Umetnost
apstrakte
Juče nastupih na međunarodnom susretu pisaca „Sinđelićeve čegarske
vatre“ i pročitah dve svoje pesme. Jedna je bila „Smeh“, objavljena u
zajedničkom zborniku učesnika. Povod što je napisah objasnih pre čitanja
publici.
Nikada nisam voleo apstraktnu umetnost, posebno ne slikarstvo.
Priznajem, glup sam, nisam u trendu. Nikada nisam ni bio. Ta moda da se svašta
proglašava umetnošću krenula je, ima tome već sto godina. Jedan od tadašnjih
„molera“, Kandinski, videći da će ostati gladan ako nastavi da slika slike koje
niko ne kupuje, a da se pomodna raja pali na svakojake „umetničke“ gluposti,
razočaran, nađe na jednoj livadi kravu koja preživa, razape joj štafelaj sa
platnom ispod dupeta, a njen rep umoči u farbu. Sledećih pola sata, žvakala
krava progutanu travu, premetala je iz buraga u kapulju, mlatila usput repom
braneći se od mušica, a Kandinski joj u mlaćenju pripomagao: umakao joj rep čas
u jednu čas u drugu boju… Tako nastade prva apstraktna slika. Za njom i druga.
Lova Kandinskom poče da kaplje brže nego što je uspevao platna na štafelaju da
menja – ni boja nije stizala da se osuši. Kad videše drugi „moleri“ kako
Kandinskom ide, stadoše i oni da umaču u boje repove marvi. Ljudi u
oduševljenju tepaju ovoj umetnosti, nazivaju je apstraktizam, tahizam,
nadrealizam, kubizam… plaćaju milione da takve slike imaju... a meni, seljaku
mirišu na kravlju balegu!
Naravno, nije bilo ovako, nije Kandinski koristio muhotepalo da slika,
ali bi efekat bio isti i da jeste – raja bi jednako poblesavila i jednako
blesavila i balavila na njegove slike i slike drugih, još poznatijih slikara (i
ne samo slikara), a cene slika i karte za performanse njihove stajske umetnosti
bi rasle u nebo (kao što i dalje rastu). Munk je puki realista za repomlate.
Pitaš li apstraktnog (a i svakog) slikara šta mu predstavlja slika koju
gledaš, ili će se uvrediti ili će ti prepotentno reći: „Na posmatraču je sam da
otkrije!“ On ili kustoskinja (ženturačenje reči isti koren vuče kao
oduševljavanje Pikasovim kubizmom) najčešće će ti dati savet da se usredsrediš
na sliku (to jest zabuljiš u nju), i tako da stojiš sve dok u tebi (u tvojoj
podsvesti) slika ne pronađe svoj (izvitopereni) odraz. Ili te ne zabole noge.
Nije pojam apstraktnog vezan samo za slikarstvo. Za sva vremena sam
upamtio onaj dvočas srpskog jezika u trećem razredu gimnazije kad nas je
profesor dva puna časa maltretirao sa „Sumatrom“ Crnjanskog – još me uvek
podilaze žmarci. Zamisli, napišeš pesmu, a onda te nateraju da napišeš
objašnjenje šta ti koji stih znači i na šta se pojedine reči koje si u njih
uguravao odnose, jer bez toga nikome ništa ne bi bilo jasno! Na jednom smo času
morali prvo da studiramo „Sumatrino“ objašnjenje (pisao i njega Crnjanski), da
ga tumačimo (i upamtimo da se apstraktna poezija zove još i „avangardna“ – ne
znam samo kojoj je to umetnosti prethodnica – smaku sveta verovatno), a onda na
drugom da čitamo stih po stih „Sumatre“, da svršavamo nad njim upoređujući ga
sa objašnjenjem Crnjanskog i da pritom pronalazimo refleksije pesme u sebi.
Malo je bilo profesoru taj dvočas – umalo ne nastavismo i za vreme
odmora L.
