Ubod ruže

 

Ubod ruže

 

Ne, ovoga puta se nije začuo glas poštara pod prozorom: „Perići! Pošta!“. Umesto poštara, zapištao je moj mobilni ispod „prozora“, tj. ekrana računara. Tu ga držim dok radim. Zapištao je onim štrecajući bip-bip kojim Fejsbuk Mesindžer obaveštava sve redom u blizini, ne samo tebe, da ti je stigla nova poruka. Kud sam već prekinut, dižem telefon. Javlja se moja Fejsbuk prijateljica, lakopera spisateljica iz Smederevske Palanke. Na beogradskom je sajmu knjiga, tačnije na štandu izdavačke kuće „Alma“. Čestita mi na priči „Ruža“ u upravo objavljenoj knjizi kratkih priča izdatoj od strane ovog, njoj dragog izdavača. Knjiga je izašla samo u digitalnoj formi, kaže, nakon sajma će videti da li i da je štampaju. Šalje mi link odakle da je skinem.

 

Skidam knjigu. Gle, zaista moja „Ruža“ unutra!

 

Ne znam zašto formu u kojoj je pisana „Ruža“ danas zovu „kratka priča“? U osnovnoj i srednjoj školi učili su nas da se priče ove dužine zovu „crtica“. Sećam se dobro te lekcije. Crticu je najteže pisati. Pisac mora u nekoliko redova da sažme sve ono što inače razvlači čitavom pripovetkom (pa i romanom). Nabijena osećanjima, crtica opisuje samo jedan događaj koji se odigrava u kratkom vremenskom periodu. Pravilo je da se završava neočekivanim obrtom (po čitaoca, naravno).

 

Još od Rakića znam da nas je „uhvatila zapadnjačka reka“ i da je lenjima danas lakše da se prepuste matici i prigrle englesku klasifikaciju književnih formi. Sve što je kraće od pripovetke (iliti po engleskom „priče“), a nije aforizam, lepo ubaci u jedan koš i nazovi po engleski „kratka priča“. Na sve načine nam sakate ono što se gradilo decenijama, a gde ćeš plodnije tlo za sakaćenje nego kroz književnost. Znam da će na ovo moje pucanje po „kratkim pričama“ štucnuti vlasnik „Alme“, doktor lingvistike, Đorđe Otašević. Možda će i zažaliti što je moju crticu odabrao da je uvrsti u svoju knjigu. Svejedno, ne odustajem. Čvrsto stojim na braniku otadžbine. „Vi pucajte, ja držim čas.“

 

Napisah li ja to da se vlasnik „Alme“ i urednik pomenute knjige s mojom „Ružom“ preziva Otašević?

 

Kao da me nešto probode u predelu pleksusa. Trn iznenadnog sećanja uvek te prvo u stomak pod rebrima gađa. Navuče mi se seta na dušu.

 

Vratih se u prvu godinu fakulteta. Ugledah svog u to vreme najboljeg druga. I on se prezivao Otašević. Za glavu je bio viši od mene. Crn, gustih veđa, ogromnih stopala, hodao je teško kao da gazi po crnogorskom kršu- Spuštao je noge nekako odozgo, treskajući. Kad sam prvi put video taj njegov hod, mislio sam da đonovima mrvi pikavce po asfaltu. Valjda je navikao u onoj svojoj Crnoj Gori da takav korak učvršćuje kamenje i sprečava njegovo kotrljanje.

 

Baš smo se bili zbližili, moj drug Otaševića i ja. (Imena mu se ne sećam. Moguće da mu ga nisam ni znao. Na fakultetu niko nikoga nije zvao po imenu. Oslovljavali smo se po prezimenu.) Zajedno smo išli na predavanja, vežbe, na ručak, u bioskop. Nekoliko puta sam dolazio kod njega na Banovo Brdo. Stanovao je sa sestrom na početku Požeške, u prvom soliteru sa desne strane. Vežbali smo zajedno zadatke iz matematike.

 

Uzalud smo vežbali. Izgubio je godinu. Nijedan ispit nije dao, sem možda predvojničke. (Predvojničku nam je predavao Vojo Abramović, otac one što navlači budale. Kod „poslednjeg komandanta Prve proleterske brigade“ i „ličnog oslobodioca Beograda“, niko nije padao.) Verujem da je odustao od ETF-a. Trag mu se iz aula fakulteta potpuno izgubio. Pokušao sam da ga nađem u publikaciji ETF-a u kojoj su izlistani diplomirani inženjeri elektrotehnike. Pre toga ga potražih među upisanima naše generacije kako bih mu znao ime. Začudih se. Zove se Mirko! Ne pasuje mi to uz prezime Otašević baš nikako. Da mu je ime Marko, Petar, Danilo ili čak Vasilije, to bi mi bilo prirodno, ali Mirko! Šta čovek da radi, kuma nije mogao da bira.

 

Među diplomiranim studentima u publikaciji nađoh da je od 1923. do 2010. (samo taj period publikacija pokriva) diplomiralo čak sedam Otaševića! (Veliko su pleme ti Otaševići, namnožili se, ima ih ko vrabaca u svim republikama nekadašnje nam domovine, sem u Makedoniji – bilo im daleko do tamo da pečalbare.) Sve Otaševiće nađoh, ali Mirka Otaševića ne nađoh. Na našem fakultetu posle 2010. sigurno nije diplomirao. Te 2010. već mu je bilo pedeset devet godina. (Mada u publikaciji natrčah i na jednog koji je diplomu stekao čak sa pedeset šest godina! Teoretski mogao je tako i Mirko. Štaviše, publikacija kaže da je gomila njih gazila preko četrdesete u vreme diplomiranja! Ko ono reče da je prosek studiranja na ETF-u sedam godina?)

 

„Almi“ velika zahvalnost, ne samo zbog „Ruže“ koju mi kao kratku priču objaviše, već i što mi zabodoše trn u pamćenje i otud u sećanje iščačkaše dragog druga. Ima naučnika koji tvrde da čovek nikad ništa ne zaboravlja, samo mu se sa godinama gube veze do mesta gde mu sećanje u mozgu čuva uspomene. Grdne li utehe. Kažu (ti isti) da je potreban samo odgovarajući agens, podstrek, hemija neka da tu izbledelu putanju do skladišta osveži. Ili da ti zabode trn, ko što mi ga „Alma“ zabode. Otaševiću, druže moj, setio bih te se ja i bez „Alminog“ trna. Kad god bih pomislio na onu dugajliju, Smiljku, u koju sam na našoj prvoj godini studija bio zacopan, zasigurno bih se setio i tebe – sedeli smo zajedno i zajedno piljili u nju. Ako nisam zaboravio Pešterca, mog glavnog takmaca kod osvajanja naklonosti odeljenske lepotice, Olivere Živković, u prvom razredu osnovne škole, kako da zaboravim naše druženje dvanaest godina kasnije. Bilo nam je lepo, priznaćeš, te prve godine ETF-a. Bilo je lepo i to naše piljenje. Siguran sam da je i Smiljki bilo lepo sa nama. Samo se pravila da nas ne primećuje. Dugačke joj bile noge pa joj je nos gore hvatao visinu. Nezaboravna školska 1970/1971 to beše. Dovoljno davna da u meni ostane trajno zapisana.

 

Eto, naučih da ima i trnja čiji ubod boli, ali slatko. Za razliku od trnja moje „Ruže“.

KRAJ

PS: Do moje crtice, „Ruža“, vodi putokaz: https://branimirperic1.blogspot.com/2023/10/ruza-bila-je-to-najdivnija-pitoma-ruza.html

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

 

 

Gori lila uoči Ilina 2023

XXII međunarodni književni sabor u Pelagićevu

 

Evo novog putešejstvija, ovoga puta od preko 1.700 kilometara. Odoh u Pelagićevo, a kad gospa i ja već, po ovoj vrućinčini, preplivasmo Drinu, ajmo i do prijateljice iz Dodikovog Aleksandrovca, povrh Banja Luke, otuda do Visokog i Semira Osmanagića piramida, pa uz Piramidu Sunca na njen vrh, pa ispod nje, u Dolini piramida,  hodnicima starim ko zna koliko hiljada godina, koje Semir i prijatelji od peska oslobodiše, bauljaj sa šlemom na glavi prema komorama podno Piramide Sunca, a kad se unutra na plus 10 dobro posmrzavasmo, zaputismo se po žeženom suncu (na 39 stepeni), do prestonog dvora Ive od Semberije, posetismo u Dvorovima i Bijeljini brata i sestru, decu mojih tetaka, ispismo ispred Pavlovića ćuprije piće i napunismo trbuh u društvu sa prijateljima iz Bijeljine, sačekasmo da se napolju istutnji orkanska oluja koja je u Beogradu i Zagrebu u međuvremenu poobarala kranove, pa za njom kaskajući, krenusmo put Kuzmina, usput vozeći slalom između popadalih stabala, provukosmo se po mraku kroz carinu (pasoše nam proveravali na sveću), na prvoj pumpi koju videsmo da u njoj škilji svetlo, benzin na kurblu natočismo, pa jureći dalje za olujom, uz neprestan lajt-šou iz oblaka, stigosmo do Beograda, navrh Banjice, gde sve „trole“ stajaše, jer im je preko žica palo stablo, a pobratimi se tog stabla izvališe po svim parkinzima oko zgrada, proveravajući kroz slomljene šoferšajbne i ulubljene karoserije automobila šta je unutra…

Pelagićevo se do skora zvalo Gornje Žabare. Rodno je mesto Vase Pelagića, narodnog učitelja, borca za narodnu pravdu, prosvetitelja, rodoljuba i svega onog što čoveka čini čovekom. Ne znam ima li sa ovih prostora pismenih (pa i nepismenih), koji nisu čuli za Vasinu knjigu (ili Vasovu?) koja se štampa pod imenom „Pelagićev narodni učitelj“. Ako niste znali (a nisam ni ja do skora), „Pelagićev narodni učitelj“ je najštampanija i najčitanija knjiga kod nas od XIX veka na ovamo! Neki tvrde da je štampana u više primeraka od same Biblije i da je kudikamo čitanija od nje (u ovo poslednje ne sumnjam)! Čak i ja znam za nju, od malena. Kad god je mami trebao neki savet po pitanju zdravlja ili medicine, otvarala je „Narodnog učitelja“ i znanje upijala. Ne jednom me je moralu i ljudskim vrlinama iz nje učila.

