Greška

Čovek je naopako biće, polazim od sebe. Svestan sam da je ta mlada lastavica odletela iz mojih ruku. Okružila se bila nevidljivom barijerom u koju sam se bespomoćno zaletao kao noćni leptir u upaljenu sijalicu. Leptir za sijalicu misli da je sjaj sunca. Ja nisam mislio ništa. Zaletao sam se opsednuto. Njeno već zrelo telo, njene plave oči, pogled ispod nakrenute glave, bili su za mene sjaj jači od sijalice, plamen koji bukti i mene leptira prlji. Istovremeno, tinjalo je u njoj neugašeno detinjstvo. Bila je neiskvarena, čista dušica, mlada kožica koju život još nije izgrebao kandžama. Ta dvojnost me je opčinjavala.

Znam da sam je izgubio, ali se u meni sve protivi. Utroba mi se okreće, klobuča, stišće me iznutra. Od pomisli na nju stomak me boli. Da mi je uspelo da joj probijem barijeru samo za trenutak, uveren sam, sijalica me ne bi oprljila, ni sveća, ni oganj – bila bi sva moja i nikad ničija više.

Nikako da se pomirim sa tim da neću biti taj u koga će se zaljubiti. Ne mogu a da ne pomislim da će moja lastavica, koliko sutra prhnuti uvis i nekoj protuvi, tamo gde se vratila, uleteti u ralje. Zavoleo sam to neiskvareno biće, ćure što ništa ne zna, pa bih i sa ove daljine da je zaštitim. Vreme ne leči, vreme truje. Strašno boli sujeta.

Nije mi jasno gde sam pogrešio. To nikada i nije jasno. Možda u tome što sam pomislio da tek iznikla stabljika može da ponese plod?

Bila je zaista dete. Dete u ženi. Kad mi se opirala detinje se branila: „Moje drugarice znaju šta je ljubav. Za mene je to suviše rano.“

Ne zaboravljam one koje su mi značile. Znam da neću ni nju. Sećaću je se više nego drugih devojaka. Sećaću se tog četrnaestogodišnjeg deteta što dođe kao pupoljak, a mojom krivicom, tamo gde se vratila, bez mene počinje da cveta i insekte mirisom privlači. Razgnevim se od same pomisli. Podsvesno sam je svojim pritiskanjem na behar naveo: ”Mala moja, nije ti rano – nisi više devojčica, nisi ni devojka, žena si i te kako!” Reči su te koje oblikuju. Trag im ostaje urezan čak i kad se ne upamte.

KRAJ

© Branimir Perić

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу са које је ски, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ова кратка прича објављена је на странама 78-81 у двојезичној антологији "Чаролија и магија писане речи" ("Zauber und Magie des geschriebenen Wortes") на српском и немачком језику. Издавач: Клуб љубитеља књиге "Мајдан" (Klub der Buchliebhaber "Majdan"), Костолац, 2025. Причу је превела на немачки Драгица Шредер (Dragica Schröder), која је и приређивач антологије. 

 

Prvi susret sa nonom

(iz rukopisa romana „Ernest, moj teča“)

 

Moj prvi susret sa nonom, koliko se sećam, odigrao se krajem proleća 1934. godine. Sa majkom sam bio došao u Pulu da obiđem Egle, moju sestru, kojoj su u Puli operisali nekakvu žlezdu u preponi (nažuljila je cipela, od toga je dobila upalu, ali je žlezda u preponi ostala natečena i nakon što je žulj prošao – tako mi je mama objasnila – ni slutili nismo da je to kod Egle bilo samo uvežbavanje nevolje koja je tek dolazila). U to vreme smo već živeli u Doberdobu, a Doberdob je oko sto šezdeset kilometara daleko od Pule.

Tim našim dolaskom u Pulu otpočelo je moje „ratovanje“ sa nonom.

