Pismo majci mi nije dalo noću da spavam

Ko je otvorio izvor suza?

Još ga ne mogu zaustaviti...

Ko će zagrejati bolne grudi,

Ko će podeliti duboku njihovu bol?

Nikome neću reći,

Sakriću suze od svih.

Ti –  nećeš ih nikad videti!

Bez tebe sam tako sama...

Eto –  sever ti je pokrio grob...

Moja čežnja leti tamo!

A mene život kao suvi list razbacuje

Okolo i ne prestaje da se ruga – –

Ležim bez sna u hladnoj zimskoj noći,

Ti spavaš... Mama! Ti spavaš...

Zvezde trepere... gase se... trne njihov sjaj...

Vidiš li moju ljubav? 

Spavaš... Mama, zar ti nije hladno?

Kakvi jezivi snežni kreveti!

Otopiću beli sneg ljubavlju,

Nemoj mi reći, mama, da prekasno je!

Dozvoli da ti se privijem uz grudi,

Da ljubim voljene oči...

Spavaš li?.. Kakav beskonačan san!

Ko će ti reći šta mi je u srcu? – –

Duvaj još jače, oštri vetre,

Osuši suze – ledom!

Toliko sam plakala i toliko patila s tobom,

Niko nije znao koliko je bolno – –

Ko će zaustaviti taj izvor čađi?

Ko će ovde utešiti siroče srce?

Vetrovi miluju –  cepaju mi grudi,

Braća i prijatelji svi pate...

Lakrima

Iz knjige „Žeđ“ litvanske pesnikinje, monahinje Marije Katiliūtė Lacrima, Viljnus, 01.03.1963.

Sa litvanskog, komparacijom prevoda sa drugih jezika, prepevao Branimir Perić

Tekst u celini ili delovima može biti preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena prevodioca i postavljanje linka na ovaj blog odakle je preuzeta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Izgubili smo Šubaru

 

 

Izgubili smo Šubaru

Danas smo u dubokoj žalosti. Vesna ceo dan plače, sva se nadula, a mene bole ruke od kopanja. Nema više našeg mačka, našeg Šubare. Sahranio sam ga u dnu Drenjaka. Neko ga je noćas ubio kolima na krivini iznad našeg naselja. Nije nam jasno šta je tražio na putu kad nikad tamo ne ide, a tek nikada tamo gde su nam javili da su ga videli da leži mrtav. Ovo  je treći mačak za kojim tugujem. Prvi se rodio istog dana kad i ja. Ubio ga je moj teča iz pištolja jer mu je noću krao kanarince iz kaveza. Drugi je bio mačak Marko, ziftano crni šmeker iz Vojvode Putnika 76. Taj se nije bojao nikoga i nikog sem nas nije puštao da ga pomiluje. A onda ga jednoga dana jednostavno nije bilo. Kažu, kad mačke i psi osete da im se bliži kraj, odlaze daleko. Naš Šubara nije imao potrebe tako nešto da oseća. Do samog mraka se juče igrao sa decom, dozvoljavao da ga nosaju i dave, puštao i njihovog kucova.

Umro je naš Šubara. Tako ga je Vesna od milja nazvala; kao, pretila mu da će od njega šubaru da napravi ako nije poslušan, jer bio je sav kao šubara Dejvid Kroketa, ne samo po boji, čak je i dabrovski rep Dejvi Kroketa imao. Deca tuguju, ne mogu da veruju. Dolaze i po ko zna koji put nas pitaju da im ispričamo kako je poginuo – kao da mi to znamo i kao da oni znaju šta je to kad nekog nema više. Išli su grob da mu traže.

Više ni jednom mačetu ni kucovu nećemo dozvoliti da nam Drenjaku priđe. Vikaćemo na njega, jurićemo ga metlom. Bolje da ostane gladan nego da ga više nema. Zar ne osećaju da ovde četvoronožni mezimci traju samo jednu sezonu. Gde im je onaj urođeni instinkt kojim nepogode predskazuju? Neće vala nijedan psić ni mače, ma kako umiljati bili, ni zrno iz naše ruke više da okuse. Prosućemo u potok svu onu hranu koju smo kupili da hranimo nesrećnike koje bezdušni dvonošci iz kola u naše naselje ubace. Kad bismo imali srca. Kad bi se moglo izmeriti da li je teže da ga ne nahraniš, da ga ne pospeš praškom protiv buva, ne kljukaš tabletama protiv glista… ili da ga više nema kad napuni sedam meseci kao naš Šubara. Da li se čoveku srce više cepa, kad ga razdiru uortačeni sažaljenje i ljudskost da jadnike zbrine, ili mu se više cepa kad ti mila, dlakava stvorenja prirastu za srce i pod kožu uđu, a onda ti jednoga dana jave da su ih videli onako kako su našeg Šubaru videli? Nema takvog kantara.

Dan žalosti je ipak malo. Naš Šubara zaslužuje više. Kad bi i to, koliko će srce krvariti, moglo da se izmeri kantarom.

KRAJ 

© 2021 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava

Priča Izgubili smo šubaru objavljena je u Zborniku 4 nagrađenih i odabranih pesama i priča sa četvrtog međunarodnog književnog konkursa Udruženja književnika „Stojan Živadinović“ iz Sokobanje.

Priča "Izgubili smo šubaru" nagrađena je na četvrtom međunarodnom književnom konkursu Udruženja književnika „Stojan Živadinović“ iz Sokobanje.