Pernata zmija

 

Četrnaestog ovog meseca

venčala se moja sestra mila.

Njoj baš nije bilo do braka

ali...

Do svoje osme godine živela je u Zagrebu

u stanu od pet soba;

bunda joj od hermelina

čizmice lakovane bele

na bini balet igrala;

bila je mala velika dama

i sve što joj je srce htelo

pre bi i od pomisli same

kao da čarobnjaka bajki i na ovom svetu ima

stiglo.

Drugarice

pričaju ljudi

ni jele nisu samo

da bi sa njom vreme provodile

jurile se po pločniku gradskom

šljapkale po bari

žvrljale po katedrali

slušale brujanje orgulja

zanesene

opčinjene

i prskale u smeh

kad se tome niko ne nada

jer sve je bilo srećno

sve prolećno.

Četrnaestog ovog meseca

venčala se moja sestra mila.

Njoj baš nije bilo do braka

ali...

Postoji u nauci jedna tvrdnja

koju je davno još neka budala dala

i nikome da padne na pamet

da nešto drugo kaže

makar i tome u prilog.

Činjenice su nepobitne

vele mudre glave:

ukoliko jedinka više stoji

na lestvici svepostanja

utoliko moć genetska 

prenošenja sećanja postaje sve manja

i protiv toga se ništa ne može

čovek kao najviše biće

genetski nasleđuje samo

fizička svojstva dok

duhovna

odnosi tama...

Vraga!

Četrnaestog ovog meseca

venčala se moja sestra mila.

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Svetosavski zbornik (biblio-knjazevac.org)

Pohvalu žirija dobio je BRANIMIR PERIĆ (Brzeće),

za paralelu između mita i sadašnjosti.

Omaž Mariji Manojlovi

Omaž Mariji Manojlović

17. januar 2023.

 Drenjak na Kopaoniku 

Juče su sahranili Mariju. Juče su se desila dva strašna događaja. Dva užasa u istom danu. Prvo sam saznao to za Mariju, a onda, nekako u vreme kad su je sahranjivali, vratio nam se mačor. Vratio se bez jednog oka. Presekao me je vrisak moje gospe sa terase na kojoj je, sa punom zdelom granula i ćasom mleka, svog obožavanog mezimca, Žućka, svakog jutra čekala da se vrati iz noćnih provoda. Januar je šesnaesti bio. Ne lude mačori samo u februaru. Njenom Žućku, kad zov oseti iz nekog od okolnih sela, makar put od našeg planinskog doma do tamo i pet kilometara bio dug, svakoga dana je februar. Problem je što zov ne oseti samo on. Jednom dođe prekecan, drugi put bez parčeta uha, sa ranom na glavi, izgriženog rep… a sada, eto, bez jednog oka. Kad se tuku mačori bolje ne gledati.

    Gospa je celi dan zbog Žućka prejecala. Jecala je više nego za Žućkovim tatom pre dve godine, njenim prvim ljubimcem, kad joj se iz „štete“ nije vratio a ja ga sutradan sa druma pokupio i povrh Drenjaka pokopao. Gospa je svoju bol celog dana plakanjem otakala, a ja, grabeći vazduh od užasa u grudima i u krevet kad smo pošli samo na Mariju mislio.

Marije više nema. Do vazduha ni sada, dok ovo pišem, još uvek ne dolazim. Grudi su mi kaišem od čelika obmotane koga zlotvor steže. Hvatam vazduh kao riba na suvom.

