Bela maca

 

Bela maca

Žuta mačka me je pratila u stopu do groba, ni nalik onoj divljakuši kakva je bila kad nam se samovoljno uselila na terasu. Ima otad dva meseca. Kao svaki kabadahija bez gospodara, budući da je bila krupnija od bele mace, od početka se neprijateljski postavila prema njoj. Neprijateljstvo je iskazivala naročito kad obe krenu prema činiji sa hranom: odgurivala je grubo njuškom pa i dizala šapu na nju ako odmah ne posluša. Bila je starija od bele mace otprilike mesec dana. U mačjem svetu, dok rastu, tačnije dok ih mačori još nisu stali da obleću, to je sasvim dovoljna razlika da se zna ko je jači. Bela maca se povlačila, odlazila kao da nije zainteresovana za hranu, čekala je da se kabadahija najede pa tek onda prilazila čančetu i jela šta ostane. No, ne zadugo.

Sve se promenilo u nekoliko nedelja pred porođaj bele mace. Sad je dojučerašnja siledžijka bila ta koja je puštala belu macu. Desi li se da se obe upute ka mleku ili granulama, ako joj se jelo, bela maca bi, opomene radi, potmulo, grleno zarežala, pa bi, kao da žuta nije tu, kao da je se do juče nije plašila, zagnjurivala glavu u činiju i jela dok se ne najede.

⁎⁎⁎

Žuta mi se motala oko čizama, pravila osmice – hladno mače, koje sam spustio pored svoje noge za nju nije postojalo. Priroda. Živ stvor reaguje samo na živog stvora. Ako nije živ i nije hrana – ne postoji. Postoji jedino ako o njega mogu da se oštre kandže, a o ledeno i poodavno ukočeno mače to ne bi bio užitak.

Kasnije, tog i sledećeg dana, žutu smo nekoliko puta uvodili da omiriše mačiće, da se navikne na njih kako ih ne bi smatrala hranom. Mačke su istog roda kao lavovi. Ako lavovi znaju da pojedu svoju decu kad lavica ne pazi, zašto ne bi i mačka pojela mačiće, pogotovu one koji nisu njeni. Sve se danas izokrenulo. Da sam zagovornik teorija zavere, lako bih ubedio sebe da zlotvori iz vazduha hemijom zaprašuju životinje, ne samo ljude i kao što nam mušku decu pretvaraju u pedere, a žensku u lezbejke, tako su mogli i mačkama da izmene gene i pretvore ih u kanibale.

⁎⁎⁎

Nedelja je kod nas u Drenjaku cela bila hladna, baš hladna. U rano jutro probudilo nas je neobično mjaukanje, učestalo, visoko – mjaukanje koje doziva, vapi za blizinom, očajno, tanko, zapomažuće. „Porađa se!“, bila je prva misao koja nam je, onako prerano probuđenima, u toplom krevetu poletela kroz glavu. Vesna je brzo ustala, ogrnula se i strčala dole. Na simsu prozora je čekala bela maca. Nije prestajala da mjauče ni kad je svoju hraniteljku ugledala. Na dasci, koju smo bili stavili na sims da macama koje svraćaju kod nas na pansion ne bude pod nogama hladno, tamnele su se dve kapi sukrvice. „Pukao joj je vodenjak!“, viknula mi je odozdo. „Nosi je kod nas u šupu, nema nam druge!“, uzvratio sam ne mičući se iz legala. Suviše je hladno da je sad pustimo da traži' mesto gde će se omaciti. Kod komšije da je ubacamo kroz otvor od podruma kroz koji se uveče uvlačila i tamo spavala bezbedna od lisica i pasa, ne možemo. Komšija se neće skoro vraćati, peć na pelet mu je ugašena. Ne loži se ni kod nas u šupi, ali smo tu mi – macama je blizina ljudskog bića mnogo važnija toplina od prave topline.

⁎⁎⁎

Bela maca zapravo nije bila naša. Nije ni Ruskinje, Olge, koja joj je spasla život. Srce da ti prepukne kad je vidiš kako se onako beznoga bacaka, pošto drugačije ne može da hoda. Trčanje je već bila druga stvar. Izdaleka bi pomislio da trči zec a ne ona. Grabila je kroz travu i šiblje u skokovima i to neverovatnom brzinom. Nije se primećivalo da joj šapa nedostaje. Letela je prostorom u pravoj liniji, kao odapeta strela. Ovakav zečji način trčanja pomaže joj da, iako neravnopravna sa drugim mačkama, jednako kao one ulovi miša, puha, guštera. Voleli smo da je gledamo kako se isteže i u letu sklapa čeljusti oko svetlom privučenih noćnih leptirova. Skakala je za njima kao da su joj sve četiri noge.

Specijalnost joj je bila lov na ptice. Nijedna maca joj u tome nije bila ravna. Uzalud nam je što je posle zbog toga grdimo. Priroda je tako odredila. Uostalom, ko pticu tera da sleće na njenu teritoriju i još je izaziva čeprkanjem po travi. Puno nam je dvorište peruški. I terasa bi bila da ih vetar sa nje ne oduva. Zato ispod terase perjem možeš jastuk da napuniš. (Preterujem, naravno: nije perja baš toliko.) Kako onako hendikepirana uspeva ptici da se prišunja, dođe ti da ne veruješ. To što skače uvis više od bilo koje mačke, već mogu da razumem: zbog prednjeg hendikepa, mišići butina zadnjih šapa su joj kao u bodi-bildera!

Uspenje se ona i na drvo – do najtanje grane. Uglavnom vežbe radi.

Od pasa ne beži. Jedino kad na par dana dođe komšinica Menka sa svojom oštrodlakom jazavičarkom. Ta nevaspitanka od psa već je dva mačeta dođoša u naše naselje udavila. Razumljivo onda što se i bela maca hvata najbližeg drveta, ili uskače na terasu čim je oseti. Vaspitani psi belu macu ne jure, a ni ona se na njih ne kostreši niti ispituje čvrstoću grana.

Menkina nevaspitanka je jedini pas koga se ona boji, ostali psi se boje nje. Prevari se ponekad pas, zaboravi se, zatrči prema njoj, kad ono, umesto mace iznikao iz zemlje ogroman, dlakav stub, sav beo. Šta će jadan, zaškripe šape, zaoru zemlju kočeći, prestane da laje i curik, podvijena repa odlazi – kao, nije on odavde, samo se šalio.

⁎⁎⁎

Neki joj je pas ili auto, koji mesec pre preseljenja kod nas, otkinuo nogu. Od pola butine do kolena joj bila zguljena koža – gola kost se videla. Olga ju je opazila u jarku blizu svoje kuće: zavukla se bila pod busenje da u osami umre. Tako rade mace kad osete kraj. Olga stanuje visoko u brdima. Ne nastradavaju životinje lutalice samo u gradu.

Ruskinja nije znala šta da radi sa njom. Nije mogla da je pusti da umre, ili da je, tako ranjenu, divlje životinje rastrgnu, lisica pre svih, a nije mogla ni u kuću da je unese. Njena sibirska, dugodlaka maca, iako prava opasnica, bežala je od smrada ćopavice. Beloj maci je nogu zahvatila gangrena, nesnošljivo je bilo prići joj.

