Kako sam postao Zapećko Ivanjuška

 

Napisao sam „Bajke za veliku i malu decu“ i skrenuo pažnju čitalačke publike, a ljude od književne struke iznenadio, s obzirom da su me do sada znali samo kao SF pisca (u ranijem dobu), potom kao proznog pisca i romanopisaca (u zrelom dobu), a evo sada, „kao da je podetinjio“, upoznaju me i kao bajkopisca. Kako to, pitaju se znatiželjni, a zluradi uzvikuju: „Gle, svaštara!“ Za zluradosti zluradih ne hajem, ali prvima dugujem objašnjenje, barem onima koji me lično ne poznaju pa stoga i ne znaju za moju najizražajniju karakternu crtu – znatiželju, moć kojom me mami sve što je novo, neistraženo. neispitano, sve što ne znam ili još nisam dotakao, iskusio.

Dakle, otkud to da sam se oprobao i kao bajkopisac? Stvar je vezana za vijuge mozga. Mog mozga.

Bio sam i ja, kao i vi, prvo „tabula raza“. Beba ko svaka beba, pa klinac ko svaki klinac. Vijuge su se razvijale kako je priroda opredelila. Ni brojnije ni krivudavije nego u drugih. Tri su počele da se ističu, tri podebele, ugojene, razgranate. Zovem ih vijugama mašte. Neko ima samo jednu takvu, kod mene ih je tri.

Za razvoj druge po redu zaslužne su bajke, ne moje bajke. Ali, ne žurimo.

Prvu vijugu mašte kod mene su stvorile, nećete verovati, "bapske priče". Mada su i "bapske priče" neka vrsta bajki.

Mene i mog brata su čuvale naša nana i baba Draga, nanina prijateljica kod koje smo stanovali. Satima su njih dve sedele, ispijale kafu i pretresale dnevne i noćne događaje našeg, u to vreme malog, nekad prestonog grada. Negde oko podne pridruživale su im se druge babe. Blago nama deci, bilo ih je koliko hoćeš u komšiluku. Umačući šećernu kocku u kafu, sladile se, pa kafom gorčile. Zabavljale su se pričanjem „novosti“ koje su jedna drugoj prenosile. (Da su bile književni kritičari, kakvi bi to samo eseji o piscima i njihovim delima bili!) Nisu se zadovoljavale samo prostim prepričavanjem, već su svoje priče dosoljavale, po potrebi čas zagrobnim, čas nadnaravnim elementima. Pretvarale su ih u priče koje dižu kosu na glavi, kakve danas zovemo hororom. Na mene nisu obraćale pažnju, mislile su da sam suviše mali da bih išta razumeo (brat je u to vreme još bio beba). Nisu primećivali kako pod stolom, između njihovih nogu, strižem ušima i ćulim ih da uhvatim svaku reč i razumem o čemu pričaju, posebno kad „poverljivo“ utišaju glas, da ih neko kroz otvoren prozor iz dvorišta ne čuje (a napolju su bile samo koke i jedan navalentni pevac).

Mene njihove priče, ma kako bile strašne, nisu mogle da uplaše. Slične smo i mi klinci prepričavali. Privilegija koju smo imali da stanujemo do samog groblja, podrazumevala je da se grobljanskih priča, a time ni bapskih nismo plašili, niti nas je groblje zastrašivalo.

Bapske i grobljanske priče bile su najbolje đubrivo za rast i vijuganje moje prve debele vijuge.

Iako je brat još bio beba, majka nam je kupila dve knjige da nam budu zajedničke. Bolovala je od istog sindroma „zajedništva“ kao i moj otac, što je, ne jednom se pokazalo, pogubno za decu. Izvor je svih kasnijih bratskih i sestrinskih svađa i nadmudrivanja čije je zajedničko više jednog nego drugog, odnosno manje zajedničko. Srećom moj brat i ja smo preživeli, iako se oko tih prvih knjiga i dan danas sporimo ko će koju uzeti da bude samo njegova. No to je već druga tema, o njoj sam već pisao, a možda ću jednom ponovo.

