 |
| Ilustrovao Branimir Perić |
Nana-Meva
Kako stvari nenadano nestaju iz života. Ne
ostavljaju za sobom ni najmanju senku. Sećanje na ljude bledi, likovi se gube,
vetar vremena ih razvejava, a kad ih se ipak setimo, zaboli što to više nisu
jasne slike.
Nana-Meva! Draga starica koja je mom ocu bila kao
majka. Nije od nje ništa ostalo. Možda jedino kosti duboko pod zemljom.
Kuće jedva da joj se sećam. Kroz maglu vidim kujnu
sa zemljanim podom. Na sredini je stajao veliki sto.
Kod nje je stanovala neka devojka sa sela. Išla je
u učiteljsku školu. Bila je sa mnom dobar prijatelj, onako kako se odrasli
prave da su sa mališanom. Verovatno sam joj bio dosadan onako ljubopitljiv i
znatiželjan, ali to nije pokazivala. Često me je preslišavala skraćenicama kao
OUN, KPJ, AFŽ (ili je to možda za školu vežbala).
Da volim nana-Mevu naučio me otac, jer je i on
voleo, iako je prema njemu bila stroga. Nije ga tukla ali se nje jednako bojao
kao da jeste, još od dana kad je sa dvanaest godina došao u njihovu kuću da
šegrtuje. Brinula se o njemu i štitila ga kao narogušena kvočka koja raširenim
krilima brani pile od okoline.
Kad god bih došao u tu plesnjivu kuću, čekala me je
toplina i nežnost bake čije je pile napustilo gnezdo. Prijatno mi je bilo kod
nje, osećao sam se domaće. Nije mi bilo gadno da se poslužim slatkom, da jedem
kiflice koje spremi. Deca se gade od starih baba. Ja nisam bio takvo dete, bio
sam pile nana-Mevinog pileta.
Tu su bili i škripavi zvuci violine buduće
učiteljice. Na njoj sam samouvereno izvlačio „zadivljujuće“ tonove. Kako li su
samo nana-Meva i „učiteljica“ mogle da me slušaju, ne znam? Voleo bih ponovo da
uzmem u ruke tu violinu. Sluh ne može da se popravi, ali za osećaj držanja
violine u rukama sluh nije potreban. Kao Branko Ćopić kad je na televiziji
pokazivao kako je u školi svirao violinu, pritiskao bih jednu žicu, a gudalo
vukao po drugoj i bio srećan. Baš sam se raspilavio.
Nana-Meva. Ne mogu punog lika da joj se setim,
slika mi beži. Ono što vidim ne znam da li je stvarno, ili je rupe popunilo
sećanje koje ne priznaje da se ne seća. Doterana dama, sedokosa, nakarminisana,
napuderisana, otmene rukavice, damska crna fes-kapica na glavi sa mrežicom
ispred očiju. Oko podlaktice visi crna starinska tašnica. Od kad joj je brat
podlegao batinama u zatvoru, crninu nije skidala.
Išla je odsečnim, skoro mladalačkim korakom, kao da
nekamo žuri. Kad sam malo porastao i već ređe kod nje odlazio, sretao sam je
ispred bašte danas srušenog hotela „Pariz“. Raširene ruke radosno bi me
zagrlile. Poljubila bi me obavezno. Nisam voleo da me odrasli ljube, ali sam
dečački trpeo zbog onog što sledi. Crna tašna se otvara, skoro svele ruke
brčkaju po njoj. „Neka para“ koju mi pruži obično je bila tri puta veći iznos
nego što mi drugi daju. Dobra nana-Meva!
Nije plakala (iako su joj suze išle), nije grcala
(iako bi ridala od tuge), dok mi je pokazivala po ko zna koji put sobu
majstor-Luke, njenog „brace“, rodoljuba, mučenika, koga u zatvoru do smrti
prebiše. Pokazivala je njegovo brojno ordenje i lente časti, pohvalnice,
zahvalnice, obućarsko majstorsko pismo, diplome i nagrade, krevet na kome je
spavao, starinski ormar još uvek pun njegovih odela. Pokazivala mi je i
ogledalo sa unutrašnje strane krila. U njemu bi se „braca“, pre nego što krene
u grad ogledao. Dugo potom stojimo nana-Meva i ja ispred otvorenog ormana i
ćutimo. Mračno je u sobi. Tamninu stvaraju debele zavese navučene preko malih
prozora. Nana-Meva čeka da se „braca“ još jednom ogledne. Zatvara ormar tek kad
on sa gornje police uzme šešir.
Nana-Meva! Gorda starica koje više nema. Koliko
samo takvih dragih bića više nema! Nos habebit humus.
KRAJ
© 2023
Branimir Perić
Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.
