Nesvakidašnja torta za rođendan

 

 

Hajde sad, pošteno, da li je iko od pisaca za rođendan dobio ovakvu tortu? Umesto svećica, na štapiću, u tortu zabodene slike korica njegovih knjiga. Dobro, de, ima među njima i korica jedne knjige koja tek treba da izađe, ali poklonu se ne zadiže suknja.

Ne mogu sakriti koliko sam bio zatečen. Nisam mogao da se dignem sa stolice, a kamo li poslastičarku-darodavca da zagrlim i poljubim.

Ovu nesvakidašnju kreaciju zgotovila je vlastoručno moja sestričina, inače moj najubojitiji podbadač za pisanje – baš tako: najubojitiji. Malo-malo pa zvrc telefon, malo-malo pa poruka: „Ujko, znaš li ti koji je datum! Rok sam ti dala, nemoj da si ga slučajno prekoračio!“

Prva reakcija, kad se dostavljač sa tortom i ovim srce slamajućim buketom na njoj pojavio, nije bilo moje širenje očiju od želje i nesvesno mljackanje, kako uvek reagujem pred slatkišima, već je bilo da sam najednom čuo u glavi uzvikivanje Čkalje, našeg legendarnog Kruševljanina, kad je, u onom čuvenom televizijskom skeču, zvučno snimljenim i na gramofonskoj ploči, kao piljar na sav glas pozivao kupce da kupe njegovu robu (kako to samo davno beše!): „...Navali narode! Navali na papričice! Sveže, taze kod čika Laze! Prste da poližeš bez mas' u slas'! Ćerka da gleda, majka da jede, na ćerku da ne dava!“

Eto, sad je meni došlo da se kao Čkalja nad svojom tezgom razderem: „Navali narode! Navali na knjige! Slatke, slane kod čika Brane! Uzdah da ispustiš, njih da ne ispuštaš! Ćerka da gleda, majka da čita, dok ne pročita ćerci da ne da!“

Navali narode, obradujte pisca makar za njegov rođendan i naručite što vam srcu drago!

© 2026 Branimir Perić

 

 

 

Nona Marija se pokajala

(odlomak iz rukopisa romana „Ernest, moj teča“)

 

Sutradan pošto se majka porodila sa Edijem (Eddy), otac je morao na posao. Za izostanak nekoliko dana uzastopce, a ne biti sam bolestan, dobijao se otkaz. Majka je ostala sama sa malom decom i tek rođenom bebom. Meni je bilo jedanaest godina, dovoljno da shvatim koliko je iznemogla. Tata je na vreme pisao njenoj majci, nona Mariji, poslao joj bio i telegram, ali ona nije došla. Ljuta je bila na oca. Izbacio je bio iz kuće kad mu je rekla da je dete njenog sina sin direktora i da ga zato ne tera da joj glanca cipele kao što je mene svakodnevno terala. Ljutina je bila jača od ljubavi prema vlastitoj kćeri i majčinskog nagona da joj se nađe oko porođaja.

Onako izmučena višednevnim porođajem, majka je ustala iz kreveta i rekla mi da naložim vatru i stavim dosta vode da se greje. Zahvatio sam nekoliko puta vodu iz cisterne i napunio sudove koje mi je rekla. Dok se voda grejala, iz spavaće sobe sam izneo u dvorište gomilu krvavih čaršava i drugog rublja.

Zamotana u nekoliko šalova majka je počela prati. Pralo se tada sa daskom. Daska se stavi u korito, nasloni se na stomak, a onda se rublje preko rebraste površine daske sapunja i trlja. Prosto. Samo što te posle danima bole i krsta i ruke.

– Mama dame che mi lavo! Mama, daj da ja perem! – molio sam je.

Na moje cviljenje odgovarala je ćutanjem. Prala je i plakala.

U neko doba čuo sam topot konjskih kopita. Pogledao sam preko zida koji je ograđivao naše dvorište. Fijaker!

– Forsi xe la Nona! Možda je nona! – rekao sam s nadom majci.

Kao da me nije čula. Nije ni glavu podigla. Prala je i dalje sa ono malo snage što je još imala u sebi. Jedino što su joj suze još jače tekle.

Fijaker je stao ispred naše kapije. Iz njega je sišla nona. Bila je obučena u tamno-sivu haljinu. Imala je i šeširić na glavi.

Fijakerista je ovoga puta skinuo samo jedan kofer. Isplatila ga je i ušla u dvorište. Kad je videla majku kako pere, potrčala je.