Jedna od knjiga je bila „Pesme čika Jove Zmaja“, a druga „Bajke iz celog sveta“, obe iz čuvene edicije „Lastavica“, izdavačke kuće „Veselin Masleša“ iz Sarajeva. Pesme čika Jove sam već skoro sve znao, jer mi ih je majka svakodnevno recitovala. Lenji Gaša, mi je bio dosadio, a ono pre i posle jela pranje ruku imalo je na mene suprotno dejstvo. Duboko verujem da se jednako tako prima kod svakog deteta.

„Bajke iz celoga sveta“ bile su već nešto drugo. Ličile su na bapske priče, a opet bile su šarenije, bogatije bojama događanja. Vijuge u mojoj glavi počele su da niču i da se migolje, naročito ona debela – druga po redu vijuga mašte. Imao sam utisak, kroz uši će mi izaći, slušajući mamu dok nam bajku po bajku iz te čarobne knjige čita. Čoveče, koliko treba da je mašte u tebi pa da zamisliš kako to Zapećko Ivanjuška uđe konju na jedno uvo, umije se i opere, onda uđe u drugo i u njemu obuče najsvečanije odelo, da bi kao princ, za koga ne zna niko iz kog je carstva, učestvovao na turniru osvajanja prstena i sa prstenom ruke carske kćeri.

Zahvaljujući toj knjizi naučio sam da čitam i pre polaska u školu, samo da mogu bajke sam iz nje da čitam a ne da zavisim od maminog slobodnog vremena.

Nedugo potom majka me je upisala u biblioteku. To je bio kritičan trenutak za razvoj moje treće, možda i najdeblje vijuge mašte. Ta treća vijuga je bila glavni „krivac“ što sam postao ne samo pasionirani čitač SF-a i bajki, nego i njihov pisac.

Nije bilo nijedne SF knjige u biblioteci i nijedne knjige bajki koju nisam pročitao. U nedostatku slatkiša, počeo sam da čitam šta prvo dohvatim (dečje knjige sam odavno bio prevazišao pa sam ih preskakao). Još u osnovnoj školi progutao sam sve knjige Karl Maja, a onda prešao na ozbiljnije štivo. Progutao sam sabrana dela Lajoša Zilahija, prešao na Turgenjeva, Maksima Gorkog, načeo Hesea, Remarka, Golsvordija, a kad je mama kupila prvih sto knjiga edicije „Reč i misao“ (one knjige crvenih korica, koje staju u malo veći džep), kuljanje vijuga mašte preraslo je u užarenu lavu koja se slivala niz moju ruku i pretakala u prva književna dela. Mašta je usisavala knjige, hranila se nezasito i bujala, bujala; zrnevlje pročitanog je u mlincima vijuga mlela u najfinije brašno, a od brašna је bubreo hleb mog pisanja.

Kao što vidite, posle toliko godina, moja mašta očigledno nema nameru da posustane: juri mi iz vijuga niz ruke, pa i sada dok ovo kuckam. Zahvaljujući njoj sve postaje bajka, a ja u bajci Zapećko Ivanjuška koji više nema potrebe da ulazi u jedno pa u drugo uvo svog konja kako bi zasenio carevu kćer. Careve kćeri sad čitaju moje bajke, zasenjuju se same. Uz njih zaseni se i poneki od carević. A ja, ja se topim i sve se nadam da carević neće biti ljubomoran zbog svih tih lepotica koje moje pisanje očarava i začarava. Jednako se tako nadam da nećeš biti ljubomoran ni ti koji ovo sada čitaš?

