Ilustrovao Branimir Perić koristeći Dall E 3

  

Nevernik i badnjak

 

Po najvećoj vejavici i snegu dubokom mestimično i do pola butine, probijao sam se jutros i rvao sa planinom ne bih li nasekao badnjak. Ja nevernik i badnjak! I to badnjak za dve kuće pod istim krovom, moju i bratovljevu. Mali, tek rođeni Luka, kome još ni tri meseca nema, sutra treba da mi bude položajnik – ako se prvi probudi. Ako se ne probudi, biće njegova mama. Njegova mama u svakom slučaju.

Bilo je zastrašujuće, na granici panike od same pomisli da se mogu po onim brdima omaknuti niz neku strminu i smrznutog niko da me ne nađe dok se s proleća sneg ne otopi. Istovremeno je bilo i uzbuđujuće izazovno prkositi samom sebi i vremenu.

Na nebu se iznad vodila očajna borba. S jedne strane, čas istanjeni, čas natmureni oblaci u brišućem letu, neštedimice su prosipali belilo po svemu živom i neživom. S druge strane, sunce je pokušavalo da se probije kroz oblake i senkama oboji moje tragove, bar povratak da mi ulepša.

Nemam slamu, mislio sam, a ni dole u selu je nema. Ovde retko ko od seljaka seje žito. Više seju krompir. Selo se stislo između strmih padina: nema u toj ru
pi dovoljno ni svetla ni topline. Žito seju oni kojima su kuće više u brdima. Video sam letos kad sam se šetao: na jednoj se njihovoj njivi zlatio ječam. Previše bi bilo po ovom kijametu da zaredim od domaćina do domaćina i molim za slamu. Umesto slame prostrću seno – svrha je ista. Valjda mi neće biti problem ispod snežnog pokrivača da naberem sasušene trave.

Razgrtao sam sneg rukama i čupao najduže suve vlati. Trava je svojom bojom i stabljikama podsećala na slamu.

Odhuknuo sam zadovoljno. Sa badnjakom u jednoj ruci i slamom u drugoj, zaputio sam se kući. Biće to ipak Badnje veče kao u starim pričama.

Šteta što je Luka suviše mali da bi se moje žrtve sećao kad poraste.

© 2015, 2023 Branimir Perić 

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Priča "Nevernik i badnjak" objavljena je u knjizi "Najkraće priče 2023", Biblioteka "Savremena književnost", knjiga 491, Alma, Beograd, 2024, str. 62-63

 

Sanke

(odlomak iz rukopisa romana "Ernest, moj teča")

 

Sledeće, 1939. godine, nona Marija je došla kod nas polovinom decembra. Ta zima je bila oštra. U januaru je napadalo mnogo snega, šezdeset, možda i više santimetara, što je za primorske krajeve retkost. Temperatura se spuštala ispod minus deset stepeni Celzijusa. Saobraćaj je bio paralisan, škole nisu radile. Dobro pamtim kako su u zgradi osnovne škole u našem selu, u koju su tog leta bili uveli centralno grejanje, u toku noći popucali radijatori, a u radijatorima se zbog niske temperature zaledila voda. Po lepom vremenu radnici su odlazili na posao biciklama (motorizovani saobraćaj je u to vreme bio redak). Kad padne sneg, moglo se ići samo pešice. Ljudi iz sela su se skupljali već oko pola pet, petnaest do pet i zajedno, u grupi, išli na posao da stignu do sedam. Sa posla su se vraćali oko pola osam, neki put i kasnije.

Sneg se zadržao desetak dana. Danju je znao da se raskvasi, ali se noću ponovo smrzavao. Temperature su noću padala ispod nule.

Pokraj kuće u kojoj smo stanovali nalazila se jedna dolina (tako smo zvali vrtače, ponikve). Dolinu je majka uzimala u najam i u njoj sadila krompir i ostalo povrće. Dolina je imala dugačke padine. Moji drugovi su niz njih utabali sneg. Napravili su neku vrstu klizačke staze. Dok su neki imali kupovne sanke, neki pravljene, kod nas, u našem domu, nije se mogla naći ni najmanja daščica da i ja napravim svoje. Sve što smo imali pogoreli smo grejući se. Srećom, kad imaš drugove imaš i što nemaš. Jedan od drugova mi je dao višak svojih daščica. Nije mi bilo strano baratanje alatom uz oca koji je stalno nešto majstorisao. Sa ono malo alatki koje je imao, uspeo sam od daščica da sklopim nešto što je ličilo na sanke.