– Ninice, moja! – uzviknula je s mešavinom prekora, saosećajnosti i pokajanja. Još mi i danas odzvanjaju u ušima te njene reči, jedine dve koje je ikad izgovorila na hrvatskom. Od ta tri osećanja smešanih u njenom uzviku, ne znam koji je trebalo da bude iskren. Želim da verujem da su bila sva tri, jer ipak, rodila je tu ćerku: majka koja rodi ne može da ne oseća brigu za svoje dete. A ta njena ćerka je u tom trenutku upravo uvijala jedan od čaršava i cedila ga. Podigla je svoje izmučeno i isplakano lice, podigla pogled prema njoj i jedva čujnim glasom rekla:

– Se nol va via ghe fico una sberla con questo che la svolera la de dove che la xe vegnu! Dove la iera quando che la go ciama, quando che la suplicavo: "Mama, vien, iutime!" Ako se ne udaljite odalamiću vas ovim da ćete odleteti tamo odakle ste došli! Gde ste bili kad sam vas zvala, kad sam vapila: „Majko, dođite, pomognite mi!“

Ali nona nije ustuknula. Uhvatila je čaršav, bokom je počela da je gura i potiskuje od daske. Onako iznemogla, majka nije imala snagu da joj se odupre. Uzeo sam je za ruku. Plačući zajedno sa njom, odveo sam je u sobu i pomogao joj da legne u krevet.

Nona Marija je napolju nastavila da pere a ja sam se vratio i nastavio da zahvatam i donosim vodu.

Pre njenog dolaska, zbog toga što majka nije mogla sama, nekoliko dana nisam odlazio u školu. Opravdao sam to uverenjem koje je nabavio otac, ne znam ni od koga ni kako.

Uveče, kad se otac vratio s posla i ugledao u kući nonu, lice mu je dobilo takav izraz kao da je video avet.

– Cosa la cerca qua? Dove la iera quando sua fia la sercava? Šta tražite ovde? Gde ste bili dok vas je ćerka zvala?…“ – izlio je iz sebe svu ogorčenost koja mu se nakupila. Glas mu je prosto režao od ljutine.

Kad je čula oca, a naročito takav njegov glas, majka je ustala i molila ga da se smiri.

Začudo, ovoga puta, za razliku od prethodnih kad digne nos, nona niti je šta rekla, niti je otišla da se zaključa u moju sobicu iz koje me izbace dok je ovde.

Sve se, srećom, završilo samo na tome. Nona je ostala, a tata se nadalje trudio sa njom da ima što manje posla. Život se polako vraćao u normalu. Izuzev nekoliko puta kad sam stizao iz škole. Mada, kad je nona u pitanju, i to je bila „normala“. Počevši od kapije do ulaznih vrata zaticao sam „postrojeno“ neoprano posuđe: tanjir, kašike, kutlaču, šerpu, viljuške, lonac, itd. Ne mogu da tvrdim da je „postrojavanje“ bilo baš tim redom, ali znalo se da sam ja taj koji je morao sve to da pokupi, odnese u sudoperu i opere. Majka se još oporavljala od porođaja pa smo je svi u kući, koliko god nam je to dopuštala, štedeli. Iako je nona bila tu, nastavio sam da obavljam glavninu kućnih poslova umesto majke, kao i pre noninog dolaska, uključujući i pranje sudova. Noni nije palo na pamet da me u nečemu bar odmeni.

To sa „postrojavanjem“ prljavih sudova, počelo je da se dešava kad se majka bila dovoljno oporavila da je mogla na duže da boravi van kuće. Najčešće kad je išla u prodavnicu, ili da nabere naramak suvaraka za šporet, ili subotom u Monfalkon da sačeka oca kako bi u gradu pokupovali što im je potrebno (tata je subotom primao platu; tad je radio do trinaest časova). Za to vreme su sa nonom u kući ostajali trogodišnja Ester, tek rođeni Edi i, nikako ne mogu da se setim da li i Egle, ili je u to vreme bila u sanatorijumu. Dešavalo bi se to ko zna dokle da se nisam požalio roditeljima. Onda je prestalo.

Nona se kod nas zadržala do iza Nove godine. Od nas je otišla, kao što je to uvek činila, malo u Goricu kod sina, odatle se vraćala vozom za Trst, a od Trsta brodom u Pulu. 

KRAJ

Objašnjenja uz tekst:

Dijalozi u priči nisu na zvaničnom italijanskom, nego je to bizijak, lokalni dijalekt italijanskog.

© Branimir Perić 

Tekst u celini ili delovima može biti preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena pisca i postavljanje linka na ovaj blog odakle je tekst preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Priča je preuzeta iz rukopisa još neobjavljenog romana Branimira Perića: "Ernest, moj teča".

Slika prednjih korica romana "Ernest, moj teča"

Priča je objavljena u elektronskoj knjizi „Nekazano kazuje - Zbornik proznih radova“, izdavač Međunarodno udruženje književnih stvaralaca i umjetnika Nekazano, Bar, februar 2025, str. 34-36

 

Nona Marija je nestala

(odlomak iz rukopisa romana „Ernest, moj teče“)

 

Desilo se jednom da je nona Marija nestala. Bila je u to vreme već prevalila osamdesetu godinu.

Mamina i tatina kuća je bila pravi „azilum pekatorum“ (latinski: asylum peccatorum: utočište grešnika). Kome god da ustreba smeštaj, srce moje majke, široko kao more, uvek bi se sažalilo.