Ruskinja je jadnicu uvila u ćebe, sela u auto i potražila pomoć veterinara u Brusu. Uzalud. Otkačili su je. Ne mogu joj ništa, ne rade sa mačkama – da je krava, svinja, ovca, ili čak živina 'ajde de. Slali je za Kruševac, tamo nek joj odseku nogu. Skidali su bedu s vrata. Da se prihvate pa da im okuži ordinaciju, taman posla.

Jedan se ipak sažalio. Rekao je Olgi da kupi antibiotik u spreju, onaj plavi koji ledi ranu. Jedino to ako joj ne pomogne.

Danima joj je Olga tim antibiotikom prskala nogu. Kad je sibirska opasnica prestala da beži, znala je da je uspela.

Posle nekoliko dana otkinuo se beloj maci deo noge bez kože – sasušen, otpao je sam od sebe. Koža sa krznom joj se vremenom spustila i sasvim prekrila golu kost koja je iz zdravog dela noge još strčala.

Olga mi je povremeno slala slike. Preko slika sam pratio oporavak. Već je veselo skakutala za svojom sibirskom posestrimom. Trbuh i patrljak noge su joj se na slikama plaveli od antibiotika.

Jednog dana (počeh ovaj pasus kao da počinjem bajku), kad Olga nije bila tu, „zla veštica dođe do Olgine kuće i videći prelepu belu pufnicu bez noge, reši da joj još više zagorča život.“ Komšinica, druga kuća od nas, šetajući po brdima, prođe pored Olgine kuće. Ona prošla, a bela maca za njom zaćopala niz brdo u Drenjak.

Dalje više nije bajka. Mada ni do sada nije bila.

Maci se u naselju svide naš pansion (ili naš mačor, Šubara, koji jedva da je mesec dana bio stariji od nje). Pridružila mu se na pansionu. Pansion je platila svojom lepotom, milim pogledom i najmekšim krznom na svetu. Iz naselja više nije odlazila niti ga je do sudnjeg dana napuštala.

⁎⁎⁎

Šubara se pobrinuo za nastavak priče strave i užasa u kojoj, kao glavni junak, gine i sam u sukobu sa autom na drumu.

Sa svojih sedam meseci života, zače Šubara decu maloletnoj beloj maci, a njoj jedva da je šest meseci bilo. No, to razvratniku ne bi dosta. Potpuno promašismo ocenjujući ga. Onako debeo i lenj, danju nam je izgledao tako dobroćudno, krotak, samo se izležavao, spavao (i verao po meni). Mogao si sa njim da radiš šta god ti padne na pamet – nije se bunio. Pravi macan.

Noću se situacija menjala. Preobražavao se u nekog drugog mačka koga ne poznajemo – orgijao je po vascelu noć sa mačkama. Mada, moram priznati, to je uviđavno radio, tiho. Nikad ne čusmo ono poznato mačje vrečanje koje uteruje strah u kosti i od koga se kosa diže na glavi.

Dan-dva pred svoju smrt, napravi decu i žutoj mački. Žuta je bila starija od njega koja dva mesec (preljubnik jedan, voleo je i starije seke).

⁎⁎⁎

Bela i žuta maca se baš nikako nisu trpele. Kad smo i žutoj primetili trbuh, bilo nam je jasno zašto. Nije bila u toliko odmakloj trudnoći kao bela maca, ali je jednako počela da nam dozvoljava da je mazimo – osećala je potrebu za ljudskom blizinom. To je bio prvi znak, ne trbuh.

Nije nam bilo druge: dvojica komšija je spakovaše u kartonsku kutiju. Odneli su je dva sela niže i tamo ostavili. Zapravo, hteli su, kako to ovdašnji seljaci rade sa neželjenim pasjim i mačjim porodom (uglavnom ženskim) da kutiju spuste u potok (voda odnese kutiju, raskvašeno dno se raspadne, maca zapliva, a kad se dokopa obale, više ne zna da se vrati). Pošto je moja Vesna plakala kao kiša i preklinjala ih da tako ne učine (uzalud su je ubeđivali da mačka ne može da se udavi), ne imadoše srca da naum sprovedu do kraja. Kutiju su spustili pored puta koji vodi u selo. Kažu da je odmah iskočila iz nje i otrčala prema najbližoj kući. Možda je selo prepoznala? U njemu se možda rodila? Odatle su je verovatno okrutni seljaci doneli i nama u Drenjak ko mufljuzi ubacili. Tante za bupe.

⁎⁎⁎

Jednako kao žuta i bela je maca u početku bila divlja. S obzirom koliko se sirotica istraumirala kad je ostala bez noge, njeno ponašanje nije čudilo. Bojala se svakog čoveka. Bila je oprezna čak i prema onome ko je hrani. Nije se davala u ruke. Sve dok nije zašla u drugi mesec trudnoće. Zapravo dok nije Šubara poginuo. Kažu da mačke znaju danima da tuguju za mačkom sa kojom su drugovale. Ona i Šubara, ne Šubara i žuta (još jedan razlog za suparništvo bele i žute), poslednjih su par nedelja spavali zajedno. Zagrljeni. Mesili su se šapicama, lizali se. Prvo on nju, onda ona njega. Iz kutije, koju im je kao bračni dom Vesna na terasi uredila, jedino su izlazili kad je trebalo da se ručka, ali su i tad laptali mleko zajedno i iz istog čančeta krckali granule.

Očigledno smo i u tome, kad je „krotki“ Šubara u pitanju, Vesna i ja bili u zabludi. Uvereni u njegovu krotkost i vernost beloj maci, ne malo smo se iznenadili kad se i žutoj počeo stomak da uvećava.

⁎⁎⁎

Tugovanje je počelo još onog jutra kad je shvatila da Šubare nema. Ona i žuta mačka su samo tumarale „kao gluve kučke“ unaokolo, njuškale vazduh, zemlju, svaku izbočinu na terasi i oko kuće. Jedna drugu nisu napadale. Bela je počela i da cvili. Naglo je osetila potrebu da je mazimo. Naročito ja. Postao sam joj zamena za Šubaru. Samo se prući ispred mene, neće ni da jede dok je ne “izbodem” prstima i ne pomazim onako kako je Šubara radio. Pošto Vesna ranije ustane i sipa joj mleko (mjauci bele mace i mene probude), neće ni mleko da srkne dok je Vesna ne pomazi. Kako oseti da je Vesna sišla sa sprata i da se muva po kujni, skoči na sims, protne glavu između okvira prozora i otvorene žaluzine, zaviruje u sobu i mjaucima je doziva.

Sve do tog jutra kad smo začuli drugačiji mjauk, neprekidajući, uplašen, mjauk koji se zabada u stomak, para dušu, učestan kao otkucaji srca.

⁎⁎⁎

Sad kad joj je vodenjak pukao i porođaj samo što nije počeo, najviše smo se plašili šta će sa njom i mačićima biti noću, jer hladnoće su tih dana silazile po nekoliko podeoka ispod nule.

Vesna joj je napravila legalo od šafolja. U šafolj je stavila kartonsku kutiju i obložila je čistim krpama koje, hvala bogu, svaka kuća ima. Da joj od betona ne bude ledeno podmestili smo ispod šafolja debeli stiropor, a šafolj obložili i prekrili podmetačima za sedenje od baštenskih stolica. Nije nam ni to ulivalo poverenje, nego smo joj ostavili upaljeno svetlo da je greje. Ako u iglou jedna jedina upaljena sveća podigne Inuitima temperaturu do osamnaest stepeni, valjda će i u šupi šezdeset sveća sa tavanice moći da drži temperaturu koliko-toliko iznad nule. A i maca je u prednosti nad Inuitima: ne ogrće se tuđim krznom, nego mnogo toplijim – svojim.