© 2026 Branimir Perić

---

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Naslovna ilustracija bajke POTRAGA ZA SVHOM

POTRAGA ZA SVRHOM

 

Čobanče

Bio jednom jedan mali čobanin koji je svoje detinjstvo provodio čuvajući stoku u planini. Od stoke je imao ovce, koze, krave i jedno magare. Takođe i šarova. Svaka domaća životinja je ovde imala svoju svr­hu: ovce su davale vunu, koze sir, krave mleko, a šarov je, kad zatreba, čobančetu bio produžena noga i produženi štap da prikupi raštrkanu stoku. Jedino magare nije imalo svoju svrhu. Bilo je jogunasto kao i svako magare. Znalo je da se ukopa u mestu, ni da mrdne kad čobanče sa ispaše potera stoku na konačište. Znalo je i da skakuće oko čobančeta, da ga gura njuškom, da mu ne dâ da završi venčić od cveća koji plete, ili ručak koji jede, ili bilo šta drugo čime se zanimao. I baš zato što nije imalo svrhu, zvali su ga Svrha. Šuntavo ime kao i samo magare što je bilo.

Iako je magare bilo takvo kakvo je bilo, mali čobanin je od svih svojih životinja njega najviše voleo. Kad god bi mu dugouhi prišao, a prilazio mu je stalno, šašolio ga je iza ušiju kao da je kucov, češkao po sapima, golicao po trbuhu. Jer dlaka mu je bila svilenkasta, prosto je mamila ruku da je gladi – kao da je dlaka zeca a ne običnog magarca. Boja joj je bila mrka, na suncu skoro crna.

Svrha je na sapima imao poveći beleg u obliku ptice raširenih krila koja hoće da poleti. Kad se mali čobanin zanese i duže netremice gleda u magare, pričinjavalo mu se da krila ptice oživljavaju, da se pomeraju, šire, kao da se beleg pretvara u pravu pticu. Iz belega, u prohladnim jutrima, para nije izlazila kao što je koža magareta isparavala tamo gde nije bilo belega, ili se isparavanje pod kosim zracima sunca, zbog beline šare, nije primećivalo. Da magare zaluta među hiljade drugih magarića, po tom belegu bi ga nepogrešivo poznao.

[...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com, ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u ćiriličnom i latiničnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki, na ukupno 348 strana, sa 64 crno-bele ilustracije, kao nekad što su bajke bile ilustrovane, koje dočaravaju scene iz bajki.

© 2025 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Naslovna ilustracija bajke DUH I DELO

Borba između duha i dela opsedala je pisce od kada pisana reč postoji. O tome kako jedno bez drugog ne može pisani su eseji, držane propovedi, recitovane pesme, komponovane opere. Sve to naći ćete u bajci DUH I DELO, drugoj po redu u knjizi Branimira Perića BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU. Bajka je pisana je sa idejom da je čitaju odrasli i pismena deca. Stariji dečak o kome priča bajka, pokušao je da se izolacijom od sveta i sopstvenom nadogradnjom bez ijednog učinjenog dela uzdigne do bogova, a njegov mlađi brat, probisvet, to isto je pokušao kroz ružna dela i osvajanja. Oboje vraća „k poznaniju pravom“ njihova puno mlađa sestra, dajući i njima i nama životnu lekciju.

DUH I DELO

Dva brata i sestra

 

Daleko, preko najviše planine na istoku, gde puste ravnice smenjuju usamljena brda i vrletima svojih vrhova nadvisuju divlju travu, mati i otac, ubogi siromasi, rodiše dva sina. Prvi je na svet došao Vi Lin, Duh obilja, a nepune dve godine kasnije Mun Laj, Mesec koji se vraća. No, kako se sudbina obično okrutno poigrava sa siromasima pa im u-mesto hrane daruje porod, kad je starijem bilo dvanaest godina, rodila im se i kći. Njoj su nade-nuli ime Tie Lu, Iskra, da im makar nešto zasvetli u sumoru nemaštine.

