Kad svane dan – i film i muzika

Kako su odjeknuli u meni film Gorana Paskaljevića i muzika Vlatka Stefanovskog u njemu

 

Sinoć sam gledao na TV-u Paskaljevićev film iz 2012. godine „Kad svane dan“. Zapravo poslednju njegovu trećinu (kasno sam uključio televizor). Ceo sam film posle morao da potražim na Jutjubu i odgledam deo koji nisam video.

Novo je veče a mene osećanja još uvek tresu. Koliko je to veliko delo i zašto je veliko, rekli su drugi, pozvaniji od mene kad su mu davali pozitivne kritike i delili mu nagrade. Neću o tome. Govoriću samo o svojim osećanjima, o onome što me je izmestilo, a izmestili su me muzika i ljudska ignorancija (ili na srpskom: potiskivanje, namerni zaborav, nipodaštavanje, nebriga, i to sve u jednom).

Ljudska ignorancija je bila i jedna od poruka filma. Sećanje na koncentracioni logor u šta su Nacisti pretvorili beogradsko „Staro sajmište“ 1941. i 1942. godine, poligon za vežbanje masovnog ubijanja ljudi izduvnim gasovima u „dušegupkama“, tone u zaborav, briše se iz srpskog kolektivnog pamćenja, malo namerno, a malo zbog urođene sklonosti srpskog čoveka ka potiskivanju crnog, sklonosti ka dečjem zaboravu, „pilećem pamćenju“ za ružne stvari. Neki od vajnih političara tek osvojene vlasti lupali su se u grudi i ne pitani davali obećanje da će preurediti „Staro sajmište“, pretvoriti ga u muzej holokausta, srpski „Jad Vašem“. Kad god neko od izraelskih zvaničnika, ili, kao u julu 2015. iz „Simon Vizentala“ dođe u Srbiju, ili poseti zvaničnike na vlasti, opet se malo predstavnici vlasti izlupaju po grudima, čak i formiraju komisiju koja će navodno obećanje da sprovede, isture nekog da par dana deklamuje obećanje i… na tome se sve završi. Do nove prilike za busanje u grudi. Ignorantni prema svemu osim sopstvene koristi, barem na taj način su mogli da vrate naklonost „belog sveta“ prema Srbiji i srpskom narodu. Umesto toga doveli su svoj narod dotle da se i ono malo sećanja na to ubogo, jedno od mnogih stratišta za Srbe, Jevreje i Cigane, izbriše iz sećanja življa ove zemlje. Kome je do sećanja i pravljenja muzeja kad se nema hleba da jede.

Hvala televiziji Srbije, što se bar ona setila ovog izuzetnog filma uoči Hanuke, praznika naroda izraelskog, jednog od mnogih praznika kojima Jevreji žele da sačuvaju svoje kolektivno pamćenje, za razliku od Srba koji su sve važne datume iz svoje stradalničke, pa i slavne istorije zaboravili, ili ih polako zaboravljaju. Srbi i Jevreji, sličniji su po svom višemilenijumskom stradalništvu od bilo koja dva druga naroda. Jedino se razlikuju u zaboravu. Jevreji nemaju „pileće pamćenje“. Zato toliko dugo i traju. A Srbi?

Nije samo veličanstvena režija Goranovog filma, veličanstvena je i muzika u njemu. Ona je sama film, govori možda i više nego film. Veliki Vlatko Stefanovski u nikad boljem izdanju, nikad bolje inspiracije. Evo, još i sad se ježim, još i sada cvile u meni ciganska ćemana dok gude očaj, tugu, jad svih generacija ubijanih, poniženih, a ponosnih. Treba čuti taj jauk, treba ga s vremena na vreme propustiti kroz dušu, ne zbog saosećanja, nego zbog pročišćenja, zbog opomene. Ljudska patnja je vanvremena i ne boli samo onog ko je proživljava, boli svakog ko ima dušu. A ćemana sviraju, cvile očaj, cvile beznađe, cvile molbu da se dno čovečje nečovečnosti nikad više ne ponovi. Lepo čujem krike ljudske, one koje su puštali osuđeni da ih nema, u sebi, jer dostojanstven narod dostojanstveno umire, gušen, razapinjan, streljan, spaljivan ili vešan, svejedno. Nije sve u veri. Da li se predati ili se boriti iako znaš da ti nema spasa? Srbi su uvek bili za borbu. Na tome su se i podelili sinovi Izrailja. Dok nisu oni koji su izabrali borbu vratili svom narod domovinu. Boriti se u svakom slučaju. Ali ne gaziti ljudsko dostojanstvo. Samilosni i na gubilištu i u pobedi. Ljudi.

