Naslovna ilustracija bajke DUH I DELO

Borba između duha i dela opsedala je pisce od kada pisana reč postoji. O tome kako jedno bez drugog ne može pisani su eseji, držane propovedi, recitovane pesme, komponovane opere. Sve to naći ćete u bajci DUH I DELO, drugoj po redu u knjizi Branimira Perića BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU. Bajka je pisana je sa idejom da je čitaju odrasli i pismena deca. Stariji dečak o kome priča bajka, pokušao je da se izolacijom od sveta i sopstvenom nadogradnjom bez ijednog učinjenog dela uzdigne do bogova, a njegov mlađi brat, probisvet, to isto je pokušao kroz ružna dela i osvajanja. Oboje vraća „k poznaniju pravom“ njihova puno mlađa sestra, dajući i njima i nama životnu lekciju.

DUH I DELO

Dva brata i sestra

 

Daleko, preko najviše planine na istoku, gde puste ravnice smenjuju usamljena brda i vrletima svojih vrhova nadvisuju divlju travu, mati i otac, ubogi siromasi, rodiše dva sina. Prvi je na svet došao Vi Lin, Duh obilja, a nepune dve godine kasnije Mun Laj, Mesec koji se vraća. No, kako se sudbina obično okrutno poigrava sa siromasima pa im u-mesto hrane daruje porod, kad je starijem bilo dvanaest godina, rodila im se i kći. Njoj su nade-nuli ime Tie Lu, Iskra, da im makar nešto zasvetli u sumoru nemaštine.

Vi Lin je od rođenja bio kržljavo i bolešljivo dete. Tek kad mu se brat rodio, zdravlje mu se malo popravilo, valjda zato što su sad manje paž-nje obraćali na njega a više na novorođenče, ali je svejedno ostao mršav, bled, skoro proziran. Posle druge godine je tek prohodao, a i onda se nije puštao od majke: čvrsto se držao ručicama za njene halje, te je, sa njim tako zakačenim, jedva uspevala kućne poslove da obavlja. Od sise joj se odbio već posle trećeg meseca. Hranili su ga kozjim mlekom, kasnije i mlekom magarice ne bi li ojačao. Na silu su mu sipali kašice od gnječenog voća i povrća u usta, zatvarali mu nos da proguta a ne ispljune. Progovorio je tek sa četiri godine i to najpre o-ponašajući zvuke životinja, vetra, grgolj potoka. Priroda mu je bila bliža nego ljudi. Bio je i ostao tiho dete. To se nije promenilo ni kad je porastao. Dok su drugi dečaci jurcali po poljima, šutali krpenjaču, pravili lukove i strele i takmičili se u gađanju, on je stajao po strani, odlazio do potoka da posmatra vodu kako teče, ili se peo do usamljenog drveta na brdu povrh njihove kuće. Drvo je imalo široku krošnju, kao stvorenu da se pod njom sedi. Oslonjen leđima na njegovo stablo, sate je provodio u ugodnoj hladovini, zagledan u daljinu. Nisu ga terali ništa po kući i oko kuće da radi. Bojali su se da, onako nejak, ne ispusti čabar sa mlekom, ne ritne ga krava, ili se ne zaglavi u blatu pomogne li majci i ocu u sadnji pirinča. Sa bivolom da ore tek nije bilo govora – za držanje pluga trebale su čvrste ruke i neko veće težine, a ne vejka od deteta kakav je on bio

[...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com, ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u latiničnom i ćiriličnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki, na ukupno 348 strana, sa 64 crno-bele ilustracije, kao nekad što su bajke bile ilustrovane, koje dočaravaju scene iz bajki.