Te 1960. godine, kod mojih se sa svojom šestomesečnom ćerkom privremeno preselila Olga Damjani. Olgi nije bilo prvi put da je u „azilumu pekatorumu“ moje majke. Imala je petnaest godina kad je iz Montone u Istri, trbuhom za kruhom sišla u Pulu i odsela kod svoje rodice, u kući do mojih roditelja. Kad se rodica odselila, ostala je bez smeštaja. Moja majka se, naravno, sažalila i primila je u kuću. U kući su je svi zavoleli. Ostala je par godina dok nije pronašla muža i preselila se nedaleko od mojih. Rodila je kćer. Kad je detetu bilo šest meseci, muž je napustio. Ponovo se našla na ulici, ovoga puta sa bebom u naručju, bez sredstava za život. Gde će drugde nego nazad u „azilum pekatorum“ moje majke. Za stradalnike je u njemu uvek bilo mesta. To što ne bude dovoljno za ovdašnje, nije važno. Kad je u kući beba i velika kuća postaje tesna.

Tiskali su se moji tako u kući sa Olgom i njenom bebom danima, dok jednom mama i tata nisu upitali mog najmlađeg brata, Enija, da li bi išao da spava kod none. Nonina kuća se nalazila u dnu vrta, pedesetak metara daleko. Živela je sama. Iako joj je kuća bila mala, više kućerak, moglo se u njoj naći kakvog-takvog prostora za spavanje, za razliku od „azilum pekatoruma“ mojih roditelja.

Svake večeri, Enio je odlazio noninoj kući, a ujutru, kad sunce dobro odskoči i glad ga probudi, ustajao je i, nazad, istim putem kroz vrt, utrčavao majki u kujnu.

Sa dolaskom bebe u „azilum pekatorum“, nona je prilično proredila svoje dolaske mojima. Sama je kuvala i hranila se, moji joj po tom pitanju nisu bili potrebni.

Prošlo je dosta vremena od njenog poslednjeg obilaska „aziluma“. Sasvim dovoljno da moji primete da je već dugo nije bilo.

Jednog jutra, još onako krmeljivog, mama i tata su upitali Enija za nonino zdravlje. Enio je slegnuo ramenima. Kako bi to on mogao znati? Viđaš li ti nju uopšte? Ne. Pa, kad si je poslednji put video? Nikada je nije video. Kad dođe da legne ona je već legla, a kad ustane, ona je već ustala. Tako mesecima. Po mraku je nemoguće da je vidi – nona nema struju.

Moji su se zabrinuli. Otišli su do none. Nisu je zatekli. Čekali su je do podneva. Od podneva su se dali u poteru. Tražili su je najpre po bližoj, a onda i po daljoj okolini. Raspitivali su se kod suseda, piljara, prodavaca kikirikija i mandola na rivi. Gde je sve nisu tražili. Kao da je u zemlju bila propala. Preturali su joj i po stvarima ne bi li otkrili kud je mogla otići. U stolu su joj našli pasoš. Znači, nije otputovala u inostranstvo. Miliciji su prijavili njen nestanak.

Prošlo je sedam dana u brizi i neizvesnosti. Svašta su pomišljali. Jednog jutra – iznenađenje: eto ti none na kapiji. Sasvim normalna, odmorna, ništa joj ne fali.

– E fin adeso dove la iera, mama?! Pa gde ste dosad bili, mama?! – zaskočila je moja majka.

– Iero in ospedal. U bolnici – odgovorila je nona sasvim opušteno, kao da se to, da nestaje, dešava svakog dana.

– Come, in ospedal, che anche la sercavimo?! Kako, u bolnicu, kad smo Vas i tamo tražili?!

– Si voi sercavi Maria Nacinovich , ma mi me go registra come Maria Vlacich! E, vi ste tražili Mariju Načinović, a ja sam se prijavila sa devojačkim prezimenom, Marija Vlačić!

– Perché? Zašto?! – zbuniše se moji.

– Per farve dispeto! Vama iz inata! – dobacila im je preko ramena nona. Provukla se između majke i oca i otišla u svoju kućicu.

Tipična nona. Do kraja je ostala ista.

 

KRAJ

Objašnjenja uz tekst:
Montona (Montona d'Istria) je italijanski naziv za istarsko mesto Motovun.
Dijalozi u priči nisu na zvaničnom italijanskom, nego je to bizijak, lokalni dijalekt italijanskog.

© Branimir Perić

Tekst u celini ili delovima može biti preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena pisca i postavljanje linka na ovaj blog odakle je tekst preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Priča je preuzeta iz rukopisa još neobjavljenog romana Branimira Perića: "Ernest, moj teča"

Slika prednjih korica romana "Ernest, moj teča"

Slika prednjih korica romana "Ernest, moj teča"

Priča je objavljena u elektronskoj knjizi „Nekazano kazuje - Zbornik proznih radova“, izdavač Međunarodno udruženje književnih stvaralaca i umjetnika Nekazano, Bar, februar 2025, str. 31-33

 

 

 

Glancanje noninih cipela

(Odlomak iz rukopisa romana „Ernest, moj teča“)

Godine 1938. završio sam peti razred osnovne škole. Došlo je leto. Ester je već imala tri godine. Ubrzo pošto su Egle pustili iz bolnice stigla je nona Marija.

