Mačji problem

 

Ko je imao bilo kakav kontakt sa našim seljacima, a nije među njima duže boravio, lako bi se prevario i zaključio da su seljaci, posebno ovdašnji, bezdušni. Ali, da li je tako, ili je nešto drugo u pitanju?

Uzeću za primer slučaj oko koga se, ne samo kod nas, već na svetskom nivou, diže namerna halabuka. Radi se o ugrožavanju prava životinja na dostojan život. Najviše je prašine vezano za prava pasa i mačaka, što je razumljivo, jer halabuču oni iz gradova. Osim pacova, vrabaca, golubova i čavki seračica, psi i mačke su, ako se ne varam, i poveljom Ujedinjenih nacija priznati kao sustanovnici gradova, ljudima takoreći ukućani. Od svih tih kućnih, ispred kućnih i krovnih ljubimaca, „bezdušnost“ seljaka najočiglednije se ispoljava kad su pitanju mačke – lupaju gumenim čekićima grinpis sudije. Čim mače dovoljno poraste da mu se pogledom ispod repa može pouzdano utvrditi pol, ako je muško, seljak će ga zadržati (treba neko ambare od miševa, puhova i zmija da brani), ali ako je žensko, sudbina mu se zna: u kutiju pa iz kola nama se u Drenjak ubaci. Tako odstranjena  buduća okotnjača treba u stvari da im bude zahvalna. Dok mi, negdašnji vikendaši, nismo ovde podigli naselje, kutiju su sa ženskim mačetom (nekad i muškim – ako ih se okoti više) bacali u potok. Kad se dance kutije raskvasi (taman negde kod sledećeg sela), mače (ako ima sreće da se pre toga ne udavi) zapliva prema obali i zakmeči pred vratima neke seoske domaćice slaba srca, pod uslovom da pre toga ne omasti brk neki pas ili lisica (mačetom, ne gospođom – sa gospođama se naslađuju kurjaci, tako bar piše u bajkama).

I hajd sad, kaži da seljaci nisu milostivi! Zar mačićima takvim postupanjem ne daju šansu da prežive? Njihovi stari su, za razliku od njih, taj dlakavi problem drugačije rešavali. Kako koje mače iz majke izađe, zavrnu mu šiju, ili ih babe sačekuju i odmah tu, kraj mačke, u kofu sa vodom udave. Stvar je u preživljavanju, koje je drugo ime za pragmatičnost. Vrsta je to prirodne selekcije.

Zamisli šta bi bilo da se ne otarase te „ženskadije“! Za koju godinu, ma kakvi za koju, već za godinu dana, ne bi imao gde da zgaziš. Mace znaju i četiri puta godišnje da se mace (prvi put kad imaju samo nekoliko meseci – još dok majku sisaju!). Kako jedna mačka u proseku okoti četiri mačeta, nakon godinu dana eto seljacima devedeset četiri nova mačeta! Kako onda da ne budu pragmatični!

Nego, ovo me podstaknu na jedno drugo razmišljanje. Zašto nam zamreše sela? Ovde devojku ne možeš da nađeš ni dukatima da zveckaš. „A s kim pa da se ženim, sa ovcom, kravom, krmačom?“, jadaju se prestareli seoski momci (većina je preterala četrdesetu). „Sa školovanja se iz grada nijedna ne vraća. Neće da budu seljanke.“ A da se one ne uplašiše svojih baba?! Šta ako i njih neko ubaci u kutiju pa niz potok? Jeste da se ovdašnji živalj hrani zdravom hranom, ali se uvrnutost hrani nečim drugim. Ako je uopšte ima, granica između (ne)milosrdnosti i praktičnosti ti je, brajko moj, tanka, baš tanka. Nemoj samo da me pitaš kako tu stvar mi u Drenjaku rešavamo.

  

KRAJ

© 2025 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na stranicu ovog sajta odakle je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Izgubili smo Šubaru

 

 

Izgubili smo Šubaru

Danas smo u dubokoj žalosti. Vesna ceo dan plače, sva se nadula, a mene bole ruke od kopanja. Nema više našeg mačka, našeg Šubare. Sahranio sam ga u dnu Drenjaka. Neko ga je noćas ubio kolima na krivini iznad našeg naselja. Nije nam jasno šta je tražio na putu kad nikad tamo ne ide, a tek nikada tamo gde su nam javili da su ga videli da leži mrtav. Ovo  je treći mačak za kojim tugujem. Prvi se rodio istog dana kad i ja. Ubio ga je moj teča iz pištolja jer mu je noću krao kanarince iz kaveza. Drugi je bio mačak Marko, ziftano crni šmeker iz Vojvode Putnika 76. Taj se nije bojao nikoga i nikog sem nas nije puštao da ga pomiluje. A onda ga jednoga dana jednostavno nije bilo. Kažu, kad mačke i psi osete da im se bliži kraj, odlaze daleko. Naš Šubara nije imao potrebe tako nešto da oseća. Do samog mraka se juče igrao sa decom, dozvoljavao da ga nosaju i dave, puštao i njihovog kucova.

Umro je naš Šubara. Tako ga je Vesna od milja nazvala; kao, pretila mu da će od njega šubaru da napravi ako nije poslušan, jer bio je sav kao šubara Dejvid Kroketa, ne samo po boji, čak je i dabrovski rep Dejvi Kroketa imao. Deca tuguju, ne mogu da veruju. Dolaze i po ko zna koji put nas pitaju da im ispričamo kako je poginuo – kao da mi to znamo i kao da oni znaju šta je to kad nekog nema više. Išli su grob da mu traže.

Više ni jednom mačetu ni kucovu nećemo dozvoliti da nam Drenjaku priđe. Vikaćemo na njega, jurićemo ga metlom. Bolje da ostane gladan nego da ga više nema. Zar ne osećaju da ovde četvoronožni mezimci traju samo jednu sezonu. Gde im je onaj urođeni instinkt kojim nepogode predskazuju? Neće vala nijedan psić ni mače, ma kako umiljati bili, ni zrno iz naše ruke više da okuse. Prosućemo u potok svu onu hranu koju smo kupili da hranimo nesrećnike koje bezdušni dvonošci iz kola u naše naselje ubace. Kad bismo imali srca. Kad bi se moglo izmeriti da li je teže da ga ne nahraniš, da ga ne pospeš praškom protiv buva, ne kljukaš tabletama protiv glista… ili da ga više nema kad napuni sedam meseci kao naš Šubara. Da li se čoveku srce više cepa, kad ga razdiru uortačeni sažaljenje i ljudskost da jadnike zbrine, ili mu se više cepa kad ti mila, dlakava stvorenja prirastu za srce i pod kožu uđu, a onda ti jednoga dana jave da su ih videli onako kako su našeg Šubaru videli? Nema takvog kantara.

Dan žalosti je ipak malo. Naš Šubara zaslužuje više. Kad bi i to, koliko će srce krvariti, moglo da se izmeri kantarom.

KRAJ 

© 2021 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava

Priča Izgubili smo šubaru objavljena je u Zborniku 4 nagrađenih i odabranih pesama i priča sa četvrtog međunarodnog književnog konkursa Udruženja književnika „Stojan Živadinović“ iz Sokobanje.

Priča "Izgubili smo šubaru" nagrađena je na četvrtom međunarodnom književnom konkursu Udruženja književnika „Stojan Živadinović“ iz Sokobanje.