Gutljaj u prazno 

Zabolelo ga je saznanje da je tek danas shvatio da u stvari žali što je ikad do njegovog sela stigla civilizacija, osvetljenje, asfaltirani drumovi, televizija, što je ikad sišao u gradove, protrčao kroz školske klupe, fakultet, prošao uzduž i popreko svetom, uzdizao se i padao, ronio i skakao, da bi na kraju postao ono što je sad, za ljude sve, za sebe niko. Što više znaš, to više patiš. Čoveka najviše razdire njegova unutrašnja, tiha patnja. Bio bi srećan da je ostao gore, da je produžio dedin zanat. Mleo bi žito, obrađivao njivu. Sagradio bi novu kuću, oženio se devojkom iz sela. Dobio bi već i unučiće. Da je ostao. Nauka, nauka. Sišao je zbog nje. A sada? Što više znam to više ne znam. Kuda sada sići? Bistreći svest, zamutio je dušu.

Neodoljivost želje da bude sam, gonjena bolom, odvlačila ga je od centra grada. Prolaznika je bilo sve manje, pustoš se povećavala. Posle ko zna koliko godina, opet luta ulicama. Samoća mu je uvek isto činila: podajući se pustoši, manje se osećala pustoš u sebi. Sebi je izgledao pun, a patnje i móre postajale kao da to više nisu. Sva osećanja iščile. Ili postane toliko prazan da i ono malo što je on sam, izbledi u prazno okoline? Misleći na prazno, ne misli se ni na šta. Moglo je onda kad je bio student, mogao se samoćom spasti od svega. Ali sada, sada?! Više nije mlad, po tome to zna. Nikad pre nije osećao nelagodnost zbog samoće. Što je bistrija svest, veći talog pada po duši. Strah ga je u stvari da vakuum praznine ne usisa i talog, a da duše ispod zapravo ne bude.

⁕⁕⁕

Kafana. Prenu ga žagor i pomešan miris ustajalog luka, rakije i mokrih krpa od brisanja čaša. Duvan nije osećao: verovatno ga je bilo toliko da je brzo zasitio čula. Zastao je pred ulazom. Kroz poluodškrinuta vrata bljeskali su fliperi praćeni šištavim smehom igrača. Licem mu prelete jedva primetan drhtaj. Ni sam ne znajući zašto, reši se i uđe. Ne vadeći ruke iz džepova, prošao je između šanka i stolova i zavukao se u najmračiniji ugao. Vodilo ga je nešto u njemu što ga je istovremeno i plašilo i umirivalo, ali mu misli time nisu bile ništa manje uskovitlane. Oslonjen laktovima o sto, prekrio je rukama lice i pritisnuo očne jabučice. Mislio je i dalje. Kad bi mu bar srce stalo!

Uvek se ponosio snagom koja je od njega stvorila „onog kome se dive“. Od ničega stvoriti nešto. Mnogo je veća snaga potrebna da se prekine to da bude, snaga koju on očigledno više nema, jer snaga spava u duši, a dušu je prekrio talog...

⁕⁕⁕

– Gospodin želi?...

– Molim? – trgao se.

– Šta želi gospodin?

Kad se probudi iz najtvrđeg sna, u prvom trenutku nikad nije znao gde se nalazi, da li je još uvek u snu, ili u nekom drugom snu. Nad njim se ukočilo polunagnuto telo i na savijenoj ruci u laktu, uslužno klatilo nekada belu krpu za prebrisavanje stolova.

– Možda želite nešto da popijete? – kelner u nedoumici žmirnu mišjim očima.

– Pa... recimo... konjak – jedva prevali preko usana. – Dupli konjak, molim – rekao je, mada ne pije konjak. Morao je nešto da kaže.

– Da, gospodine – mišje oči žmirnuše s bljeskom.

Kelner se okrete na peti i kliznu prema šanku.