Kad god je dolazila kod nas, a uglavnom je to bilo leti, nona Marija je sa sobom vukla dva kofera. U jednom se nalazila odeća, a u drugom su bile spakovane same samcijate cipele! Utoliko je to bilo neobičnije jer preko leta je cipele retko kad obuvala: nosila je uglavnom papuče. No, bez obzira na to, moja je dužnost bila da ih svakog dana glancam.

Jednoga dana, sestra Egle i ja smo sedeli u senci velikog oraha ispred naše kuće. Glancali smo nonine cipele. Nas dvoje smo voleli da provodimo vreme zajedno. Radim li nešto što bi mogla i Egle, odmah se prihvatala da mi pomogne. Bila je vešta u glancanju cipela. Za razliku od mene, umela je da glanca povlačeći četku u oba pravca: i napred i nazad. Kod mene je to išlo samo napred. Čim pokušam unazad, drveni deo četke mi udari u cipelu i četka mi ispadne iz ruke.

U toku glancanja Nona je imala običaj da nas obilazi i kontroliše kako radimo. Tako je i sada bilo. Došla je i stala iznad nas. Zagledala je svaku od cipela, a onda je uperila prst u jedan par:

– A queste daghe la patina! Ove da namažeš imalinom! – rekla je zapovednički.

Prekinuo sam glancanje i podigao pogled prema njoj:

– Ma, nona, ieri le iera bone, Lei no le ga portado, perche ogi devo darghe la patina? Ma, nona, juče su bile dobre, niste ih nosili, zašto danas da ih mažemo?

Nona me je strogo pogledala i odbrusila:

– Fa come che te digo, e no sta risponder! Uradi kako sam rekla i ne pričaj!

Istog momenta sam bacio četku i cipelu koju sam držao i skočio na noge.

– Nona, la sa cosa: o via Lei, o via mi! Znate šta, nona, ili odlazite Vi, ili ću otići ja! – podbočio sam se i viknuo ljutito.

To što sam rekao i način kako sam rekao nonu je strašno uvredilo. Okrenula se i brzo koliko su joj papuče dozvoljavale, otišla u svoju sobicu i zaključala se. (Zapravo, bila je to moja sobica. Morao sam da joj je ustupam kad god je dolazila. Još jedan razlog što je nisam trpeo.)

Majka je bila u kujni. Po držanju none, koja je protutnjala pored nje ne pogledavši je, zaključila je da se napolju nešto desilo. Izašla je iz kuće i upitala šta je bilo. Sestra joj je sve ispričala. Od ljutine majki su izbili crveni pečati po licu. Bez reči me je dograbila za ruku i uvukla u kuću. Bila je već počela uveliko da se širi od nove trudnoće (nosila je mog brata, Edija), pa se osim dodatne zajapurenosti još i zadihala. Dohvatila je sa nape iznad ognjišta vrbov prut „koji ujeda a koske ne lomi“ i zasvirala po meni. Uskoro sam bio šareniji od zebre. Predveče kad je otac stigao s posla, ispričala mu je šta se zbilo. Sad je na oca došao red da me i on malo „poduči“ lepom vaspitanju. Izvukao je kaiš iz pantalona, pa ti je ona majkina jutrošnja svirka vrbovim prutom došla kao uvertira – otac je kaišem odsvirao glavni koncert.

Nakon što se na moju zadnjicu spustio i poslednji takt „končerta grosa“, otac je sav crven u licu „od svirke“ otišao i pokucao na vrata sobice iza kojih se zaključala nona odakle celog dana nije izlazila:

– Mamma, la versi la porta! Mama, otvorite vrata! – pozvao je.

Nona nije odgovarala. Otac je šutnuo nogom vrata. Viknuo je da će ih razvaliti ako smesta ne bude otvorila. Tek onda je otključala vrata, ali ih nije otvorila: samo ih je malo odškrinula. Krila se iza njih.

– Cosa xe? Šta je? – upitala je s druge strane.

– Ma, nona, ieri le ieva bone, Lei no le ga portado, perche ogi devo darge la patina? Dobro, mama, kada idete u Goricu kod Karla, da li vam Đino glanca cipele? – upitao je otac. Glas mu je podrhtavao od srdžbe koju se trudio da uguši. Đino je bio moj brat od ujaka, stariji od mene osamnaest meseci, Karlo je bio njegov otac, nonin srednji sin.

Da je nona Marija tog trenutka prećutala odgovor, ili bar nešto drugo da je rekla umesto onog što je rekla, ne bi se dogodilo ništa, otac bi se posle nekog vremena smirio i sve bi se završilo na tome (par dana bi nas samo moje pruge i modrice, dok ne nestanu, podsećale na mamin „končertino“ i očev „končerto groso“. Ali nona je izgovorila to što je izgovorila i desilo se što se desilo:

– Gino xe fio de un diretor! Đino je sin direktora!