Sve vreme dok smo bili kod nje, nona Marija je nosila dugačku sivu haljinu zakopčanu do grla. Haljina je imala nešto svetlije sive karnere umesto kragne i duboke džepove sa strane ukrašene imitacijom dugmeta. Da joj haljina nije uvek bila besprekorno čista, pomislio bi da je nikad nije svlačila. Sem svrhe zašta domaćicama služe džepovi, nonini su imali još jednu, rekao bih glavnu svrhu: u njima je, nanizanu na alki, držala gomilu ključeva! Iako je živela sama, sve je za sobom zaključavala: kredence, natkazne, sve što je imalo bravu i što se dalo zaključati.

U to vreme vladao je mentalitet: ako ti u džepu zveckaju ključevi, ti si gazda. Što je ključeva više, veći si gazda.

Noni je zaključavanje bilo toliko prešlo u naviku, da je nastavila sa tegljenjem ključeva i zaključavanjem i posle Drugog svetskog rata, u Jugoslaviji, kada takav mentalitet više nije postojao.

Za njenu maniju zaključavanja saznao sam bezmalo već prvog dana pošto smo doputovali.

Bio sam ogladneo. Valjda me je put iscrpeo, iako je majka nosila hranu i hranila me usput. Dok su njih dve u sobi čavrljale, ušao sam u kujnu i mašio se vrata noninog kredenca. Hteo sam da uzmem koru hleba iz njega. Kad, hoćeš, vrata se nisu dala otvoriti. Cimnuo sam dva-tri puta, onda se sa obe ruke uhvatio za ručku kako bih jače povukao. Uto je naišla nona – valjda je primetila da me nema u sobi sa njima pa pomislila da u kujni sigurno pravim neku štetu. Upitala me je šta to radim. Pristojnost je nalagala da se starijem uvek odgovori na pitanje. Objasnio sam da sam iz ormana hteo da uzmem parče hleba pošto sam gladan. Umesto da mi otvori orman, izvadi hleba i još ga sa nečim namaže: mašću, pekmezom – kao i svaka baka što bi uradila za svog unuka, nona mi je rekla:

– Metite in genocio, congiungi le man, e dime: „Nona, prego un poco de pan!^[1] Klekni, sastavi ruke i kaži: „Nona, molim malo hleba!“

Tog trenutka kao da me je nešto ubolo. Umesto da uradim kako mi je rekla, odgovorio sam joj da tako nisam nikada molio ni mamu ni tatu pa, vala, neću ni nju.

Nona se na ovaj moj odgovor samo okrenula i izašla iz sobe. Očigledno se uvredila. Čuo sam je kako u susednoj sobi kaže majci:

– Nina che maleduca fio che ti ga! A lui ghe servi maniere e no pan! Nina, što imaš nevaspitano dete! Njemu treba prut a ne hleba!

Majka je iz sobe odmah dotrčala u kujnu, malo me je grdila, ali me, začudo, nije istukla.

Osim ormana, od noninog stana se sećam jedino još njene spavaće sobe. Nad uzglavljem kreveta visila je poveća ikona. U njen masivni ram bio je ugrađen mehanizam koji me je hipnotički privlačio: kad se navije, iz njega je izlazila melodija.

Ovo nema veze sa pričom o noninom zaključavanju – ne znam zašto sam se te ikone i njenog mehanizma koji proizvodi muziku setio.

Na tako nešto, da neko zaključava sve za sobom, nisam bio navikao, jer u našem stanu držali smo sve otvoreno. Čak smo i u ulazna vrata retko kad stavljali ključ. Zaključavali smo ih jedino kad nismo bili tu. Jer moji roditelji su imali posebnu bravu, zvala se kučka Dijana.

U Puli smo boravili desetak dana. Nije isključeno da nije bilo još „sukoba“ sa nona Marijom: imao sam tada samo šest i po godina i bio sam u prvom razredu osnovne škole pa ne mogu baš svakog događaja da se setim.

 © Branimir Perić

---

[1] Ovo nije italijanski nego bizijak (bisiàc, ital. bisiacco), dijalekt venecijanskog jezika koji se govori u Bizijakariji području osam opština oko Monfalkona, a time i Doberdobu, tečinom selu. Leksika mu potiče uglavnom iz furlanskog i u manjoj meri iz slovenačkog jezika.