A onda, u završnom činu, jauk ćemana preuzima orkestar. Bože, kakva je to tek nebeska muzika! Iz Pakla uzdiže te u Raj i biva ti posve jasno zašto Jevreji kad im je najteže pevaju, zašto igraju, zašto se prepuštaju muzici umesto da nariču. Veličanstvena muzika, vanvremena. Muzika lek. To je odgovor. Kadiš. Hvala ti Vlatko na daru koji si nam udelio. Verujem da će ti i naša sabraća u stradalništvu biti zahvalna i da će te slaviti najmanje jednako kao ja. Kadiš za upokojene prijatelja naših, iako neki među nama odbijaju da ih smatramo prijateljima već se klanjaju nekima drugim. Kadiš svima našima kojih više nema među živima. Svi smo mi jedna duša u mnogim telima, kako rekoše jevrejski sveti spisi. Nismo mi kao roditelji ti koji gradimo sutra za našu decu, mi im samo utiremo put, na njima je kako će graditi svoj svet i završavati, oplemenjivati ono što mi nismo stigli da dovršimo. Naši roditelji su i nama, njihovoj deci, utrli put da budemo dobri ljudi. Na nama kao deci naših roditelja je da damo svetlost našim roditeljima, pravo da se uzdignu u sećanju na još viši nivo, tako što ćemo produbljivati delo koje su započeli, tako što ćemo svojoj deci ostavljati u nasleđe da budu dobri ljudi. Kadiš koji je istovremeno i tuga i svetlost. Kadiš mrtvima za one žive. Kadiš i za nas same ako dozvolimo zlu da nas ophrva, da se ponovi, ako ćutimo i dozvolimo da nema toga ko će za nas uvećati svetlo. Ne dozvolimo tami da nadjača. Svetlosti je toliko oko nas. Beline saznanja, blistavosti stvaranja, plemenitosti. Ne dozvolimo da nam roditelje proguta tama, da su uzalud živeli. To je njihov amanet u nama. I naš za nas u našoj deci. Ne nastavljamo se mi kroz našu decu, nego ona uzdižu nas. Svetlost zauvek i uvek. Amin.

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Ovaj osvrt na film Gorana Paskaljevića "Kad svane dan" i muziku Vlatka Stefanovskog u njemu objavljen je u časopisu "Srđanov vijenac" br. 11, književnom godišnjaku za 2024. Časopis zajedno izdaju JU Centar za kulturu Šamac i KPD Vaso Pelagić Pelagićevo. Ovaj broj je promovisan 11. jula 2025. u galeriji Centra za kulturu Šamac.

Nana-Meva

 

Ilustrovao Branimir Perić

 

Nana-Meva

Kako stvari nenadano nestaju iz života. Ne ostavljaju za sobom ni najmanju senku. Sećanje na ljude bledi, likovi se gube, vetar vremena ih razvejava, a kad ih se ipak setimo, zaboli što to više nisu jasne slike. 

Nana-Meva! Draga starica koja je mom ocu bila kao majka. Nije od nje ništa ostalo. Možda jedino kosti duboko pod zemljom.

Kuće jedva da joj se sećam. Kroz maglu vidim kujnu sa zemljanim podom. Na sredini je stajao veliki sto.