Svake godine, od 15. jula do 2. avgusta, kad se slavi Ilindan (a u mom kraju tuku gromovi i oluja zaspe vašarišta – taj dan obavezno, nikad ne promaši!), održavaju se u Pelagićevu narodne svečanosti, pod imenom „Gori lila uoči Ilina“. Ove godine Svečanosti su otvorene sedamnaestim međunarodnim književnim saborom „Gori lila uoči Ilina 2023“. Književnici sa svih strana, ovdašnji i belosvetski, dođoše u Pelagićevo i svoje radove u svečanoj sali Doma kulture čitaše, kako one štampane u zborniku „Gori lila uoči Ilina 2023“, tako i druge, po srcu i inspiraciji. Pročitah i ja odlomčić iz svog eseja „O roditeljstvu balkanskom“, koji se, integralan, nađe u ovoj ilindanskoj knjizi. Dobih i zahvalnicu od organizatora što podržah ovu blistavu manifestaciju. Nju je, inače, osmislio pre mnogo godina, do dana današnjeg je organizuje i sponzore koji će sve ovo (i posle ovog😊) da plate hvata, takođe jedan prosvetitelj, osnivač KUD „Vaso Pelagić“, pedagog i pesnik, Pajo Brkić, gorostas od čoveka! Posle svečanosti, založismo se za bogatom trpezom parohijskog doma crkve „Svetog proroka Ilije“, a bogme i zapevasmo, ali samo duhovne pesme.

Prilažem, čisto da vas zagolicam, pomenuti odlomčić iz eseja „O roditeljstvu balkanskom“.

Moj tata se uvek bojao starosti, da će ga deca zaboraviti. Srećom po njega deca ga nisu ostavila samog. Iako je, barem mene koji sam živeo u Beogradu, u strahu od takvog kraja, počesto, kao da priča sam sa sobom, opominjao rečima Kačanika, nekadašnjeg načelnika Narodne banke u Kruševcu, koji je svakom ko ga pita kako su mu deca, odgovarao: „Dobro su. Retko dolaze, a još brže odlaze.“

Integralnu verziju eseja pročitajte na sledećoj adresi:

https://branimirperic1.blogspot.com/2023/07/o-roditeljstvu-balkanskom-jedna-moja.html

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

O roditeljstvu balkanskom

 

 

O roditeljstvu balkanskom

 

Jedna moja Fejsbuk prijateljica poslala mi je link na priču ispisanu rukom spisateljice Zorice Vučelić, koja za sebe kaže da nije pisac, a piše bolje od 99,99% onih koji se smatraju i koje smatraju u nas (a i mimo nas) piscima. Jedina joj je mana što piše crno. Dobro je da to nije horor (mada, skoro i da jeste, sudeći kako pritiska dušu, kako se čovek oseća posle njenih tekstova). Da piše horor svojim bi umećem bila bolja od onog prokletnika, Stivena Kinga, koji već tolike godine nikako zlo iz sebe da istisne (a očigledno ni Zorica – zato i radi na popravci ljudske psihe; oni kojima je duša ranjena najbolje razumeju tuđu muku, a iz drugoga izbaciti nečiste sile, mnogo je lakše nego iz sebe, makar to bila i samo gorčina).

Znam ovu priču, odgovorio sam prijateljici. Čitao sam je ranije. Moj tata se uvek bojao starosti kakvu je Zorica opisala. Srećom po njega deca ga nisu ostavila samog kao Zoričinog deda Stanka njegova. Iako je, barem mene, koji sam živeo u Beogradu, u strahu od takvog deda Stankovog kraja, počesto, kao da priča sam sa sobom, opominjao rečima Kačanika, nekadašnjeg načelnika Narodne banke u Kruševcu, koji je svakom ko ga pita kako su mu deca, odgovarao: „Dobro su. Retko dolaze, a još brže odlaze.“

Pogrešno je da roditelji računaju na svoju decu. Izveli su ih na put, završili su škole, kraj, nema više. Vreme je sad da se brinu jedno o drugom. Ponovo su bez tereta roditeljstva. Duša im je jednako mlada kao kad su se uzeli; uprkos godinama brige je nisu postarile. Ponovo imaju jedno drugo. A pošto su ponovo mladenci, kao mladenci nek se i osećaju, kao mladenci neka žive, kao mladenci nek se iznova okrenu sami sebi, samo sebi.

Roditelji pogrešno misle (kod nas) da deca imaju obavezu prema njima. Ljubav se ne kupuje. Ne kupuje se zahvalnost za ono što si im pružio. Ljubav roditelja prema deci je jedina ljubav koja se sipa. Izliveno mleko ljubavi se ne vraća u bokal. Ili kao što jednom neko mudar reče: ljubav roditelja prema deci je ljubav unapred, a ne unazad, daje se da bi je deca prenela svojoj deci, a ne da  bi je vratila nazad roditeljima.

Roditelji su dovoljni sami sebi, dovoljni su jedno drugom. Ako jedno ode, drugo treba da nađe drugog druga s kojim će da druguje i život deli. Ne mogu deca da žive za tebe. Nisi rodila robove. Ako tako nešto kao roditelj očekuješ, onda ste unesrećeni i ti i deca. Pusti ptiče da odleti iz gnezda jednom za svagda, ne očekuj da će se ikada vratiti pa ni svratiti u gnezdo. To je zdravo razmišljanje.

Ova Zoričina priča je srceparajuća samo ako se gleda iz patrijarhalne, iskrivljene, nakaradne, balkanske perspektive. Iako o Amerikancima i njihovom odnosu prema svemu ne mislim mnogo lepo, njihov odnos dece prema roditeljima (i obrnuto) mnogo je zdraviji. Amerikanci su usredsređeni na to da decu što pre osposobe za samostalan život, a onda se presele na Floridu i misle samo na sebe (karikiram, naravno).

Neko će na ovo reći da je to materijalistički pogled na život koga je skrojio surovi kapitalizam. Možda jeste, ali nećemo valjda da se vraćamo u rodovsku zajednicu kad su mlade roditelji bez njihove saglasnosti ženili gledajući samo na materijalnu stranu njihovog budućeg života (eto i tu materijalizma!), a ovi imali obavezu do smrti roditelja da žive sa njima i da se brinu o njima. Doduše, imalo je to i pozitivnu stranu – nije se rastakala imovina u suludim deobama i zavadama braće posle smrti roditelja, jer sve je ostajalo u zadruzi, jedini je naslednik bila zadruga, sve u njoj je ostajalo naše.

Da li su sebičnija deca ili roditelji koji smatraju da je obaveza dece da se brinu o njima, tu nema dileme. I deca i roditelji u tom odnosu polaze od sebe. Deca žele da su slobodna, nesputana, da ih ne vuku roditeljske teške negve od kojih ne mogu da maknu, jer negve vremenom neminovno pretežu nad ljubavlju, pretežu čak i nad obzirima koje deca osećaju prema roditeljima. S druge strane roditelji su sa godinama sve više uplašeni da im se neće naći niko ako im se nešto desi (ako slome ruku, nogu, razbole se, udari ih kap...). I deca i roditelji nastupaju sa pozicije borbe za opstanak. Jedino što je kod roditelja sebičnost (a time u očima dece i zloća) obrnuto proporcionalna njihovim godinama. Što su stariji to su ozlojeđeniji i sebično zahtevniji da su deca što češće, a najbolje je stalno uz njih, ali da se njihov životni prostor ne menja (u najvećem broju slučajeva je tako). Mada se ta osobina manifestuje i kod dece, samo obrnuto: što su roditelji stariji, deca osećaju veći poriv da im se roditelji skinu s vrata, osećaju poriv za bekstvom. Malo je, ili nimalo razuma u tim odnosima, sve se svodi na surovi nagon za održanjem, krug se zatvara: postajemo ponovo animalna bića.