Bez pogovora je ušla u improvizovano mačje porodilište i uvila se sama u sebe bolje nego Inuit u krzno belog medveda. Pored šafolja smo joj stavili činije sa granulama, mlekom i vodom, iako u priručniku za mačkare piše da mace dva dana po porođaju ništa ne jedu. Obilazili smo je s vremena na vreme, mazili je, tepali umirujuće.

Nismo dugo čekali. Novi obilazak i novi gvir ispod podmetača od baštenske stolice, učini nam se da se Inuitica dublje savila i glavu zavukla ispod sebe. Ugledali smo ga: slepa kvržica, šaren na svog oca Šubaru! Maca ga je pomno lizala. Nije bio mokar, niti ulepljenog krzna. Rapavi mačji jezik je pokupio svu porođajnu tečnost sa njega.

Za prvim je došla druga, pa treća kvržica. Mislili smo da je tu kraj. U pomenutom mačkarskom vodiču piše da mace-prvorotkinje omace dva, najviše tri mačeta (naprasno smo morali da izučavamo literaturu o mačkama, iako nismo mačkari – u Drenjaku smo do sada imali samo kuce). Ali, posle par sati od poslednjeg mačeta, kad sam je obišao, podno bele mace, u dnu kutije, prema meni – kao da ga je s namerom tamo prebacila da mogu odmah da ga vidim – ležalo je četvrto mače. Bilo je i ono pomno olizano i majčinim jezikom isušeno.

Bela maca me je gledala pogledom iz koga se čitala mešavina tuge i očekivanja – ne da ću joj mače oživeti, jer kad sam ga uzeo u ruke, bilo je hladno – bio je to pogled molbe da se za njeno mrtvo novorođenče pobrinem. Od njega se, na životinjama samo svojstven način, očigledno već oprostila: pomirila se sa sudbinom da ga neće, kao ostale, više lizati i da ga njena sisa takvog neće poželeti.

Ispod nje nije bilo ni traga od porođaja, ne samo od tog poslednjeg mačeta, nego ni od prethodnih. Sve je bilo čisto i suvo kao da nije tri živa i jedno mrtvo upravo omacila. Mačke pojedu posteljicu i oližu pod sobom tragove macenja (i to saznasmo iz mačkarskog vodiča).

Pogled molbe i tuge je prešao u bezizražajan pogled onog trenutka kad sam preminulo Šubarče izneo iz šupe. Životinje su, za razliku od ljudi, pragmatična bića – ne razdiru ih kao ljude bespotrebne patnje koje ničemu ne služe. Takve patnje mrtve ne oživljavaju, ali zato žive onesposobljavaju da se vrate normalnom životu.

⁎⁎⁎

Mače sam zakopao uz grob njegovog oca. Dovukao sam se sa sahrane pogružen. Usput sam gvirnuo u šupu da vidim kako nam se drži porodilja. Držala se dobro.

Nekoliko puta sam je još u toku dana obilazio, više znatiželjan nego što sam brinuo, ljuteći time Vesnu. Maca bi svakog tog puta podigla glavu, za trenutak zadržavala pogled na meni, a onda se pomno vraćala svom poslu. Lizala je svoje mlade kao da nisam tu, privlačila jedno po jedno preostalom prednjom šapom i bolje ih nameštala na sise. Kad onako podigne glavu i tih prvih nekoliko trenutaka gleda u mene, da je čovekova porodilja, pogled bi joj pucao od ponosa. Verovatno je i njen pucao od ponosa. Ne razumemo mačji jezik da bi nam to mačke objasnile niti psihu, kako onda da znamo šta koji mačji pogled znači. Kao i većinu stvari u sopstvenim, ljudskim životima, samo nagađamo. Projektujemo svoja ponašanja na životinje, poistovećujemo ih sa ljudima, očekujući da i one nas razumeju. Neverovatno kako tako slepi, samo sa nagađanjima, uspevamo da se krećemo i da opstajemo u životu!

⁎⁎⁎

Sledeće jutro je osvanulo sunčano. Kad sam otvorio vrata da pustim nju i dečicu malo sunce da ogreje, mačići su naravno bili na njoj. Maca je onda učinila nešto što se od životinje, za koje mi ljudi uporno tvrdimo da ne misle i nemaju osećanja, nikako ne očekuje. Sa svom svojom decom na dojkama, prevrnula se na leđa i trbuh i okrenula prema meni da ih sve, i nju tako blaženu, pogledam. „Ako ti, dvonožni, nisi u stanju da naučiš moj jezik i da razumeš moja osećanja, evo, ja ću biti milosrdnija od tebe i učiniću ti zadovoljstvo i sreću da vidiš koliko sam sama srećna, i još više: koliko mi znači tvoj raspilavljeni pogled kojim grliš mene kao majku i raznežuješ se nad mojom dečicom!“ Prava glumica! Kao da joj je moja bratanica rod kad se pred kamerom namešta za svako fotografisanje i bude ljuta uslikaš li je a da se nije „kako treba“ namestila, glavu iskrenula, po mogućstvu ispružila u stranu malo nogu, nagla se prema njoj, a na lice, od uva do uva, nabacila bog zna kakav osmeh glumeće sreće za publiku na Instagramu, za sve drugarice koje je vole i za one koje je ne vole, koje će obe, bez razlike, pući od zavisti kad je obasjanu srećom vide. Moja je maca ostala u tom položaju, sa decom na stomaku, sve dok nisam završio fotografisanje i vratio mobilni u džep. Tek tad se sa decom vratila na bok i okrenula mi leđa.

⁎⁎⁎

Vesna se ushitila. Fotografija je zaista delovala antologijski i pored plave fleke oko nedostajuće prednje desne macine šape. Fleku je ostavio sprej antibiotika kojim joj je Ruskinjica spašavala glavu od gangrene – nije se skinula cele zime pa ni kad je proleće stiglo, kad sva dlakava stvorenja menjaju zimsku garderobu i oblače laganiju, prolećnu.

Kao da jedno drugome čitamo misli (što i ne bi bilo čudo posle tolikih godina zajedničkog života), nas dvoje se nasmejasmo. Setismo se anegdote kad smo njenoj bratanici poslali sliku bele mace par dana nakon što smo je upisali u abonente našeg pansiona. Na slici je maca zauzela svoju kasnije prepoznatljivu pozu kojom plaši kerove, a koja nas oduševljava i istovremeno žalosti: pozu merkata, onih neobičnih životinjica južne Afrike koje u grupama stoje na zadnjim nogama i hipnotisano pilje u zalazeće sunce na horizontu. Naš merkat! Belu macu smo od milja posle tako zvali, ne retko i dozivali. Na toj prvoj fotografiji je stajala kao merkat uspravljena, doduše ne na zadnjim nogama – sedela je, a zadnjim nogama i repom je održavala ravnotežu. Čak je i šapicu (onu celu) držala ispred sebe kao merkat! Tek se u tom položaju videlo koliko je plava fleka bila velika.

Samo što sam preko Vajbera sliku poslao Vesninoj bratanici, od bratanice se vratilo pitanje: „A zašto je bela maca plava?“ „Zato što nema jednu nogu,“ odgovorio sam. Kakvo pitanje takav i odgovor.

