Kako sam postao Zapećko Ivanjuška

 

Napisao sam „Bajke za veliku i malu decu“ i skrenuo pažnju čitalačke publike, a ljude od književne struke iznenadio, s obzirom da su me do sada znali samo kao SF pisca (u ranijem dobu), potom kao proznog pisca i romanopisaca (u zrelom dobu), a evo sada, „kao da je podetinjio“, upoznaju me i kao bajkopisca. Kako to, pitaju se znatiželjni, a zluradi uzvikuju: „Gle, svaštara!“ Za zluradosti zluradih ne hajem, ali prvima dugujem objašnjenje, barem onima koji me lično ne poznaju pa stoga i ne znaju za moju najizražajniju karakternu crtu – znatiželju, moć kojom me mami sve što je novo, neistraženo. neispitano, sve što ne znam ili još nisam dotakao, iskusio.

Dakle, otkud to da sam se oprobao i kao bajkopisac? Stvar je vezana za vijuge mozga. Mog mozga.

Bio sam i ja, kao i vi, prvo „tabula raza“. Beba ko svaka beba, pa klinac ko svaki klinac. Vijuge su se razvijale kako je priroda opredelila. Ni brojnije ni krivudavije nego u drugih. Tri su počele da se ističu, tri podebele, ugojene, razgranate. Zovem ih vijugama mašte. Neko ima samo jednu takvu, kod mene ih je tri.

Za razvoj druge po redu zaslužne su bajke, ne moje bajke. Ali, ne žurimo.

Prvu vijugu mašte kod mene su stvorile, nećete verovati, "bapske priče". Mada su i "bapske priče" neka vrsta bajki.

Mene i mog brata su čuvale naša nana i baba Draga, nanina prijateljica kod koje smo stanovali. Satima su njih dve sedele, ispijale kafu i pretresale dnevne i noćne događaje našeg, u to vreme malog, nekad prestonog grada. Negde oko podne pridruživale su im se druge babe. Blago nama deci, bilo ih je koliko hoćeš u komšiluku. Umačući šećernu kocku u kafu, sladile se, pa kafom gorčile. Zabavljale su se pričanjem „novosti“ koje su jedna drugoj prenosile. (Da su bile književni kritičari, kakvi bi to samo eseji o piscima i njihovim delima bili!) Nisu se zadovoljavale samo prostim prepričavanjem, već su svoje priče dosoljavale, po potrebi čas zagrobnim, čas nadnaravnim elementima. Pretvarale su ih u priče koje dižu kosu na glavi, kakve danas zovemo hororom. Na mene nisu obraćale pažnju, mislile su da sam suviše mali da bih išta razumeo (brat je u to vreme još bio beba). Nisu primećivali kako pod stolom, između njihovih nogu, strižem ušima i ćulim ih da uhvatim svaku reč i razumem o čemu pričaju, posebno kad „poverljivo“ utišaju glas, da ih neko kroz otvoren prozor iz dvorišta ne čuje (a napolju su bile samo koke i jedan navalentni pevac).

Mene njihove priče, ma kako bile strašne, nisu mogle da uplaše. Slične smo i mi klinci prepričavali. Privilegija koju smo imali da stanujemo do samog groblja, podrazumevala je da se grobljanskih priča, a time ni bapskih nismo plašili, niti nas je groblje zastrašivalo.

Bapske i grobljanske priče bile su najbolje đubrivo za rast i vijuganje moje prve debele vijuge.

Iako je brat još bio beba, majka nam je kupila dve knjige da nam budu zajedničke. Bolovala je od istog sindroma „zajedništva“ kao i moj otac, što je, ne jednom se pokazalo, pogubno za decu. Izvor je svih kasnijih bratskih i sestrinskih svađa i nadmudrivanja čije je zajedničko više jednog nego drugog, odnosno manje zajedničko. Srećom moj brat i ja smo preživeli, iako se oko tih prvih knjiga i dan danas sporimo ko će koju uzeti da bude samo njegova. No to je već druga tema, o njoj sam već pisao, a možda ću jednom ponovo.