Sledećeg jutra sam bio spreman. Ustao sam ranije. Ujutru je klizalište bilo smrznuto, a već oko jedanaest je postajalo meko jer je preko dana temperatura rasla iznad nule. Nahranio sam koze, napunio sve moguće posude vodom iz cisterne, iscepao drva – ukratko, uradio sam sve što i inače radim svakog dana. Kad sam završio, upitao sam nonu (majka je bila nekud otišla) da li mogu na sankanje. Pošto mi je rekla da mogu, uzeo sam sanke i uputio se do doline gde su se moji drugovi i drugarice od ranog jutra uveliko već sankali.

Nisam prevalio ni pedesetak metara začuo sam nonin glas. Zvala je da se vratim, još nešto ima da se uradim.

Da ne bih nosio sanke nazad, sklonio sam ih iza zida kojim je bilo ograđeno susedovo imanje.

Ne sećam se više šta je to bilo što se još imalo uraditi, samo se sećam da se trebalo penjati na tavan.

Nakon par minuta pošto sam se popeo gore, čuo sam kako neko u dvorištu lupa tamo gde se nalazio panj za cepanje drva. Pitao sam se ko bi to mogao biti. Nonu sam isključio. Dok je radila kao pralja ubola je bila srednji prst desne ruke na parče daske. Prst joj je otada ostao ukočen, šaku nije mogla da savija. Nije mogla da izvlači vodu iz cisterne pomoću konopca na čekrk, niti da cepa drva. Mora biti da je majka, zaključio sam, sigurno se u međuvremenu vratila.

Završio sam posao i sišao sa tavana. Upitao sam nonu mogu li sad ići. Klimnula je glavom. Otrčao sam do susedovog zida, a tamo – iznenađenje. Sanke nestale! Neko se sa mnom šali. Nisu drugovi. Eno ih dole, zaokupljeni su sankanjem, nisam im ni na kraj pameti. Osim mojih otisaka, u snegu su se videli i tragovi ženskih cipela i to cipela sa „slonovskom petom“. Nona Marija, niko drugi! Samo ona nosi takve cipele. Pojurio sam nazad do panja u našem dvorištu. Crna slutnja se obistinila. Na sve strane oko panja rasuto je bilo iverje. Sanke su tako sitno bile iscepkane da se od tih otpadaka ni čačkalice za zube ne bi mogle napraviti.

Uleteo sam u kuću.

Nona me je spremno čekala.

– Cosa xe[1]? Šta je? – pitala je zluradim, sladunjavim glasom.

– Striga!!! Veštice!!!

Čini mi se da sam tad ispustio najveći urlik u svom životu.

Nona je na to, po svom starom običaju, odmah uletela u sobicu i – klik, okret ključa – zaključala se. Tako je radila uvek kad bi se osetila povređenom.

Nedugo potom vratila se majka. Zatekla me je u predsoblju. Sedeo sam na podu sa glavom među kolenima. Plakao sam. U kujni su se igrali Egle, Ester i Edi (Edi je imao četrnaest meseci). Mom bratu i sestrama je uz peć bilo toplo.

Majka me je upitala zašto plačem. Sve sam joj ispričao. Umesto da me uteši ili bar nešto lepo kaže, dograbila je sa nape crveni vrbov prut, koji je za te svrhe gore stajao pa, po svom običaju, mene po turu. Kud nona ima svoj običaj da se zaključava, zašto ne bi imala i njena kćer da me šiba vrbovim prutom.

Nona je ceo taj dan ostala u sobici. Na majčine pozive nije odgovarala.