Na sve ovo što sam rekao neko će se suprotstaviti lepim, čak dirljivim primerom iz života, kako nije uvek i kod svakog tako. Izuzeci ne ruše pravilo, izuzeci su samo izuzeci. Pravila su zasnovana na statističkim prosecima, a statistika zna da bude neumoljivo okrutna i tužna. Pokušajima da se cvetovima pene, koje prosipaju retki talasi sreće sakriju hridi naših balkanskih pogleda, samo se zamagljuju stvari. Bol i patnja koju naše vaspitanje nasleđeno od predaka dubi u nama, time se ne pokriva. Prikazom pojedinačnih sreća samo se nanosi dodatna bol i okrutno povređuje onaj prosek naše dece i naših roditelja koji su žrtve „balkanske ljubavi“. Lepo bi bilo da nas sve zapljuskuju samo talasi sreće, ali nam pogledi moraju biti zdraviji za njih, moramo pre toga obrusiti hridi nasleđa da bi se talasi sreće jednako prema svima prostirali. Obala treba da sjaji i kad ne očekuje da je talasi kupaju. Račići radosti treba da trčkaraju po njoj i kad nisu opterećeni mišlju da li će ih balkanski talas razbiti o hridi, ukopati u pesak, ili će im za sobom ostaviti na obali hranu životne radosti kad se povuče. Sreća je u nama i samo od nas zavisi kakvim ćemo očima oko sebe gledati. Ka tome treba usmeravati životne talase – da pokrenu unutrašnja mora sama da šire talase radosti. Lako je vetru da to radi po površini.

Kod nas su roditelji spremni da se žrtvuju za svoju decu (i žrtvuju se) i kad ona više nisu deca, već imaju svoju decu. Uzajamni zdrav odnos razumno je da postoji, samo je pitanje do koje granice se smatra „zdravim“. Ako pređe u uzurpaciju i zloupotrebu roditelja od strane dece, ako dete ne pomišlja da je roditelju potrebna jednaka briga, možda i veća nego što je potrebna njegovom detetu, onda to „zdravlje“ više nije „zdravo“. Svaki roditelj oseća sreću da je sa svojim unučetom. Prema unučetu se u starijim danima čak oseća veća privrženost nego prema bračnom drugu, ne retko i prema rođenom detetu. Iskorišćavanje te ljubavi put je ka zloupotrebi roditelja. S druge strane, potreba i sreća koju osećaju roditelji prema unucima i privrženost prema njima ne sme da ide dotle da postane „smaranje“ mladih roditelja i mešanje u njihovo vaspitanje sopstvene dece, ma koliko baka i deka smatrali da njihova deca pogrešno vaspitavaju svoju decu (a većina smatra, to je činjenica). I tu su Amerikanci (i razvijenije zemlje Zapada) u prednosti sa svojim kindergartenima i organizovanim prevozom za đake, između ostalog. Ali, to je već nešto što zadire u domen poređenja bogatstva dve zemlje. Mada se koreni razlike BDP-a i prosečne zarade mogu tražiti i u balkanskom nasleđu koje nam jednako i na tom planu vezuje htenja u kučine.

Dokle treba da ide propagiranje balkanske mantre „da deca treba da se brinu o svojim roditeljima“? Do uništavanja sopstvenog života? Do razaranja brakova? Do unesrećivanja najmanje dve porodice (dece i roditelja), kao i svih onih koji su za njih neposredno ili posredno vezani dokle su vezani (prijatelji, rodbina...)? Teška je to priča. Nju ne razumeju deca čiji su roditelji još uvek mladi, kao ni roditelji čija deca nisu još odletela iz gnezda te život nije ugrožen ni jednima ni drugima zbog toga (još). Može tvoj bračni drug da te voli ne znam koliko, ali ako ga zanemariš, ako decu svoju zanemariš, ako zanemariš svoju kuću da bi brinuo o roditelju... ne znam koliko će iskrenosti u ljubavi zanemarenog bračnog druga ostati. Na žalost, mi smo jedno od najsiromašnijih društava ovog dela sveta. U bogatijim zemljama u kojima postoje socijalne ustanove dostojne čoveka, u kojima one mogu da se plate, u kojima se ne gaji kult roditeljstva kao kod nas, već svesnost da roditelji treba da budu sa svojim vršnjacima (jer nepobitna je činjenica da su sa vršnjacima najsrećniji), u tim zemljama takvi problemi ne postoje, odnosno nisu toliko izraženi kao kod nas. Njihova deca se drugačije vaspitavaju, što se nama, sa naše balkanske tačke gledišta, čini nehumano. Prihvatiti njihov način ne znači da treba pogaziti sve naše vrednosti, samo je pitanje do kojeg nivoa treba ostati u busiji patrijarhalnosti, odnosno koliko se patrijarhalnosti možemo osloboditi a da ostanemo sa najboljim od onoga što nas čini onim što smo u pozitivnom smislu? Neka mera mora da postoji, bez daljnjeg.

Kad su u pitanju balkanski odnosi dece prema roditeljima (i obrnuto), briga nije deo ljubavi prema njima, već deo usađenog takotrebanja, koje je imalo opravdanja dok se čuvalo jedinstvo zajednice. Danas, kad rodovske zajednice nema, brak se sve češće pretvara u dan-dva veseljem obeleženo uzimanje i par meseci slatke opijenosti nakon toga (koja najčešće traje do prvih mladenaca). Posle polizanog meda sledi razvod, ili manje ili više gorak suživot i godine patnje. Briga prema roditeljima se izvitoperava, umesto ljubavi postaje teško breme. Deca, čak i ona koja nisu u bračnoj zajednici, već iz ovog ili onog razloga samuju, ni sama sa sobom danas ne mogu da izađu na kraj, a kamo li sa roditeljima koji im dahću za vratom. Odraslo dete to uglavnom neće priznati, čak ni da ga deru; priznaće tek kad mu prekipi i zabezekne komšiluk, ili se na kanabetu, u ležećem položaju, isplače i ogoli.

Ljubav roditelja prema deci i dece prema roditeljima u godinama kad su deca odrasla, kad su stvorili sopstvene porodice, kad žive svoj život, kad su sama postala roditelj, ne pretvara se kod svih roditelja u patnju. Roditeljska ljubav je samo onda patnja ako je roditelj oseća kao neuzvraćenu, ako ide dotle u svojoj suprotnosti, zanemarivanju i bezosećajnosti da najrođeniji rod tvoj ne nađe za shodno ni telefonom da te pozove, ako nemaš prilike svoje unuče da priviješ na grudi makar kad mu je rođendan, da se igraš sa njime, da mu se raduješ… patnja je ako te rod tvoj tretira kao psa, ili te zaobilazi kao kužnog… Pomislite, koliko je u nas starih koji se tako ne osećaju? Sve je to zato, ponoviću se, što smo na ovim prostorima vaspitavani da deca imaju obavezu prema roditeljima po cenu svoje sreće i sreće svoje porodice a ne iz ljubavi, a roditelj da do smrti smatra, zato što je dete rodio, ishranio ga, odškolovao, da je dete dužno da ima obavezu prema njemu po cenu zapostavljanja sopstvenog života. To vaspitanje je ono koje nas ubija, koje nas čini nesrećnim u starosti, a našoj deci nameće do kraja života grižu savesti, ili ih pretvara u bezosećajnike, ne bi li sačuvali sebe i svoju porodicu. Promenimo li poglede, postavimo li se humanije, zamenimo li obavezu sa obzirnošću, odbojnost sa saosećanjem, bićemo i jedni i drugi srećniji. Roditelju je dovoljno da ti čuje glas, a uz nove tehnologije i da te vidi kad priča sa tobom, i makar za jedan od raspusta da zagrli unuče; a i to unuče da je vaspitavano da se samo seti babe, dede, da ih samo pozove, a ne da čeka da ga roditelj na ljubav podseća. Ako tako postupamo svi, onda će sve manje biti starih Kačanika koji će na pitanje „kako su ti deca“ odgovarati: „Ma dobro su. Retko dolaze a još brže odlaze!“

 

KRAJ

 © 2022 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Esej "O roditeljstvu balkanskom" objavljen je u knjizi "Gori lila uoči Ilina", zborniku radova sa XVII međunarodnog književnog sabora 2023. u Pelagićevu. Izdavač: Kulturno prosvetno društvo "Vaso Pelagić", Pelagićevo, 2023, str. 22-27.

 

 

Umetnost apstrakte

 

 

 Umetnost apstrakte

Nikada nisam voleo apstraktnu umetnost, posebno ne slikarstvo. Priznajem, glup sam, nisam u trendu. Nikada nisam ni bio. Ta moda da se svašta proglašava umetnošću krenula je, ima tome već sto godina. Jedan od tadašnjih „molera“, Kandinski, videći da će ostati gladan ako nastavi da slika slike koje niko ne kupuje, a da se pomodna raja pali na svakojake „umetničke“ gluposti, razočaran, nađe na jednoj livadi kravu koja preživa, razape joj štafelaj sa platnom ispod dupeta, a njen rep umoči u farbu. Sledećih pola sata, žvakala krava progutanu travu, premetala je iz buraga u kapulju, mlatila usput repom braneći se od mušica, a Kandinski joj u mlaćenju pripomagao: umakao joj rep čas u jednu čas u drugu boju… Tako nastade prva apstraktna slika. Za njom i druga. Lova Kandinskom poče da kaplje brže nego što je uspevao platna na štafelaju da menja – ni boja nije stizala da se osuši. Kad videše drugi „moleri“ kako Kandinskom ide, stadoše i oni da umaču u boje repove marvi. Ljudi u oduševljenju tepaju ovoj umetnosti, nazivaju je apstraktizam, tahizam, nadrealizam, kubizam… plaćaju milione da takve slike imaju... a meni, seljaku mirišu na kravlju balegu!