Vi Lin je od rođenja bio kržljavo i bolešljivo dete. Tek kad mu se brat rodio, zdravlje mu se malo popravilo, valjda zato što su sad manje paž-nje obraćali na njega a više na novorođenče, ali je svejedno ostao mršav, bled, skoro proziran. Posle druge godine je tek prohodao, a i onda se nije puštao od majke: čvrsto se držao ručicama za njene halje, te je, sa njim tako zakačenim, jedva uspevala kućne poslove da obavlja. Od sise joj se odbio već posle trećeg meseca. Hranili su ga kozjim mlekom, kasnije i mlekom magarice ne bi li ojačao. Na silu su mu sipali kašice od gnječenog voća i povrća u usta, zatvarali mu nos da proguta a ne ispljune. Progovorio je tek sa četiri godine i to najpre o-ponašajući zvuke životinja, vetra, grgolj potoka. Priroda mu je bila bliža nego ljudi. Bio je i ostao tiho dete. To se nije promenilo ni kad je porastao. Dok su drugi dečaci jurcali po poljima, šutali krpenjaču, pravili lukove i strele i takmičili se u gađanju, on je stajao po strani, odlazio do potoka da posmatra vodu kako teče, ili se peo do usamljenog drveta na brdu povrh njihove kuće. Drvo je imalo široku krošnju, kao stvorenu da se pod njom sedi. Oslonjen leđima na njegovo stablo, sate je provodio u ugodnoj hladovini, zagledan u daljinu. Nisu ga terali ništa po kući i oko kuće da radi. Bojali su se da, onako nejak, ne ispusti čabar sa mlekom, ne ritne ga krava, ili se ne zaglavi u blatu pomogne li majci i ocu u sadnji pirinča. Sa bivolom da ore tek nije bilo govora – za držanje pluga trebale su čvrste ruke i neko veće težine, a ne vejka od deteta kakav je on bio

[...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com, ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u latiničnom i ćiriličnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki, na ukupno 348 strana, sa 64 crno-bele ilustracije, kao nekad što su bajke bile ilustrovane, koje dočaravaju scene iz bajki.

© 2025 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen samo u delovima i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na početnu stranice ovog teksta na sajtu sa koga je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Ples srca

Po mitovima starosedelaca
Okeanije

 

Čudan događaj

Ne tako davno, u jednoj dalekoj zemlji do koje treba danima broditi, a avionom leteti mnogo duže nego što naša planeta napravi krug oko sebe, zbio se posve čudan događaj. Da mu je prisustvovao neko ko nije upoznat sa pričama iz davnina, koje uče tamošnji mladi naraštaj o sopstvenom poreklu, kako su im preci do te zemlje stigli, kao blesa bi se smejao, ili bi stajao sa strane zbunjen i pitao se „šta ovi to ovde izvode?“ Da se ne biste i vi smejali ili bili zbunjeni, najbolje je da vam pre ove priče ispričam i te druge. Ako hoćemo pošteno, one su i učinile da se ovaj događaja odigrao kako se odigrao. Pričati poslednju priču u nizu, bez priča koje joj prethode, isto je kao da se od šargarepe samo lišće čupa, a njen narandžasti koren, nabrekao od sokova i vitamina, ostavlja da istruli u zemlji. Koren je taj koji hrani i biljku i čoveka. Od korena nam dolazi krepkost, zdravlje, sposobnost da živimo i postojimo. Bez njega vene lišće svake biljke. Bez njega smo i mi ništa. Naš su koren znanje i iskustvo koje su nam preneli preci. Ono što je bilo i ono što će biti, spajaju niti prošlosti. Nisu one glatke, upetljavaju se, mrse, vezuju u čvorove. Čvorovi su sadašnjost koju živimo. Ko se oslanja na sećanja predaka, lakše u svojim čvorovima pronalazi nit koja vodi u budućnost.

 [...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u ćiriličnom i latiničnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki na ukupno 348 strana sa 64 ilustracije koje dočaravaju scene iz bajki.

 Darivanje

Po mitovima i predanjima starosedelaca
Latinske Amerike

 

Urijeva porodica

 

 Darivanje

Po mitovima i predanjima starosedelaca
Latinske Amerike

 

Urijeva porodica

Ne tako davno, visoko u planinama, između dva velika mora koje zovemo okeanima, živeo je dečak po imenu Katuri, Onaj koji lovi. Međutim, tako ga nije zvala ni njegova mama. Za sve ukućane je bio Uri, Neukroćeni, kako mu je mama kao bebi tepala. Sa godinama koje su ga izduživale, pokazalo se da mu nadimak Neukroćeni itekako pristaje. Bio je nestašan, samo bi se igrao, bušio nešto, uvezivao, sastavljao, deljao; čas je bio na livadi, trkao se sa psom, čas u kuhinji smetao majci; verao se po drveću, stenama, penjao na krov – oko njega je uvek moralo nešto da se dešava. Deka mu je s razlogom uz to Uri dodao i nadimak, Potro. Kako na španskom „potro“ znači ždrebac, to je Uri Potro, Neukroćeni Ždrebac. Ipak, za potrebe ove priče zvaćemo ga samo Uri – lakše se pamti.

