni tonovi nikada nisu bez doze humora, više dobroćudnog nego ciničnog i crnog. Sve svoje, kako realističke reminiscencije iz detinjstva, tako i mistične porive života u kom se ostvarujemo, ovaj maštoviti pripovedač humorno je porinuo u svoju metafizičku osećajnost podnošenja i istrajavanje u svom i našem guravom životu izneverenih očekivanja. Tek mu to savremeni čitalac njegove proze ne sme zameriti jer i sam živi u crnohumornim društvima i civilizaciji koje su nas sve izranjavali, začadili a mnoge i masovno poubijali. Iz istih razloga razumećemo i njegove latentne frustracije i bezverje.

Originalnost i darovitost pripovedača Perića ogleda se, kako u izboru tema i motiva u njegovim pričama, još više u njihovom stilskom oblikovanju. Pravi je majstor u paralelnom slikanju sličnih i kontrasnih zbivanja u preživljavanju ličnosti u svojoj prozi i nenadmašno uspelom pretapanju, prelamanju i pomeranju prostora u više ravni i vremena u više sfera. Tako nešto sretao sam samo kod slikarskih majstora, poput njegove sugrađanke Nene Rajković ili jermenskog slikara Paravona Mirzojana. Perić slika sekvence događaja uspešnije rečima nego što to filmska kamera čini smenjivanjem kadrova. Izuzetno je precizan u opisima, istančan u estetskom nijansiranju. Njegove priče su uspešno građene slaganjem složenih mozaika sekvencama raznovrsnih boja i oblika koje se objedinjuju u jedan višeznačni simbol (Bez hrabrosti, Dva citata, Drukanje, Moram da ti liznem oči, Najzad je stigla Ana, Žrtva...). Kratka priča Bez hrabrosti čini mi se da je dobar obrazac ovog žanra: savršen opis procesnog gradiranja unutrašnjeg preživljavanja junaka, ravna psiho-portretu Andrićevog Đerzeleza, nenadmašnog junaka koji sve može i sve pobeđuje, a Zemka mu izmiče poput leluja njenih oblina u ljuljašci pred njegovim očima. Jer, put do žena ne vodi pravo da je ubereš kao jabuku, nego cik-cak putanjom. Ova priča završava se originalnim, punoznačnim misaonim simbolom: „Crv zajedljivosti voli da se sladi“ i funkcionalnom poentom: „Nikada ne reci nikada“, kao otvoreno delo koje traži da ga čitalac dokreira.

Perićevi likovi kao da se takmiče „ko će više lepote u šake da stisne“. Inače je za njega najbitniji osećaj, draž, izazov i nadražaj svih čula, naročito prstiju i u pisanju i u milovanju. Privlači ga sve mistično, posebno misterija tela. Asocijacije ga prebacuju iz jednog prostora i vremena u drugo pa su česta paralelna postojanja dve stvarnosti u njegovim pričama (priča u priči) i ono maestralno pomeranje prostora i stanja duše, pređašnje i sadašnje.

Jezik zbirke Dah u ogledalu je bogat i razbokoren: od kondenzovanih starih srpskih izraza do reči ere kompjutera i veštačke inteligencije. Tu su i njegova neobična, originalna poređenja: „kljuca vazduh kao golub“, „diše iseckano kao da krade vazduh“, „kolone knjiga poput nadgrobnih spomenika, gde se stislo toliko bogova i bednika u isto vreme“... Za njima u neobičnosti i originalnosti ne zaostaju brojne aluzije, alegorije, metafore i simboli. Perićevu prozu čine poetičnom i ritmičnom i funkcionalna ponavljanja, rečenica, lajtmotiva, višestrukih paralelizama i poenti.