Naravno, nije bilo ovako, nije Kandinski koristio muhotepalo da slika, ali bi efekat bio isti i da jeste – raja bi jednako poblesavila i jednako blesavila i balavila na njegove slike i slike drugih, još poznatijih slikara (i ne samo slikara), a cene slika i karte za performanse njihove stajske umetnosti bi rasle u nebo (kao što i dalje rastu). Munk je puki realista za repomlate.

Pitaš li apstraktnog (a i svakog) slikara šta mu predstavlja slika koju gledaš, ili će se uvrediti ili će ti prepotentno reći: „Na posmatraču je sam da otkrije!“ On ili kustoskinja (ženturačenje reči isti koren vuče kao oduševljavanje Pikasovim kubizmom) najčešće će ti dati savet da se usredsrediš na sliku (to jest zabuljiš u nju), i tako da stojiš sve dok u tebi (u tvojoj podsvesti) slika ne pronađe svoj (izvitopereni) odraz. Ili te ne zabole noge.

Nije pojam apstraktnog vezan samo za slikarstvo. Za sva vremena sam upamtio onaj dvočas srpskog jezika u trećem razredu gimnazije kad nas je profesor dva puna časa maltretirao sa „Sumatrom“ Crnjanskog –  još me uvek podilaze žmarci. Zamisli, napišeš pesmu, a onda te nateraju da napišeš objašnjenje šta ti koji stih znači i na šta se pojedine reči koje si u njih uguravao odnose, jer bez toga nikome ništa ne bi bilo jasno! Na jednom smo času morali prvo da studiramo „Sumatrino“ objašnjenje (pisao i njega Crnjanski), da ga tumačimo (i upamtimo da se apstraktna poezija zove još i „avangardna“ – ne znam samo kojoj je to umetnosti prethodnica – smaku sveta verovatno), a onda na drugom da čitamo stih po stih „Sumatre“, da svršavamo nad njim upoređujući ga sa objašnjenjem Crnjanskog i da pritom pronalazimo refleksije pesme u sebi. Malo je bilo profesoru taj dvočas – umalo ne nastavismo i za vreme odmora L.

Zamislite, Crnjanski je svoju „Sumatru“ i njeno obrazloženje napisao skoro u isto vreme kad je i Kandinski svoju prvu sliku omalao kravorepom – pre sto godina! Ima i gore od toga. Već više od sto godina kako đake maltretiraju sa tumačenjem stihova avangardnih pesnika („Sumatra“ je obavezna), pišu se o „Sumatri“ i dalje doktorske disertacije, kritike, obeležavaju joj godišnjicu… da bog sačuva! A sliku „Gole Maje“ u školi nam i ne pomenuše. Dobro, dobro, Maja je starija sto i kusur godina od „Sumatre“. A i gola je, nema šta da se objašnjava – što je na slici to i vidiš.

Je li tako? E da vidite da umem i ja da napišem apstraktnu pesmu! Tako se rodio moj „Smeh“. Iz protesta. Doduše, odmah podbacih: nazvah pesmu onim o čemu u njoj govorim. Barem tu da ne zavlačim čitaoce da moraju i za moj naslov da traže tumačenje i češkaju glavu šta je pisac hteo da kaže kao sa naslovom „Sumatra“, koji nema nikakve (direktne) veze sa onim što je Crnjanski pesmom opevavao.

Inače, kad sam „Smeh“ napisao imao sam isto godina koliko i mlada pesnikinja Aleksandra koja me je snimala kamerom dok sam juče u Nišu, na susretu pisaca“, recitovao „Smeh“. Iz njenog filma je ona sekvenca (reel) koju sam pustio da se vrti preko Fejsbuka i Instagrama. Ali da ne bi bilo da mi zvižde ili da me bledo gledaju, pre čitanja dadoh publici obrazloženje svoje „Sumatre“. (Da me pogrešno ne tumačite – ne poredim se ja to sa Crnjanskim. Daleko sam od njega. Umem da pišem i razumljive pesme J iako sam pre svega prozni pisac. Poezija mi je samo brzokrilo izražavanje – kad mi nadođe.).

Evo i za vas objašnjenje „Smeha“. Pesmu sam napisao posle jednog porodičnog ručka. Upali smo u ono raspoloženje kad ti ne treba povod za smejanje, kad se valjaš od smeha ma šta ko da kaže ili uradi – smeješ se i na podignut prst. Tata je pričao kako se proveo na službenom putu. Prolazili su ispod nekog brda kroz koga su bušili tunel, i baš tog trenutka su ga minirali. Očigledno su pogodili podzemni rezervoar, jer iz brda kuljnu takva silna voda da preplavi put. Tata hteo da se udavi a mi pocrkasmo od smeha. Za ručak smo imali pilav koji, em nije bio dovoljno kuvan, em nije izgleda bio ni očišćen. Običavali smo s vremena na vreme, kad su svečanije prilike (tata se na primer vrati živ i zdrav s puta) da me mama pošalje u hotel „Evropu“ da kupimo neko gotovo jelo, pohovano meso i kolače. Tog dana tetka Dana, kuvarica u hotelu i mamina prijateljica nije radila, inače bi nam rekla da pilav ne uzimamo. Tata je u zanosu bušenja brda, zagrizao neočišćeno „kamenče“ iz pilava, a "kamenče" mu slomi zub. To je bio dodatan razlog za smeh (čak se i tata smejao). Eto, to je u pesmi. Kad ti je do smejanja, razlog za smeh se u svemu nalazi (i u polomljenom zubu). Nesreće nas posebno inspirišu. Dok drugi plaču, mi znamo da se zacenimo od smeha. I ne samo mi u našoj porodici. Takvi smo svi. Smejemo se u inat.

Naravno, publici pred čitanje „Osmeha“ dao sam mnogo kraće objašnjenje od ovoga (da me ne bi i zbog te gnjavaže gađali čašicama od rakije – mada sumnjam da bi se čašica odrekli J).

Sad mi pade na pamet. I Kandinskom i Crnjanskom se prezimena završavaju na „ski“. Dobro je. Moje je na „ić“. Barem sa moje strane ne morate da se plašite novih apstrakcija (i gnjavaže objašnjavanja). Mada ništa ne garantujem.

  

KRAJ

© 2022 Branimir Perić

 

O prijateljstvu upitnome

Deljenje prvo

Juče sam se sporečkao sa jednim svojim prijateljem dopisujući se preko mreže. Nije mi prvi put, a vala ni poslednji. Jedino što treba imati meru dokle ići u sporečkavanju i sa kim se sporečkavaš, jer sa prijateljima koji vam nisu bliski, a nisu ni drugovi, sporečkavaju se samo oni kojima treba pomoć.

Neko će se već uhvatiti za razlikovanje prijatelja od druga u ovoj mojoj raspravi sa samim sobom; pošto je pročita, neće odoleti da me ne potkači bar malo – iskoristiće i tu priliku da istakne svoj ego. Iskreno, volim takvome da čačnem u ego. Uživam u jeci kad mu ego zabruji, posebno u rečenicama koje sav nadahnut misli „da mi je sručio“. Ako me jeka njegovog ega dublje dotakne, ako pogodi frekvenciju moje rezonance, eto mi inspiracije da mu odgovorim i od njegovog i ostalih odgovora izatkam esej. Uostalom ja i ne krijem da mi je ego veći od Mont Everesta.

Zašto razlikujem prijatelja od druga? Prosto zato što prijatelj nije isto što i drug. I sa jednim i sa drugim imaš relativno blizak odnos, možeš da im kažeš šta misliš, šta osećaš, pri čemu drugu to saopštavaš bez bojazni da će ti u nekoj prilici izvrnuti reči, zloupotrebiti, pred drugim te njima ismevati, ili se zbog rečenog naljutiti.

Drugarstvo je dublje od prijateljstva, odanije, iskrenije. Drug te u svemu razume, podržava, od tebe mu ne preti opasnost, zna da si do sitnica odan, iskren, zajedno ste rasli, sazrevali, zajedno školu učili; poverenje i vera su vam dobijali na visini i težini kako ste se sami izduživali i debljali. Ako ti se neka ženska svidi, drug, bez obzira što je i sam zainteresovan za nju, prepustiće ti prvenstvo ako si se prvi izjasnio; pozajmiće ti svoj najdraži duks, rajf za kosu, patike, konzolu za video igre, jedan krug na bicikli; pozajmiće ti novac i zaboraviti da ti ga je pozajmio, neće ga neprestano bockati nešto iznutra i podsećati ga da mu pozajmljeno nisi vratio, jer ćeš mu, zna on, kad tad vratiti, ako ne novcem, onda nekom vrednom stvari, čak vrednijom od pozajmice; ili uslugom. Drugu pričinjava zadovoljstvo što ti se u pravom trenutku našao, što se žrtvovao za tebe; ispunjava ga zadovoljstvom sama pomisao da ćeš zbog njegovog dara biti srećan.