Jedna od knjiga je bila „Pesme čika Jove Zmaja“, a druga „Bajke iz celog sveta“, obe iz čuvene edicije „Lastavica“, izdavačke kuće „Veselin Masleša“ iz Sarajeva. Pesme čika Jove sam već skoro sve znao, jer mi ih je majka svakodnevno recitovala. Lenji Gaša, mi je bio dosadio, a ono pre i posle jela pranje ruku imalo je na mene suprotno dejstvo. Duboko verujem da se jednako tako prima kod svakog deteta.

„Bajke iz celoga sveta“ bile su već nešto drugo. Ličile su na bapske priče, a opet bile su šarenije, bogatije bojama događanja. Vijuge u mojoj glavi počele su da niču i da se migolje, naročito ona debela – druga po redu vijuga mašte. Imao sam utisak, kroz uši će mi izaći, slušajući mamu dok nam bajku po bajku iz te čarobne knjige čita. Čoveče, koliko treba da je mašte u tebi pa da zamisliš kako to Zapećko Ivanjuška uđe konju na jedno uvo, umije se i opere, onda uđe u drugo i u njemu obuče najsvečanije odelo, da bi kao princ, za koga ne zna niko iz kog je carstva, učestvovao na turniru osvajanja prstena i sa prstenom ruke carske kćeri.

Zahvaljujući toj knjizi naučio sam da čitam i pre polaska u školu, samo da mogu bajke sam iz nje da čitam a ne da zavisim od maminog slobodnog vremena.

Nedugo potom majka me je upisala u biblioteku. To je bio kritičan trenutak za razvoj moje treće, možda i najdeblje vijuge mašte. Ta treća vijuga je bila glavni „krivac“ što sam postao ne samo pasionirani čitač SF-a i bajki, nego i njihov pisac.

Nije bilo nijedne SF knjige u biblioteci i nijedne knjige bajki koju nisam pročitao. U nedostatku slatkiša, počeo sam da čitam šta prvo dohvatim (dečje knjige sam odavno bio prevazišao pa sam ih preskakao). Još u osnovnoj školi progutao sam sve knjige Karl Maja, a onda prešao na ozbiljnije štivo. Progutao sam sabrana dela Lajoša Zilahija, prešao na Turgenjeva, Maksima Gorkog, načeo Hesea, Remarka, Golsvordija, a kad je mama kupila prvih sto knjiga edicije „Reč i misao“ (one knjige crvenih korica, koje staju u malo veći džep), kuljanje vijuga mašte preraslo je u užarenu lavu koja se slivala niz moju ruku i pretakala u prva književna dela. Mašta je usisavala knjige, hranila se nezasito i bujala, bujala; zrnevlje pročitanog je u mlincima vijuga mlela u najfinije brašno, a od brašna је bubreo hleb mog pisanja.

Kao što vidite, posle toliko godina, moja mašta očigledno nema nameru da posustane: juri mi iz vijuga niz ruke, pa i sada dok ovo kuckam. Zahvaljujući njoj sve postaje bajka, a ja u bajci Zapećko Ivanjuška koji više nema potrebe da ulazi u jedno pa u drugo uvo svog konja kako bi zasenio carevu kćer. Careve kćeri sad čitaju moje bajke, zasenjuju se same. Uz njih zaseni se i poneki od carević. A ja, ja se topim i sve se nadam da carević neće biti ljubomoran zbog svih tih lepotica koje moje pisanje očarava i začarava. Jednako se tako nadam da nećeš biti ljubomoran ni ti koji ovo sada čitaš?

© 2026 Branimir Perić

---

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Reakcija na tekst jedne očajnice kojoj su ubacili tri psića u dvorište

 

Dobro jutro u klub, nas kojima ne znam samo šta još, sem pene, preostaje.