---

Tekst priče može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka koji vodi na ovu stranicu, odnosno na stranicu ovog bloga (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Priča je objavljena u antlogiji "Gori lila uoči Ilina 2025", Kulturno umetničko društvo "Vasa Pelagić", Pelagićevo, 2025, str. 99-101

Ilistrovano uz pomoć veštačke inteligencije Dall E 3

 

Poruka

 

Ima jedno dete usamljeno
tugu plete ostavljeno
u plahte se nevidljive skrilo
vapi druga a druga se kloni
moli boga pogaču ne lomi
sve bi dalo da ga tuga prođe
sve bi dalo za đurđevo cveće
ali plahta gusta
dušu davi steže
plahta teška
grudi lude vazduh žude
po suvome ribe pobacane
pogled iz nje još mu ide
ka unutra samo tama stiže
daj trgni se dete malo
podetinji
jedan potez ruke samo od svetla te deli
do zvezde se sjajne u očima suze
umesto tuge beskrajne
tek kad zbaciš plahtu stiže 

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Ovo je prva pesma iz ciklusa "Pevanja Veroniki". Ime Veronika je simbolično, sastavljeno je od reči vera i svetionik (kao svetionik odoleva talasima koji se razbijaju o stenu pod njom). 

Pesma je objavljena u knjizi pesama Branimira Perića, "Nestanak struje", KK21, Smederevska Palanka i Suza Dream, Brzeće, 2024. 

Ovo je prva pesma iz ciklusa "Pevanja Veroniki". Ime Veronika je simbolično, sastavljeno je od reči vera i svetionik (kao svetionik odoleva talasima koji se razbijaju o stenu pod njom). 

 

 

 

Ne nisam te zaboravio

 

Ne nisam te zaboravio
mačje oke crne
pogled tuge
trepavice duge
uzalud kriju
plam
 
Ne nisam te zaboravio
jer prvi sneg veje
vidim
vetar ponovo detinji
šal iz nedra krade
da se njime hladi
od tebe vrelo mu je
 
Ne nisam te zaboravio
senica me seti
po simsu zaskakuta
krivi glavu drsko
u lice mi se smeje
što dršćem od hladnoće
a ko vetru vrelo mi je
 
Ne nisam te zaboravio
istrčalu bez kaputa
jezikom sneg da lizneš
i dete i žena
ni dete ni žena
kugla užarena
ovaj led ne bi odledila
vreli
 
Ne nisam te zaboravio
dok u meni krika ima
ne mogu stati
za sobom
za tobom se osvrtati
ni korake odbrojati
koliko me od tebe dele
i ka tebi vode
istovremeno

© 2019 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava. 

Ovo je sedma pesma iz ciklusa „Pevanja Veroniki“. Ime Veronika je simbolično, sastavljeno je od reči vera i svetionik (kao svetionik odoleva talasima koji se razbijaju o stenu pod njom). 

---

Pesma je objavljena u knjizi pesama Branimira Perića, "Nestanak struje", KK21, Smederevska Palanka i Suza Dream, Brzeće, 2024, str, 82-83

 

 

Ima dete u selu 

 

„Ima dete u selu, 
Ime mu je Laza,
Alʼ ga zovu drukčije –
Materina maza…“
 
Ljudi se od reda,
Ne varaju malo
Našem Lazi jošte
do drugih je stalo
 
U misli se udubio
Pitanja ga more
Zašto ljudi nesrećni su
Kad ima i gore?
 
Misli mu otežale
Noći crne, duge
Kad cveća tolʼko je
Čemu služe tuge?
 
Prozlili se ljudi
Ne paze se, ne vole
Čemu ljubav majčina?
Čemu služe škole?
 
Dok si dete svi te
Pritišću na grudi
Narasteš li štogod
Svak bi da ti sudi
 
Rešio sam zato
Ostaću ja Laza
Ma doveka bio
Materina maza.

 

© 2015 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka ovu stranicu (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.