Kad je prijatelj u pitanju, tu već mora postojati doza opreza. Prijatelj ti prestaje da bude prijatelj onog trenutka kad vam se interesi sukobe, bez obzira što vam je odnos dotada bio isti kao kod drugarstva. Čim se suparništvo, ljubomora jave, gotovo je sa drugovanjem. Bilo da je to zbog uspešnijeg poslovnog poteza nekog od vas, bilo što ste bacili oko na istu žensku, bilo što si nagrađen od šefa a on nije, bilo što je rekao nešto što te kosnulo (a od druga te ne bi kosnulo), bilo zato što mu žena kljucne nešto protiv tebe i usadi mu crv sumnje (ili tvoja u tebe, svejedno). Bilo šta u tebi ili njemu može da izazove zavist, nepoverenje, želju za nadmetanjem.

Drugarstvo, ono pravo, iskreno, jedino postoji dok smo klinci. Drug u odeljenju, komšija iz kuće do tvoje, iz tvog ili susednog ulaza, član bande tvoje ulice, zgrade, dečko ili cura sa kojom na velikom odmoru skačeš preko lastiha, igraš klikere, razmenjuješ samolepljive sličice, kolega sa folklora, sa hora, iz fudbalskog, karate ili teniskog kluba, planinarskog podmlatka… svako od njih će ti biti drug, iskren i odan dok ste klinci, dok vam je odnos bezazlen, dok vam je igra jedina okupacija, dok vas drugi hrani, odeva… Dok ne uđete u pubertet i postanete jedan drugom suparnici, jeleni koji se bodu rogovima oko prevlasti za dostup košutama… Možete i po ulasku u pubertet da budete drugovi, ali se drugarstvo osipa, sve je manje istinskih drugova, onih koji ni u čemu ne zavide jedan drugom, spremnih da se za druga posvađaju, žrtvuju, pa i pobiju. Kako godine idu, drugovi postaju prijatelji, iako ih i dalje zovemo drugovima (ali sve češće drugarima – jer drugar i prijatelj su sinonimi, različiti nazivi za isti pojam).

Kad ti je odnos sa drugom nepromenjen kao kad ste bili klinci, a u duši te počeo da nervira zbog nečega što mu ne želiš reći kako ga ne bi povredio, da li ste i dalje drugovi? Ako ti „skine“ žensku iako zna koliko si za nju zagrejan, da li ste i dalje drugovi? Možda i jeste, ali ako se jedva suzdržiš da mu ne razbiješ nos, ako ne uzvratiš, onda si zasigurno postao (ili već bio) pičkica u duši, a on loš čovek.

Svaki odnos između dvoje (koji nije ljubavni), drugarstvo je samo dotle dok je neisključivo, nesebično, odano, požrtvovano. Sve drugo, što podrazumeva makar i najblaži vid tolerancije, nije više drugarstvo već prijateljstvo. Sa drugom se znaš i da posvađaš, ali ste, kad prođe vrelina, kad para iz vas ispari, opet drugovi, opet delite čokoladu, iste patike, smejete se istim cakama, imate isti ukus za muziku, filmove, cure. Sa prijateljem kad se posvađaš, više niste prijatelji.

Mnogo više snage treba za prijateljstvo nego za drugarstvo. Čim moraš da se siliš da prijatelju zbog nečega gledaš kroz prste, pređeš preko nečega – to nikako ne može da je drugarstvo. Zato prijateljstva lako pucaju, a kad puknu ne sastavljaju se; postajete samo poznanici, kolege na poslu, komšije koje se pozdrave ili ne pozdrave kad prođu jedan pored drugog.

Prijateljstvo nalikuje ljubavnom odnosu, liči na brak. Jednom kad se ljubavni odnos poremeti, kad jedno od ljubavnika, ili bračnih drugova razočara zbog nečeg ili u nečemu onog drugog, kad ljubav preraste u netrpeljivost, kad je simbioza dalje neodrživa – pokidana veza se više ne sastavlja, ljubavni odnos prelazi (najčešće) u svoju suprotnost, kopaju se rovovi, puca iz teškog oružja, gruvaju haubice. Jednako je tako i sa prijateljstvom. Od prijatelja ne napravi ponovo prijatelja, sem neiskrenog. Dobiješ u većini slučajeva najljućeg neprijatelja, okorelog suparnika, nekog od koga moraš da se čuvaš da te iza ćoška ne sačeka njegova podmetnuta noga, ili batinaš koga je unajmio. Zato se prijateljstvo mora da neguje. Ne poklonima, naravno, nego iskrenim odnosom, otvorenošću koja ne ugrožava ni jednog ni drugog; naravno ograničenom, jer samo se lud poverava u svemu i do kraja nekome – upravo zbog one opasnosti koja može da nastupi ako ti prijatelj prestane da bude prijatelj, a u braku supružnik prestane da bude bračni drug. (Doduše, u braku se ne otvaramo do kraja iz drugog razloga – ako nekog toliko volimo da bi ga naše otvaranje moglo da povredi, na vreme se  treba ugristi za jezik. Međutim, pitanje je koliko je i najdublja ljubav iskrena ako voleći moramo da mislimo?)

Očigledno prijateljstvo je skopčano sa gutanjem. Nešto moraš da progutaš što ti zasmeta kod, ili od strane prijatelja. Takođe moraš i da „cinculiraš“, odmeravaš težinu svojih reči, rečenica, postupaka. Prijateljstvo mora da se neguje čak i time što mu sve ne otkrivaš, po cenu da si sebe opteretio grižom savesti. Drugarstva takve žrtve ne traži, jer je detinje čisto, iskreno i nije zavidno.

Srećni su oni koji su i u godinama nakon puberteta zadržali bar nekog druga iz detinjstva, ili su bili takve sreće da stvore nove. Kad životno doba krene da klizi silaznom putanjom, kad više ne strepimo za posao, kad više nemamo potrebe da se bodemo rogovima ili džilitamo kao napaljeni pastuvi, „kad ruke toliko onemoćaju da se sablja preko one stvari više ne da slomiti“, kad možemo da se ispičkaramo samo zbog izgubljene partije tablića, šaha, ili što neki politički kreten koga simpatišemo nije istovremeno simpatija i druga, već nam drug ceni i glasa za onu drugu političku nakazu i lažljivca… prilika je da se ponovo steknu drugovi; nemamo na čemu više jedan drugom da zavidimo, nemamo potrebe da se nadmećemo, dokazujemo, u jednakoj smo izvesnosti koja ispred nas ne pokazuje sutra, a iza nas svetli uspomenama.

 

Deljenje drugo

Neverovatno lako je sporečkati se bilo sa kime preko društvenih mreža. Ljudi su slobodniji kad ne gledaju u lice svog sagovornika. Komunicirajući porukama, čine to kao da sa druge strane nije živo ljudsko biće, sa svim osećanjima karakterističnim za ljudsko biće, biće živaca „lakih na obaraču“, istanjenih strahovima usađenim ko zna kroz koju muku, ili pogubljenih suptilnim dejstvom medija. Kad gledaš čoveka u lice čitaš mu mimiku, pokrete, čitaš mu iz očiju, svoje reči prilagođavaš situaciji, biraš ih, odmeravaš, meriš na kantar, mnoge i gutaš. Suzdržavanje u živoj komunikaciji je pravilo, ne izuzetak. Mnogo je lakše lajati kad te onaj sa druge strane ne vidi.

Komunikacija preko telefona, iako onoga sa kojim komuniciraš ne vidiš, ne razlikuje se mnogo od komunikacije sa sagovornikom sa kojim stojiš, šetaš ili sediš, sa kojim pričaš gledajući se u oči. Pričanje preko telefona je takođe uživo komunikacija. Jeste da se ne vidite očima, ali se „gledate“ ušima! Jednako paziš šta ćeš reći, osluškuješ intonaciju glasa sagovornika, način na koji ti se obraća, loviš mu poštapalice, uzdahe. Kroz intonaciju i prateće zvukove se čita između redova, kao kad gledaš film snimljen na jeziku koga dobro poznaješ i istovremeno čitaš titl: primećuješ sve gde je prevodilac omanuo ili namerno menjao dijalog.

Drugačije je to od onoga kad pričamo sami sa sobom ispred ogledala. Zapravo, mali broj nas priča sam sa sobom. Takvo pričanje je rezervisano za skrenute, one koji su se otkačili, kojima su popustili živci; kao i za glumce kad vežbaju ulogu. Dobro, de, svi smo mi u živim komunikacijama pomalo glumci, ali za razliku od pravih glumaca ne pričamo unapred naučeni tekst, već improvizujemo, prilagođavamo ga situaciji, oblikujemo, smišljamo na licu mesta. Glumci smo jedino u tome što svesno ili nesvesno krijemo prava ili bar duboka osećanja. Nekad to činimo iz pijeteta prema sagovorniku, nekad iz sopstvene koristi, skrivenog nauma, ili što nam je u srži da sebe uzdižemo, hvalimo, predstavljamo kakvi nismo, kakvi bismo želeli da smo u situaciji koju opisujemo sagovorniku, u koju se sa svom strašću Narcisa unosimo.