Zašto pravim paralelu Marije i mačka gospe mi? Zato što su slični gotovo u svemu. Ponosni, prkosni, samosvojni. Znali su šta hoće. Po cenu povrede drugih (pa i sebe) od cilja nisu odustajali. Istovremeno duše im plemenite, planinske, župske. Mesto rođenja im dele samo brda između Aleksandrovca i Brusa, ona iz vinorodne Župe, on Đerekarac, kako ga je njegov veterinar od milja zvao. Opasni samo prema pripadnicima svoje vrste. Tad su usredsređeni, napadaju, pritiskaju – dok ne isteraju ono što su naumili. Hod im jedino različit. On hoda oprezno, mačeći, visoko podignuta repa da mu svi vide ponos pod repom, ona koračala odsečno, kao da maršira, tankih usana dodatno skupljenih da licu proizvedu mrku odlučnost i upozorenje, „čuvaj me se, jer ja sad prolazim!“ Prevario bi se svako u njihovu ćud da ih vidi izdaleka takve – dok im ne ugleda oči – jer oči im drugačiju pesmu pevaju, oči im, čini ti se, bezizražajne, a istovremeno hipnotišuće; u njima i blagost župe i oštrina planinska, toplina sunca sa napupelih grozdova i vetar visina koji reže, duboka ljubav i ono duboko upozorenje, „čuvaj me se“, jedan pogled za prijatelje, drugi za neprijatelje. Žućku sad ostalo samo jedno oko pa će morati svoju blagost i svoj prkos samo kroz njega da usmerava, a Marijine oči ostale prkosne i zaljubljene u ljude samo na slici i u nama u kojima je trag svoj ostavila na drag ili način od koga se ospice dobijaju, kako kome, svakom prema zasluzi.

Mariju sam upoznao još kad sam predsednikovao Književnom omladinom Kruševca (skraćeno KOK, kako smo ga s ponosom i s razlogom zvali). Ah, beše to pre više od četrdeset godina. Bila je novinar kruševačke „Pobede“ i „Radio Kruševca“. U „Pobedi“ je pokrivala privredne teme, a na „Radio Kruševcu“ vodila emisije i vesti iz kulture. Često je nas KOK-ovce zvala na gostovanje. Mene naročito u svojoj dvočasovnoj, nedeljnoj, kontakt emisiji. Preko nedelje je znala da me uključi u program bez najave. Ja, rukovodilac „računskog centra“ u Pošti (rukovodilac IT-a, za vas ovovremene, da vam bude lakše razumevanje), razrađujem softverski projekat, udubio se, ne znam da li sam u snu ili na javi, u svojoj kancelariji ili u računaru, a ono zvrrrr – Marija, pita me nešto, traži neko mišljenje, ja u magnovanju odgovaram, a ona bez magnovanja, tek posle nekog vremena, kao da se igra, kaže da smo sve vreme u programu. Takva je bila Marija. Puna iznenađenja, ali ne da te povredi, bez obzira koliko ponekad njeno ophođenje, nastup, obraćanje izgledali surovo. Od nje nije bilo odbrane ni zaštite. Istovremeni napadač i branitelj, mač koji se zabada i štit svemoćni koji te pokriva.

Već od prvog našeg upoznavanja postala je moja svojevrsna pi-arka (tako bi se danas reklo), promoterka moje pisane reči, podržavalac, zastupnik, apostol. Da, „apostol“ je prava reč, samo što nema odgovarajućeg, jednoznačnog pojma „apostolu“ u našem današnjem jeziku, tražio sam ga. Možda jedino „glasnik“. Marija se nikako ne bi složila da religijskim terminom „apostol“ okarakterišem njen odnos prema meni. Barem ne do 2010. godine kad smo poslednji put bili u intenzivnoj komunikaciji (telefonom i imejlom). U to vreme nije bila krštena. Detetu iz revolucionarne porodice (voljeni otac joj je bio komunista), zadojenoj idealima jednakosti među ljudima, pravdom i uverenjem da bog tu nema šta da traži, podrazumevalo se da ni „apostoli“ koji šire njegovu reč nemaju šta da traže u njenom svetu.

Od svog školskog druga, Jove, muzičkog urednika na „Radio televiziji Kruševac“ (RTK) čujem da je Marija donela sa sobom dve ikone, kad je jednom prilikom, nakon svog drugog nestanka iz zenice sveta, privremeno bila vaskrsla i svratila u redakciju RTK. Da li se u međuvremenu (posle 2010.) ipak pokrstila, ostala je enigma. Uostalom kao što je enigma i sve što se sa njom dešavalo nakon njenog neočekivanog odlaska iz RTK 2002. godine i preseljenja u rodni Aleksandrovac, u kome je dobila mesto upravnik „Kulturnog centra“, tačnije, nakon njenog preranog penzionisanja dve godine kasnije i prvog nestajanja sa radara svesaznanja. Kad su videli popove na sahrani i da je iz kapele voze u crkvu na opelo, pitalo se to i onih desetak njenih bivših kolega i poštovalaca, jadna i sramotna šačica za takvu veličinu od novinara kakva je Marija bila. Marija enigma je bila i ostala, ali samo jednim delom, ne i onim koji je meni otvorila te 2009. a naročito 2010. godine – period u kome je, barem za mene, rešila bila ponovo da vaskrsne – jer ni ja je od Aleksandrovca, kad sam joj bio gost na književnoj večeri u „Kulturnom centru“, nisam video niti se sa njom slušao niti išta o njoj čuo.