Kućica u kojoj je Uri sa svojima živeo bila je podignuta na najvišem brdu njihove planine. Planina nije imala neko posebno ime. Jednostavno su je zvali Vasan Kulu, Naša planina. Do kućice se nalazila štala. U nju su noću zatvarali životinje da ih ne odnese kakav gladni jaguar. Ispred štale je bio tor. U toru su travu prežvakavale dve koze, dve ostrižene ovce i jedan mačo (tako u Urijevom kraju zovu mužjake lama). Među njima je dan provodilo i jedno magare za dovlačenje drva iz šume, takođe i jedan dugodlaki šarov koji je u uglu dremao, a kad ne drema, uz mača je pazio da stoka na ispaši ne odluta. Desno od štale se nakrivio obor. U brlogu ispred njega, umazane blatom, hladile su se jedna svinja i jedan vepar. Imali su Urijevi i nekoliko koka, čak i dve ćurke koje su danju kljucale po dvorištu, a noću se pele u kokošinjac kraj obora.

Čitavo to njihovo malo imanje zvalo se Akila Uta, Orlovo gnezdo. Ime mu je dao davno još neko od Urijevih predaka. Nalazilo se skoro pod hrbatom njihove planine, takoreći nebu pod oblake.

Pošto smo se upoznali sa Urijem i Orlovim gnezdom, red je da se upoznamo i sa članovima Urijeve porodice.

Mama Urijeva se zvala Ačivaku, Voda koja svetli. Bila je lepa i okruglog lica kao mesec u bistrim noćima kad zaljubljen u sebe posmatra svoj odraz u vodi.

Tata se zvao Jukumari, Medved, ali mu je Urijeva mama nadenula drugo ime. Zvala ga je Jujaki, Hladan i miran, jer je bio hladan i miran ma šta da se oko njega dešavalo. Imao je strpljenja kakvo nije imao nijedan od ukućana. Uri se po njemu mogao da pentra do mile volje, da ga bode nogicama, davka, vuče za kosu, boksuje i do beskonačnosti ispituje granice njegovog strpljenja. Ako bi se mama na svog muža zbog nečeg ljutila (što mamama nije teško), Jukumari nije uzvraćao, nije pokazivao da primećuje njenu ljutnju, bio je hladan kao planinski potok.

Deki je bilo ime Sankujuk, Plemenito srce. Ako se zna koliko je prema Uriju pokazivao ljubavi, koliko trpeljivosti na sva dečakova zapitkivanja, sa kolikom ga je predanošću učio lovačkom umeću, povrtarstvu, sadnji useva, svemu što će mu trebati kad dođe vreme da se o svojoj porodici stara, onda je deki dato upravo ono ime koje mu odgovara.

Urijevoj baki je ime bilo Antavara, Boja oblaka na zalasku sunca. Uri je voleo svoju baku. Baka je bila njegova glavna zaštitnica od mamine srdžbe kad u vragolijama pretera.

Na kraju pomenimo i onu koje nema, zbog koje je Uri silno patio što mu je mama nije rodila. Zvao ju je Vajtamaju, Cvetna reka. Vajtamaju je bila, pogađate, Urijeva nerođena sestra. Tugovao je zbog toga, verujem, i više nego što tuguje drugo neko dete uskraćeno za brata ili sestru. Kasnije, kad su kupili lamu, zamišljao je da je duh njegove sestrice u toj lami, posebno kad se lama zagleda u njega ogromnim okama i dugim trepavicama, a ne retko ga i poljubi. Vajtamaju je u njoj, niko nije mogao da ga razuveri.