Potrebe da glumimo uglavnom nema kad se dopisujemo. Zato su pisma – ona negdanja, pisana rukom prijatelja ili prijateljice, prijatelju ili prijateljici – bila iskrenija od komunikacije uživo. Nije nam pri pisanju bilo potrebno da glumimo niti da se brzo sakrivamo, blefiramo, ili povlačimo kao što to činimo u živom razgovoru kad nas protivnik navuče na tanak led (ili se sami navučemo).

Komunikacija porukama preko „mreže“ nije komunikacija uživo, već komunikacija sa zadrškom. Niko te ne juri odmah da pošalješ odgovor. Niko i ne očekuje da ga odmah dobije. Možeš da se foliraš kako si bio u nekom poslu, drugo nešto radio pa si tek sad video poruku i na nju odgovaraš; za to vreme možeš natenane da sastaviš savršen odgovor, da mu ništa ne manjka, da iskazuje upravo tvoje najdublje, pa i najiskrenije misli; imaš dovoljno vremena da izglancaš rečenice i svoje misli u njima, sasvim dovoljno da ispraviš greške i sebe pre nego što klikneš na „šalji“; a i tad, ako ti sine da si nešto napisao što nije trebalo, nešto što te predstavlja onako kako nisi hteo, što te ruži, imaš koliko-toliko fore da obrišeš svoju poruku; naravno pošto se usput pomoliš bogu ako si vernik, ili položiš sve karte na nadu da ti sagovornik u međuvremenu nije poruku već otvorio i počeo da je čita; mada i tada možeš da se izvučeš, da se čudiš „kako to?“, da kažeš da se verovatno „nešto pokarabasilo“, reči pa i rečenice su ti se iz nekog razloga izmešale pa ispalo ono što nisi hteo da kažeš; na kraju krajeva sve možeš da svališ na aplikaciju preko koje komuniciraš (aplikacije za to i postoje, da se okrive).

Da, mnogo je više iskrenosti bilo u pismima dok su se pisala rukom i čekala danima (nekad i nedeljama), daleko više nego u porukama koje razmenjujemo preko „mreže“. Nema te osobe koja je iskrena preko „mreže“, ili bar iskrena do kraja. Čak ni mladi svojim seckanim porukama (od kojih matori lude). Pitanje je koliko su iskreni dok im palčevi onako lete po tastaturi mobilnog ko gladni bumbari. Ne malo šizimo supruga i ja kad dobijamo poruke od dece. Umesto da sastave celu misao, da je pročitaju pre klika, isprave šta im se ne sviđa, seckaju poruke u delove i šalju svaki rezanac posebno. Mada su i neki „stariji“ prijatelji tako počeli da čine – videli od dece. Odmah znamo da se to oni javljaju kad nam iz mobilnog stane da iskače učestano, u nepravilnim razmacima „cin, cin, cin“. Reklo bi se da ne promišljaju unapred svoje rečenice; seju ih kao nekad što su seljaci rukom sejali žito; rasipaju ih u neujednačenim količinama, onoliko gusto koliko zahvate šakom i onoliko ravnomerno koliko ruka ponovi istovetan potez prethodnom zamahu (a vetar u tom času ne dune i ne razveje im zrna tamo gde je već palo prethodno zrnevlje).

Mladi istresaju svoje iseckane rečenice jer su nervozni, bez strpljenja, istresaju ih kao mi što smo nekad, jednako nervozni, kvasili trotoar nadošlom vodom iz usta dok smo, poređani duž korzoa kao uspaljeni lambovi, „šacovali“ cure, koje su nam pred obalavljenim njuškama promicale zavrtelim zadnjicama, držeći se podruku. Ili su mladi postali savršenija bića nego što smo mi u njihovim godinama bili? Možda se sad i muški novih generacija rađaju sa sposobnošću paralelnog procesiranja kakvom se od nastanka čoveka žene rađaju? Ko zna šta još drugo rade dok kuckaju poruke? Zato im poruke deluju nedovršene, bez interpunkcije, često bez početka i kraja rečenice; liče na iščupanu misao pljusnutu na ekran, poput naše pljuvačke nekad, štrcnute na trotoar.

Ipak, brzina kojom pišu, učestalost kojom seckaju poruke, vodi jednom drugom zaključku: mladi su mnogo iskreniji u svojim porukama od nas koji ih ne šaljemo dok nismo potpuno zadovoljni onim što smo napisali. Ispada da smo samo mi iz srednjih generacija neiskreni u pisanju, za razliku od naših predaka koji su rukom pisali pisma i naše dece koja svoje misli neposredno sručuju u tastaturu!

 

Deljenje treće 

Konačno evo i sporečkavanja sa mojim prijateljem koje je izbilo čep na buretu brojanja do deset i izlilo ovo moje podugačko promišljanje o drugarstvu i prijateljstvu. Zapazili ste, nadam se, da sam se još na samom početku, u prvoj rečenici ogradio i prijatelja nazvao prijateljem? Razliku između prijateljstva i drugarstva objasnio sam u prvom delu rasprave.

Poruke koje razmenjujemo preko mreže obično su slike ili spotovi; cilj im je da nasmeju ili uplaše onog kome ih šaljemo. Uglavnom idu u krajnjost, ništa između, jer jedino ekstremi pobuđuju pažnju. Ako te ne zainteresuju iz prve, onda nisu ekstremi i neminovno se pitaš (ne shvataš) zašto ti je tako nešto uopšte poslato. U poruke tog tipa ne računam sličice bajne prirode, cvetiće, spotove sa životinjama ili najlepšom na svetu decom („vidi kakvo je, da ga pojedeš“); takve poruke i prilozi zaslužuju posebnu raspravu (uz obavezno učešće psihijatra ili bar kliničkog psihologa).

Tek, u jednoj poruci stiže mi od prijatelja slika nekog počivšeg, riđeg Azovca, koji je, onako ćelave (a gde nije ćelav brijane), velike, lubeničaste glave, izdaleka podsećao na tog mog prijatelja. Jeste da je bio prekrižen crvenim, kako na ruskim portalima označavaju naciste skinute sa spiska živih, ali je stajao u istoj nonšalant pozi, sa rukama u džepovima, koju najčešće zauzme moj prijatelj kad sa nekim razgovara a hoće da se pokaže veći nego što jeste; goleme, tamne naočare za sunce, mračili su mu pogled, a povijeni mustaši, dodatno požuteli od dimljenja duvana, savijali se oko uglova usana; da nisu žuti pomislio bi da ih nosi Meksikanac, plaćenik, kome je ledeni, ukrajinski vetar, brišući preko žitnih polja oduvao sombrero; „krasila ga je“ trockijevska, jareća bradica: pristajala mu je uz okruglo lice „ko kokoški sisa“, jer trockijevske bradice priliče ispijenim, tuberanskim facama, a ne nagojenim džakovima u koje se svašta trpa; sem što mu je na majci uvučenoj u pantalone stajao uštampan znak hitlerovske eses divizije, jakna, patike i pantalone sa srebrnom šnalom su mu bili gotovo istovetni sa odećom koju je nosio moj prijatelj kad smo se jesenas poslednji put videli. Šta drugo Srbin da uradi u tom slučaju, nego da se našali rečenicom: „Dobro si se kamuflirao sa brkovima, bradicom i sunčanim očalama – jedva sam te poznao!“ – računajući da će prijatelj, kao što je normalno, shvatiti to kao zajebanciju i jednako odgovoriti.

Srbima je sve inspiracija za zbijanje šale. Ne postoje momenti koji ih ne inspirišu – čak ni najteži. U najtežim kao da dobijaju posebnu inspiraciju, nešto ih iznutra bocne, podstakne na razvaljivanje od smeha. Tad prave najgorče i najbolje viceve. Čak i nad grobom u kome nekog sahranjuju, pa i dok pop pokojnika opevava i okolo smudi tamjanom, umeju da izbace vic; ne retko i da se nad otvorenim odrom pokojnika zapiju i doskočice u njegovu slavu zapevaju. Kad su nesreće, elementarne nepogode, kataklizme, vedrinom i smehom se ogrću kao neprobojnim plaštom. Plašt od smeha im na neki volšeban način spašava duh od potonuća, uzdiže ga, čeliči, pomaže da prebrode najteže situacije. Strahote prošlosti kroz koje su tokom istorije prolazili kao nijedan drugi narod, iživljavanje svakojakih zavojevača (i sopstvene vlastele), dovelo je vremenom do toga da im se genetska struktura promeni i učini ih prkosnijima i otpornijima od drugih manje istočnih i manje drevnih naroda. Otkriće tu haploidnu grupu uskoro, uveren sam. Pokazaće se da je zezanje na sopstveni račun upravo najbitniji deo te genetske izmene. Drugi narodi i druge civilizacije teško tako nešto mogu da razumeju. Čak ni moj prijatelj, kao što će se videti, nije razumeo, čim je mogla da ga pogodi ovakva rečenica koja nijednog Srbina ne bi odvela u krivo zaključivanje jer bi je shvatio kao šalu i spremno na nju uzvratio kontra šalom. Ali, šta ćeš, priroda je nepredvidiva. Dešava se da i genetska mutacija dobije mutaciju. Izrodi svuda postoje, pa i među našim prijateljima. Saglasno onom što sam istrabunjao u prvom delu ove rasprave, nema mi druge nego da progutam knedlu i pravim se da me prijatelj nije svojim istrčavanjem šutnuo u cevanicu, ako ne želim da se otprijateljim sa njim, a ne želim.