Uveče, oko osam, s poslao se vratio otac. Majka mu je ispričala šta je bilo. Nema potrebe da ti kažem kako sam se tek od oca proveo. Kad bi me otac ili majka tukli, samo bih stisnuo zube, ne bih dao ni glas da izađe iz mene. Ovoga puta mi je prekipelo. Dosta mi je bilo da dobijam batine koje mi smesti nona i kad jesam i kad nisam kriv. Izleteo je iz mene sav jed. Iz petnih žila sam se razdrao:

– No la pol tirar l’acqua de la cisterna, no la pol taiar i legni, pero la pol taiar la slita cusi fina che no se pol far gnanche forminanti de ela. Ne može da izvlači vodu iz cisterne, ne može da cepa drva, ali je mogla da mi iscepa sanke tako sitno da se ni čačkalice od iverki ne mogu napraviti!

Pošto majka, kad je pričala ocu, nije spomenula sanke, već samo da sam nonu nazvao vešticom, tata je u čudu zastao i upitao:

– Che slita? Kakve sanke?

Uzeo je bateriju i otišao do panja.

Vratio se sav crven u licu od ljutine. Uputio se pravo do nonine sobice. Kao prošle godine kad se rodio Edi, kad se otac takođe naljutio a nona se bila isto ovako zaključala, šutnuo je nogom u vrata.

Ovoga puta odmah je otvorila – preduhitrila ga je.

– Ciamime la carosa! Pozovi mi fijaker! – rekla je. Zbog snega taksiji nisu radili.

Storija od prošle godine se ponovila: skidaj sa nape šoljice, vadi iz njih sitniš, itd, itd...

Fijaker je stigao posle deset uveče i nona Marija je otputovala svom bratu u Goricu.

Sutradan mi je Dino, jedan od mojih drugova, pozajmio sanke. Bile su kupovne i velike, tolike da smo istovremeno mogli sesti na njih i ja i moj brat i obe moje sestre. Kad imaš drugove, imaš i što nemaš. Dinu hvala, nas četvoro nismo sišli sa sanki celog tog jutra. Nasankali smo se, čini mi se, za čitav svoj život.

---

[1] Ovo nije italijanski nego bizijak (bisiàc, ital. bisiacco), dijalekt venecijanskog jezika koji se govori u Bizijakariji području osam opština oko Monfalkona, a time i u Doberdo del Lago, gde se ovo dešava.

© Branimir Perić

 

  

Tombola nežna

 

„Tombe la neige“ (tomb la než – pada sneg), pevao je na francuskom belgijsko-italijanski pevač, Salvatore Adamo, a mi to klinci čuli, bolje reći „prevodili“ u jedino što nam imalo smisla, „tombola nežna“, jer očevi su nam se u kafanama i adaptiranim salama mesnih zajednica celo popodne i do naveče kockali jedinom u to vreme od države dozvoljenom kockom – tombolom (ne računajući loto, sportsku prognozu i kupovinu lozova), dok je kroz otvorena vrata, da privuče što više lakovernih (svaka država živi od lakovernih, uglavnom), dopirao ozvučenjem pojačan glas objavljivača izvučenih brojeva. Kako nam ono „než“ ništa nije značilo, njega smo prevodili sa „nežna“, da bi se slagalo po rodu sa tombolom (nismo mi još bili mučeni u školama gramatikom – to nam je naprosto maternji jezik nalagao da slažemo pa i meni sada). Tako ispade „tombola nežna“. Pa i danas, posle toliko godina od detinjstva, ne mogu a da Adama ne čujem kako plače: „tombola nežna“.

„Tombola nežna“. Prvi sneg ove godine! Prizor, sa slika očaravajući. Još više kad gledaš kroz zadihtovan prozor kako pada, dok ti iza leđa u kući pucketa vesela vatrica. Napolju hladno, zavija severac, razvejava pale pahulje, lepi ih po prozoru, a ti to ne osećaš, tebi u duši toplo, milina neka kroz tebe struji, „tombola nežna“ kao u pesmi.

Ali kad si u autu, a sneg se ne šali nego hvata zalet bez uzimanja vazduha i sve suludije rasprskava po šoferšajbni izmet nevidljivih ptica sa nebesa… To već nije „tombola nežna“. Tombola možda, ali nežna nimalo.