Kilometar smo ispred Brzeća. Ne samo da nam u naselje ubacuju psiće, nego su, unazad nekoliko godina, počeli i mačiće. Ljutiti, kad nam je jednom prekipelo, otišli smo čoporativno u selo i na svakoj raskrsnici (kao ono kad ispraćamo pokojnika), potom i u svakoj kafani (kao kad žena pijandure pokušava da odloži ispraćaj budućem pokojniku), razdrali se iz sveg glasa: "Svakog onog koga uhvatimo da je makar samo prišao našem naselju s gepekom i kutijom u kojoj su psi ili mačke – puška će da radi! Čeka vas napunjena!" Ušli smo i u prodavnicu, takođe u poštu, pa se i na jednom i drugom mestu još sa vrata razvikali. Posle smo im na vratima zalepili papir sa nacrtanom mrtvačkom glavom i ukrštenim koskama a ispod ispisali pretnju.

Objavu na pošti znamo da je upravnik odmah za nama skinuo. Pošta je to, državna ustanova, ne priliči da se na državnoj ustanovi vijori mrtvačka glava. Verovatno je slično postupio i vlasnik prodavnice – pomislio bi neko da su mu se u prodavnici napatili miševi pa je stavio mišomor.

U jednoj kafani, na naše arlaukanje, jedan zacrvenjeni nam je pošteno dobacio: " Kod vas ostavljamo, jer vam je tamo ona kučkara! Ona udomljava napuštene životinje." "Koja, bre, kučkara!“, dreknuli smo u glas. „Pa ta nije već nekoliko godina kročila u naš Drenjak! Nosite njoj svoj okot u Kruševac, pa neka vidi kako je to kad ti svakog dana pod prozorom zacvile siročići, srce da ti se pocepa!“

Ta kučkara je mene i moju gospu jedne godine umalo zavila u crno. Dovukla je iz šetnje sa brda (ono jednom u pet godina kad se prevarila da dođe) zalutalu belu macu bez noge. Kad se uveče vratila u Kruševac, nije je odnela sa sobom, nego je nama bedu okačila o vrat. Što 'no kažu ovdašnji seljaci, zabolela je, da prostite, ona stvar šta će sa ćopavom macom biti kad ode. Jeste da je bela maca postala moja ljubimica i ja njen ljubimac (o tome sam već pisao), ali jeste i da nam se dva puta onako ćopava kotila, ne stigosmo da je sterilišemo. U jednom trenutku smo imali devetoro mačaka na pansionu. Sve dok se našem mačinjem čoporu nije pridružila i teta lija. Prvo je „pitomo“ jela kučeću hranu iz moje ruke, pa kad je hrane ponestalo, prešla na mačiće. Četiri mačeta je slistila u četiri dana (to jest noći), samo je crveni trag za njima ostao na trotoaru.

Naša dreka i pretnja sačmarom po Brzeću urodila je plodom. Spašeni smo bili neko vreme. Do sledeće sezone koćenja.

Pretnje bez oružja nisu ništa drugo nego prazne pretnje. Znaju seljani da od oružja imamo samo psovke. Prinuđeni smo da poput njih, zatvorimo oči, stegnemo srce i upišemo se u bezdušnike. Napunimo kutiju sa hranom, spustimo u nju neželjene mladunce, i na prilazu drugog ili trećeg sela ispod nas, ostavimo otvoren paket u blizini prve kuće. Još ako čujemo iz dvorišta kuće dečju graju – srce nam bude na mestu.

Imali smo i mi u naselju jednog bezdušnika, po nekima i goreg od onih seljana. Predlagao je efikasniju i jeftiniju meru: da kutiju sa mladuncima pustimo niz potok. Kaže: „Šta se užasavate, neće im ništa biti. Potok će ih odneti dovoljno daleko od našeg naselja, dance će da se raskvasi, mladunci će da poispadaju, a svaka životinja zna da pliva! Pouzdana metoda, dokazano." Zgrozili smo se. Srećom po kuce i mace, a nesrećom po njega, oprostio se od nas pre narednog okota.