⁕⁕⁕

„Ne verujem u Boga, ali bih iznad svega voleo da ga ima.“

„Zašto?“ pitale su majčine oči.

„Bar bi onda bilo nade za mene. Razumeš, mama? Slava, ovacije, nečije pune grudi, usta puna mene – šta imam od toga kad me više ne bude?!“

„Ostaju tvoja dela. Veliki čovek živi i posle svoje smrti!“

„Baš me briga za posle kad prestanem da ga osećam...“

⁕⁕⁕

– Izvolite, gospodine – kelner mu spusti čašu pored lakta.

⁕⁕⁕

Kad ne bi mislio! Bar na trenutak. Čovek je najgluplja mašina. Ne sviđa ti se da gledaš TV? Prosto pritisneš dugme i gotovo. Televizor ugašen, nem, tišina. A čovek? Pokušaj njega da isključiš! Ne može. Samo zvrji bez prestanka. Roje se misli, tek da se roje... Zašto čovek nema dugme? Dosadi ti neko, dosadiš samom sebi, pritisneš dugme i miran si. Umukneš kao televizor...

Glupa ljudska mašina!

⁕⁕⁕

Da nije žmurio, primetio bi kako se neka senka privukla njegovom stolu. Bez pitanja je izvukla stolicu i nečujno sela. Poduprla je rukama bradu i zapiljila mu se u lice.

⁕⁕⁕

Ali, ne moraju misli sasvim da se ugase. Malo makar da su tiše. Nek se roje one. Važno da ne smetaju. Da ih nije svestan.

Idiotluk: smrt je jedini put u nemisao. Jedino ne misliš kad si mrtav. A i onda, ko zna? Ko zna da li se i onda ne motaju misli? Ni mrtvom ti ne daju mira. Možda baš i tad?

⁕⁕⁕

– Pa, dobro, lepotane, dokle da izigravam Milosku Veneru? – ljutnu se poduprta brada s naspramne strane stola.

Nije se trgao. Kao da ga neko doziva iz ko zna kog sna.

– Ej, čuješ li ti mene? – Miloskoj je Veneri izgleda dosadilo više da bude miloska.

Morao je nešto da učini da se ne bi sasvim razbudio. Kroz raširene prste pogleda u pravcu dolazećeg glasa. Do nosa mu istovremeno dopre jaki miris jeftinog ženskog parfema. Parfem i poduprta brada stopiše se u krupne, nakarminisane usne. Baš je voleo nakarminisane žene. Nije znao zašto, znao je samo da ih voli. Kao nekakav blesavi zov detinjstva kad je prvi put prošao pored bioskopa. Holivud, Holivud! Još i sad vidi tu sliku. Reklama na biletarnici. Sve lepotica do lepotice, sve sa crvenilom na usnama: izbačena prednja noga, ruka na boku. A u njegovim grudima igra, dobuje, kida dah. Dobra stara vremena! Šteta što se više takvi filmovi ne snimaju. Karmin, onaj tamni, najtamniji. Karmin i žene, jedino pametno što moda sa sobom donosi.

– Pa, lepotane, dokle da čekam?

Spustio je ruke. San se izmenio. Okolina se pretvorila u žurnal, a devojka ispred njega u sliku iz žurnala na koju mu se pogled zaustavio. Usne su joj bile napućene. Oči namazane tamnom senkom su se smešile. Čudno kako se žene njenog kova odmah prepoznaju. Kurve. Život mora da je nekom greškom muškog roda. Kurve i život. Oboje kurve. Ista ih kurvinska crta odaje. Dovoljno je samo jednom da ih osmotriš i sa sigurnošću možeš da tvrdiš: da, u pravu sam. Samo jedan pogled! Drugi je već suvišan.

Slika iz žurnala se i dalje ukočeno smešila namazanim očima.

– Šta piješ? – upitao je promuklim glasom i nakašljao se.

– Votku – bljesnu slika iz žurnala.