⁎⁎⁎

Tačno kao što je u mačkarskom priručniku pisalo, trećeg dana smo zatekli belu macu kako u šupi ručka. Sneg se prethodnih dana sasvim otopio i vreme se prolepšalo. Iz šupe sam poneo drva za loženje, a dok se ne vratim po sledeći naramak, ostavio sam vrata otvorena da maci i decu uđe svež vazduh. Maca je izašla za mnom. Sa naramkom u rukama sam je posmatrao zaboravljajući da me boli rame i koliko je naramak težak. Protegla se na dugačko pružajući daleko ispred sebe onu jedinu prednju šapu i patrljak druge. Mišići na leđima su počeli da joj se grče i u talasima kreću od repa prema glavi. Tako nešto prvi put vidim. Onda se zatrčala do grupe bagremova kraj naše kuće i onako bezruka uspenjala se metar i po uz jedan. Jednako brzo se i spustila. Očigledno nezadovoljna oštrinom noktiju naoštrila ih je malo o koru, a onom nedostajućom šapom oponašala zdravu oštreći njene nepostojeće nokte. Onda je njuškala travke u korenu bagrema. Odabrala je nekoliko koje joj se sviđaju i popasla ih. Mačkarski priručnik kaže da mačke to često rade kako bi poboljšali varenje kravljeg mleka. Savetovali su da im se kravlje mleko ne daje dok doje mlade. Kako da joj ne dajemo kad mjauče kao mutava čim joj je ćasa od mleka iole prazna! Eh, maco, pomislih, ti sama biraš šta ćeš da paseš, a ja kroz Vesnina bezmesna jela „dobrovoljno“ svakodnevno pasem a ne znam ni šta pasem! Dođe mi ponekad da zagnjurim glavu u macin tanjir sa granulama – tamo bar ima mesa.

⁎⁎⁎

Otprilike u vreme kad su mačići počeli da se boksuju, davkaju i veru uz zidove svog porodilišta – uplašeni da ne preskoče ivicu i ne polome još uvek nejake nožice padom na beton, zamenili smo im šafolj plastičnom gajbom (zapravo prebacili smo kutiju sa njima iz šafolja u gajbu). Preko gajbe smo navukli drugu kutiju da imaju krov nad glavom. Gajba je bila dovoljno visoka da ih zadrži do njihove pete nedelje (kako sugeriše udžbenik za mačkoljupce), kad će početi sami da šajate unaokolo. Vesna je zamenila krpe u kutiji. Zadržala je samo jednu kako bi macama novi dom poznato mirisao. „Kuću“ smo im izneli na terasu čim se temperatura izvesno više nije spuštala ispod nule. Preko smo je dodatno pokrili plastikom da se na kiši ne bi kvasila. Brinuli smo se o njima kao o pravoj deci.

Bela maca je jedva dočekala da se dočepa terase i skoči na svoje omiljeno mesto za hranjenje – sims prozora na kome je, naravno, čekala njena zelena zdelica (plastični poklopac od tegle, ušrafljen u dasku od prozora kako ga njuškicom ne bi oborila). Iako je granule imala u hranilici ispod prozora, jela ih je isključivo iz poklopca na prozoru.

Nama kuku tek sad. Svakog jutra, između šest i osam oglašavala se sirena za buđenje: mjauče i doziva nas. Po običaju pravim se da ne čujem, a probudio sam se već na prvo „mjau“. Vesna se ogrće da ne nazebe i strčava dole. „Šta je, maco. Šta je bilo?“ Ništa nije bilo. Ima hrane, ima mleka, ima vode, deca joj još spavaju, sve ima. Treba joj ljudska blizina, ljudska toplina da se ne oseća sama! To joj treba. Maza naša matora, ma koliko gladna ne počinje da jede dok je Vesnina ili moja ruka ne pomaze.

⁎⁎⁎

Kad su došli topliji dani, oni kad je u hladovini plus osam, a na suncu plus dvadeset i osam, bela maca se setila starog zadovoljstva. Kako nas čuje da otvaramo vrata od terase, tako iskače iz kućice, baca nam se pred noge, isteže se, isteže, onda tako istegnuta ostane da leži bez mrdanja, u nas gleda ili ne gleda. Hteo ne hteo moraš da čučneš i zabadanjem prstiju da je masiraš po celom telu: leđima, grudima, trbuhu. Jedino što joj ne ližemo šapice ko Šubara što joj je radio. Nije zaboravila ni da je mene odabrala da joj zamenim Šubaru, i da moje prste najviše voli kad je ubadaju, doživljava ih kao Šubarine šape. Čim sednem u platnenu stolicu, eto je, skače mi u krilo. Liže mi odeću, zamišlja da je njegovo krzno.

Naročito joj je uživanje žvakanje mog džempera ili trenerke, zavisno šta obučem. Ustajem posle sa mokrim flekama od njene pljuvačke kao da sam se upišao.

Sad kad je puna linjajućih dlaka, moram da oblačim „skafander“ pre nego što je pustim u krilo. „Skafander“ mi je stara zimska jakna na koju se dlake ne hvataju, odnosno lako ih sa nje otresem, a donji deo „skafandera“ mi je gusto tkana trenerka ili Vesnina kecelja na koje se takođe slabo hvataju dlake.

Od kako je otoplilo ne gnječim je rukama, niti milujem niz dlaku, jer svaki moj pokret diže u vazduh oblak dlaka. Radim to češagijom koju smo samo za nju kupili. Ponekad skoro sat traje timarenje, dok ona uživka li uživka, nikako da joj dosadi.

U tome se nas dvoje razlikujemo. U tome su mačke i žene iste. Mačkama i ženama nikad dosta češkanja, predu li predu, dok mene ponavljajući pokreti izluđuju. Neprijatno mi je da me neko dodiruje po kosi, ili kao mačku gladi bilo gde po telu – obrnuta trauma iz detinjstva. Majka me nikad nije mazila. Nikad nisam seo u njeno krilo niti se (kao svako dete u naručju majke) šćućurivao na njenim grudima. Možda jedino kad sam bio sasvim mali, ali se toga ne sećam. Tata je bio moj bog. Njegovo krilo moj tron. Kao beba jedino sam dozvoljavao njemu da me hrani. Ako tata nije tu pa majka mora: kako mi stavi kašičicu u usta, ispljunem. Po njoj naravno. Sirotica, suze je iskapala zbog mene. Čim tata dođe, sve ono što sam majci odbijao, u tatinom krilu u slast pojedem. Tata je pucao od ponosa zbog toga, mada verujem da mu je, kao i svim tatama, već posle deset minuta izigravanja mašine za ubacivanje kašičice u dečja usta postajalo dosadno – vrlo brzo bi bavljenje tim “tatinim ponosom“ počeo da doživljava kao maltretiranje.

Godine prođu, promene se okolnosti, ali se dešavanja nameste da se osećanja ponove, samo akteri budu drugi. Eto, doživeh i ja da mi u krilu bude jedan razmaženko, doživeh da i mene slatko maltretira i da ko moj tata pucam od zadovoljstva što me voli i što samo mene hoće.

Ko nije nikada prevukao dlan preko mačjih leđa, nema pojma kako taj osećaj mekoće, praćen pucketanjem statičkog elektriciteta smiruje. Osim one jedne poznate grupe hormona sreće, hipofiza sasvim sigurno izlučuje tad tuce još neotkrivenih hormona.