Dok je kučkara biće i pranje savesti. A i to je humanije od onoga kako babe u selu rešavaju tu stvar – zavrću glave nesrećnim stvorenjima, kako koje iz majke ispadne. Ili nešto humanija metoda: na tronošci sedi baba, kraj nje kofa s vodom, pa kako se koje novorođenče pojavi – buć u vodu.

Ne znaš šta ti srce više raskrvari, pomisao na dosetljivost „humanih baba“, ili bes što moramo i sami da pokažemo svoju humanost: ispraćajem neželjenih šapica dva-tri sela naniže.

Ishod je isti, a možda i nije. Nada na neviđeno uverava srce da je plemenito.

© 2026 Branimir Perić

Reći ili pokazati

 

Ne govorim „volim te“ onome koga volim. Ljubav se ne pokazuje rečima. Reči devalviraju postupke.

Više je istine u neizgovorenom "volim te", nego u izgovaranju.

Stalno izgovaranje, a pogotovo ono koje neko očekuje kao kafu izjutra, postaje otrcana i automatska radnja bez osećanja. Jednako kao i poljubac koji se daje iz navike, a ne zato što ti je srce zalupalo.

Ako se ugledate na filmove koje nam servira zapadna kultura, posebno one koji nam dolaze od holivudske nacije, postaćete kao i glumci u njima: papagaji koji ponavljaju ono što su čuli od drugih, koji misle da tako treba jer svi čine, a da ne razumeju smisao onog što izgovore niti ih smisao dotiče. Postaćete kao i kultura koju vam prenose: ledeni, izveštačeni.

Umesto da voljenom biću kažete „volim te“, radije to napišite, napišite ono što prema njemu osećate, jer pisana reč, nasuprot izgovorenoj, ima težinu.

Kad svojoj gospi napišem "ljubavi moja jedina", ja to stvarno mislim, stvarno osećam, a kada kažem usmeno: ono „volim te“ ne samo da mi deluje otrcano i prazno, nego se i njoj čini kao šala.

Zagrlite svoju draganu, stisnite je. Taj drhtaj koji joj prenesete biće glasniji nego hiljade izgovorenog "volim te". Deci se zagrljajem prenosi ljubav, a ne rečima. Zagrljaj je iskonskija radnja, u gene nam je zapisana. Govor je došao posle i ne može biti jači od nagona, od nečeg što je u nama od iskona. Govor može da laže, zagrljaj ne. Postupci u kojima pokazujemo ljubav i brigu za voljeno biće su iskreni, neiskreni se prepoznaju. Iskreni drhtaji se osećaju. Govor je varljiv, reči zavode. Reči se uče, zagrljaj nemamo potrebe da učimo. Zagrljaj nam je prirodom dat: stisak u kome drhtimo i mi koji grlimo i onaj koga grlimo. Kod prirode nema dvoličnosti, nema prevare, a šta ćeš prirodnije od zagrljaja.

© 2026 Branimir Perić

---

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava. 

Renesansa u zamci kulture

 

RENESANS U ZAMKU KULTURE
a moglo bi i
RENESANSA U ZAMKI KULTURE

 

U sred smo renoviranja našeg planinskog doma. Izbeglice smo već danima u sopstvenoj kući. Deo stvari iz prizemlja nam je u bratovljevom delu, a nameštaj sa sprata, naslagan na sredini sobe u prizemlju. Nešto od stvari je i na terasi. U bratovljevom delu, preko njegovih i uz njegove stvari naslagani su nam: rasklopljena ugaona garnitura, dušeci, poddušek, frižideri, šporet, kuhinjski elementi… Nemamo gde ni da se svučemo ni da se presvučemo. Dovijamo se kako znamo i umemo.