Prevrnuo sam sve imejlove komunikacije sa njom 2009. i 2010. U 2009. behu samo dva mejla, ali puno razgovora telefonom, ali je zato 2010. prepunila i njeno i moje sanduče pismima.

Trajalo je to naše književno-novinarsko dodirivanje sve do 5. aprila 2010. godine kad sam primio njen poslednji mejl, a onda, najednom muk, tišina, uznemirujuća nirvana bez zvuka i oblika. Stigla su mi, doduše bila još dva mejla kasnije, poslata sa njenog naloga, ali ih nije pisala Marija, nego očigledno virus, koji joj je zaposeo računar pa slao poruke svima iz njenog adresara. Ko zna šta joj je taj virus uradio. Strašna mi je i pomisao da joj je sve sa računara pobrisao, jer po običaju većine ljudi (i tada i danas!), kopije onog što je radila i prikupljala verovatno nije sačuvala. Upozorio sam je mejlom na viruse, ali odgovor nisam dobio. Pokušavao sam da joj šaljem mejlove i preko onog njenog zaraženog naloga i preko naloga sa kojih mi je pre toga pisala. Pitao sam je šta joj se desilo, ima li problema, treba li joj pomoć. Pokušavao sam preko telefonskog imenika da joj nađem broj, koristio poznanstva u Telekomu, ali uzalud. Na broju sa koga me je poslednji put zvala javila se neka nova stanarka i kazala da ne zna nikakvu Mariju i da verovatno tražim nekog od prethodnih stanara koji su se odselili. Davio sam s njom i svog druga, Jovu, kao i druge zaposlene na RTK, ali o Mariji, od njenog odlaska iz RTK, slabo da je iko šta znao, ni gde je ni šta je sa njom. Po običaju našem, umesto saznanja, ispredale su se kojekakve priče, izmišljale afere, ispirala su se sa Marijom usta – uostalom kao i uvek kad se neko od poznatih samovoljno udalji iz svakodnevnice, a prokletstvo znatiželje ljudima ne da mira. Nemam nameru sve te gnusnosti koje sam čuo ovde da iznosim, bez obzira ima li ili nema istine u njima, jer nije na meni da sudim i presuđujem, na meni je samo da iznosim svoja sopstvena osećanja i preživljavanja, što i činim.

Zašto bi mi bilo strašno ako je sadržaj Marijinog računara uništio virus? Zato što je pisala knjigu, debelu knjigu o svima sa kojima je intervjue tokom svoje bogate novinarske karijere pravila. I ne samo knjigu, nego je prikupljala materijal i za sajt na Internetu koji je trebalo uskoro da joj zaživi (najavila mi ga je). Tražila je od mene dve moje slike najmanje, za sajt i da ih uvrsti u knjigu. Jova kaže da je posle odlaska iz RTK dolazila i uzimala kasete sa snimcima njenih emisija na radiju. Treba sve to vratiti u RTK, predati kopije muzeju, a njenu knjigu posthumno završiti (ako da bog u koga nije verovala, ili onaj u koga je verovala da rukopis nije uništen). Šteta i za njen sajt, koji nije zaživeo. Mašta u meni je i tad zašumela a i sad šumi da se Marija zato i skrivala tolike godine, jer možda je i na sajtu i u knjizi trebalo da bude nešto što se nekima (ili čak mnogima) ne bi svidelo. Zašto me time mašta razmašuje? Zato što mi je u jednom od mejlova doslovno bila napisala: „I treba da oprostiš onoj Mariji (tad sam bila šuntava) jer je verovala da su svi dobri, lepi, pametni, da se druže bez interesa, da vole kako bi bili voljeni, da su solidarni, da bi jedni za druge učinili sve...“, a onda dodaje, „Piše ti Marija koja i dalje nije krštena,“ kao da tim iskazom stavlja tačku na svoje verovanje u ljude. Apage, satanas! Shvatio sam to kao igru reči, ali da li je bila?