E, sad kad znamo ko je Uri, ko su članovi njegove porodice i kako izgleda Orlovo gnezdo, možemo konačno da krenemo i sa našom pričom. 

[...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u ćiriličnom i latiničnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki na ukupno 348 strana sa 64 ilustracije koje dočaravaju scene iz bajki.

© 2025 Branimir Perić

Život može da bude bajka - Osvrt na bajku književnika Branimira Perića "Srodne duše"

Život može da bude bajka

Osvrt na bajku književnika Branimira Perića

SRODNE DUŠE 

Bajka je posebna književna vrsta kod koje se čudesno i nadnaravno preplić e sa zbiljnim, stvarnim životom, da se dobiva utisak da nema razlike... Tu se maksimalno izražava polaritet između dobra i zla na prefinjen umetnički način. Bajka je čarolija, izmaštana tajnovita umetnička ili autorizovana tvorevina. U bajku se unose čudesni elementi, koji nisu stvarni, ali oni vešto prkose zakonitostima stvarnosti... Teško je odrediti gde prestaje fiktivno od banalne stvarnosti. Junak bajke na kraju sve dovodi u red, zadovoljavajući pravdu na jedan čudesan, ali očekivan način. Većina nas odrastali smo na bajkama braće Grim, Andersenovim, pa i bajkama V. Karadžića. 

Danas sam uživala u bajkovitom svetu prekrasne bajke SRODNE DUŠE, Branimira Perića. Kao da sam dobila ključ Alise iz ZEMLJE ČUDA...

Autor, dobrom psihologijom poznavaoca ljudskih duša, znalačkim umećem pisanja, na bajkovit način nas je uveo u vrlo intrigantnu tematologiju, jer je istina da smo svi tragači srodne duše...

Temporalnost događaja je prilagodljiva svakom vremenu i mestu, ali kako to obično biva u bajkama, likovi su prinčevi i princeze... carevi i carice... kraljevi i kraljice... dvorci, čudesne zemlje, mračne šume, cvetne livade, leptirići i cvetići. Tu su i podanici, narod, vračare, doušnici, podrugljivci i zlobnici...

Vođena nekom čudnom magijom šetam putevima autorove mašte i neslućeno se identifikovah... pronađoh tu žudnju koja večito gori u nama, tu potragu za srodnom dušom...

Uglavnom znamo kako izgledaju fulovi u životu, a jako malo ili gotovo nikad o susretu sa srodnom dušom i zato ostajemo večiti tragači za svetim gralom!

Učinite svoj život bajkovitim, ako na životnom putu prepoznate SRODNU DUŠU, skinite veo (koprenu) sa lica, nasmešite se, pogledajte prepoznatljivo oči u oči... raširite ruke u zagrljaj, jer ŽIVOT TADA POSTAJE BAJKA i obavezno pročitajte bajku Branimira Perića SRODNE DUŠE.

Beisa Romanić, kulturolog

28. januar 2025. godine, Novi Sad

 

Bajka koju sam poslao prijateljima uz čestitku za novu 2020. godinu

 

Kako su se ptice podelile

 

U ono vreme kad je stvoritelj stvarao zemlju i živi svet na njoj, nakon što je stvorio bilje i niža, plivajuća, gmižuća i hodajuća stvorenja, kao prve toplokrvne živuljke stvorio je ptice. I dade stvoritelj pticama noge za hodanje, perje zimi da im je toplije i krila da i leteći hranu mogu hvatati.