Konteplativne čitaoce zadovoljiće i posebno misaono-značenski sloj njegovih priča. Biće dovoljno samo da navedemo nekoliko Perićevih misli koje dodiruju univerzalne istine da nam ne biste verovali samo na reč:

-         Môre su privilegija odraslih;

-         Koliko toga još gube odrasli zato što nisu deca;

-         Izmislio sam svet da bih u njemu mogao da živim;

-         Sećanje je podvala sopstvene duše;

-         Ne čitaju se reči, slutnje se čitaju;

-         Izazov je samo dok se magija dešava;

-         Kopiranjem samo poništavamo sebe;

-         Život je kratak, ali je nada silovita;

-         Samo je mislima dopušteno da vrište;

-         Između strepnje i panike tanak je sloj;

-         Bože, zašto je Suncu na svakom zalasku potrebno da se tako brzo kreće;

-         Svoje postojanje primećujemo jedino kad se u drugima oslikavamo;

-         Misli koje se roje teško je prevesti u mirovanje…

Samo da ovu misaonost isejavaju Perićeve priče iz svog prebogato metafizičkog sloja, cenili bismo ga kao zrelog i mudrog pisca. Rečju, zbirka priča Dah u ogledalu Branimira Perića dobro je koncipirana i struktuirana proza darovitog pripovedača. Od sveg srca je preporučujemo za objavljivanje i čitanje.

 Radomir Baturan,

Barselona 1. novembra 2024.

Oćeš raki'cu

Ilustrovao autor koristeći veštačku inteligenciju Dall E 3

 

Oćeš raki'cu

 

„Perići! Pošta!“, opet pod prozorom topao glas našeg poštara. Kad god dođe nudim ja našeg poštara nešto da popije: kafu, pivce, raki'cu obavezno, ali se ovoga puta prevarih. Ne pozvah ga onako kako se u ovom kraju, otvorena srca poziva na čašicu svako, blizak ili nepoznat, rod, komšija ili putnik koga su slučajnost ili nužda naterali da ti do kuće dođe ili kroz imanje prođe. Umesto da poštaru kažem: „Hajde na raki'cu!“, ja odvalih po gradski: „Oćeš raki'cu?“ Razlika je ogromna! Oni u gradu takvim formalnim, bezličnim, hladnim pozivom („Oćeš raki'cu?“, ili „Oćeš kafu?“, ili još uopštenije i najgore „Oćeš nešto da popiješ?“) nude piće svom gostu, moleći boga da ovaj ne prihvati. Propustiš li da prepoznaš otuđenog građanina kako poziva na piće, sačekaj da vidiš da li će gostu, kad popije prvu čašicu dosuti drugu. Budi siguran da će i to učini pitanjem koje počinje sa „oćeš“. Za razliku od građanina, ovde gde smo mi namernika niko ne pita da li hoće još, već mu se bez pitanja dosipa. Kad je gostu čaša puna i domaćinovo je srce puno.

„Izvini,“ ispravih se odmah i pozvah čika poštara na piće dodajući veću srdačnost glasu: „Ulazi, bre, unutra, ima i pivce, i pita tek ispečena!“

Kasno. Čovek se zahvali. Povredio se čovek. „Izvini, imam još gomilu pošte da raznesem, a podne već prešlo!“ Okrete se i ode, ne stigoh ni da ga pozdravim. Posramih se. Bi mi krivo. Steže me nešto u grudima. Tolike sam godine među njima, a otuđeni građanin iz mene, eto, iskočio. Sam sebe sam izneverio.

Iscepah omot paketa, umesto, kao što imam običaj (i volim) pažljivo da odlepljujem selotejp u koji je pošiljka upakovana. Ljutnju na sebe zbog svoje sramote prema poštaru iskalih na omotu. Osetio sam već bio pod prstima da je u paketu knjiga. Šalje je Krajinski književni klub iz Negotina. Zbornik „Pesničke rukoveti 2023“. U njemu je moja pesma „Ponedeljak“ koju sam napisao još u pubertetskim danima (iz kojih, po rečima moje gospe, nisam ni izašao). Kad sam je gospi pročitao, dočekala me pitanjem koje mi uvek postavlja kad je maltretiram čitanjem nekog od svojih rukopisa: „Priznaj koliko je sad bio star dečak od koga si to ukrao?“ Ponekad uzmem neki svoj stari rukopis pa ga prepravljam, dajem mu novu dušu, ili prosto poboljšavam glazuru. Bio je star dvadeset i jednu godinu, moradoh da priznam. Nije ni čudo onda što je pesma siva (dobro da nije crna; mada će se sigurno naći neko ko će je i ocrniti). Iz nje izbija osećanje bezvoljne dosade koja je samo korak od očaja. Takvu vrstu dosade po pravilu imaju pubertetlije kad izgube cilj (kao da ga neko od pubertetlija pa ima – jedini im je cilj da balave za ženskama, ali to nije cilj, već potreba). Začudo (začudo za mene, večitog pubertetliju), tog „balavljenja za ženskama“ u ovoj mojoj pesmi nema, barem ne otvorenog. U stvari ima, jer šta je drugo pubertetska dosada nego kad nemaš za kim da balaviš?