Svako veče gutam prašinu da prosečem put kroz novonastali šut do našeg kupatila u kome nastavljamo tvrdoglavo da održavamo ličnu higijenu (je l' se to tako zove?). Brat ima kupatilo, ali nam je kod njega sve nekako tesno, ne samo kupatilo, iako su i kupatilo i soba i predsoblje i šupa istih dimenzija kao kod nas.

Garderoba nam je natrpana jedna preko druge.

Provlačimo se između nameštaja, sudaramo se sami sa sobom.

A tek krevet! Navikli smo da spavamo u našem dva sa dva – možemo u njemu da se baškarimo koliko nam je volja bez pomisli da ćemo jedno drugom u snu zabiti koleno u slabine.

Bratovljev krevet nam je uzan. Kako u njemu njegova ajša i on spavaju kad dođu ponekad vikendom, nije mi jasno. Jutros pred zoru, okrećući se u njihovom krevetu, mlatnuo sam laktom svoju gospu po sred čela. Sirota, premorena od kućevnih poslova u prostoru koji nije njen, tako je dubokim snom spavala da se od mog udarca nije ni pomerila.

U pola metra sa pola metra ispred sudopere, jedva je stao jedan ormarić i na njemu naša indukciona ploča. Za šporet već nije imalo mesta.

Gospa je po celi dan u toj rupi, otud zaliće i odliće majstore, kuva im kafu, zavlači se, izvlači, odlazi u predsoblje, vadi majstorima pivo iz frižidera, stavlja novo da im se hladi, postavlja im ručak, usisava trošice kad završe. Prostorna teskoba je više umara od zalitanja.

Kad zaspi, spava mrtvim snom. Zato je moj udarac nije probudio.

Dobro da je nisam klepio po nosu. To bi je sigurno rasanjivilo, a ja nakon toga više ne bih zaspao.

U takvim zatvorskim uslovima, pokušao sam po povratku iz Banje da zapišem utiske sa koncerta ansambla „Renesans“ održanog 30. jula u „Zamku kulture“ u Vrnjačkoj Banji, ali mi misli nisu funkcionisale. Oči su mi se sklapale, što od naporne noćne vožnje, što od celodnevnog umora boravljenja sa majstorima. Jednako tako i narednih večeri.

Preko dana je to bilo neizvodljivo. Svakog časa majstorima nešto treba dodati, ili „skoknuti“ do Brusa i kupiti materijal koji nedostane.

Mada, iskreno, ne mogu da se usredsredim na pisanje čak i da nađem vreme i prostor gde bih seo, Ovo nije moje stvaralačko okruženje. Drugo je kad sam negde na putu, na odmoru, tad mi nije problem ni ležeći na mobilnom da pišem.

Danas je Ilindan, crveno slovo u crkvenom kalendaru. Nijedan majstor na taj dan ne radi pa ni naši. Prilika je da konačno sednem i sa laptopom u krilu zabeležim to što je trebalo odmah da se zabeleži.

⁎⁎⁎

U osam uveče, tridesetog jula, onako premoreni kao da smo sami krpili rupe u zidovima i sami molerisali, skoknusmo gospa i ja preko brda do Vrnjačke Banje, duši svojoj oduška da damo. Tričavih pedeset seda i po kilometara, ili što bi Gugl rekao, jedan sat i šesnaest minuta do tamo, i toliko isto nazad.

Još sunce nije zašlo kad smo se ispred „Zamka kulture“ parkirali, tačnije kad smo zabili kola u živicu dvorišta Zamka.