⁎⁎⁎

Nije bela maca bila samo maza. Umela je da bude i te kakva prznica. Imala je svoju ličnost. Bila je samosvojna, sama sebi dovoljna. Sve naše mace su imale svoju ličnost. Mogle su one da budu iste boje, iste visine, težine, iste starosti, nepogrešivo smo po njihovim emocijama, ponašanju, kako na šta reaguju prepoznavali svaku od njih.

O, kakva je ona samo bila ljutica! Takva se prznica ne sreće. Kad joj nešto nije po volji, mogao si da dubiš na glavi, ne znam šta da pokušavaš ne bi li je odobrovoljio – ništa nije pomagalo dok se sama ne odljuti.

Odemo negde na dan, dva, više dana, svejedno. Ostavimo im hrane u hranilici za pet dana, zadužimo komšije da ih obilaze, da im dosipaju granule, dolivaju vodu… Kad se vratimo, vidimo je još pre table za skretanje u Drenjak: čeka nas na ulazu u naselje. Uverili se da smo to mi, tačnije da sam to ja (jer kod nje u tefteru sam upisan kao njeno vlasništvo), okrene nam zadnjicu i ode. Komšije nam kažu da nas je svakog dana na tom mestu čekala: sedi na brdašcetu iznad kuće, podvila noge, obrće uši ko radare i snima drum. Džaba mi što pokušavam da joj priđem, da je pomilujem, uzmem u ruke. Samo mi okrene onu svoju debelu guzu i ćopajući se udalji od mene. Čitava dva dana neće sa mnom da razgovara, ljuta je zaboga kako sam se uopšte usudio da nekud idem. Tek kad je prođe ljutina, kad sama reši je dosta, da me je dovoljno kaznila zbog neposlušnosti, prući se ispred mene i čeka da sad ja budem taj koji podvija rep, saginje se i iznad gospodara palminom granom stane da tera muve. Šta ću, volim je, robovi vole svoje gospodare, dođe im to kao droga. Sagnem se poslušno i krenem da je masiram. Pa posle nek mi kaže neko da životinje nemaju ličnost!

⁎⁎⁎

Nekoliko dana pred rođendan (macama se slave prvi rođendani kao i čovečijim bebama – najpre na mesec dana, a posle prve godine samo godišnje), kao probni penjač uz zid gajbe i spuštač sa druge strane, usudio se da bude, tačnije strmeknuo se sa njenog vrha na kamenom popločanu terasu, Crnko. On je i u kućici bio najnestašniji. Zapravo, bila je u prvo vreme Sivka (i najbezobraznija – sve ih je šamarala redom: i Crnka i Žućka), ali kad je došlo vreme da se iz kućice izađe, poslednja je skupila hrabrost. Tek posle rođendana se okuražila i to jedva. Morala je mama maca da se umeša. Podigla se na ivicu gajbe i dozivala je grlenim grgoljenjem, činilo se na mahove i pretećim. Najsmešnije nam je kad je ujutru zateknemo kako im u tom položaju i tim grgljanjem drži predavanje. Oslonjena na jedinu svoju prednju šapu na ivicu gajbe, kroz otvor kutije koja natkriljuje gajbu protne glavu unutra i o nečemu im svima trima po nekoliko minuta grgolji, verovatno pokušava da ih natera da izađu, a oni, mangupi, zima im napolju, ni jedno da je posluša – džaba cepa grlo. Sivkina braća su uveliko već šajatila okolo, zavlačili se iza saksija i kanti, mirisali nam obuću, oprezno dodirivali vodu u čančetu iz koga im mama pije, ili onu u sudu ispod saksija, Sivka je i dalje bezbrižno i lenjo spavala u legalu ne mičući se po čitav dan. Jedinu fiskulturu koju je ponekad sebi dozvoljavala bilo je, kad pripekne sunce, da se uspentra uz unutrašnji zid gajbe i tamo, uglavljena između ivice gajbe i kutije odspava partiju. Sicher ist sicher! Što je sigurno, sigurno je.

⁎⁎⁎

Došao je i dan rođendana. Nije mala stvar. Mesec dana se ima samo jednom u životu. U tu čast Vesna je napravila reform-tortu. La mia torta preferita è torta riforma! „Reforma“ je moja omiljena torta. Pre „reforme“ je bila „verenička“, ali je mama preterala. Videći da je obožavam, samo mi je nju pravila. Sve što se obožava i drugo ne konzumira, posle nekog vremena dovede do suprotnog osećanja. Zato se s vremena na vreme treba udaljiti od predmeta obožavanja. Zamolim sam mamu da mi je više ne pravi.

Umesto „vereničke“ mama je krenula da mi mesi reform-tortu. Rođendan bez „reforme“ nije se mogao zamisliti. Nju i dan danas obožavam, druge torte ne volim – radije biram sitne kolače.

„Reforma“ je torta sa velikim „T“. Ako domaćica zna da je spremi kako treba, sem šolje mleka, za doručak i za večeru ti uz nju ništa drugo ne treba. One iz poslastičarnica su bljak: fil im prave od margarina, a ne putera kao moja mama. Uživanje dok ti fil reforme oblaže usta, a kore od oraha izazivaju da ih žvaćeš – ni sa čim ne može da se poredi!

Mama naprasno umre – anaurizma aortine grane koja napaja slezenu – sva joj je krv u pet minuta završila u stomaku. Sad te ima, a već sledećeg trenutka nisi. Srećom, tetka mi je bila živa, mamina mlađa sestra. Tetka Jela je bila moja rezervna majka – i dojilja dve godine: osim svoje majke i nju sam sisao. Rodila je sina deset meseci posle mene – taman dovoljno da se i ja častim njenim mlekom. „Ko će sada za rođendan da mi pravi reform-tortu?“, plakao sam, kao da je torta bila nešto što ne može da se prežali, a majka može. „Tetka će, sine. Ko će drugi nego tvoja tetka!“, grlila me je, kvasila poljupcima i suzama. Stvarno: za prvi sledeći rođendan donela mi je „reformu“. Pravila je i ona izvanredne torte. Njene „reforme“ nisu zaostajale za „reformom“ moje mame.

Tetka Jela je bila uvek dobra prema nama deci – prema svakoj deci, svojoj i tuđoj. Njena kuća mi je bio drugi dom. Ne pamtim da je ikad povisila glas na neko dete pa ni na svoje. Rođena majka i rođena tetka. Sve dok je jednog dana neki šiljokuran u stričevom autu nije pokupio sa trotoara ne uspevajući u prebrzoj vožnji svojim neiskustvom da savlada krivinu. Posle toga više nisam jeo „reformu“ za rođendane. Dok se Vesna i ja nismo preselili za Beograd i počeli da je naručujemo od stare pekarke prekoputa JAT-ove zgrade na Novom Beogradu (klela se da je pravi sa puterom, a ne margarinom).

⁎⁎⁎

Ne malo sam se iznenadio kad sam, na dan proslave prvog meseca mačića video da i moja Vesna zna da pravi „reformu“! Setila se da joj je moja mama pred smrt (kao da je znala šta je čeka), poklonila svesku u koju je upisivala recepte. Uspela je da nađe u njoj recept za „reformu“ a la moja mama. Torta je ispala zaista kao one koju su mi mama i tetka Jela pravile. Jeo sam je i gutao, red zalogaje, red knedle koje mi zastaju u grlu. Kao sarme što su mi zapadale – poslednje jelo koje je moja majka napravila. Sarmu je kuvala u ekspres-loncu. Kuvanje nije volela, više je volela da čita knjige. U ekspres loncu se kuvalo brže – više vremena ti ostaje za čitanje. Sarmu je posle zamrzavala, zlu ne trebalo. To „zlu ne trebalo“ otopili smo nekoliko meseci posle njene smrti, kad smo se jednom neplanirano vratili sa posla kasno kući pa više nije imalo smisla da se kuva.