Otvorih knjigu i višestruko popizdeh.

Strašno mrzim kad aljkavci u zbornicima ne poređaju po nečemu autore (ili bar dela), makar po azbučnom redu. Lenji su, ili ne umeju da naprave indeksaciju i uz autorovo ime stave na kojoj je strani njegova pesma, priča, ili šta mu već objavljuju. Moraš da čitaš imena svih autora, ili da listaš knjigu od korica do korica dok ne dođeš do svog imena i svog dela, a ono na pedesetoj strani!

Drugo što popizdeh bi to što nisu uopšte registrovali knjigu u Narodnoj biblioteci! Nema ISBN-a ni broja CIP katalogizacije! To ti je isto kao da je ilegalno štampana. Očigledno im bilo žao para za registraciju. Jeste da knjiga ima 106 strana i da je štampana u samo dvesta primeraka, ali su za nju dobili 63.000 dinara. Toliko ih ne koštaju štampa i poštarina zajedno ma je na dvesta adresa poslali, a nisu! Ko mi ne veruje nek proveri!

Treće i najveće pizdenje ostavih za kraj. Pesmu u knjizi su mi unakazili! Poslao sam im je sa strofama. Strofe se, kao što znamo, razdvajaju praznim redom. A u knjizi? Kam gi strofe? Nema ni jedne! Sve stihove su sabili. Pesma je izgubila ritam, dah, smisao, kao prvi pisani primerci Kurana koji nisu imali samoglasnike te se u njima ista rečenica mogla čitati na razne načine, dobijala ono značenja kako je čitač shvati. Tako je sad i sa mojom pesmom. Savremeni negotinski kuranci, poizbacivali su joj sve razmake između strofa pa je možeš tumačiti i naglašavati, a time joj i menjati smisao, kako ti se navrne.

To što su korice knjige jednobojne i bez ičega sem slova (tamno su braon ko mrtvački sanduk), nimalo mi ne smeta, ne smeta mi ni što knjiga nije štampana ćirilicom, ali unakazivanje moje pesme, to ne opraštam! S razlogom je meni moj drugar, emeritus prof. dr, nedavno udario šamarčinu, a ja ga svejedno ne poslušah iako nadasve cenim njegovo mišljenje: „Brane, vidim petljaš se i dalje sa kojekakvim konkursima. Znaš dobro šta mislim o zbornicima i almanasima. Zanimacija za književni vrbopuc i penzose koji su iznenada otkrili neverovatan književni dar. Jebeš to, brate. To si odavno prevazišao, a ako voliš da te tako jebu, nastavi da im šalješ zarad spisateljske sujete. Napiši, brate, knjigu, odavno ti govorim, i daj je ozbiljnom izdavaču. To je jedino što ima smisla (ako išta ima smisla danas). Shvati ovo kao moj iskren i dobronameran savet.“ U pravu si, brate, emerituse! Prevarilo me je to što su i pozicioni i opozicioni mediji pisali naširoko o njihovom konkursu. Ne sećam se da je ijedan drugi bio toliko reklamiran. Navukoh se, šta drugo da ti kažem. Ako nisam onda, slušaću te od sada, obećavam. Ti si za mene ne emeritus, nego emeritus everitus. (Isto mu obećanje dadoh i prošli put kad me ošamario.)