Vraćamo se iz grada u naš vilajet na planini. „Tombola nežna“ se ne šali. Pahulje sve krupnije. Brisači još malo pa će početi da ih slažu sa leve i desne strane šoferšajbne i da ih lupaju po beloj zadnjici ko nevaljalo derište… Džaba ga brisači lupaju. Nevaljalo nebesko, belo dete, ne plače, ne plače iz inata, nego mu, u inat nama koji smo u autu, inat sve bujniji – sad nas već odozgo bombarduje golemim babinim jarcima. Kvasi najpre njima asfalt, a na moj užas, evo ga, sve više pokriva srednju traku puta (onih sa strane nema, štedeli putari). Debela zavesa babinih jarčeva osvetljenih farovima već me dovedi dotle da, ko moja tašta, hvatam sebe kako duvam kroz šoferšajbnu, ne bi li moj duv kroz zavesu put prokrčio, makar nešto ispred da vidim… I o ovome onaj peva?! To li mu je ta nežna tombola?!

Evo ga! sad pakuje po putu jedan preko drugog jarce u nepregledan tepih, najpre u vodom natopljenu vatu, a onda tepih prekriva belinom – da te zavara da pomisliš da ispod nije voda… Đavola nežna tombola!

Vraćamo se autom iz Kruševca. Vijuga put uz brdo, kosinu uvrće i isteže, a svetla vilajeta našeg jošte nema. Odavno prođosmo Radmanovo. Prođe i ona sklepotina za prodaju meda i raznih „zdravih“ proizvoda seljačkim rukama zgotovljenih, na kojoj piše, „Kod pilota“. Nežna tombola, majke ti?! Dva kilometra sa neprestano upaljenim upozorenjem na proklizavanje i a-be-es-om koji, kao da plugom ore kamenje? Baš nežna, nema šta!

Kola mile, brzina druga. A-be-es poludeo – ne gasi se. Zabada u asfalt, čini se, čelične kuke kroz onaj santimetar beline povrh dva-tri santimetra natopljene vate. Mokri mi se. Još i to! Jebʼla vas nežno ta tombola! Kad sledeći put budem čuo tu tužbalicu, počeću da urlam ne bih li je svojim glasom nadjačao samo da je ne čujem!

Na putu nigde nikog već poodavna. Nema drugog ludaka koji po ovom kijametu vozi. Samo čekam kad više ni a-be-es neće pomoći. A mi visoko u planini.

Kola se zanose u krivinama. Plug a-be-es-a poskakuje – ispod vate verujem varnice sevaju uprkos vodi. Naizgled sam hladan kao špricer – da ne uplašim gospu. Ona, ko da je vozim sankama, ko da to autom klizim po livadi – ništa ne primećuje! Svetli joj ekran mobilnog, bulji u njega, nešto prevrće, tipka poruke. U grudima i stomaku mi se sve steglo, bubnje mi slepoočnice: em me jarci nerviraju, em me ta svetla sa njenog sokoćala koja hvatam krajičkom oka dodatno lude i pritisak mi dižu. Cupkam u sedištu, stežem butine, grčim prste u cipelama – što da se smirim, da me ne nerviraju svetla mobilnog i gospa koja van mobilnog ništa ne primećuje, što da zavaram bešiku kako se i moje gaće ne bi pretvorile u natopljeni pamuk i žmrćkanjem pridružile vati pod točkovima.

U stvari, iskreno, čuvam se da ne pokažem gospi koliko je strašno to što mi je strašno. Bolje što ništa ne primećuje. Ženski strah je parališući. Ima dvostruki udar. Prvi udar njih žene dovodi u ono stanje kad se od komarca vidi magarac. Umesto babinih jarčeva videla bi lavinu koja se obrušava na nas, a mokrina vate po kojoj gaze točkovi naličila bi joj da nam je auto uleteo u reku. Čekićanje a-be-es-a tek bi je dokosurilo: bila bi ubeđena da nam se to u najmanju ruku otkačio auspuh pa tandrče po drumu (ako se to već nisu točkovi odšrafili i samo što nisu otpali pa oni tandrču). Drugi udar je povratni udar koji bi mene lupio. Ženska panika je jedina panika koja se ne zaustavlja na njima, već kao najopakija zaraza skače na sve oko njih, a najpre na muževe. Zapravo, ne znaš da li te to više zvekne po glavi ženina panika (pošto, po ženskoj definiciji, ti u glavi nemaš ništa – panika u njoj nađe rezonantnu kutiju pa, lupajući u praznini tvoje šupljine od zida do zida, još više se od jeke praznine prepadne, sama sebi drukne paniku), ili ti je od toga što je nju uhvatila panika, a tebe to nervira pa do te mere pobesniš da bi samog sebe izujedao od muke. Jeste li videli nekad na autoputu da pored vas projure sa dvesta na sat neka kola koja baš i nisu besna? Znajte da je u njima pomahnitali muž koga je žena dovela u stanje iz koga su mu samo dva leka: da gas nagazi do daske, ili nju da pregazi, ali pošto ga je mama vaspitala da se ženska deca ne gaze (nogama), bira prvu, viteškiju soluciju.