Ljudi moji, da ste samo mogli videti mog oca kad je to čuo! U deliću sekunde nestalo je sve krvi iz njegovog lica: pobeleo je kao kreč. Provukao je ruku kroz odškrinuta vrata i nonu dograbio za okovratnik. Izvukao je besno iz sobe i zaurlao:

– Fora de sta casa finche mi no la go butada for a son de piade in tel cul! Napolje iz ove kuće, napolje dok vas nisam šutom u dupe izbacio!

Majka je pritrčala. Uhvatila je oca za ramena. Molila ga je da se smiri. Znajući ga, koliko je bio ljut bila je sigurna da bi svoju pretnju ostvario.

– Ciameme el tassi! Pozovite mi taksi! – rekla je nona kad joj je otac najzad pustio okovratnik.

– Non dubiti lo camero! Hoću, hoću, ne brinite! – odgovorio je otac.

Nona se povukla u sobicu, a otac i majka su počeli da skidaju šolje za kafu i mleko sa nape koja je nadvisivala seosko ognjište. Vadili su iz njih sitniš što ga je majka odlagala kad joj ostane od kupovine. Otac se potom zaputio u selo da telefonom pozove taksi stanicu. Taksi stanica se nalazila u varošici Ronki, oko pet kilometara daleko od nas. Kad je dobio vezu i kad su primili porudžbinu i rekli mu okvirno vreme kad će taksi stići, napomenuli su da će morati da plati za vožnju noćnu tarifu, pošto je već bilo prošlo šest sati popodne, a od šest kreće noćna tarifa. Otac je odgovorio:

– Vi paghero non solo la tariffa notturna, bensi anche la settimanale, o mensile, solo venite e portate la via dai miei occhi! Platiću vam ne samo noćnu tarifu, već ako treba i nedeljnu i mesečnu, samo dođite da je odvedete odavde!

Taksi je stigao oko dvadeset časova. Nona je već bila spakovala kofere. Izašla je iz kuće bez pozdrava. Nije nas ni pogledala. Ušla je u taksi s nosem podignutim u nebo. Otac je njene kofere preneo do taksija i pošto ih je vozač stavio u prtljažnik, platio je vozaču unapred za vožnju. Umesto da to bude sitnišem napabirčenim iz šolja nad napom, platio mu je papirnim novcem. Kad je ono otišao da telefonira taksi stanici, zamolio je gostioničara da mu ukrupni sitniš. Sramota ga je bilo da kao kakav prosjak taksisti daje kovanice.

– Eco, maestro, questo xe per el servizio, i la porti e la scari gi a „Ronchi Nord“! Evo, maestro, ovo je za vožnju, a nju – pokazao je palcem unazad na nonu – ostavite na stanici Ronki Sever! – rekao je i pružio taksisti novac. Ostalo mu je bilo nešto sitniša koji se nije mogao ukrupniti pa mu je dao i to. – La bevi un bicer de vin quando che el finira el turno, de piu no go. Popijte čašu kad završite smenu, više nemam da vam dam!

Čim je taksi pošao, otac se vratio u kuću. U kući je vladala atmosfera kao da je neko umro. Majka je sedela za stolom, odsutno je iščačkavala prstom nešto iz stola što nije ni postojalo. Tiho je plakala. Otac je prišao ognjištu i jednu po jednu praznu šolju vraćao nazad na napu. Ređao ih je u liniju tek da se nečim uposli. Ostali smo bili potpuno bez para. U tom trenutku u našem domu nije se mogla naći ni kovanica od pet centi. Sestra Ester je bila mala da bi nešto shvatila, ali je zato Egle plakala zajedno sa mamom. Nisam se usuđivao da se pomerim: ćutao sam zavučen u najtamniji ugao sobe i trljao svoje pruge i otekline, a imao sam ih više nego zebra i tigar zajedno.

 © 2025 Branimir Perić

Tekst u celini ili delovima može biti preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena pisca i postavljanje linka na ovaj blog odakle je tekst preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Priča je preuzeta iz još neobjavljenog romana Branimira Perića: "Ernest, moj teča"

Slika prednje korice romana "Ernest, moj teča"

Priča je objavljena u časopisu "Beogradski krug kredom, broj 26, mart 2025. Beograd, strane 47-50

Prednja korica časopisa "Beogradski krug kredom" br. 26

Sarma iz ekspres lonca

 

Sarma iz ekspres lonca

  

Posle ko zna koliko vremena našli smo na dnu zamrzivača kesu sa dve zamrznute sarme. Poznao sam ih. Bile su to one koje je majka kuvala u ekspres loncu. Mrzeo sam iz dna duše kad ih tako sprema pa ih dve po dve u kesi zamrzne da se nađu kad iz nekog razloga ne bude imalo šta drugo da se jede (uvek ta strepnja da zla vremena mogu doći). Mrzeo sam u ustima ukus raskuvanog pirinča iz njih.

Sedim sam za stolom. Razledio sam ih, podgrejao, sipao u tanjir. Moja gospa ćuti. Imamo šta drugo da ručamo, spremila je. Zna da volim njenu kuhinju. Kad me je videla šta radim nije više bila gladna. Ustala je od stola. Razume.