Dođe mi sad nekako još više krivo što sam dragom poštaru ponudio piće onim nipodaštavajućim „oćeš raki'cu“. Nije ni čudo što je pomislio da želim da ga se kurtališem. Nemoguće je da sam u tom trenutku imao prekogniciju o negotinskom kuranstvu u knjizi pa me jed unapred obuzeo.  Umesto poštaru, treba to reći Krajinskom književnom klubu. Greška bi bila da se dva puta uzastopce pogreši. Zato, evo, reći ću i njima: „Oćeš raki'cu!“ Nikad više, milo moje. Pozvah i voljenu Biseru da pripomogne i pečatira moje obećanje. Nadam se da je i emeritus everitus time zadovoljan. Voli i on Biseru, znam, a voli i raki'cu, naš je čovek. „Ajd, svrati na jednu!“

 KRAJ

PS: Pesma „Ponedeljak“ se nalazi na stranici:
https://branimirperic1.blogspot.com/2023/11/ponedeljak.html

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Ubod ruže

 

Ubod ruže

 

Ne, ovoga puta se nije začuo glas poštara pod prozorom: „Perići! Pošta!“. Umesto poštara, zapištao je moj mobilni ispod „prozora“, tj. ekrana računara. Tu ga držim dok radim. Zapištao je onim štrecajući bip-bip kojim Fejsbuk Mesindžer obaveštava sve redom u blizini, ne samo tebe, da ti je stigla nova poruka. Kud sam već prekinut, dižem telefon. Javlja se moja Fejsbuk prijateljica, lakopera spisateljica iz Smederevske Palanke. Na beogradskom je sajmu knjiga, tačnije na štandu izdavačke kuće „Alma“. Čestita mi na priči „Ruža“ u upravo objavljenoj knjizi kratkih priča izdatoj od strane ovog, njoj dragog izdavača. Knjiga je izašla samo u digitalnoj formi, kaže, nakon sajma će videti da li i da je štampaju. Šalje mi link odakle da je skinem.

 

Skidam knjigu. Gle, zaista moja „Ruža“ unutra!

 

Ne znam zašto formu u kojoj je pisana „Ruža“ danas zovu „kratka priča“? U osnovnoj i srednjoj školi učili su nas da se priče ove dužine zovu „crtica“. Sećam se dobro te lekcije. Crticu je najteže pisati. Pisac mora u nekoliko redova da sažme sve ono što inače razvlači čitavom pripovetkom (pa i romanom). Nabijena osećanjima, crtica opisuje samo jedan događaj koji se odigrava u kratkom vremenskom periodu. Pravilo je da se završava neočekivanim obrtom (po čitaoca, naravno).

 

Još od Rakića znam da nas je „uhvatila zapadnjačka reka“ i da je lenjima danas lakše da se prepuste matici i prigrle englesku klasifikaciju književnih formi. Sve što je kraće od pripovetke (iliti po engleskom „priče“), a nije aforizam, lepo ubaci u jedan koš i nazovi po engleski „kratka priča“. Na sve načine nam sakate ono što se gradilo decenijama, a gde ćeš plodnije tlo za sakaćenje nego kroz književnost. Znam da će na ovo moje pucanje po „kratkim pričama“ štucnuti vlasnik „Alme“, doktor lingvistike, Đorđe Otašević. Možda će i zažaliti što je moju crticu odabrao da je uvrsti u svoju knjigu. Svejedno, ne odustajem. Čvrsto stojim na braniku otadžbine. „Vi pucajte, ja držim čas.“

 

Napisah li ja to da se vlasnik „Alme“ i urednik pomenute knjige s mojom „Ružom“ preziva Otašević?

 

Kao da me nešto probode u predelu pleksusa. Trn iznenadnog sećanja uvek te prvo u stomak pod rebrima gađa. Navuče mi se seta na dušu.

 

Vratih se u prvu godinu fakulteta. Ugledah svog u to vreme najboljeg druga. I on se prezivao Otašević. Za glavu je bio viši od mene. Crn, gustih veđa, ogromnih stopala, hodao je teško kao da gazi po crnogorskom kršu- Spuštao je noge nekako odozgo, treskajući. Kad sam prvi put video taj njegov hod, mislio sam da đonovima mrvi pikavce po asfaltu. Valjda je navikao u onoj svojoj Crnoj Gori da takav korak učvršćuje kamenje i sprečava njegovo kotrljanje.

