|
|
|
Ilustrovano uz pomoć Dall E 3
|
Sajam
Zira iz filma
„Planeta majmuna“. Visoka, suva kao topola posle gromova, upalih očiju i
dubokog crnila okolo. Činila je i radila sve što i drugi u kupeu, sa ciljem baš
kao i drugi: da se pokaže, da se istakne, da u njihovim očima više znači.
Novi Sad je bio na
vidiku. Prešli smo bili Dunav.
Suknja je nosila do
kolena da bi zadovoljila tatu, nije se crtala da bi zadovoljila tatu, nije
čupala obrve da bi zadovoljila tatu, sve za tatu i zbog tate. Tata joj nije
pravio scene što ga ne sluša kad je zove da ode iz „tuđeg kupea“, jer „treba
uskoro sići“, ali je zato svakih dvadesetak minuta otvarao vrata i ponavljao
poziv. Uzalud, tata!
Pušila je samo kad
se „ogrebe“, i to isključivo „kent“. Kosa joj je bila srednje duga, umašćena,
farbana crvenom nijansom. Svaki pokret joj je bio ispunjen izveštačenim
afektacijama. Duboko je bila ubeđena da baš njima skreće pažnju na sebe.
Klatila se na zvuke muzike kao orangutan.
Lice joj je bilo
špicasto. Imala je tanke usne – kao da joj je koža navučena na krastavac, pa na
mestu usta zategnuta pukla. Išla je u sedmu beogradsku, četvrti razred.
Putovala je sa ocem kod dede.
Novi Sad.
Zira se i dalje
cerekala na svaki geg i svaku glupost petorice uspaljenih petlića.
Novi Sad očigledno
nije stanica na koju je trebalo ona i njen tata „uskoro“ da siđu.
Pseta ne razlikuju
kučke. Kučka je kučka, bila ona sa pedigreom, ili ona sa stratišta
– glavno da je kučka. Hteo sam da je pitam zašto uporno hoće to da
bude kad je svojom glupošću i naivnošću predodređena sasvim za drugo. A i
jednog od petlića sam hteo da pitam ume li da peva. Onako prćast i zalizan
podsećao me je na Arsena. Crna kosa mu je bila u luku zalepljena preko čela.
Očekivao sam svakog trenutka da će ustati, razapeti žicu iznad naših glava i
započeti da hoda po njoj, baš kao i Arsen u jednom od svojih već zaboravljenih
TV šoua, punom sličnih opsenarskih trikova, novogodišnjih valjda. Samo, previše
mi je izgledao nespretan i krhak za to. A i falio mu je Arsenov frak, cilindar
i mondenski štap.
Pušio je. Tuđi
„kent“ i svoju „moravu“. Kad je palio upaljačem, činio je kao da deli karte,
energično. Jedino što to nije radio po bontonu: „dami“ je palio pretposlednjoj
(u kartanju nema kavaljerstva). Poslednjem se zadimila cigareta debelog
milicionera.
Jasno mi je bilo
zašto ima toliko delikvenata u našoj zemlji. Ovo je izgleda bio milicioner samo
pred pretpostavljenima. Na svom radnom mestu, u vozu od Beograda do Novog Sada
(stanuje u Novom Sadu), nije bio ništa drugo nego deo iste ove gomile nesvesti
i kočoperne težnje za isticanjem: kao i ostali prepun tupave gluposti.
Legitimisao nas je
po propisu, mislim što se tiče uzimanja lične karte, gledanja u crvenu knjigu
sumnjivog sadržaja i traženja mog i Adžinog imena u njoj. Imena ostalom društvu
iz kupea nije tražio u knjizi, mada je i njima, reda radi, pogledao lične karte.
Posle legitimisanja, umesto da je produžio ka sledećem kupeu, ostao je kod nas,
očigledno privučen, kao i prisutne lambe, mirisom ženke. Predstavu sa knjigom
najverovatnije je i izveo da bi se pred njom pokazao. Mlad je bio i zelen kao
grana, a prepun važnosti i nadutosti kao ugojeni vrabac sa „Zelene pijace“.