Ruka mi kao olovo teška. Zahvatam prvi zalogaj prekuvane sarme, stavljam ga u usta. Pokušavam da progutam, ali ne mogu. Grč u grlu. Knedla. Suze se kotrljaju. Gutam na silu. Tako bih voleo da mama taj grč prokuva u ekspres loncu.

KRAJ

© 2024 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Postanje

 

– Ne zastajkujte, deco. Ne smete da stanete. Idemo. Krećite se.

– Ali, mama?...

– Bez „ali“. Zar da nas stignu? Nikako, mili. Ne klonite. Gledajte šume. Samo još malo. Moramo izdržati.

Vukli su se s naporom, teturali, gegali nezgrapno na repovima, uporni su bili da istraju. Slutili su moranje. Moranje je bilo van njih, istovremeno duboko u njima. Kao i težnja. Slutili su i nju. Osećali su kako navire iz prasećanja, suviše jaka, suviše snažna da bi joj se oduprli. Nije bilo drugog načina, nije bilo boljeg načina sem da se što dalje dospe, da im se pobegne.

– Hitrije, deco.

Kretali su se kao u snu. Sivilo je prožimalo okolinu i njih same. Toliko je bilo mračno da jedni druge nisu videli. Nazirali su samo konture, naslućivali oblike, ali se nisu raspoznavali. Nije ni bilo potrebno da se raspoznaju. Tajanstveno čulo im je označavalo put, usmeravalo postojanje.

Tiskali su se jedno uz drugo, jurili napred. Dodirivali su se perajima da se ne pogube.

Grobna tišina oko njih. Muk. Ptice se ne čuju. Ni cvrčci. Čak ni struganje repova po opalom lišću. Samo metalni zvon kad krljušt dotakne krljušt.

Tišina im pomaže da naziru. Bolje se usredsređuju u njoj. Gledaju nekim unutrašnjim čulom koje nisu oči. Beskrajna prostranstva vrleti i gora pred njima. Na obzorju goleti i šume. Šume strče kao hridi. U tami se najbolje nestaje i najbolje nastaje. Bistar pogled smeta. Nestajanje se ne vidi. Ni preobražavanje.

– Zar tako mora biti?

– Mora, sine, mora. Hitro samo, već se lakše krećemo. Svikavamo nekako. Ne smeju nas stići. Sam znaš šta bi to značilo.

– Ali, mama, ja ne mogu više bez vode. Hoću vodu, mama, vodu!

– Smiri se, mili. Zaboravi na vodu. Oni su tamo. Voda nam oduzima volju. Bežimo od nje. Što dalje. Hajde, deco, ne zastajkujte. Moramo uspeti, rođeni moji.

Znali su dobro da će im bez vode biti teško. Znali su koliko bi bilo pogubno da je ponovo osete. Još od onog časa kad su je se odrekli. Zato ih mati vodi visoko u brda. Tamo nema vode. Gore su sigurni. Uprkos škrga koje se u prazno otvaraju, uprkos oštre i rezovite boli u njima. Srećom pa se u škržnim naborima sačuvalo vlage. Koliko-toliko. Vlaga umanjuje bol. Samo da istraju, da ponovo ne čuju sablasni zuj, da ga se oslobode zauvek. Neka i jače boli posle, nek se gubi svest. Istrajaće, makar više nikad ne osetili vodu niti njeno umilno strujanje škrgama, prelivanje preko krljušti, milovanje peraja.

Oh, kad bi. Samo još jednom. Još jednom da bućnu. Posle bi lakše. Ali ne bi. Slute da ne bi. Urezano im je u svest. Ne bi više mogli bez vode. Oni bi došli. Zujanje bi došlo.

Neka dođe. Samo vodu da osete. Još jednom da je osete.

⁕⁕⁕

I zazujalo je. Protresla ih je drhtavica, silna, nesnosna. Zazujalo je ubitačno. Više njihovih glava. Gore. Tamo gde lete i traže ih.

– U šumu, deco, u šumu! Bežite, bežite! Jedino nas šuma može spasti. Pod granje! Pod granje!

Jurnuli su koliko su mogli da jurnu. Nisu mogli mnogo. Zujanje je bilo prejako. Bol u plećima je bila prejaka. Zujanje što opija. Škrge su im bez vode. Ljuljaju se omamljeni. Provlače kroz šikare. Bauljaju kao gušteri. Uleću u šiblje. U mrak. Zamiču. Mrak je dobar. Zujanje nije dobro. Slute ga sve niže. Sluti i ono njih. Iznad reže grane. Sve bliže. Bar škrge da ne bole. Voda da je u njima. Kap vode samo. Suvo. Sasušeno. Korito reke bez reke. Kad bi ponovo potekla. Slapovima niz krljušti. Brzacima žustrim. Nakvasila bi grlo. Napojila škrge. Ispunila nabore. Jednog zla bi se spasli. Zujanje nek ostane. Nek ih stigne. Posle i tako neće ništa biti važno i sad je tama.

– U grmlje, deco! Skačite! U grmlje! Kotrljajte se! Provlačite! Za mnom, deco! Za mnom! Ne smeju nas stići! Ne sada!