 

Baš smo se bili zbližili, moj drug Otaševića i ja. (Imena mu se ne sećam. Moguće da mu ga nisam ni znao. Na fakultetu niko nikoga nije zvao po imenu. Oslovljavali smo se po prezimenu.) Zajedno smo išli na predavanja, vežbe, na ručak, u bioskop. Nekoliko puta sam dolazio kod njega na Banovo Brdo. Stanovao je sa sestrom na početku Požeške, u prvom soliteru sa desne strane. Vežbali smo zajedno zadatke iz matematike.

 

Uzalud smo vežbali. Izgubio je godinu. Nijedan ispit nije dao, sem možda predvojničke. (Predvojničku nam je predavao Vojo Abramović, otac one što navlači budale. Kod „poslednjeg komandanta Prve proleterske brigade“ i „ličnog oslobodioca Beograda“, niko nije padao.) Verujem da je odustao od ETF-a. Trag mu se iz aula fakulteta potpuno izgubio. Pokušao sam da ga nađem u publikaciji ETF-a u kojoj su izlistani diplomirani inženjeri elektrotehnike. Pre toga ga potražih među upisanima naše generacije kako bih mu znao ime. Začudih se. Zove se Mirko! Ne pasuje mi to uz prezime Otašević baš nikako. Da mu je ime Marko, Petar, Danilo ili čak Vasilije, to bi mi bilo prirodno, ali Mirko! Šta čovek da radi, kuma nije mogao da bira.

 

Među diplomiranim studentima u publikaciji nađoh da je od 1923. do 2010. (samo taj period publikacija pokriva) diplomiralo čak sedam Otaševića! (Veliko su pleme ti Otaševići, namnožili se, ima ih ko vrabaca u svim republikama nekadašnje nam domovine, sem u Makedoniji – bilo im daleko do tamo da pečalbare.) Sve Otaševiće nađoh, ali Mirka Otaševića ne nađoh. Na našem fakultetu posle 2010. sigurno nije diplomirao. Te 2010. već mu je bilo pedeset devet godina. (Mada u publikaciji natrčah i na jednog koji je diplomu stekao čak sa pedeset šest godina! Teoretski mogao je tako i Mirko. Štaviše, publikacija kaže da je gomila njih gazila preko četrdesete u vreme diplomiranja! Ko ono reče da je prosek studiranja na ETF-u sedam godina?)

 

„Almi“ velika zahvalnost, ne samo zbog „Ruže“ koju mi kao kratku priču objaviše, već i što mi zabodoše trn u pamćenje i otud u sećanje iščačkaše dragog druga. Ima naučnika koji tvrde da čovek nikad ništa ne zaboravlja, samo mu se sa godinama gube veze do mesta gde mu sećanje u mozgu čuva uspomene. Grdne li utehe. Kažu (ti isti) da je potreban samo odgovarajući agens, podstrek, hemija neka da tu izbledelu putanju do skladišta osveži. Ili da ti zabode trn, ko što mi ga „Alma“ zabode. Otaševiću, druže moj, setio bih te se ja i bez „Alminog“ trna. Kad god bih pomislio na onu dugajliju, Smiljku, u koju sam na našoj prvoj godini studija bio zacopan, zasigurno bih se setio i tebe – sedeli smo zajedno i zajedno piljili u nju. Ako nisam zaboravio Pešterca, mog glavnog takmaca kod osvajanja naklonosti odeljenske lepotice, Olivere Živković, u prvom razredu osnovne škole, kako da zaboravim naše druženje dvanaest godina kasnije. Bilo nam je lepo, priznaćeš, te prve godine ETF-a. Bilo je lepo i to naše piljenje. Siguran sam da je i Smiljki bilo lepo sa nama. Samo se pravila da nas ne primećuje. Dugačke joj bile noge pa joj je nos gore hvatao visinu. Nezaboravna školska 1970/1971 to beše. Dovoljno davna da u meni ostane trajno zapisana.

 

Eto, naučih da ima i trnja čiji ubod boli, ali slatko. Za razliku od trnja moje „Ruže“.

KRAJ

PS: Do moje crtice, „Ruža“, vodi putokaz: https://branimirperic1.blogspot.com/2023/10/ruza-bila-je-to-najdivnija-pitoma-ruza.html

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.