Potražio je pogledom kelnera. Mahnuo mu je kao da hvata zunzaru u letu. – Donesite votku za damu – rekao je kad ovaj stiže.

Vratio je pogled na žurnal u nameri da sliku bolje osmotri. Teško mu je išlo. Umrtvljene misli slabo su primale nadražaje spolja.

Još uvek je ćutao kad je zunzara mišjih očiju zazujala spuštajući piće.

– Madam – naklonio se kelner. Izveo je svoju obožavanu piruetu i odzujao među stolove.

Nije skidao oči sa nje, ali je to bilo isto kao da je nije gledao: žurnal je uporno pokazivao samo to lice, bez obećanja da će pokazati išta drugo.

– Pa, lepotane? – zatreptala je slika kao da joj je zunzara, odlazeći, dunula trun u oko.

– Pa? – ponovio je mahinalno.

– Hoćemo li?

Slegnuo je ramenima.

– Imaš li love?

Lice mu se trznulo. Imam li love? Tja.

– A stan? – nakarminisane usne srknuše votku.

Ćutao je. Da, imao je stan, ali...

– Nije važno. Idemo kod mene – usne otpiše još jedan gutljaj.

Ponovo je slegnuo ramenima.

– Stanujem iza ćoška. – Uz lice na slici se pojavio i palac koji pokazuje nazad, preko ramena Miloske Venere.

Ćutao je. Zurio je u nju neodređenog pogleda.

– Šta čekamo? – uzvrpoljila se. Čaša u ruci bila joj je prazna.

Ustao je. Izvadio je zgužvanu novčanicu i spustio je kraj nedirnutog konjaka. Nakarminisane usne su se napućile titrajući zadovoljnim smeškom.

Izašla je prva. Ošinula ih je svežina večeri.

– Doviđenja, gospodine – do samih vrata ih je ispratilo žmirkanje mišjih očiju i obavezna zunzarina pirueta na završetku.

Ništa od toga nije registrovao. Još kad je spustio novčanicu na sto pobegao je nazad u san. Tako se najlakše spašavao košmara i glupih situacija. Ili je bar pokušavao.

Ulica je bila pusta, okupana nedavnom kišom. Zastao je za trenutak i pogledao za njom. Ličilo je to pomalo na oklevanje. Da li je oklevao? Krenuo je zavlačeći ruke duboko u džepove. Na kraju krajeva, san je varka, a bekstvo jedina stvarnost. Kao da još nije raščistio sa sobom, kao da se ljuti na tog sebe a ne može da mu ne prašta, šutnuo je zgužvanu kutiju cigareta sa trotoara koju je tamo neko bacio. Ubrzao je korak. Kad ju je sustigao, slika iz žurnala je oživela i priljubila se uz njega, obmotala mu se oko ruke i prisno mu naslonila glavu na rame. Pustio je da ga vodi.

KRAJ

© 2024 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Priča "Gutljaj u prazno" objavljena je jula 2024 na portalu KratkePriče (https://kratkeprice.net/branimir-peric/gutljaj-u-prazno/) na kome se može čitati u ćiriličnoj i latiničnoj verziji. Priča je objavljena kao dramska priča u podžanru psihološki realizam.

Priča "Gutljaj u prazno" prvobitno je bila objavljena 1980. godine u knjizi "Mlađi pisci bratskih gradova" u izdanju "Književne omladine iz Kruševca". U njoj su predstavljena dela mlađih pisaca iz bratskih gradova (Varaždin, Žalec, Kruševac, Travnik, Trogir). Recenzent knjige je bio Tode Čolak.

 

Na portalu KratkePriče nalazi se "Gutljaj u prazno" iz prethodnog "glačanja", a u knjizi "Mlađi pisci bratskih gradova", priča je sa prvobitnim "glancom".