Neću više o tome. Ovo nije traktat o tortama i sarmi, ovo je oda našoj beloj maci i njenim „šubarastim“ mačićima. Dobro, de, i o „njihovoj tetki“. 

⁎⁎⁎

Kao tetka Jela što je bila, Vesna je i „rođena majka“ i „rođena tetka“, obe u isto vreme. Svakom detetu želim da ima takvu majku i takvu tetku kakva je ona, tako odano privrženu deci – svakom detetu bez razlike. Stroga i pravična, a puna nesebične ljubavi. Kod nje nije bilo pet-šest. Deca su je bespogovorno slušala i verovala joj. Nijedno koje je izašlo ispod njene ruke nije bilo razmaženo, a svako je bilo pametno, bistro, oštrooko. Tako se ophodila i prema životinjama. I za životinje je bila „rođena tetka“. Kucov, mačak, ptičica, ovčica, jare, ježić – svima tetka. Eto, sada i „rođena tetka“ beloj maci i njenoj deci! Jedno oštro Vesnino „ne“ vaspitavalo je i decu i mačiće. Kad vikne „ne“, kosa ti se digne na glavi, a mačićima dlaka nakostreši. Čik, bato, pređi onda prag ako smeš! „Jesam li vam napravila kućicu? Jesam. E u moju ne možete. Ovde ja živim, a vi živite tamo. Jasno?“ Naravno da im je jasno, ali ih to neće sprečiti svakog sledećeg puta kad se otvore vrata da je prvo pogledaju u oči pa, ako slučajno izostane ono odsečno „ne“, da bogobojažljivo pruže šapicu i stave je na prag, piljeći i dalje u njene oči. I mačićima treba tetka. Pust bi ovaj svet bio bez tetki, baš pust. „Hvala tetka,“ rekla bi bela maca da zna čovečji jezik, jer najzad može da predahne i na miru odspava dok „rođena tetka“ bdije nad njenim mačićima.

⁎⁎⁎

Dva dana je prošlo od rođendana, taman toliko koliko sam rastezao jedenje „reforme“ ne bi li mi što duže trajala. Mačke ne jedu slatkiše, inače bih, bez sumnje podelio makar parče sa njima. Umesto torte bela maca je dobila kožice od slaninice, a mačići mleko i granule. Bilo je to prvo mleko za njih koje nije majčino i prve granule čiji će ukus osetiti.

Crnko i Žućko su umočili šapu u mleko a onda je tek olizali. Sivka se odmah bacila na granule. Šta tu liz, srk, daj odmah konkretno! Iako nije mogla da ih pregrize, bar ih je dobro navlažila. Slikali smo ih kako prvo mirišu mleko i granule, pa kako lickaju, pa kako jedu, pa kako se ližu posle jela. Napravili smo nebrojeno fotografija. Da je ovo stara tehnika sa celuloidnim filmom, „jeftino“ bi nas koštalo držanje pansiona.

⁎⁎⁎

Ostavili smo ih da im više ne dosađujemo i ušli unutra da doručkujemo. Zavalio sam se posle doručka da čitam „Politikin zabavnik“ i jedem jabuku. Vesna nešto još radila po kuhinji pa izašla na terasu. Odjednom preseče me krik: „Brane, nema nigde dva mačeta!“ Skočih kao oparen, jabuka mi zape u grlu. „Kako nema?“, izjurih napolje. Zaista ih nema. Samo Crnko: trčkara od saksije do saksije, provlači se između njih. Ni ispod terase ih nije bilo. Naginjali smo se preko ograde i gledali, iako smo znali da je nemoguće da su ispali. Bela maca odmah skače i na njih reži čim se po njenom sudu previše nagnu preko ivice – ni jednog trenutka ih nije ispuštala iz vida dok su budni.

Bela maca se čudno ponašala. Vrtela se okolo, pritrčavala Crnku, nešto mu grgoljila. On je bežao od nje, trčao nazad ka saksijama, ona ga stizala, ponovo mu grgoljila . “Neko ih je ukrao dok smo doručkovali!“, bila je prva misao, naravno glupa, jer ko bi tako nešto učinio? Iz naselja ne bi niko, a seljaci bi ti pre utrapili svoje mače nego što bi uzeli tvoje.

Navukao sam čizme i tražio ih oko kuće i po šipragu. Raspitivao se kod komšija. Zajedno smo obišli naselje. Ništa. Nigde ih ni od korova, a počelo je da duva, ponovo postajalo hladno. Mora da su se provukli kroz tarabe od kapije iako sam, da ne bi izlazili, pri dnu naslonio daske? Sneo sam alat i onako na vetru i hladnoći prišrafio dodatne daščice gde su otvori između taraba bili najveći.

Kad sam završio, bela maca je ostala van kapije, a Crnko pored mene na terasi. Tek tada nastade drama. Bela maca se potpuno unezverila. Ispuštala je čudne zvuke i pokušavala glavom da gurne daske koje sam zakovao. Sinu mi: „Vesna, ona je preselila mačiće na drugo mesto!“ Prenebregnuli smo važnu stavku iz priručnika za mačkare! Posle pete nedelje maca svoje mačiće seli na novu, po njoj sigurniju lokaciju, sigurniju i od ljudi koji im previše maltretiraju mačiće, uzimaju ih svaki čas u ruke, miluju, davkaju ko što mi radimo. Posle svakog takvog izliva ljudske ljubavi mora da ih kupa lizanjem i sa njih otklanja čovečji miris. Nema mačke kojoj to ne bi dosadilo.

Otvorio sam kapiju i pustio Crnka da siđe niz stepenice. Majka ga je dočekala cvileći. Gurkala ga je šapom. Pošla je ispred njega pa se okrenula da ga doziva. Ispuštala je zvuk, nešto između mjauka i prejakog grlenog predenja. Vratila se do njega i opet ga gurnula njuškom i šapom naviše da krene pločnikom oko kuće. Odlazila je i vraćala se nekoliko puta, dok tupča najzad nije shvatio i pošao za njom.

Vesna ih je pratila u stopu. Pola je to bila znatiželja kuda ga vodi, a pola se plašila. Odnekud je mogla da se pojavi ona opaka oštrodlaka jazavičarka komšinice Menke koja davi mačiće. Nekoliko su dana pre toga Menka i ona došle da provedu desetak dana ovde. One da se provedu, a mi da strepimo.

Neočekivano, bela maca ostavi mladunče na stazi, zalete se i bacajući se kroz vazduh lavljim skokovima, ustrča uz strminu do puta koji je išao obodom iznad naših kuća. Komšinica Menka se gore sa svojom jazavičarkom vraćala iz šetnje.

Bela maca iskoči ispred njih. Ukopala se u mestu, naduvena kao pufna – nije bilo potrebe da se uspravlja kao merkat. Režala je potmulo, preteći – i meni se kosa digla na glavi, a kamo li oštrodlakoj jazavičarki. Iz te poze se pomerila tek kad je procenila da se jazavičarka sa svojom gazdaricom dovoljno udaljila da više ne predstavlja opasnost po njeno mladunče. Spustila se niz brdo do nas i kao da se ništa nije dogodilo, nastavila da upućuje Crnka kuda da ide.