I reče stvoritelj pticama:

„Stvorio sam vam zemlju da je naselite i prostranstva nad njom da letite; eto vas pa se množite i nastavljajte se na zemlji i nad zemljom, sve vam dadoh. A dajem vam i izbor: hoćete li živeti na tlu ili će vam oblaci životni cilj biti – na vama jedinima odluka je koje ćete carstvo prigrliti. Samo dobro odmerite pre no što se opredeljenju odlučite: svaki izbor ima i loše i svoje dobre strane, a nazad nema. One od vas koje se za tlo odluče, imaće na tlu i u tlu hrane u obilju, brda i doline biće carstvo njino, šume i šipražja njina skloništa, ali će im sposobnost letenja biti uskraćena. Za uzvrat, dajem im moć koju one druge neće imati: u njih ću usaditi nadu i veru, pa ako im kad ne bude sve potaman, nada i vera će ih dalje voditi i utehu im davati. One pak od vas, koje se odluče za život u oblacima, darovaću drugom moći, moći da sa visina uživaju u lepoti svega što od tla i na tlu pod njima sam stvorio, ali zato, u visinama će večito gladne i žedne ostajati, pa će se morati do tla spuštati, po tlu hranu loviti i sa tla se vode napijati.“

Nakon ovih reči stvoritelja, ptice se stadoše premišljati. Premišljaše se neko vreme, i, kao što to uvek biva kad mnoštvo odlučuje kojim od dva puta da se krene, umesto sve za isto, jedne se za život na tlu odlučiše, a druge u oblacima svoj dom potražiše. One koje su se okrenule zemaljskom životu na tlu dočeka obilje hrane: kud god da kljucnu, gde god čeprknu, hrana samo što sama ne kaže uzmi me, pojedi me. Vremenom, od tolikog obilja i lakoće nalaženja zalogaja slasnih otežaše, krila im zakržljaše, noge ojačaše, a nokti na prstima zadebljaše. Sad su takvim nogama još lakše tlo čeprkale, lišće prevrtale i hranu iz tla i ispod lišća izvlačile. Za to vreme, one koje su izabrale carstvo nebesko, zadivljene lepotom tla u brda i doline pretvorenog, uzletaše sve više, da sa što većih visina i što širih širina svu tu, od stvoritelja lepotu sazdanu, pogledom upijaju. Krila im ojačaše, oči se izoštriše, kljunovi i kandže poviše da lakše nebom jedre i oblake seku. Istovremeno, visinama zanete, daleko od hrane pod sobom, glad ih je morila. Što creva im krče malo su one hajale, jer od gladi stomaka glad za lepotom, poznato je, jača je. Svu tu krasotu pod sobom, oko sebe i nad sobom pozdravljale su kricima, krici im postajali glasni, sve glasniji, od oblaka se odbijali, do brda spuštali i u uši ptica, sestara njinih uvlačili. Od onih ptica u nebesima koje nad morem zaploviše, vremenom postaše albatrosi, a one ptice koje se razleteše nad planinom, orlovima se nazvaše.

Slušajući sa tla te krike neprestane koje sa nebesa od sestara njihovih dopirahu, zemaljske ptice nebeskima ne zavideše, naprotiv, stadoše se nadimati, sve zadovoljnije izborom koji su načinile. Jedna drugoj govoriše: „Eto, baš smo bile pametne što život na tlu izabrasmo. Umesto punih stomaka, sad bismo sa njima gladne jednako odozgo onako kričale.“

A onda je stvoritelj stvorio zveri i čoveka.

Ptice zemaljske, odebljale od obilja, trome, trku nevične, krila zakržljalih, hrana zverinju i čoveku laka postaše. Čovek je uz to imao i ruke, a osim ruku i pamet: rukama je kamen na njih bacao, strelama ih gađao, a pamet je koristio stupicama da ih lovi. Sad su ptice zemaljske bile te koje su kričale. I suze bi ronile da suza su imale. Očajanju kraja nije bilo ni vapaju ni kajanju. Verovatno se od krika njihovih na tlu više ništa ne bi dalo čuti, da se najzad ne prisetiše da dar poseduju koji je još ono, kad su se opredeljivale između carstva zemaljskog i carstva nebeskog, stvoritelj u njih usadio – setiše se da imaju moć nade i vere! Naoružane nadom da ih neće baš svaki stvor poželeti da lovi, i verom da iza toga što ih love ima neki skriveni stvoriteljev naum koji će ih na kraju spasti, nastaviše da kljucaju zrnevlje, prevrću lišće, i opušteno se goste živuljkama što pod njihovim nogama gmižu i bauljaju. I bi im lakše.

KRAJ

 © Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.