  

Ispraćaj u penziju

U petak ispratismo kolegu u penziju. Svi su srećni, a i on je srećan. Zbog čega? Što je napunio šezdeset i pet? Nije baš za sreću. Lažu svi oni koji kažu kad dođe vreme za penziju: „Jedva čekam, dovde mi je došlo.“ Šta jedva čekaš? Da se ugasi jedan život i otvori novi pun neizvesnosti, upitnog kvaliteta i dužine trajanja? U pravu je moja drugarica iz Esena kad kaže da čovek treba da radi dok je živ – rad te jedino čini živim. Da, pod uslovom da rad sa kojim se sticala penzija nije bio kuluk, mučenje, isisavanje životne snage, već zadovoljstvo koje ispunjava. Mnogo je više onih koje je takav rad razorio, pretvorio ih u senku. Ne znaš šta je tužnije sresti: izborane žene, oteklih nogu, nadutih zglobova, iskrivljenih prstiju od ukrštenih muka iscrpljivanja na poslu i robovanja u sopstvenoj kući, ili prevremeno oćelavele i osedele muškarce, uvećane nosine, zarasle u veđe i dlake iz nosa i ušiju, pogrbljene, tanušnih, staračkih nožica. Rad ih nije ispunjavao, zapravo retki su koje jeste, ujedno i srećnici. Većina je radila samo da bi imali od čega da živi, očajni da prehrane porodicu, ispune očekivanja roditelja, društva, iscrpljivali se do beskraja na poslu, radili prekovremeno i bez plaćanja, trpeli uvrede, bivali ponižavani, a onda bi dolazili kući i istresali se na ukućanima, prebijali ženu, decu, ili, čim ručaju bežali od kuće, da sa društvom zaliju beznađe rakijom i zaborave sebe. Nije ni čudo što je većina njih u toku svog radnog veka zabušavala na poslu, „hvatala krivine“, pa i potkradala svoje poslodavce. Zar ne misliš da bi oni (i muškarci ubijeni u pojam, i žene robovi), svi do jednog više voleli da ima je bogata tetka ostavila u nasleđe dovoljno da mogu da šetkaju po belom svetu, posećuju galerije, idu na koncerte, uživaju u prirodi, na planini, jezeru, moru, pecaju u brzacima, ili da se prosto zavale u hladovinu ispod krošnje, pletu venčiće, gledaju u plavo nebo i u belini oblaka prepoznaju svoje želje?

Šta mi bi? Zar nisam došao na veselje? Kolega nam ide u zasluženu penziju, a ja udario u mrak! Bi mi to što malo koga od došlih na ispraćaj prepoznadoh „iz prve“. Dvadeset i pet godina je prošlo kako ih nisam video, još od kako sam prešao sa poslom u Beograd. Izmenila im se lica, odebljali su, otromboljili se, neki se osušili ko grane, oni koji su bili ispičuture, zaokruglili se, otekli, nadule im se trbušne ko bure da su progutali; neki bledi kao pred smrt, neki crveni, gomila ćelavih, a svi sedi, izmenjene im fizionomije, godine izdubile bore… Jedino se žene nekako drže, ne znam kako i zbog čega. Verovatno je šminka u pitanju, ofarbana kosa, haljine drečavih boja, nakit, a pre svega osmeh na licu (ili je to što sam kratkovid a moja mašta nadopunjuje ostalo). Čudo jedno, one sve nasmejane, razigrane, „mesto ih ne drži“, ne izlaze iz kola, a muškarci natmureni, cigaru ne vade iz usta, vuku dim za dimom: čim im se jedna ugasi, pale drugu. Jedino su veseli oni koje je već „uhvatilo“ piće. Saliću druge, grle, pričaju, pričaju, ponavljaju ono što su ti već rekli, šire ruke i kao vesele se, kao pevaju – srećom čaše ne lome.