Ostalo u njegovom ponašanju bilo je sve drugo samo ne dostojanstvo i odstojanje
službenog lica. Sve u svemu jadan. Srećom, sišao je u Novom Sadu. Pušio je i on
„kent“ (naravno, ne svoj) i sa momcima je jeo pomorandže (naravno, ne svoje).
Hvalisao se poznavanjem rok i pop sastava, automobila, farmerica i svojih
komšinica koje su kupovale kuće prodajući švercovanu robu. Raspitivao se za
buvlju pijacu u Subotici i saznao da je najbolje ići tamo u petak. Smejao se i
izmotavao kao da nije uniformisano lice, a kad smo ga Adža i ja upitali šta je
u crvenoj knjizi, naglo se uozbiljio i strogim glasom nam odbrusio: „To je moja
stvar!“
Vrbas.
Mršavac pored mene
me je podsećao na brata planinarke iz Kruševca, Biške, sa elementima očne
fizionomije Mićić Anđelke sa kojom sam se zabavljao na prvoj godini fakulteta.
Impulsivan tip tek izniklih brka. Držao je „trandžu“ u krilima i svrdlao nam
uši rok melodijama. Prisutni su padali u trans: cimali su glavu i klatili tela.
Birao je samo stanice „na kojima nema Lepave i sličnih njoj“ („cajke“ su
mladima tek kasnije ubrizgane). Glavni dasa za Beograđanku. Pred njim se
najčešće kreveljila.
Sličan je bio i
onaj momak do njega. Tipično gradsko derle mlađeg uzrasta, samouverenog izgleda
i nastupa. Namerno se trudio da izgleda što uobraženije. Svejedno je bio
dovoljno glup da mu na Kalemegdanu, mangupi, starim trikom sa šibicama, uzmu
deset hiljada, a i dovoljno naivan da društvu u kupeu to poveri. Ali, kučka je
kučka, ponekad upali i kad se hvališeš svojom glupošću.
Ličio mi je na mog
komšiju Ćureta, samo što je Ćure bio tatina maza, a ovaj je očigledno bio
mamina. Osim toga, Ćure nije mogao ni pet minuta da izdrži ozbiljno sa nekim da
razgovara, a ovaj je „ozbiljno“ gađao flašama kroz prozor svetla u noći (dok me
je „Arsen“ kriomice osmatrao i iščekivao moje reagovanje). A i Ćure je jednom
toliko bio ganut lepotom devojke koja je ušla u autobus i sela do njega, da
samo što nije zaplakao, a ovaj nije ni primećivao da „Zira“ nije devojka, a još
manje da je lepa.
Mi u njihovom dobu,
čini mi se, nismo bili baš takvi. Omladina se menja, makar generacije vremenski
delilo samo pet-šest godina kao što je Adžu i mene delilo od njih. Recimo da je
to normalno.
„Arsena“ sam pitao
zna li da peva, ali je on „samo putovao sa ovim gilipterima“ i bio drugi razred
gimnazije, a i brata je imao u armiji koji je tamo mašinbravar. Šteta, mogao je
bar nečim da nas zabavi.
Ostali iz društva
nisu bili od nekog značaja da se slikar perom njima pozabavi: bili su obični
dečaci koji će, nadao sam se, jednog dana odrasti.
Sajam automobila u
Beogradu sa koga se ovo društvo vraćalo, morao je izgleda da padne baš kad Adža
i ja putujemo kod njega u Suboticu.
KRAJ
© Branimir Perić
Tekst
može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz
poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i
postavljanje linka na početne ove stranice sa koje je preuzet, (2) bez izmena
preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u
komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno
navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.
Priča "Sajam" je objavljena u knjizi
"Gori lila uoči Ilina 2024" (Kulturno prosvetno društvo "Vaso
Pelagić", Pelagićevo, 2024, str, 117-120). Knjiga je promovisana 20.
jula 2024. godinena na XVIII međunarodnom književnom saboru "Gori
lila uoči Ilina" u Pelagićevu.