A kako je samo dirljivo počela svoje prvo pismo koje mi je preko imejla poslala! Još i sad se raznežim, sve me neka suzna ganutost obuzme: „Dušo draga,“ da tako je počinjalo njeno prvo pismo. Kada vam je neko rekao tako nešto? Kada vam se obratio sa „dušo draga“? I bila si, Marija, „duša draga“, barem meni si bila i ostala – sad kad te nema, još i više – baš zato što si ostavila prazninu koju je mogla da popuni samo dragost sećanja na tebe. Bila si mi i ostala „duša draga“ bez obzira što si me koliko samo puta naljutila ispaljivanjem mišljenja o nekom ili nečemu (ne i o mom pisanju – o njemu si imala samo hvale), bez obzira što si bila do prepotentnosti (ne i prepotentno) svesna sebe i svojih sposobnosti pa to koristila u svakoj prilici bez pardona, bez ustručavanja sručivala sagovorniku u lice, kako i priliči veličini koja se ne boji da će je nešto ugroziti. Umela si da posečeš, ali i da uzdigneš. Stajalo ti je nekako prirodno da se tako ophodiš prema sagovornicima koji zapravo zaslužuju tvoje takvo ophođenje (i pokudu i hvalu), ali si već sledećeg trenutka, već u sledećoj rečenici znala, posle rasecanja, da ih zaliješ životvornom vodom, oživiš, uzdigneš, posvetliš (ne prosvetliš, jer to moraju sami) i to sa takvim uzletom, da im se svi, koji čuju tvoju reč, dive na onome što su napisali, izgovorili, odglumili.

Svakom bi bila „duša draga“ da si mu kao meni napisala ono što si mi napisala: „Toliko sam se uzbudila što pričam sa tobom.“ Od takve tvoje rečenice i ptica koja ne leti bi poletela i sve za tebe učinila. Takvu te nisam poznavao pre pisama.

Tražila si od mene novi intervju i priliku da se ponovo svim žarom unesem u pisanje, što mi direktorovanje na visokom položaju teško da je dotad dozvoljavalo. Kad si dobila odgovor na prvo svoje pitanje i videla da ti pišem u pola tri noću, jer danju nemam vremena, zaključila si da sam „noćna ptica“. Radovala si se tome jer, eto, ima još nekog osim tebe koji piše do zore. Poslala si mi sliku kruševačke zore da me ganeš i uz sliku dopisala umesto opravdanja: „Ne merim vreme na sate... ja sam penzionerka koja usklađuje posao sa bioritmom. Radim kad mi se ne spava, minimum osam od 24 sata, nekad i neprekidno, nekad od tri, jer je svitanje najlepši deo... sve je mirno, nebo se otkriva na čudesne načine (počela sam od novogodišnje noći to i da fotografišem pa jedan foto kruševačkog svitanja šaljem i tebi)...“ Lepa zora. Razgoni mrak oblaka.

Dvadeset četvrtog februara završavaš mejl rečenicom: „U Kruševcu miriše na proleće. Baš prija.“ Baš je prijala tvoja briga, Marija, da mi približiš Kruševac, jer si dobro znala koliko sam za njega vezan i koliko mi znači. Uostalom, kao i ti, Marija.

Kad sam ti poslao desetak svojih fotografija koje si tražila, uskliknula si, „Baš sam Brane oduševljena što mogu i da te vidim!“ da bi već u sledećoj rečenici napisala nešto zloslutno, što me je preseklo: „Nadam se da ću poživeti onoliko koliko sam planirala da uradim.“

Ipak, poživela je još dvanaest godina nakon toga. Umrla je u snu. Kad je sestrić došao ujutru u Vrnjačku Banju da je obiđe (u Banju se preselila posle drugog svog nestanuća iz sveta ogovaranja), u kući je svirala muzika sa radija. Zatekao je u krevetu. Te noći je bila zaspala da se više među one koji su je povredili ne probudi.