© 2022 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen samo u delovima i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na početnu stranice ovog teksta na sajtu sa koga je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Dve crkve i njihove porte

 

Pre neko veče obilazio sam detinjstvo: portu oko crkve Lazarice u kojoj smo trčali kros, u kojoj mi je bila osnovna škola, u kojoj se nalazila fiskulturna sala "Partizana", ispred sale fudbalsko igralište na male golove, a iza nje kula Cara Lazara (kulu smo tako zvali, ne francuski, stranski kako je danas prekrstiše oni koji se stide sopstvenog jezika: "Don Žon"). Kula Cara Lazara je bila i ljubavničko mesto. U njoj smo se krili kad igramo žmurke, u njoj smo nalazi neke čudne luft-balone, koje su blesavci među nama naduvali. Fuj!

Sledećeg jutra, već sam se pentrao po brdima iznad Drenjaka na Kopaoniku i za kontrast snimio crkvicu na čuki. Podno nje, u udolini, leži selo Livađe. Crkvicu su seljani zidali godinama, najmanje deset puta duže nego car Lazo svoju dvorsku, Lazaricu. Prošle godine su je završili. I ona ima portu, ali nema kulu sa luft-balonima. Umesto kule ima zastakljenu baraku sklepanu od dasaka. U njoj se svake subote, kad ništa ne ulove, zapijaju domaći lovci i pevaju, a uglavnom ništa ne ulove. Njihovo arlaukanje se čuje jače od crkvenih zvona. Dok nije crkvica napravljena, znali su da se zapiju na groblju. Svašta da pomisliš. Srećom po njih ne love noću. Srećom ne koriste ni luft-balone.

 © 2026 Branimir Perić

 

Nesvakidašnja torta za rođendan

 

 

Hajde sad, pošteno, da li je iko od pisaca za rođendan dobio ovakvu tortu? Umesto svećica, na štapiću, u tortu zabodene slike korica njegovih knjiga. Dobro, de, ima među njima i korica jedne knjige koja tek treba da izađe, ali poklonu se ne zadiže suknja.

Ne mogu sakriti koliko sam bio zatečen. Nisam mogao da se dignem sa stolice, a kamo li poslastičarku-darodavca da zagrlim i poljubim.

Ovu nesvakidašnju kreaciju zgotovila je vlastoručno moja sestričina, inače moj najubojitiji podbadač za pisanje – baš tako: najubojitiji. Malo-malo pa zvrc telefon, malo-malo pa poruka: „Ujko, znaš li ti koji je datum! Rok sam ti dala, nemoj da si ga slučajno prekoračio!“

Prva reakcija, kad se dostavljač sa tortom i ovim srce slamajućim buketom na njoj pojavio, nije bilo moje širenje očiju od želje i nesvesno mljackanje, kako uvek reagujem pred slatkišima, već je bilo da sam najednom čuo u glavi uzvikivanje Čkalje, našeg legendarnog Kruševljanina, kad je, u onom čuvenom televizijskom skeču, zvučno snimljenim i na gramofonskoj ploči, kao piljar na sav glas pozivao kupce da kupe njegovu robu (kako to samo davno beše!): „...Navali narode! Navali na papričice! Sveže, taze kod čika Laze! Prste da poližeš bez mas' u slas'! Ćerka da gleda, majka da jede, na ćerku da ne dava!“

Eto, sad je meni došlo da se kao Čkalja nad svojom tezgom razderem: „Navali narode! Navali na knjige! Slatke, slane kod čika Brane! Uzdah da ispustiš, njih da ne ispuštaš! Ćerka da gleda, majka da čita, dok ne pročita ćerci da ne da!“

Navali narode, obradujte pisca makar za njegov rođendan i naručite što vam srcu drago!

© 2026 Branimir Perić

 

 

Skakač

 

Zaključio sam da je moja najnovija knjiga, BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU, bolji skakač nego skakač u šahu. Kod onog u šahu znaš kud sve može skočiti i njegov naredni skok možeš predvideti. Kod ovog mog skakača to nije moguće. Ako ste pratili moje objave, videli ste da je skočio do Floride pa skočio do Dragačeva, Beograd da ne pominjem – uzduž i popreko ga je ispreskakao, a sad, zamislite, preskočio vrle nam bivše zapadne republike, poslednjom mećavom zavejane Alpe, u Nemačkoj Minhen, Štutgart, Frankfurt, Keln i obreo se, ni manje ni više nego u centru, nekada (bilo pa prošlo) po rudnicima uglja i Krupovim fabrikama slavne Rurske oblasti, Esenu.