Umesto kontra šale, sručio mi je salvu ljutnje kao odgovor. Kakvi salvu! Bujicu podivljalog potoka koji valja blato sa planine. „Meni to nije nimalo smešno!“, bila je prva rečenica koju je svojim potokom izvaljao. A onda su se sručile druge da objasne prvu. Blata koliko hoćeš. Samo je još falilo perje, onako uvaljanom od blata, po meni da polepi.

Potpuno si, prijatelju moj, otišao u e-fe! Kao da nisi među nama rođen, kao da si izrod. Koliko puta si se i sam zezao na tuđi račun, pravio šale. Po tuđoj zadnjici ne boli. Dobro, dobro, vodio si računa da ne preteraš. Pa zar se posle toliko godina od kad gazimo isti asfalt nisi srodio sa činjenicom da se mi, urođenici sa ovih prostora, sprdamo sa svim i svačim, i da nam, valjda zato što smo urođenici, ništa nije sveto? Gde nestaše oni mangupi čije si mi šale prepričavao, za koje si se hvalio da si se u detinjstvu sa njima družio, a kasnije, kao odrastao, prijateljevao? Ispariše iz tvog sećanja i oni i duh mangupa koji su u tebi ostavili (ako su ga zaista ostavili). Pričali smo viceve jedni o drugima i o Titu kad se najmanje smelo, zar se ne sećaš? Nije tvoja mesna zajednica bila drugačija od moje. U našoj smo pričali viceve o logorašima u Aušvicu i Hitleru koji ih obilazi, iako nije bilo skoro nijedne porodice najbližih prijatelja i članova najuže familije mojih roditelja a da bar neko iz njih nije bio u Aušvicu, u kojem drugom nacističkom logoru, ili bar u zarobljeništvu u Nemačkoj, Norveškoj... Jedino se moja majka gnušala takvih viceva, ali je ona po prirodi bila krutih stavova, držala se principa i po cenu sopstvene sreće; takvo njeno ponašanje me i dan danas pogađa, kao što me pogađa i tvoje kad me ovakvim potočnim muljem pljusneš. Niko nije srećan ko se ne smeje, a najmanje je srećan onaj ko ne ume da se šali na svoj račun. Hvala svevišnjem tvorcu moje psihe, ja sam takvih nazora operisan; nikada se ne mogu pomiriti sa zabidženošću, posebno ne onom koja nema osnova, koja bez razloga i zle namere raspali munjom prijatelja. Mogu da te razumem ali ti nikada neću za tako nešto napisati opravdanje. Širina je potrebna da bi se drugi razumeli, mnogo velika širina; još veća da u šalama ne vidiš zlu nameru.

Na žalost, moj se prijatelj na tom prvom blatnom izlivu ne zaustavi. Uzvraćaj koji mu poslah još ga više pogodi. „Slušaj!“, dreknuo je. „I ja se zajebavam maksimalno, ali imam crvene linije! Porediti me sa fašistom, malo je mnogo. I moji rođaci su bili u Aušvicu, i to ne bilo koji: najbliži! Pitaj me koliko se njih vratilo! Ne ljutim se na tebe, samo ti skrećem pažnju!“

Ej! Skreće mi pažnju! Pa time kao da si mi prst zabio u oko! Otkazaše mi prijateljske kočnice: morao sam ko Kremenko nogama da kočim da me nizbrdica ne bi ponela i odnela sasvim. Zaboravi na to skretanje pažnje, zaurlah sad ja (u sebi; nisam stavio uzvičnik). Nemam nameru da mi život bude napeta struna i neprestana strepnja da li će nekome njen zuj da zasmeta. Ako ti živiš sa avetima u sebi i izviruješ iza svakog ćoška strepeći napad na svoju personu i njene avete, ne usađuj te strahove, gorčinu i okorelosti meni. Ja te primam kakav jesi, primi i ti drugog, srećniji ćeš daleko biti. Svi mi imamo svoje mane i dobre osobine, ali je najveća nesreća naturati ih drugome, terati svet da ti se prilagođava, umesto da se opustiš. Nikako ti ne želim da živiš u grču, zato i ne shvatam zašto ti to meni želiš?

Istrugah đonove kočeći, a moj prijatelj nogama još dodatno pogura svoja kamena kola. Ovde nije stvar grča već lepog vaspitanja, napisa mi i osta živ. Pre nego što šaljem nešto, razmislim da li ću nekoga time povrediti, veli. Svako drugo ponašanje je bahaćenje seljačine koji gleda samo sebe i smatra da je opušten. Udarac ispod pazuha.

Na silu zaustavih Kremenkova bolid i izađoh da se izduvam (pošto se slegla prašina od kočenja). Tvoj je problem, odgovorih mu, ako si operisan od humora, a time i od iskrenih osećanja, ne moj. Jebeš ti takvo druženje ako sagovorniku treba da titraš jajca i paziš da ga slučajno jače za njih ne stegneš. Drugari su oni koji se nikada na svog prijatelja ne uvrede, ma šta ovaj rekao; znaju da ih drugar ne bi povredio jer nema mutnog u njemu. Uvrede se samo oni kojima misao ne svetli, a i savest im je upitna. Duboko razmisli o ovome što sam ti napisao. Ili nemoj uopšte. Ne treba da mi se izviniš ako shvatiš poentu moje poruku, jer drugar se ne izvinjava drugaru – ovaj to razume bez izvinjenja.

Sad je bio red na prijatelja da prikoči svoj pretpotopsko vozilo, ali je to uradio tako da me je u kočenju polio benzinom. Srećom pa u Kremenkovo doba šibica još nije bila izmišljena (mada nije ni benzin). Rekao sam da se ne ljutim – dovoljno te poznajem, veli prijatelj; sa zadovoljstvom je izlio još jednu kantu benzina po meni i gleda u nebo hoće li da sevne. Ali, kad si već u fazonu, ispričaj mi neki vic o klanju u Jasenovcu, ili o streljanju đaka u Kragujevcu. Humor nema granice, a?

Matira me načisto. Ko klinac kad popije šalu na svoj račun i ljut na sebe ne zna šta da odgovori, zavrnuh rukave da se bijem; rastršavih i kosu da izgledam strašnije. Šta je? Ponestalo ti materijala za „Šarli Ebdo“ pa se hvataš za onu stvar? – uzvratih mu otrovno. Moj prijatelj ostade na visini, na daleko većoj nego ja sa ovakvim svojim „umnom“ dosetkom. Kao da mi nudi partiju revanša, reče samo jednu rečenicu: „Surdo fabulam narras – gluvom pričaš priču“. E, Horacije, Horacije, zar i ti, sine Brute! Brže bolje se zavukoh u svoj kameni auto i dadoh nogama gas da ga stignem. To ja upravo tebi htedoh da napišem, odgovorih mu kad postigoh brzinu. Njegoš je pisao: „Zaludu oči onima koji vide, a zaludu vide“ (malo sam izmenio Njegoševe reči kako me ne bi opet polio crvenom bojom svoje žalosne crte). Isto ovo Njegoševo za slepe važi i za gluve kod ušiju koje im čuju pročitane reči, alʼ zaluda čuju. Ne samo da je gluva osoba, nego se još zavukla u gluvu sobu. Nije gluva samo ona soba koja upija zvuke pa ih ne čuješ, već je gluva i ona u kojoj odbijaš da ih čuješ.

Nije mi odgovorio. Da li je shvatio, ne znam. Posle smo razmenjivali druge poruke oko kojih se nismo sporečkavali. Od tog našeg šiljokuranskog naskakanja, više se nisam pazio da li mu titram ili ne titram. A nije ni on. Kod razumnih osoba sukob se (nekad) rešava razumevanjem. Ili te sukob toliko iscrpi da više prestaneš da osećaš udarce; otupiš.

Tako to biva kad ne daš na se, a ne želiš da poniziš prijatelja, staviš ga poda se i zgaziš kao muvu. Ili ne dozvoljavaš sebi da njime opoganiš pod i svoje cipele. S druge strane, kad ti je stalo do prijateljstva, a desi ti se da si zgazio muvu, uzmi krpu, obriši fleke pa lepkom zalepi muvi otkinute noge i rupu na trbuhu u koju si vratio ispala creva. To ne ide ako si gadljiv. Da smo bili drugovi a ne drugari, prijatelji, ne bi nam se ni desilo da vozimo kamena auta i kočimo petama, ili da uz vrisak skačemo na najbližu stolicu podignute suknje kao mlada kad ugleda miša. Veličina drugarstva leži u neprimećivanju miša. Gricne on i u drugarstvu, ali gricne samo rubove venčanice koja vas spaja. U rupičastom vezu na porubima venčanice drugarstva pa i pravog prijateljstva, rupa od grica se ne primećuje.