Nije važno šta je Mariju to u snu ugasilo, obdukcija nije potrebna. Ne verujem da je neko ubio da bi je sekli i to dokazali. Dovoljno je što je sama sebe iz našeg života isekla.

Ne umem da objasnim zašto me je Marija poslednjih dana do ovog dana toliko bila zaokupila. Opet sam bio počeo kod drugara i zajedničkih poznanika da se raspitujem za nju. Na susretu generacije iz gimnazije, koji smo prošlog meseca upriličili u kruševačkoj kafani u kojoj se najbolje jede, opet sam „davio“ Jovu sa Marijom. Niko nije znao šta je sa njom i gde je.

Neko će reći, vidi paganina, sad će još da nam prospe kako je slutio njen odlazak, pa će da navede i nekoliko znamena, znake s neba koji su mu to nagoveštavali. Jednom paganin, uvek paganin.

U noći njene smrti probudio me je šištav zvuk koji nalikuje kriku lisice, ne onako metalan, zaista više šišteći i dosta duži, ali je jednako bio prodoran, zapravo dovoljno prodoran da mi se svaka vlas na telu i kosa na glavi nakostreše, a srce zadobuje. Ujutru sam se probudio i osetio da me nešto jako svrbi spreda na levoj butini (je l' da se ovako u detalje opisuju predznaci?). Kad sam skinuo pidžamu video se crveni otok. Ujed pauka. Slično ujedaju i mravi, samo duže svrab traje. Sada je zima, mravi spavaju i većina pauka. Još jedan znamen!

Naravno, nema to veze sa Marijom, niti sam pomislio tako nešto. Ovo pišem čisto da zadovoljim sladokusce, uživaoce nadnaravnog, pagane u duši – sve one koji tvrde da to nisu. Uostalom, zar Žućkov povratak iz švaleracije bez oka nije takođe znak? Predosećaj Marijinog odlaska, šištavi zvuk koji me budi i ujed na butini – tri znamena odjedared – malo li je. Pagani, likujte!

U jednom od poslednjih mejlova, kao uvertiru poslednjeg pitanja intervjua, pisala mi je: „Ponovo čitam tvoje knjige. To već vidiš iz naslova ovog pisamceta. I sasvim su mi drugačije. Nove. Jednako primamljive, a sad i bliže. Valjda to ide s godinama, iskustvom čitanja i razumevanja, tišinom, mirom u kom sam sad sa tvojim tadašnjim mislima i rečenicama. Svejedno – uživam.“ Onda mi postavlja poslednje pitanje intervjua i pravda se: „Pitanje sledeće sam znala još davno, ali navikla da ljude gledam u oči dok razgovaramo o ovim temama (to ja kao novinar) moram da u dopisivanju premošćavam čak i te nevelike pravolinijske putanje koje nas dele. Osim knjiga nalazim razglednice koje ste mi slali da gledam vrh koji osvajate, pa onu iz Amerike, pa ono napisano u TV studiju. Nije mnogo, pomislićeš, ali jeste. Baš jeste.“ Draga Marija. Duša draga.

Ako se desi da je knjiga koju je pisala ipak uništena, žao bi mi bilo da nestane i deo u kome je Marijin intervju sa mnom. Zato, evo, odabrao sam tri njena pitanja i tri moja odgovora iz tog intervjua, uz napomenu da je trebalo još pitanja da mi postavlja – takav je bio dogovor, ali, kao što rekoh, nestala je iz naših života te 2010. godine po drugi put. Ovo poslednje, treće nestajanje ne računam, jer suviše je tragova u svima nama ostavila da bi baš sva i sasvim nestala. Duša draga.

 

Tri Marijina pitanja iz njenog intervjua sa Branimirom Perićem

21. januar 2010.

Pitanje i odgovor imejlom

 Kad čuješ „Kruševac“, šta prvo pomisliš, vidiš ili osetiš?