U Zamku se održava završno veče „21. Međunarodnog festivala klasične muzike“. Festival će zatvoriti, ko drugi nego slavom ovenčani, nenadmašni ansambl „Renesans“, pod rukovodstvom nesmirenog Ljube Dimitrijevića, bez koga „Renesansa“ ne bi bilo, a ni našeg zadovoljstva da uživamo u oživljenim notama davnih vremena. Dovoljno je, čini ti se, samo Ljubinu svirku na fruli ili flauti da slušaš, zadivljen njegovim dečačkim poskakivanjem i mlaćenje telom presavijanjem u struku, i to sa frulom ili flautom na usnama, pa da ti veče bude ispunjeno srcem koje oduševljeno otkucava. Kao da je pajac koga ruka mađioničara pokreće odozgo potezanjem konca. Neodoljivo me podseća na onu čuvenu crnu siluetu frontmena grupe Džetro Tal, Ijana Andersona, na kojoj Ijan stoji na jednoj nozi i svira flautu. Ko je od koga ukrao fazon ne znam. Biće pre da su pokrali Ljubu pošto, ako je verovati veštačkoj inteligenciji, silueta flautiste, kao simbol Džetro Tala, pojavila se tek krajem osamdesetih, a Ljuba izvodi svoj mlateći performans sigurno već više od pedeset godina. Samo sam čekao kad će, sa flautom na usnama, da podigne jednu nogu, osloni se njome na drugu, pa da slika bude potpuna i bez konca koga odozgo neko povlači.

Pajaca na koncu od drveta, isto takvog, majka nije htela da mi kupi kad sam se sa osam godina u Vrnjačkoj Banji oporavljao od žutice. Prodavao ga je jedan drvodelja na uličnoj tezgi. Ofarbao mu je bio odelce i kapu šarenim, cirkuskim bojama „na kocke“. Zatražio sam ga samo jednom, uprkos želji. Za razliku od mog brata, kad mi jednom kažu „ne“, budem povređen i više ne tražim; niti bih ga uzeo da mi ga posle kupe. Majka je imala razlog što me je odbila. Znala je da bih ga, kao i svaku igračku koju dobijem, odmah rašrafio, da vidim ima li još nečeg u njemu, sem konca koji ga pokreće.

Ljubu zaista, kao da je neka nevidljiva ruka odozgo pokretala, ili ga je zla veštica (možda i dobra) vretenom odzada podbadala. Nije stao od kad je kročio na pozornicu do poslednje odsvirane numere. Klanjanje publici na kraju se ne računa.

Ne, nismo došli zbog njega, bez obzira na pajaca iz detinjstva čiji sam zov osećao. Od studija, kad sam prvi put čuo ime ovog čarobnoj ansambla, vukla me je želja da ih uživo čujem (i tako čitavih 50 godina!). Došli smo zbog Marije Milosavljević, ćerke naše komšinice iz Drenjaka, mastera svirke na flauti, specijalizanta operskog pevanja i nastavnice muzike u Frankfurtu (ab Majna). Dotad sam Mariju slušao samo preko snimaka sa Jutjuba, Instagrama i Fejsbuka, ili sa DVD-a koji mi ostavi kad sa ćerčicom dođe u posetu majci.

Znam je otkad je curetak bila. Zovem je Vrabac, zbog njenog cvrkutavog glasa. Svejedno, ne malo je bilo moje iznenađenje kad sam, u „Zamku kulture“, čuo uživo njen sopran. Jedno je snimak, a sasvim drugo živ odjek glasa u akustičnom ambijentu. Dotad sam je uživo slušao samo kad svira na flauti.

Imao sam utisak da su se nebesa otvorila. Njen, ili božanski glas kroz nju, svejedno, odzvanjao je mojim ušima i nosio me u visine.

Mogu samo da pretpostavim kako su joj se mama i tata topili od ponosa, jer i oni su bili tu, i sve komšije i prijatelji koji su mogli doći.

Jedva smo posle koncerta, gospa i ja, objasnili njenom tati zašto ne možemo sa njima u kafanu da proslavimo Vrapčev nastup. Čekala nas je duga vožnja kroz noć preko Goča do našeg Drenjaka, i to po mrklom mraku. Dok se budemo vratili, biće skoro ponoć.