Kao da u mozgu imam onaj kompjuterski program koji pretapa slike glumaca iz starosti u mladost – tuga da te uhvati. Bez mog svesnog učešća radi obrnuto: kopa po arhivi pamćenja, vadi otuda slike od pre dvadeset pet godina došlih na ovaj ispraćaj koje je upamtio i uparuje ih sa sadašnjim starinama. Da, da to je taj, to je ta, olakšano uzdahnem kako koga pronađem u arhivi i njegovu sadašnju sliku stopim sa onom iz mladosti. Radujem se iako im se dobrom delu imena više ne sećam. Da je ime bilo slika a ne tekst upamtio bih ga. Slike se pamte, reči zaboravljaju. Bi tu i razočarenja nakon uparivanja. Za one već otišle u penziju nije mi bilo teško, njih sam lakše prepoznavao, jer poznato je da se ljudi u poznim godinama balsamuju, po desetak godina ne menjaju lik iako stare, onda skokovito propadnu za jedan stepenik pa se opet balsamuju. To uglavnom veži za muškarce. Žene se menjaju i izobličuju jedva primetno, poznaš im godine tek po sitnim useklinama kao ih je neko žiletom reckao, najpre oko očiju i uglova usana, a onda im nemilosrdno nožem utiskivao brazgotine bora po licu; godine im pegave telo, ruke, ispumpavaju grudi. Šminkama i brushalterima poprave donekle tu štetu, malo se podgoje, salom isprave bore pa ti se, ako si stalno sa njima čini da se ne menjaju; dok ih nešto naglo ne dokosuri i postanu izgledom neke druge, nepoznate, žene koje jedino glas i oči odaju da su to upravo one, drage koleginice, za koje sam nekad možda, u žaru mladosti, prvih svojih godina zaposlenja bio i „zagrejan“. Mada, ruku na srce, nisu ni sada za bacanje – barem ne ove koje su došle. Neke čak pokušavam da ne gledam, jer zazubice i sad lako izazivaju – dvadeset i pet godina od kad ih nisam video, na njihovih ondašnjih dvadeset i pet, plus popunjeno telo, plus mladalačka frizura, plus vatra koja seva iz njih, blistav sjaj u očima, razigrane noge koje ne staju, ždralova krila u rukama, kosovski ples takav da nijedna od današnjih devojaka bolje da ne pomišlja sa njima da se nadmeće… brrr! Sve mi slike ispadoše mutne koliko su mi ruke drhtale dok sam ih snimao.

Sad malo i o ambijentu. Kafana na glasu, jedna od najpoznatijih u gradu. U njoj akustika katastrofa. Kad svi zagraje, a zagraje – a ko ne bi posle toliko godina ne viđanja – teorije nema ni onog do sebe da čuješ, a kamo li kolegu ili koleginicu prekoputa. Samo klimaš glavom ko glupi avgust, kao, pratiš ga što priča; klima i on kad ti odgovaraš na ono što misliš da te pitao, kao, i on tebe čuje. Sve vreme sam držao otvorenu šaku čas iza jednog uha, čas iza drugog, ne retko iza oba, ne bih li kako tako usmerio glas do svojih bubnih opni, eliminisao graju i prepoznao izgovoreno. A tek kad je u zlo doba muzika zasvirala – lepo, brate, ogluvesmo svi. Idem posle od kafane do kola, ne čujem ništa, ni svoje korake, ni korake moje gospe koja korača pored mene (ah, da, zaboravih da napomenem: i moja gospa je naša koleginica – njen sadašnji izgled srećom nisam morao da uparujem sa slikom od pre dvadeset i pet – za zazubice nisam siguran, jer kad je barabar sa onim zazubičastim zaigrala – nije bilo razlike). Setih se naprasno svog profesora akustike sa fakulteta, Husnije Kurtovića, kako nas je učio da se postiže koncertna akustika prostora. Ima sigurno inženjera koje je vlasnik kafane mogao da uposli – ozvučili bi mu kafanu i za dve dobre večere sa pićem. Ili bar našeg. takođe bivšeg kolegu. da su zvali, Dejana Ljubisavljevića, dokazanog akustičara – on bi im sigurno to uradio za džabe, iz čiste ljubavi prema gradu u kom se rodio i u kom je mlađan momkovao.