Ovoga puta, moj skakač nije skočio sam. Sa svojim ukoričenim sestricama, objavljenim u prethodne dve godine, skočio je iz torbe ranoranioca čika-cuštela (po naški, čika-dostavljača), pravo u naručje frau Jasne. Obradovana Frau Jasna nije odolela, nego ih je odmah, onako još u bademantilu, na grudi privila, pa kad se obukla, na posao da krene, sa njima se u naručju i uslikala. Nije joj ni to bilo dovoljno, nego je skakača sa njegovim sestricama, uslikala i u zagrljaju lutki svoje unuke, za koju su BAJKE do Esena preletele Alpe i skoro celu Nemačku.

Ako želite da skakač skoči i do vas, i poželite da i vašu sliku sa njim u rukama objavim, prilažem vam upitnik koji će vam reći kako možete skakača i njegove sestrice da naručite.

Uživajte u čitanju, frau Jasna, takođe i vi kad vam ovako skakač, možda i sa sestrama, bude iz torbe čika-dostavljača u naručje uskočio.

© 2026 Branimir Perić

 

 

Šetanje domaće životinje

 

Posle sedam dana vratili smo se iz Beograda u naš Drenjak. Na njušci Raje, mačora moje gospe, nova ogrebotina Komšija koji ga je hranio dok nismo bili tu, kaže da mu je svraćala neka više bela nego crna mačka. Misli da je to možda majka od mlađanog Rajinog drugara, Kmeke, koga sam pred prvi sneg skupio lopatom sa puta. Biće da je ipak u pitanju mačor, jer Raja se sa mačkom ne bi tukao. Palo bi vrečanje, posebno pred zoru, od koga bi se komšiji digla kosa na glavi. Komšija i komšinica poriču da ih je, dok nismo bili tu, išta budilo. Moja gospa ne krije zadovoljstvo. Ogrebotina je nesumnjivi dokaz da Raja nije peder.

Komšija je čekao da se mi vratimo, pa je sad on na kratko otputovao. Moja gospa, eno je, već pola sata šeta na povocu njihovog kućevnog psa (da zapišne poneko ćoše, žbun, točak od auta i drugom komšiji, koji zimi nije tu, dvorište pođubri). Posle će kuci, pre nego što ga vrati u kuću, blatnjave šape vlažnom maramicom da obriše i, ako je počela kiša, krzno osuši peškirom da mokar „ne zebne“. Njenom Raji tako nešto nije potrebno. Njemu je majka „rodila bundu“, a zima mu je ispod bunde navukla nepromočivu podbundu. Za šape će već sam da se pobrine. Uostalom, sačekaće on na simsu kuhinjskog prozora dok se ta šetnja ne završi.

Ovo sa šetnjom komšijske kuce je tante za bupe. Tako se mi komšije iz Drenjaka uzajamno pomažemo: hranimo i šetamo domaće životinje onome ko nije tu. Dobro je što nam sličnu pomoć ne traži i komšija sa brda. On gore, osim preživelih mačaka i lovačkih pasa, ima krave, kokoške i poneko svinjče.

Kad već pomenuh svinjče, ni gospin se Raja u pogledu hrane ne razlikuje mnogo. Otkad se ovde vreme iz minusa promenilo u plus, kao da je iz gladi izašao. Kakav god da je, nek mi je gospi živ i zdrav, makar se i u svinjče premetnuo. Gospa će biti zadovoljna, a zadovoljan ću biti i ja. Zadovoljstvo ne samo da se prenosi nego se i uvećava – kad zatreba. 

© 2026 Branimir Perić