Kod nje je stanovala neka devojka sa sela. Išla je u učiteljsku školu. Bila je sa mnom dobar prijatelj, onako kako se odrasli prave da su sa mališanom. Verovatno sam joj bio dosadan onako ljubopitljiv i znatiželjan, ali to nije pokazivala. Često me je preslišavala skraćenicama kao OUN, KPJ, AFŽ (ili je to možda za školu vežbala).

Da volim nana-Mevu naučio me otac, jer je i on voleo, iako je prema njemu bila stroga. Nije ga tukla ali se nje jednako bojao kao da jeste, još od dana kad je sa dvanaest godina došao u njihovu kuću da šegrtuje. Brinula se o njemu i štitila ga kao narogušena kvočka koja raširenim krilima brani pile od okoline.

Kad god bih došao u tu plesnjivu kuću, čekala me je toplina i nežnost bake čije je pile napustilo gnezdo. Prijatno mi je bilo kod nje, osećao sam se domaće. Nije mi bilo gadno da se poslužim slatkom, da jedem kiflice koje spremi. Deca se gade od starih baba. Ja nisam bio takvo dete, bio sam pile nana-Mevinog pileta.

Tu su bili i škripavi zvuci violine buduće učiteljice. Na njoj sam samouvereno izvlačio „zadivljujuće“ tonove. Kako li su samo nana-Meva i „učiteljica“ mogle da me slušaju, ne znam? Voleo bih ponovo da uzmem u ruke tu violinu. Sluh ne može da se popravi, ali za osećaj držanja violine u rukama sluh nije potreban. Kao Branko Ćopić kad je na televiziji pokazivao kako je u školi svirao violinu, pritiskao bih jednu žicu, a gudalo vukao po drugoj i bio srećan. Baš sam se raspilavio.

Nana-Meva. Ne mogu punog lika da joj se setim, slika mi beži. Ono što vidim ne znam da li je stvarno, ili je rupe popunilo sećanje koje ne priznaje da se ne seća. Doterana dama, sedokosa, nakarminisana, napuderisana, otmene rukavice, damska crna fes-kapica na glavi sa mrežicom ispred očiju. Oko podlaktice visi crna starinska tašnica. Od kad joj je brat podlegao batinama u zatvoru, crninu nije skidala.

Išla je odsečnim, skoro mladalačkim korakom, kao da nekamo žuri. Kad sam malo porastao i već ređe kod nje odlazio, sretao sam je ispred bašte danas srušenog hotela „Pariz“. Raširene ruke radosno bi me zagrlile. Poljubila bi me obavezno. Nisam voleo da me odrasli ljube, ali sam dečački trpeo zbog onog što sledi. Crna tašna se otvara, skoro svele ruke brčkaju po njoj. „Neka para“ koju mi pruži obično je bila tri puta veći iznos nego što mi drugi daju. Dobra nana-Meva!

Nije plakala (iako su joj suze išle), nije grcala (iako bi ridala od tuge), dok mi je pokazivala po ko zna koji put sobu majstor-Luke, njenog „brace“, rodoljuba, mučenika, koga u zatvoru do smrti prebiše. Pokazivala je njegovo brojno ordenje i lente časti, pohvalnice, zahvalnice, obućarsko majstorsko pismo, diplome i nagrade, krevet na kome je spavao, starinski ormar još uvek pun njegovih odela. Pokazivala mi je i ogledalo sa unutrašnje strane krila. U njemu bi se „braca“, pre nego što krene u grad ogledao. Dugo potom stojimo nana-Meva i ja ispred otvorenog ormana i ćutimo. Mračno je u sobi. Tamninu stvaraju debele zavese navučene preko malih prozora. Nana-Meva čeka da se „braca“ još jednom ogledne. Zatvara ormar tek kad on sa gornje police uzme šešir.

Nana-Meva! Gorda starica koje više nema. Koliko samo takvih dragih bića više nema! Nos habebit humus.

KRAJ

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.