KRAЈ

© Branimir Perić

 

 

 Kažnjavanje zbog bahate vožnje

 

Jaoviću, izvini što ti tek sad odgovaram. Počeo sam da ti pišem odgovor odmah pošto si mi onom odvalom uzvratio na spot koji sam ti poslao, ali su me preče stvari omele da pisanje završim. To je ipak na dobro ispalo, jer ti evo mog potpunijeg odgovora.

Poneo si se, brate Jaoviću, kao mlada kojoj nisu rekli da će biti krvi i da će je boleti, a ispustila je časove seksualnog vaspitanja u školi kad se upravo o tome pričalo, zbog razloga važnijeg: da sa drugaricama prisustvuje koncertu one „vriske dupetarije“, kako je nazva skečista Mićko, za kojom bubuljičarke provrištaše, pa je sad ljuta na svakog ko prođe sokakom i pogled upre prema njenom prozoru, uverena da cela čaršija zna za njenu sramotu, ne sramotu što je ono bolelo, ne ni sramotu ako se čaršav dobro ne opere pa fleka stane da doziva poglede kad ga bude prostrla da se suši, nego sramotu same pred sobom što je ispala takva glupača, takva neznalica da ju je neznanje o predmetnoj stvari moglo da dovede do zatečenosti, navale krvi, kao tebe što je dovela tvoja, bez razloga skočila misao, kao golmana lopta-frljoka puknuta mimo gola, ali se njemu, u svoj njegovoj golmanskoj napetosti, od koje mu se rukavice u trenu navlažiše i oči izbečiše, učinilo da mu u raklje leti, da je baš njemu namenjena, i primora ga da napravi lastu (za svaki slučaj), salto mortale bolje reći, umalo stativu što ne slomi, vrat ne skrši, da bi se posle, kad se pridigne i otrese prašinu, čudio što mu se odozgo sa tribina „tifozi“ smeju, kasno shvatajući da nikakva lopta prema golu nije letela, već mu se to, kakve li bruke, senka nad stadionom nisko preletele čavke učinila okrugla i namerna da mu se u mrežu zabije.

Kakvu si ti samo paranoju svom aparatu za zaključivanju nametnuo, Jaoviću? Pa ti, Jaoviću, u svemu vidiš atak na sopstvene slutnje! Gde ode onaj Jaović koga sam znao i tolike godine sa njim drugovao? Tvoje je pravo da izvodiš zaključke kakve hoćeš shodno vlastitom poimanju stvarnosti. Ja ti tu ne mogu pomoći.

Spot koji sam ti bio poslao nema veze sa mojim mišljenjem o tvom svetu – očigledno je iluzorno da te u suprotno ubeđujem, „jer ti znaš“ – ali je zato tvoja reakcija pokazala do kog stepena si stigao sa paranojom koja ti krivi misao. U svemu si počeo, Jaoviću, da vidiš ono što ti uobrazilja nameće, ne obrazovanje. Šteta za tvorca onako briljantnih rečenica, šteta za visprenog razmišljača kome još uvek zna da umakne bistra, nadahnuta misao, uprkos sve dubljem potonuću u dubioze što te vuku nadole i sve dalje od rezona spoznaje i mudrosti zaključivanja. Gde iscure onaj Jaović koji se oslanjao isključivo na dokazane naučne činjenice za koje se nekada školovao?

Znaš, među svojim prijateljima na društvenim mrežama („Vajber“, „FB Mesindžer“, „Vocap“, „VK“, „Instagram“ i druge) imam puno prijatelja visokih intelektualaca, akademske građane, bivše i sadašnje direktore, inženjere, lekare, i fakultetski obrazovane ljude raznih profila, i tehničkih, i netehničkih, i umetničkih. Prosledio sam im u isto vreme ovaj spot sa „Vajbera“ kad i tebi (spot sa kažnjavanjem bahatog vozača od strane latinske policije). Oni koji su ga primili na „Vajberu“, dobili su uz spot i propratni tekst (razjašnjenje), oni na drugim društvenim mrežama ostali su toga uskraćeni jer, očigledno, Vajber ne prosleđuje drugim mrežama tekst koji stoji uz sliku i film i objašnjava ih.

Ono što me zabrinjava nije tvoje istrčavanje, nego to što su oni, kojima sam spot poslao (a dobili su ga, jednako kao ti bez propratnog teksta), svi reagovali humorom i humornim smajlom (ili bez smajla), pa je čak tako reagovao i moj prijatelj iz Hrvatske (i on ga je dobio bez teksta), iako su Hrvati poslovično oprezni sa svime što dobiju iz Srbije. Od svih njih jedini si ti reagovao kako si reagovao!

Da sam na tvom mestu, posle ovakvog saznanja, ozbiljno bih se zabrinuo za svoju izopštenost iz sveta. Ali izopštenost tebi očigledno prija. Bio sam u krivu misleći da smo mnogo sličniji nego što nismo. Za razliku od tebe, mene bilo koji oblik izopštenost povređuje. Ne mogu bez ljudi iako sam kao ti soler, samostalac. Potrebni su mi ljudi da se ogledam, proveravam, otkrivam. Međutim, kad me neko ocrni, kad mi bez razloga prikači nešto što nema veze (ni dodira ni pomisli) sa onim što sam rekao, što sam nameravao, hteo, sa onim što sam ja, dođe mi muka: sam bih iz sebe iskočio. Danima posle ne mogu iz podgrudi da izbacim taj otrov koji mi je, ni krivom ni dužnom, ubrizgivač ubrizgao. Sve to nije dovoljan razlog da ubrizgivača kvalifikujem epitetima, mada ih zaslužuje (i to ne jedan!). Iz istog razloga ni tebi ne udeljujem epitete, samo se osećam duboko razočaranim, izdanim bolje reći, jer tako kako je uradio Jaović-ubrizgivač, ne rade oni koji veruju u dobrotu, pravdu, koji veruju u čoveka samoga, kako sebe deklarišeš.

Lepo je govorio Hese da bog nije ni dobar ni zao, već je bog i dobra i zla (parafraziram njegovo shvatanje boga, koga je, kao takvog, u svom „Demijanu“, zvao Abraksas, bog dobra i zla, pozajmljujući tu ideju od gnostika, ili čak Pitagorejaca). Da, u tome je tvoj problem, što si jednosmeran pa ti ta jednosmernost usmerava percepciju, tera te da gledaš samo onamo kamo ona vodi. Ništa na ovome svetu nije crno, Jaoviću, a nije ni belo. Belo je poprskano crnim kao sunce što je flekama, a crno je ulepšano golubijim izmetom. Između je stvarni svet, levo i desno od jednosmernosti, račva se u bezbroj rukavac, nastanjuje životom koji buja. Mlađ je ribe koja se ne da uhvatiti u mrežu da bi, posoljena prema ukusu hvatača, bila ispržena u njegovoj tavi. Saznanje o ribi ne nalazi onaj ko je pojede, nego onaj ko uočava njena belasanja u vodi. Ako ti se voda zamuti, ne bistri je. Bistreći je, samo je još više zamućuješ. A ti si tome sklon, iako za sebe tvrdiš da si samo posmatrač koji razmišlja. Da si sačekao da se voda, usklobučana napadom tvoje jednosmernosti, sama u tvojoj glavi izbistri, da si iole bio strpljiv, došao bi do istog stepena spoznaje kao i svi ostali koji su spot primili bez potrebe da se na pošiljaoca izbljuju i okrive ga da je time, što im je „takvu ogavnost“ poslao, ciljano hteo da ih povredi, da ih unizi, da im imputira da zaslužuje ništa manje udaraca po turu od drumskog nasilnika koga je u latinoameričkoj zemlji policija na spotu zbog nasilne vožnje isprepucala. Svojim takvim burnim reagovanjem samo si pokazao da ni sam sa sobom nisi načisto u vezi sopstvenog pisanja koje objavljuješ i uporno ga poturaš prijateljima na mreži i prisiljavaš ih da čitaju kako ti se ne bi zamerili. Grize te savest, šta ako je tvoje pisanje zaista takvo atakovanje na svest ljudi, šta ako je jednako nasilna vožnja po njihovim mozgovima kao što je vožnja šleperdžije iz spota bila nasilna kad je policija morala da ga zaustavi; štaviše, ne zaslužuje li zbog toga i tvoja zadnjica jednako modar tretman kako ga je zaslužila i šleperdžijina donja polovina, gola, bez pantalona. Ne, ja nisam digao pendrek na tebe, i ne šaram te njime po debelom mesu, a da li se ovakvim izlivom nekontrolisanosti, kakav si meni sasuo, sam kažnjavaš i sam sebe njime modriš, to sam proceni. Moja voda je bistra.

KRAJ

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim i celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu odakle je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.