Jeste da je zlatna tepsija punog meseca sjajila nisko nad planinom, ali je strmi put, pun serpentina, vodio kroz gustu šumu. Da su nam se kojim slučajem ugasila svetla, prst pred okom ne bismo videli. Ni najtanji zračak mesečevog bledila nije uspevao da se probije kroz gustinu bukovih krošnji.

⁎⁎⁎

Svi članovi ansambla su bili super, naročito je bio super više nego izvanredni perkusionista, kome nisam zapamtio ime, a nije ga bilo ni na reklamnom letku. Bez njegovog udaranja u tarambuku, svirka Ljubine družine ne bi imala boju, ne bi zvučala renesansno. Ovako, čak su i naše narodne pesme sa Kosova i Metohije koje su izveli, uz njegovo tarambukisanje, zvučale renesansno.

Dobra je to svirka bila, ta renesansna muzika.

⁎⁎⁎

Moram da se ispovedim. Iako o svim članovima Renesansa mogu samo hvale nizati, druga pevačka muza, (sem našeg Vrapca, razume se), po imenu Nikolina Kovačević, prosto me je bila opčinila. Volim, brate, vatrene ženske, jedre, iz kojih život vrca. Pokreti Nikolininih ruku, pokreti tela, vragolasti ples, preleti očiju kojima publiku umiva, njeno zavodničko osmehivanje, lagano sklapanje kapaka koje hipnotiše, duge trepavice ispod kojih ti se čini da samo tebe gleda, sve to čoveka skrozira, ne samo pogled njenih crnih oka. Jedino operisan muškarac neće oseti da mu uz taj performans krv struji, neće osetiti da mu zazubice rastu. Pravi muškarac bi se i bez popa ispovedio; bez imalo griže savesti bi rekao: „Za doručak bih je pojeo“.

Pevala je Nikolina i vatrom plesala jednako dobro kao Vrabac, ali drugačije. Nije ni čudo što sam na toliko fotografija i video snimaka pokušavao da je ulovim u okce kamere, što anfas, što iz profila. Živa kakva je, neprestano mi je iskakala iz objektiva.

Ljuba je, siguran sam, namerno uvrstio Nikolinu u ansambl ne bi li i oni koji su samo još u duši mladi, doživeli renesansu svojih čula.

Lukav li si, Ljubo, renesansni majstore!

© 2026 Branimir Perić

 

 

Mami za njen 46. rođendan

 

smešan je ovaj svet
uzdasi i žudnje zajedno mu niču
tuga i sreća skupa ga prate
a život
samo velika laž 

trajanje bez povratka

 

mama
vidiš li me
da znam još uvek me vidiš
na peronu sam nekom mama
gužva je tu
vozovi tutnje
ne znam koji je moj
gužva paklena
 
gledam te mekane bilijarske lopte
gledam ljude
košmare kretanja
ne znaju gde idu
a sigurni su
nekuda moraju stići
 
na peronu sam mama
vozovi ovde tutnje bez stajanja
bez kočenja
hukte sve brže
 
ipak neko uspe da uskoči
sretnik ili
krivi voz
 
sve me zbunjuje
cik-cak putanje ljudi
vraćanje na isto
vozovi što ispuste paru kada do nas dođu
 
do šina još nisam stigao mama
ali znam
uskoro ću biti nad njima
ili na njima
 
para je suviše bela mama
vidiš li me
ja tebe skoro ne
 
a još juče sam bio dete
još juče si bila devojka
a danas
danas je deka na samrti
danas vozovi tutnje
 
već sam na ivici perona
opet me je dim obavio mama
vidiš li me još
 
čujem zviždi
far u daljini
 
mama zbogom
ovo je moj voz izgleda
i moja para
moja kvaka na vratima
mama zbogom
ovo je moj voz
 
magla me obavija mlečna
skočio sam
za nešto se hvatam
krenulo je
samo što ne znam
na kojoj je strani lokomotiva
niti te vidim mama
više te ne vidim

mama!

 
© Branimir Perić