Bilo je jasno gde ga vodi. U podrum komšije u koji je spavala do onog jutra kad joj je na našem prozoru pukao vodenjak i počeo porođaj. Ispred otvora kroz koji se u podrum provlačila, samo mačkama znanom veštinom zgrabila je Crnka za vrat i sa njim u zubima skočila unutra. Dole su joj mačići bili bezbedni. Vrata od podruma su zaključana. Sa te visine kroz otvor do njih ni jedan pas ni u snu ne bi skočio. Za razliku od mačaka, koje su spremne, kad su mladi u pitanju, sa svakim psom i svakom zverkom da se pobiju, psi su pudljivci – kao i svako ko hvata na galamu. 

⁎⁎⁎

Te večeri dugo nisam mogao da se umotam u san. Previše uzbuđenja za taj dan. Svakojake misli su mi se komešale po glavi. Slike promicale. Vrati mi se film od onog ledenog dana kad se jedno po jedno mače na svakih pola sata pojavljivalo ispod bele mace. Onaj osećaj kojim sam dočekivao svaku novu iskru života pod njom, nema poređenja sa drugim nekim iskustvom. Ganutost kad je vidiš kako ih kupa jezikom, čas novorođeno, čas ono prethodno: ne staje kao da je veš-mašina uključena na najduži program. Sve do poslednjeg mačeta, nažalost mrtvog. Pojela je posteljicu svakog od njih kojom ih je štitila u utrobi. Pregrizla pupčanu vrpcu. Olizala svu krv pod sobom i sebe od nje. Otkud je sve to znala? Otkud je znala da treba baš to i na taj način da radi? Otkud je znala da treba da ih liže? Nikako nije mogla da upamti kako je to bilo kad je nju majka rađala. Iako bebe životinja daleko brže sazrevaju od čovečijih, svejedno su i njihove glavice pri rođenju tabula raza, pri tom još slepe i gluve, prazne glavice u koje znanje koje im prenose roditelji i iskustvo tek treba da uđu. Umivanje lizanjem je mogla da nauči od majke, ali kako je naučila da treba posteljicu da pojede? Kȏd zapisan u genima? Ali kakav je to program koji se upisuje kombinujući belančevine? Njih nije beskonačno, niti je njihov splet beskonačan. Razumem da kȏd nosi uputstvo kako se formiraju organi, noge, glava, dlaka, mašući rep, zversko mačje okce. Ali misao, osećanje, donošenje odluka, predviđanje poteza, ciljanje lovine – to ni najmoćniji računari još uvek ne mogu potpuno da reprodukuju. Ko je smislio taj program, sve te programe, ko je smislio mehanizam njihovog upisivanja u gene životinja i bilja – savršene programe, slične a tako različite od vrste do vrste? Kakav je to program koji kišnoj glisti kaže da treba da rije, ili kad je neko preseče da joj odsečeni deo ponovo izraste? Kakav je to program koji budi roditeljska osećanja, potrebu da bdiju i štite svoje mladunce, bez obzira da li su ih osećali u svojoj utrobi, ili još gore, ako ih nisu osećali, već su im se deca izlegla iz jaja, iz ikre i to bez obzira na evolutivni stepen razvoja te majke, tog roditelja? Kakav je to program koji je belu macu naterao da pronađe najbezbednije mesto u celom naselju i tamo preseli svoje mladunce (a počela je čudno da se ponaša – tek sad nam se vratio film – onog istog dan kad je komšinica Menka sa jazavičarkom doputovala)? Puno pitanja, a odgovora nema. Samo nagađanje. 

⁎⁎⁎

Prošlo je otad godinu i po dana. Mačići su porasli, sa majkom su se vratili na našu terasu. Kupili smo za njih kućicu na sprat i svi su, stisnuti kao prasići, u njoj spavali. Crnko se pokazalo da nije Crnko nego Crnka. Žućko i ona su postali nerazdvojni. Sivku nam je iskukala Zara pošto je prethodno sredila svoju baku. Baka nije htela da čuje da joj se po kući mota životinja, ali joj ništa nije pomoglo: deda je prelomio. Dede su bolećive prema svojim Zarama. Kao i tate. Zare začas obrlate dede. Mame i bake su u tom odnosu gubitnici.

Bela maca se u međuvremenu još jednom porodila. Žućka, Crnku i Sivku je dobila šestog aprila, a nov porod dvadesetog avgusta. Prošao neki sivi bandit kroz Drenjak. Zaticali smo ga nekoliko puta noću na simsu. Čuli krckanje granula. Hvatao je priliku noću kad se prvorođena trojka razmili Drenjakom da ih majka uči kako se love miševi i drugi dlakavci. Dok je mama-maca na terasi, nije smeo gore od njenog režanja i mjauka kojim nas obaveštava o uljezu i poziva u pomoć. Sa simsa ne bi silazio dok ne isprazni čanče. Pred spavanje smo ga punili granulama da se lovcima nađe ako im lov ne ide od šape. Posle par dana nismo više čuli macino režanje. Mislili smo da ga je oterala. Zakasnili smo da je sterilišemo, a nameravali smo.

Kad se sa banditovom decom kotila, kotila se u prizemlju mačje kućice. Crnka joj je pomagala. Lizala je barabar sa majkom mačiće kako se koje pojavljivalo. Prvo smo joj branili. Mislili smo da porodilji smeta jer je smo je videli kako teško diše. Dahtala je brže od najbržeg otkucaja srca. Bez glasa. Prvi put smo gledali mačji porođaj. U šupi je Šubarinu decu rađala bez nas. Onda smo shvatili da Crnku ne tera pa je više nismo izvlačili iz kućice.

Sačekali smo da novi mačići dovoljno ojačaju da mogu nekoliko dana bez majke (ovoga puta bilo ih je pet!). Belu macu i Crnku smo stavili u nosiljku i odvezli ih u Kruševac na sterilizaciju. Bio je poslednji dan novembra.

⁎⁎⁎

Napolju je zahladnelo. Dok se ne oporave, držimo ih u dnevnoj sobi u njihovoj platnenoj stolici. Okrenuli smo je prema televizoru da zajedno gledamo serije. Nju su nam otele letos. Proglasile su je za svoje vlasništvo. Nismo više imali pravo na nju – sem da je unosimo kad počne kiša i iznosimo kad prestane. Bilo nam je zabranjeno sedanje na nju. Pobrinule su se za to svojim dlakama. Mace vole da imaju nešto svoje. To ih smiruje, osećaju se domaće.

Noću ih zatvaramo u kupatilo sa upaljenom sijalicom. Uz sijalicu će im biti toplije, mnogo toplije nego u šupi kad su se Crnka i ostali Inuiti rađali.

Beloj maci nikako nije bilo jasno kako to, pre joj nismo dozvoljavali ni šapu da pruži preko praga, a sad nju i Crnku dvorimo u toploj sobi. Dobro, de, i bušimo ih injekcijama sa antibioticima i šećernom vodicom dok im ne prorade creva.

Živeli smo tako srećno naš četvoro nedelju dana kao prava porodica (opet počeh pasus ko bajku da pišem), a onda je zla veštica rešila da nam je sreće dosta. Svet nam se okrenuo naglavce. „Ako nešto može krenuti loše, krenuće“ – Marfijev zakon. Nekad sam se smejao tim tobožnjim zakonima, sad bih Marfija udavio da mi padne šaka.