Zamislite, Crnjanski je svoju „Sumatru“ i njeno obrazloženje napisao
skoro u isto vreme kad je i Kandinski svoju prvu sliku omalao kravorepom – pre
sto godina! Ima i gore od toga. Već više od sto godina kako đake maltretiraju
sa tumačenjem stihova avangardnih pesnika („Sumatra“ je obavezna), pišu se o
„Sumatri“ i dalje doktorske disertacije, kritike, obeležavaju joj godišnjicu…
da bog sačuva! A sliku „Gole Maje“ u školi nam i ne pomenuše. Dobro, dobro,
Maja je starija sto i kusur godina od „Sumatre“. A i gola je, nema šta da se
objašnjava – što je na slici to i vidiš.
Je li tako? E da vidite da umem i ja da napišem apstraktnu pesmu! Tako
se rodio moj „Smeh“. Iz protesta. Doduše, odmah podbacih: nazvah pesmu onim o
čemu u njoj govorim. Barem tu da ne zavlačim čitaoce da moraju i za moj naslov
da traže tumačenje i češkaju glavu šta je pisac hteo da kaže kao sa naslovom
„Sumatra“, koji nema nikakve (direktne) veze sa onim što je Crnjanski pesmom
opevavao.
Inače, kad sam „Smeh“ napisao imao sam isto godina koliko i mlada
pesnikinja Aleksandra koja me je snimala kamerom dok sam juče u Nišu, na
susretu pisaca“, recitovao „Smeh“. Iz njenog filma je ona sekvenca (reel)
koju sam pustio da se vrti preko Fejsbuka i Instagrama. Ali da ne bi bilo da mi
zvižde ili da me bledo gledaju, pre čitanja dadoh publici obrazloženje svoje
„Sumatre“. (Da me pogrešno ne tumačite – ne poredim se ja to sa Crnjanskim.
Daleko sam od njega. Umem da pišem i razumljive pesme J iako sam pre
svega prozni pisac. Poezija mi je samo brzokrilo izražavanje – kad mi nadođe.).
Evo i za vas objašnjenje „Smeha“. Pesmu sam napisao posle jednog
porodičnog ručka. Upali smo u ono raspoloženje kad ti ne treba povod za
smejanje, kad se valjaš od smeha ma šta ko da kaže ili uradi – smeješ se i na
podignut prst. Tata je pričao kako se proveo na službenom putu. Prolazili su
ispod nekog brda kroz koga su bušili tunel, i baš tog trenutka su ga minirali.
Očigledno su pogodili podzemni rezervoar, jer iz brda kuljnu takva silna voda
da preplavi put. Tata hteo da se udavi a mi pocrkasmo od smeha. Za ručak smo
imali pilav koji, em nije bio dovoljno kuvan, em nije izgleda bio ni očišćen.
Običavali smo s vremena na vreme, kad su svečanije prilike (tata se na primer
vrati živ i zdrav s puta) da me mama pošalje u hotel „Evropu“ da kupimo neko
gotovo jelo, pohovano meso i kolače. Tog dana tetka Dana, kuvarica u hotelu i
mamina prijateljica nije radila, inače bi nam rekla da pilav ne uzimamo. Tata
je u zanosu bušenja brda, zagrizao neočišćeno „kamenče“ iz pilava, a
"kamenče" mu slomi zub. To je bio dodatan razlog za smeh (čak se i
tata smejao). Eto, to je u pesmi. Kad ti je do smejanja, razlog za smeh se u
svemu nalazi (i u polomljenom zubu). Nesreće nas posebno inspirišu. Dok drugi
plaču, mi znamo da se zacenimo od smeha. I ne samo mi u našoj porodici. Takvi
smo svi. Smejemo se u inat.
Naravno, publici pred čitanje „Osmeha“ dao sam mnogo kraće objašnjenje
od ovoga (da me ne bi i zbog te gnjavaže gađali čašicama od rakije – mada
sumnjam da bi se čašica odrekli J).
Sad mi pade na pamet. I Kandinskom i Crnjanskom se prezimena završavaju
na „ski“. Dobro je. Moje je na „ić“. Barem sa moje strane ne morate da se
plašite novih apstrakcija (i gnjavaže objašnjavanja). Mada ništa ne garantujem.
KRAJ
© 2022 Branimir Perić