I tako, štiteći ženu a posredno sebe, doškrguta me moj a-be-es do žutih svetala ispred našeg vilajeta. Od prokletih babinih jarčeva ga ne prepoznah (vlastito naselje ne prepoznah!). Tek kad ga, orući prednjim točkovima drum, a zadnjim po natopljenoj vati igrajući sitnu preperevku prođoh, prepoznadoh ga po jelama oko parkinga. Srećom nikog ne bi na drumu pa uspeh oštro da smotam, pripomognut proklizavanjem zadnjeg dela (baš onako kako sam naučio iz emisije za vozače, „SAT“, na TV-u). Uđoh na pomoćni drum uzanog parkinga našeg carstva odozgore, umesto odozdole gde se ulazi. Srećom shvatih na vreme da je to naš parking, inače bih vozio sve do Brzeća.

Moja ti gospa diže glavu sa mobilnog tek kad mi se u tom veštom okretu zaneše kola i kad je lupila glavom u staklo. „Šta, već smo stigli?!“ Tek tada vide koliko je sneg napadao.

Ostalo mi je još samo da auto nekako uparkiram zabadajući ga u grane jela, od napadalog mokrog snega pognule po putu. Treba mesta za prolaz napraviti još nekom ako je lud kao ja. Još uvek ne mogu da se opasuljim da sneg na planini na kraju novembra može da te iznenadi! A samo smo na devetsto trideset metara nadmorske visine! Ha! Nek se sneg nadalje nežni i kocka na tomboli, ali kad mi nismo na putu.

KRAJ

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

  

 

Tragovi  

 

Konačno, tačno posle meseca dana, sunce se ponovo probilo kroz krošnje drveća na vrhu brda i dodirnulo nam dvore. Izašli smo iz polarnog kruga tame i ponovo ušli u polarni krug hladnoće. Znalo se to po noći, kad su najednom zablistale zvezde i dukat od belog zlata zaplovio nebom. Jutro je osvanulo sa minus jedanaest na našem prozoru, što je značilo da ga je bilo najmanje minus trinaest u voćnjaku, a dole kraj potoka verovatno i niže.

Mesec dana ovde sve utone u zimski, mračni san, lednom jezom okovan. Prkose mu jedino voćke tankih grana – kroz njih sneg samo proveje i zaluda pokušava da se za nešto uhvati – samo se u rakljama zadržava. Te sreće nisu borovi i jele i ostalo gorostasno bilje: grane im se svile do tla, pritisnute snegom ničice, srastaju sa zemljom. Nije ni ostalo drveće bolje sreće: pucaju im grane pod teškim, višednevnim teretom, lome se, krše sa visina, zarivaju u belinu i iz nje samo izvrnutim kracima strče – crne se do novog vejanja, ili čekaju otopljenje da prilegnu.

Zato srce toliko igra kada sunašcu uspe da krošnje na brdu razgrne i po našoj terasi izlije svetlinu. Drhti ti sve u grudima od pogleda na taj granjem prepleteni sjaj. Ne trebaju ti krila da poletiš: tvoji unutrašnji leptirići na sve strane prhte, drhte grlom, damaraju, uspinju ti se do lica, navlače mu osmeh, milinu, vrisnuo bi od života. Jedva čekam dan kad će se sunce podići toliko da nam i u sobu bane.