Taman su bela maca i Crnka počele da se oporavljaju i da se igraju po sobi, u jednoj takvoj igri, tačnije u jednom takvom mačjem skoku, Crnki puče rez na stomaku i sva joj creva ispadoše napolje. Nogavica Vesninog hula-hopa oko njenog stomaka se nadu. (Vesnin stari hula-hop smo i jednoj i drugoj bili navukli preko stomaka po povratku sa sterilizacije. Poslušali smo šefa veterinarske stanice. Prvo gazu pa hula-hop preko njega kako bi rekonvalescente sprečili da čačkaju i ližu ranu.) I šefa veterinarske stanice bih udavio ko Marfija. Tako gazom zatvorena rana, odozgo stisnuta hula-hopom, nije mogla da diše (da se suši i zarašćuje). Okolna koža se natapala vlagom. Pocepala se kao pokvašena hartija.

Vesna je zakukala. „Maco moja, najmilija! Crnkice moja, ne pomeraj se.“ Ne znam kako mi telefon nije ispao koliko mi je drhtala ruka dok sam Borka veterinara zvao. Borko je asistirao svom šefu u sterilizaciji. Zbližili smo se kao „zemljaci“. Tata mu je iz Đerekara, drugo selo iznad nas. Raspilavio se kad je čuo gde živimo. Macama je sve tepao. Zvao ih je Đerekarkama.

Isto to veče smo sa Crnkom odjurili za Kruševac. Belu smo ostavili u kupatilu. Nismo zaboravili svetlo da joj upalimo.

Borko je isekao nekrozirane obode rane i vratio creva unutra. Pošto je bilo kasno da zove drugog veterinara ili medicinskog brata da mu neko od njih asistira, asistirao sam mu ja. Borko je sve vreme vrteo glavom. Dok smo sa Kopaonika sišli, organizam Crnke je prekinuo dotok krvi u creva. Ostaje nam jedino da molimo boga da se ponovo prokrve, kazao je Borko. Prva četiri dana su kritična, ako ih preživi živeće.

Nije preživela. Umrla je Vesni na rukama. Bela maca nije ni suzu pustila. Deca u životinjskom svetu umiru svakodnevno. Ako roditelj tuguje neće imati snage o preostaloj deci da se brine, umreće i ona. Pragmatizam bez milosti. Okrutnost je sastavni deo životinjskog sveta. Način da vrste prežive.

⁎⁎⁎

Na žalost, bela maca ni sa novim mačićima nije imala sreće. To jest, mi nismo imali sreće. Samo su dve ženske mace od njih petoro danas još u životu (bar se nadamo). Ostalo troje je pojela lisica. Najpre jedno koga smo zvali Dreka. Plakao je neprestano. Drao se kao da ga deru. Te mu je visoko da se popne na stolicu, te mu je tesno u kućici, te mu je visok rub čančeta pa mora da se isteže kad lapće mleko, te su mu granule pretvrde… Pojela ga je čim se prvi put usudio noću da siđe sa terase. Ujutru smo našli krvavu fleku na trotoaru. Fleka je bilo sve što je od njega ostalo.

Od preživelih ženkica, Semiku je zajašio Žućko pa smo je onako trudnu odneli u Graševce, treće selo ispod nas. Drugu, koju smo prozvali Bela Griva, jer se rodila sa belom šarom oko vrata, uzeo je Pera, stolar iz Vlajkovaca. Njima je mačka nekoliko dana pre toga nestala. „Kuća nije kuća u kojoj nema mačke,“ rekla je Perina majka. Kuća nije kuća u kojoj nema mačke shvatili smo Vesna i ja sami još onog dana kad smo silom prilika otkrili da osim pasa volimo i mačke. Šubara nam se prvi uvukao pod kožu, za njim bela maca.

Da, Perina majka je u pravu, kuća nije kuća bez mačke, ali ni tuga nije tuga dok mačku ne izgubiš – tuga za kućnim ljubimcem je mnogo više od tuge.

⁎⁎⁎

Sledeće godine nam je nestala bela maca. Tri dana je nije bilo. Vesna je dušu isplakala iako je bela maca bila moja ljubimica, a Žućko njen ljubimac. Čovek se veže za stvari a kamo li za živo biće. Tražio sam je po šibljacima oko Drenjaka. Dozivao je, zviždao joj Vesninim zviždukom kojim je zove na ručak. Nije nam bilo jasno zašto je nema. Nije mačor da šajati po okolnim selima.

Konačno sam je ugledao. Belela se na kraju obližnje livade. Odatle se livada pretvarala u strminu obraslu kupinama i spletovima dugačke trave. Očigledno je iz tog gustiša izašla.

Nije se pomerala. Stajala je ukočeno i zurila u mene. Bila je sva ulepljena od paučine. Oči su joj se skoro zatvorile od krmelja i usirene krvi. Lice takođe krvlju i nečim crnim umazano. Izgledala je užasno, kao da je iz groba izašla. Možda i jeste.

Slikao sam je i poslao snimak Borku. Bio sam ubeđen da je otrovana. Tih dana su periferne vikendice imale najezdu puhova pa je moguće da je neko od vikendaša postavio otrov da ih se reši. Maca je sigurno pojela takvog puha. Čudo da je uopšte živa.

„Kakav tvoj otrov!“ javio se Borko. „Ona ti ima virus! Pali auto i donesi je!“

Opet Kruševac, opet operacioni sto, ovoga puta srećom bez operacije. Bela maca je bila očigledno najžilaviji stvor koji je pohodio veterinarsku stanicu. Iako bolesna i iznemogla, džilitala se takvom snagom da je Borko morao da zove u pomoć medicinskog brata. Tek tako je uspeo da joj zakači infuziju i kroz infuziju ubrizga najpre sredstvo za smirenje, pa antibiotik za svaki slučaj da tako oslabljena ne dobije zapaljenje pluća, pa koktel za jačanje. Podučio je Vesnu kako kući da joj daje injekcije i priključi infuziju da ne bismo zbog toga morali da silazimo sa Kopaonika. Dao nam je da ponesemo celu aparaturu za infuziju, rezervne špriceve, igle, fiziološki rastvor, rastvor šećera i ispratio nas rečima: „Đerekarka je to, izvući će se!“

I izvukla se.

⁎⁎⁎

Posle šest meseci ponovo je nestala. Ovoga puta zauvek. Ptičice u Drenjaku konačno mogu da odahnu.

Pretražio sam celo naselje, bližu i dalju okolinu. Proširio sam krugove pretrage, tražio je po brdu, silazio i do potoka. Ni traga od nje. Ni ostaci dlaka ako je nešto pojelo. Da je neko ukrao, onako bez jedne noge sigurno nije. Nismo se ni lisice bojali, jer se ni ona nije bojala. Lisica se plašila nje. Ostaje jedino prokletinja kôd da je u njoj proradio. Nešto je pritisnulo dugme za samouništenje.

Opet sam upao u vrtlog razmišljanja. Umotavam se u misli umesto u san. Satima budan ležim u krevetu posle leganja. Deset dana je kako je nema. Žućko kad nestane nema ga najviše tri dana. Žućko je mačak, za njega je jasno zašto nestaje. Deset dana je ipak deset dana. To čak ni Žućko sebi ne bi dozvolio. Da, kôd je kriv za sve. Besan sam. Vesna malo-malo pa zaplače.

 

KRAJ

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Error: Check network connection status.
Open in Google Translate