Divno! Divno! Kako umilno šibaju grančice. Rosa je u njima. Prekrasno. Rosa hladna, draga rosa. Golica škrge. Ljubi ih mokrim poljupcima. Žudi veću vodu. Što pre do vode. Što brže. Zujanje nije važno. Ne slušaj ga. Zaboravi. Voda je važna. Ni tabu nije važan. Prekrši ga. Do vode stigni. Voda je glavna.

– Ne, deco! Ne tamo! Vratite se! Zar zaboravljate? Ne vucite me! Slušajte: zuji još uvek! Dalje od vode! Bežite! Znate šta nas čeka! Ne idite! Nikako vodi! Deco! Deco!!!

Zalud. Ne čuju rezove tabua što im vrišti svešću. Ni zujanje. Ni majčin očaj. Vapaje. Ništa. Sva čula se premetnula u miris.

Tlo je postalo kamenito. Ne šušti lišće pod njima. Ali miriše! Kamen i miris. Najlepši miris. Uvlače ga u nozdrve. Oh, kako miriše. Miluje pluća. I škrge. Naravno škrge. Zbog njih i hrle.

– Voda!!!

– Ne, deco, ne! To je klopka!

Zastadoše na ivici stene. Neodlučno. Ali samo za trenutak.

– Deco!!!... – krik joj se izgubi u mokrom pljuskanju.

⁕⁕⁕

Uspravljena na repu mati je stajala do pola u vodi. Gledala je pod sobom to ushićeno, bezglavo bacakanje dece i plakala. Sve da je izgubljeno. Na domaku cilja propalo.

Deca plivaju u krug, jure se, prevrću presrećna. Krljušti im bljeskaju. Izvijaju se virtuozno, rone do staklenog dna klopke. Tá voda je njihov svet, a ne ne znam šta. Makar je bilo samo u klopki, na dnu klopke. Vrte se u krug, jure jedno drugom rep, iskaču, prskaju se. Duguljaste ribe u svome carstvu, bezbrižne. Nek sad i propast sveta stigne, sve im je jedno. U vodi su!

– Hajde, mama, zaroni. Vidi, vidi kako plivam!

Zurila je tužno, ukočena i nema. Suze se skamenile. Usahle. Kad bi se i sama u kamen pretvorila. Očaj, patnja, nemoć.

Ne predaj se. Ne predaj se. Ne gubi nadu. Spasa uvek ima, šaptalo je u njoj. Predanje se javljalo iz podsvesti.

Kao kad se ikra baca, prosu joj se odgovor. Zadrhtala je. Rešenje je isplivalo.

⁕⁕⁕ 

Zazujalo je ponovo. Ovoga puta zvukom od koga se krv ledi.

Deca su se napravila da ga ne čuju. Plivala su nehajno u krug, sustizala jedno drugom repove. Prskali se.

Zujanje se pojačalo. Pretvorilo se u škrgut, škrgut se raspukao u riku. Sablasan podivljala, zazveča staklenim zidovima klopke. I deca podivljaše. Unezverena prestadoše da plivaju. Jeka im se upijala u kosti, prodirala u mozak, grčila telo, cimala ih, tresla. Strah u njima nije više bio običan strah. Gubili su glavu.

Pojuriše prema zidovima. Zaletali su se u staklo misleći da ga glavom mogu probiti. Žudeli su prostranstvo, žudeli slobodu. Jecaj im je postajao cviljenje. Planine su tamo, šume! Moraju se izvući. Spas je napolju!

– Mama!!! – kričali su uglas.

Odustali od probijanja, jatili su se oko majke. Lakše je odustati. Mati će pomoći. Mati uvek pomaže. Kad ne može bar ih grli i stiska uza se. Uvijali su se od bola i cvileli.

Buka nije prestajala. Kroz vodu se još jače čula, pomamna, nezajažljiva. Prodirala je u nerve, zagađivala bolom svaki delić tela, nesnosna.

– Mama!!!

⁕⁕⁕

Morala je da se usredsredi. Lice joj se izobličilo od naprezanja. Shvatila je potpuno. Nije bilo kasno.

– Za mnom, deco! Sledite me!

Zaletela se u staklo pa jurnula nazad, ponovo se zaletela i opet vratila, ritmično zaletala i vraćala. Deca su je panično sledila. Odbacivali su se sa njom repovima o zidove.

– Samo tako, mili moji! Samo tako!

Voda se u klopci ljuljala. Ljuljala se i klopka.

Zaboravili su na zvuk. On i tako nije jenjavao. Samo su se čula zasitila. Navikli su se na njega kao na neminovnost.

Voda se pretvarala u džinovski talas, od koga se klopka na kraju prevrnula. Stakleni zidovi su se razbili u hiljade komadića.

Zemlja je upijala rasutu vodu žedno i nezajažljivo. Deci više nije bila potrebna.

⁕⁕⁕ 

Dolazili su svesti lagano kao da se bude, jedan po jedan, a ipak svi odjednom. Zvuk se sasvim izgubio.