~ ~ ~

Tri dana je pre toga vejalo kao ludo, a onda je treće noći prestalo. Sneg je bio dubok do kolena. Veče bez vetra. Mir beskrajni, bez zvuka, čak se ni škripa snega pod nogama ne čuje: toliko je napadao da škrip obuće potpuno prigušuje. Da nije šuma planinskog potoka podno našeg voćnjaka, bila bi to prava nirvana. A i ovako je.

Žuto ulično svetlo sve obasjava. Kao u san da smo utonuli. Držimo se za ruke dok koračamo, pa zastanemo i, zaneti, nesvesno se pribijamo jedno uz drugo i ko zna koliko puta do kraja staze zagrlimo, stegnemo, stegnemo i ljubimo jedno drugom usne, ne hajući što nam se na hladnoći posle poljubaca mrznu. Bajka. Ušetali smo u bajku.

~ ~ ~

Vraćamo se prema svetlu. Prebacam ruku preko njenog ramena, a ona me svojom obuhvatila oko pasa. Stišćem je pod navalom sreće: da je mače koskice bi joj od grcaja moje dragosti popucale. Ona se od mog stiska topi, koristi ruku kojom me je obmotala da se uz mene još čvršće privije. Odjednom kao da sam u Peckoj ulici pre trideset i tri godine. Isto su se ovako odozgo žutela svetla: naša prva zima od kad smo se uselili u tek završenu kuću. Isto je bila nirvana, beskrajna tišina. Sneg je nečujno vejao. Velike kao perje pahulje lelujaju pre nego što se spuste na zemlju ili nama na lice. Ni daška vetra. Ni automobila na ulicama. Samo mi s rukom u ruci. Ne idemo nikuda. S ciljem koračamo bez cilja. Mladi, tek uzeti. Najlepša noć naše zajedničke mladosti.

Podsećam je na to veče i kažem da sam presrećan što me ovaj prizor sada, bez obzira što ne veje, vraća u tu našu prvu, bračnu, snežnu šetnju. Ona obično, kad budim uspomene, doda neku svoju, prokomentariše, ubaci fragment svog sećanja, ili prepravlja moja; začudo, sada ćuti. Ne sećaš se, pitam, zatečen. Zar žensko koje zna da ti ponovi svaki delić zajedničkog života, prijatnog ili neprijatnog svejedno, čak i onoga što je onog dana kad te upoznala sanjala, sad takvog nečega da se ne seća?! Zar se ne sećaš kako smo bili navukli preko očiju kapuljače naših trokaraca i kako nam je bilo toplo kao da nije bila zima – ja uporan, navalio, na silu bih da joj sećanje vratim. Ona ćuti. Znači zaista se ne seća pa ne odgovara da me ne povredi? Prevrćem sve svoje nestašluke tih dana u svesti i pokušavam bar jednog da se setim, jer samo zbog toga ako je taj dan prebrisala. Nema nestašluka. Ili se moja savest uortačila sa njenim prebrisavanjem? A onda mi spasonosna misao vrati radost: žene sve mogu da zaborave, ali muške nestašluke nikada i do kraj života ti ih nabijaju na nos. Znači, nije bilo nestašluka! I ženama se dešava da poneko sećanje zaborave, jednako kao što i muškarcima njihova vetre.

Pade mi kamen sa srca. Ponovo je privukoh k sebi. Prepričah joj svaki detalj te nezaboravne sekvence iz filma svog sećanja. Voleo bih da se takvih još ko zna koliko šetnji ponovi, ko zna koliko istih ovakvih večeri koje na našu prvu sećaju. Hoćemo li i sutra ovako da prošetamo, pitam. Ona klima glavom i trepće svojim crnim okama koje pod svetlom ulične lampe sjaje sjajnije od zvezda. Moje drage zvezdice. Snega nikad nema kad je veliki minus, znam, ali bih voleo da i sada, kao onda pre trideset i tri godine tiho veje, dodajem. Ponovićemo ovo, je l' da, ponavljam dosadno kao dosadno dete koje svoju majku po stoti put pita istu stvar. Biće sigurno i neko veče kad će kao onda lelujati pahulje i lepiti nam se za zažarena lica.