Pre nego što odem na počinak da iz sebe izvetrim sav u kožu zavučeni dim koga ni topla kupka iz nozdrva nije mogla da istera, da iskažem još nešto što na ovom slavlju nisam mogao da svarim. One ispičuture koje pomenuh na početku – nisam im brojao, ali koliko su vina i viskija popili, konobari su sa tom količinom celo veče mogli da poje svoje goste. Ono prokleto u našem čoveku: kad drugi plaća, odaberi ono najskuplje – kad bi ga inače sam kušao. Da su to najskuplje jednom samo popili, ajde de, ali da se bukvalno kupaš u skupoći, e to ne mogu ni na pijanstvo da im odbijem. Jadan naš kolega koga u penziju ispratismo, koliki li je samo ceh za ovu veče platio? Otišlo mu je garant bar polovina od tri plate koje mu za odlazak u penziju sleduju povrh poslednje. No, svejedno, nisu mi se zgadili, naprotiv, drago mi je bilo da sam ih sve video. Nazdravljao sam, uzvraćao zdravicu, grlio se, tapšao ih po ramenu, muvao u rebra kako se muvaju najdraži, pljeskao po trbušini, smejao se sa njima iako nismo imali pojma čemu. Jednom se živi kako treba, makar i samo to veče kad se ispraća kolega u penziju. Sutra će već ustati s glavoboljom. Oni već penzioneri, kukaće na bolove u kostima, na gorušticu i glavobolju od prekomerno ispijenih čaša, oni mlađi koji imaju još da služe robovlasnicima, jedva će čekati neki novi ispraćaj da se ponovo provesele, napiju, najedu roštilja i bar do ponedeljka zaborave svoje robovanje, a do ujutru kućevne muke: mašina za pranje im je dotrajala, bojler procureo, i jednom i drugom detetu brak škripi, unučići samo bulje u telefone ne mare za školu, da li na odmor i kako da ga plate... Ponavljaće se to sve dok ne dođu i sami do penzije (pod uslovom da su u međuvremenu bili dobre kolege, a oni ih, koji odlaze u penziju, pozovu na slavlje). Ako nemaju sreću da imaju neki hobi, parče zemlje, košnice, lovačku pušku, štapove za pecanje, da su članovi nekog kluba, planinarskog, filatelističkog, ugursuza, koji se često sastaje, kao penzioneri će skapati od dosade, grišće sve oko sebe redom i žaliti što više nisu robovi.

Kolegi koga ispratismo u penziju svaka čast: časno je odradio svoje. Trudio se da bude pravi domaćin. Nekoliko puta nas obilazio sa čašom da nam nazdravi i zahvali što ćemo mu prepoloviti tri poslednje penzije, hvatao se u kolo i pokušavao da parira ženskim furijama. Šteta samo što nije uhvatio instrument i sam zasvirao, jer to sam očekivao, znajući kako nas je, uz prošvercovano pivo ili rakiju, u kancelariji ispred sistem sale našeg računskog centra, na harmonici uveseljavao kad se završi radno vreme. A mogao je i na gitari, jer ništa manje nije ni na gitari virtuoz. Davno to beše kad ga primih na posao, a nisam ni znao da je muzički nadaren. Briljantan um, samleo je ko od šale testove koji se daju kandidatima. Pokazalo se po ko zna koji put da su umetnost i bistrina sestre rođene. Želim mu još puno godina muziciranja. On je bar srećnik – umetnost (bilo koja) je i rad i uživanje. Carstvo čula i blagodet uma. Srećno muziciranje, druže moj, i dobrodošao u klub!

KRAJ

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Испратили смо колегу у пензију