Obazreli su se. Začudo, mogli su da se vide, ne kao pre. Gledali su se i čudili. Škrga je nestalo. Takođe peraja i krljušti. Naokolo je i dalje bilo tamno, samo su oni svetleli. Belasala se tanana kožica, nežna i kao sneg bela. Niz ramena im se slivala ulepljena kosa: tekla je u gustim bokorima. I ruke su imali. I noge. Nagi i beli. Zurili su u tu svoju belinu ne verujući. Niz lice su im tekle suze, prave, kristalno prozirne. Najzad, najzad! Nagi i beli.

– Deco, još nije sve gotovo!

Začuli su negde odozgo njen glas. Nisu je videli. Kao dok su se probijali kroz grmlje, slutili su samo njeno postojanje, njen nejasan obris u tami okoline.

– A, zar nisi i ti, mama?...

– Ne, sine.

– Ali?...

– U redu je, ne plači. Tako je moralo biti.

Pokazala im je rukom ribolike oblike razbacane svuda unaokolo. Kad se klopka prevrtala ti oblici su ih izbacili iz sebe. Nisu se začudili što joj ruku ne vide. Ćuteći, još uvek malaksali, dovukli su se do svojih bivših tela. Stajali su nad njima nemo, kao da im odaju poštu, ali bez osećanja. Ravnodušno su im posmatrali poslednje trzaje. Škržni prorezi su se ribolikim oblicima otvarali i zatvarali sve sporije i klonulije. Širila se beskrajna tišina, kao kad su u brda bili krenuli. Sada nekako drugačija, ne više zloslutna.

Riboliki oblici prestaše da dišu.

– Još nije gotovo! – odnekud su im stizale poruke, udaljene, a ipak razumljive. Mati im je govorila. Nisu je čuli, čuli su samo odjeke njenih reči u svesti, jasno razabirali.

– Bame, ti si najstariji, ti počni.

⁕⁕⁕ 

Počeo je. Znao je dobro šta treba da čini. Nije razmišljao otkuda mu to znanje. Bacio se na najbliži oblik, ščepao ga i dobro zagrizao. Kao da je uvežbavao, činio je to sasvim siguran gde treba da ujede. Informacija se nalazila duboko u njegovoj svesti, još odavna, osećao je to. Ne samo u njegovoj. Sva su je deca posedovala. Zagrizla su i ona. Svako svoju ribu, svako svoj rog. Bez roga ništa.

– Čovek se postaje tek kad se rog pojede!

Bam ga je otkinuo i sigurnim trzajem progutao. Rog mu je zaparao utrobu. Od jačine boli se savio u klupko i zaječao.

– Ne kloni, sine. Čovek se postaje bolom!

Bacakao se i sam kao riba. Rog ga je rezao na kriške ali se on uporno sastavljao. Vario mu je tvrdoću ljutim sokovima, smekšavao ga. Osećao je njegovu sve veću klonulost. Nije ga više onako sigurno rezao kao u početku. Zaletao se i ostavljao iznutra blede i kvrgave ožiljke. Malaksavao je.

– Bez ožiljaka se ne postaje čovek!

Smirio se i istopio u njemu. Nestao je kao da nije ni postojao.

– Još nije gotovo!

Shvatao je i sam da nije. Prišao je utihloj ribi. Prislonio je usne tamo gde je zjapila šupljina od roga. Povukao je dobro ustima. Odvratna gorčina mu je jurnula u ždrelo. Poželeo je da odustane. Nije se dao. Stresao se i nastavio da vuče.

– Bez gorčine se ne postaje čovek!

Ispio je sve. Izvukao je iz ribe svu oporost, do poslednje kapi. Obrisao je nadlanicom usta i skočio čio i gibak. Svi su skočili čili i gipki. Telom im je strujala snaga, neslućena, silovita. Osećali su je u kostima, prodirala im je u srž.

Bam je pobedonosno pogledao dole u ravnicu i poželeo da usklikne, ali se nije oglasio. Prasećanje se protivilo likovanju. Postao je čovek.

– Mama, a gde si ti?!

Okretao se oko sebe tražeći je pogledom. Nije je video. Nije je čak ni osećao kao pre. U svesti se zadržala jedino slutnja njenog postojanja. Bio je čovek.

– Deco, ja vas ostavljam. Vi ste sada ljudi. Majka vam više nije potrebna.

– Mama! – kriknuli su očajno za njom.

– Tako mora biti, deco moja. Ne plačite. Tako mora biti...

– Mama! Mama!!!

Nije ih čula. Onim čulom koje se postepeno degenerisalo, Bam uspe da nasluti kako njenog obrisa potpuno nestaje. Bledela je i stapala se sa drvećem. Uplela se u krošnje i potekla rekama. Jedan njen najdivniji deo zarumeni nebo i utihnu. Nije je više bilo.

Osećao je u duši prazninu, nesnosnu. Nemo je bludeo prema horizontu pokušavajući da uhvati poslednji tračak njenog postojanja. Plakao je.

  

KRAJ 

© Branimir Perić

Tekst  može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

"Postanje" je objavljeno na portalu Kratkeprice.net. Tamo je možete čitati klikom na link Branimir Perić: Postanje | KratkePrice.net