~ ~ ~

Sutradan sam krenuo u brda sam. Jutro je osvanulo sa debelim minusom. Ali je zato dan bio prozračan. Valjda se i vetar smrzao od tolikog mraza: celog dana nije pirnuo, ni najvišu granu nije zanjihao. Dok sam zabadao noge u sneg sunce mi je grejalo leđa, a napred nos cureo od hladnoće. Moja draga nije pošla –  mace ne vole veliki mraz – ostala je da se greje uz toplu pećku. I bolje što nije: vratila bi se posle tri koraka. Ni meni se nije išlo po tolikom mrazu, ali mi je dala podstrek sama pomisao da bi mi se, kada budemo išli zajedno, već kod trećeg koraka od dubokog snega zamorila. Moram da joj prokrčim put kroz sneg i sledećeg dana ponovo, po istim stopama da ga utabam kako ne bi propadala, kojom nesrećom iskrivila nogu, ili se prostrla koliko je duga, a posle bih ja bio kriv što sam je naterao da krene, plus što bi joj buldožer trebao da je iz snega vadi pa bih i za to bio kriv. Smejem se bez osmeha zamišljajući tu scenu i grabim uz kosinu. Pružam kraće korake nego što ih inače pružam, jer je moja draga malena, koraci su joj kao devojčice, kratki. Skraćujem korak još više kako strmina raste, a kad se smanjuje pružam ih za pola njenih stopala duže. Izvlačim noge iz smeta i spuštam ih vertikalno odozgo, a onda rupama ivice brižljivo zaravnjujem da joj sneg ne bi u gojzerice upadao kad ih bude iz mojih stopa vadila. Dugogodišnje planinarsko iskustvo. Ali kad su žene u pitanju uzaludno. One i najbrižnijim pregnućima nađu manu.

~ ~ ~

Izađoh na prvu zaravan. Preda mnom beskrajna belina. Ni naznaka da se iko ovuda skoro peo. Samo tu i tamo zaravnjeni smetovi, zaobljene ivice nasutog snega duž poleglog žbunja i u sneg zagnjurene grane trnove ružice i drugog granatog rastinja. Od mraza šipurci poprimili gnjilu boju, a nepojedene trnjine se crne isušene vetrom. Idem do stene za arlaukanje. Sinčić bratanice moje male i ja tako smo nazvali stenu na koju sam ga naučio da se vere, a kad se popne, kao Tarzan odozgo da arlauče. Poslaću mu njenu fotografiju.

Iza stene jedva se naziru tragovi neke živuljke. Ovuda je protrčala kad je sneg već jenjavao. Zaravnio ih vetar. Prvi znaci života u beloj pustinji. Svaka zverka voli za sobom da ostavi trag po kome će je potomci slediti i pamtiti. Ulaže svoj napor da bi njima sutra bilo lakše hodanje i uspinjanje.

Nikad nisam voleo da idem putem po kome je neko već koračao. Biram staze bez otisaka, bez tragova, da moji budu prvi, da se vide, da se ljudi čude i dive. Kad za sobom ne ostavljamo trag, kao da nismo živeli. Živi smo jedino ako nas po tragovima slede. Lakše je ići kad ti neko utaba stazu. Ne mučiš se da je prtiš. Umesto toga nađi zadovoljstvo u proširivanju utabanih. Pusti ludama kao što sam ja neka nove prte.

Hiljadu staza da je ispred mene, ja ću ići između njih. A kad nema ni jedne, kao sada što ih nema, krčiću ih za onog koga volim. Za najvoljenije se krče najlepše staze. Ma koliko sneg bio dubok, ma koliko bilo hladno, osećanje sreće što ti se voljeno biće neće mučiti, dovoljno je da planine pregazim.

~ ~ ~

Moje voljeno biće ni sledećeg dana nije pošlo. Ostala je da kuva pasulj. Ne može sad zaboga da prekine kad je počela. Šta li će sledećeg dana smisliti već se pitam. Nema veze. Bar ću stazu bolje da joj utabam. Gazim zato po otiscima svojih peta jer se pobojah da će joj i moj skraćeni korak biti predugačak, pa će morati da se isteže i s naporom ukoračuje u moje ugažaje. U povratku sam se juče po istim stopama vraćao, a i danas ću, da budu što ugaženije i manje oštrih ivica. Brinem ja za svoju dragu i kad ona misli da ne brinem.

~ ~ ~

Na vrhu proplanka novi tragovi zverinja: debele šape seoskih pasa puštenih sa lanca (ne verujem da su vukovi – vukovi silaze do ovih visina jedino kad oštre zime predugo traju), a tu su i sitne, skakućuće, zečje, i kratke, lisičje, što liče na mačje. Jedino ptičjih nema: za njih je još previše mrazno da po snegu troprste utiskuju. Na ovoj visini nema tragova ni veverica, još manje puhova, a ni miševi se još nisu iz rupa svojih kroz sneg probili (mada ih, zajedničke mace našeg naselja, ispod snega lako pronalaze: svuda oko naselja preoranom zemljom i lišćem sneg ofarbaše).

~ ~ ~

Treći dan je jednako sunčan, ali za razliku od prva dva, prvi gvir sunca iznad brda probudio je vetar. Kako je dan odmicao sve više se pojačavao.

Moja draga stala da se oblači za šetnju. Od žena me odavna više ništa ne čudi. Kad se muškarcu hoće, njima se neće, a kad njemu ni do čega nije, njima se baš tad hoće. Hteo ne hteo moradoh i po vetru u šetnju.

Pod nogama već gacavo dok ne stigosmo do uspona uz brdo. Ovde moju malenu čeka staza već spremna: tragovi moji za nju u prethodna dva dana utabani. Naravno, našla im je manu, za razliku od vetra koji joj ne smeta. Kad se zajapuri skine kapu da rashladi glavu, a kad vetar jače dune navlači je preko ušiju.

Dođosmo gore i do stene za arlaukanje. Da nije moja ljubljena prestala da gunđa, skočio bih na stenu i, majmuna, ne Tarzana odozgo izigravao. Okolo se sve šareni od tragova: toliko ih je da više i ne znam čiji su – sve jedan preko drugog, ukrštaju se, motaju, prepliću sa mojima od juče. Vidi se da su mi i stope njušili, tu i tamo se i popiškili. Pseća sorta! Nevaljalci neopevani! Otkud im samo toliko piše da svaki žbun prskaju. Da, piša su njihovi tragovi. Svako ima svoj način kako tragove ostavlja i postojanje obeležava. Neki tragovi traju, drugi ne, neki mirišu, a neki smrde. Putevi postanja i trajanja su raznoliki. Moji su tragovi napisane reči. Prtim ih i za sebe i za svoju ljubljenu. I za svoje čitaoce. Takve tragove proleće ne topi. Za razliku od onih u snegu. Dok se budemo vratili, podno brda će uveliko ojužiti. Koliko će se dugo naši tragovi na brdu zadržati, znaćemo kad se budemo ponovo peli.

KRAJ

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

 

 

 

Ne nisam te zaboravio

 

Ne nisam te zaboravio
mačje oke crne
pogled tuge
trepavice duge
uzalud kriju
plam
 
Ne nisam te zaboravio
jer prvi sneg veje
vidim
vetar ponovo detinji
šal iz nedra krade
da se njime hladi
od tebe vrelo mu je
 
Ne nisam te zaboravio
senica me seti
po simsu zaskakuta
krivi glavu drsko
u lice mi se smeje
što dršćem od hladnoće
a ko vetru vrelo mi je
 
Ne nisam te zaboravio
istrčalu bez kaputa
jezikom sneg da lizneš
i dete i žena
ni dete ni žena
kugla užarena
ovaj led ne bi odledila
vreli
 
Ne nisam te zaboravio
dok u meni krika ima
ne mogu stati
za sobom
za tobom se osvrtati
ni korake odbrojati
koliko me od tebe dele
i ka tebi vode
istovremeno

© 2019 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava. 

Ovo je sedma pesma iz ciklusa „Pevanja Veroniki“. Ime Veronika je simbolično, sastavljeno je od reči vera i svetionik (kao svetionik odoleva talasima koji se razbijaju o stenu pod njom). 

---

Pesma je objavljena u knjizi pesama Branimira Perića, "Nestanak struje", KK21, Smederevska Palanka i Suza Dream, Brzeće, 2024, str, 82-83