Šta osećam kad pomislim ili vidim Kruševac? Osećam deo sebe, slatku tugu što ti se razliva grudima, čini te živim, grcavo srećnim, opuštenim kao što jedino dete može da bude opušteno na grudima majke. Kruševac je deo mog tela, od njega je moje tkivo nastalo, ćelije izatkane i sokovi ubrizgani koji me drže uspravnim, prkosnim, nežnim, milosrdnim prema drugima i nemilosrdnim prema sebi. Rodio sam se u njemu, rastao u njemu, udisao njegov vazduh i mirise cvetova sa njegovih livada, lipa, vrtova, lokao vodu sa njegovih izvora, žvakao hleb od žita požnjevenog sa njegovih oranica, samlevenog u njegovim mlinovima, grizao povrće uzgajano na njivama koje ga okružuju, u baštama koje ga dopunjavaju, brstio voće sa komšijskih voćaka, dudova, vinograda, odgrizavao pečenice tovljene u oboru moga dede i oborima okolnih sela, staja, torova, napasane u slobodi na brdovitim pašnjacima, pio mleko iz vimena njegovih krava, opijao se ljubavlju sa usana njegovih devojaka, njihovih dojki, cedio im sokove iz bedara, zanosio se od njihovih i njegovog mirisa, mirisa parkova u njemu i nas u njima, livada, Bagdale, Jastrepca, hladio se vodom Morave, Rasine, Jastrebačkog i Ćelijskog jezera, i sve se to mešalo u meni u hranljivu kašu, životvornu, koja se u retortama prirode pretvarala u moje telo, moj duh, moj karakter, a višak otud isticao u reči, bojio bele stranice mojim uzdasima, osmesima, vapajima, lutanjima, traženjima i nenalaženjima.

Šta osećam kad pomislim na Kruševac? Šta oseća čovek kad se iznenada, podstaknut ko zna čime, možda i ni sa čime, seti neke svoje davne ljubavi? Raspilavi se, razneži, eto, to oseća i mrzi sve koji tog trenutka banu i razveju mu slatke slike.

Duh svoj spisateljski odgajao sam čitajući kao dete najbolje knjige koje su postojale na ovim prostorima u to vreme, knjige koje je štampala „Zora“ Zagreb. Tada, jezik njihov i jezik naš nije se razlikovao, jedino tu i tamo koja reč koja je postojala u njihovom jeziku a u našem nije, što je njihov bio ijekavski, a i što su strana imena pisali u originalu. E, upravo u par od tih reči, koje u našem jeziku nisu postojale, zaljubio sam se i ta ljubav, nesmanjena, traje i danas. Navešću samo dve od njih: „tvar“ i „splin“. Obe su mi se uvukle u dušu, osećao sam ih prosto fizički. „Tvar“ je na našem „materija, supstanca“, ali mnogo poetskije zvuči i mnogo više stane u reči „tvar“ nego kad kažeš suvoparno „materija“, ili, zamisli, „supstanca“. A „splin“, „splin“ u našem jeziku ne postoji. Verovatno ne bi postojao ni u njihovom da ga nisu preuzeli ko zna kada davno u izgovornom obliku iz engleskog, a Englezi iz latinskog, grčkog, sanskrita. Splin na engleskom znači „slezena, jetra“, ali i „potištenost“, „zlovolja“. U hrvatskom znači verovatno isto, nikad o tome nisam razmišljao, ali sam ga u svojoj glavi, u svom srcu preveo i osećao kao nešto bez težine, što ispunjava vazduh u sumrak, noću, prolazi kroz sve stvari, nešto što nije „tvar“, ali uprkos tome blago guši, pritiska grudi laganom tugom, setom, mada i neodređenom, potmulom radošću, onom koju zovem „grcavom“, ako radost uopšte može da bude potmula. Šta osetim kad pomislim na Kruševac? Upravo te dve hrvatske reči, tvar od koje sam sazdan i splin koji udišem umesto vazduha. Sad ti je sve jasno. 

 

24. januar 2010.

Pitanje i odgovor imejlom 

Sećaš li se prve knjige koju si pročitao, prvog odlaska u gradsku biblioteku (gde je bila, kako je izgledala, mirisala), jesi li sa nekim podelio te trenutke ili si išao sam? 

Biblioteka. Crkva kojoj sam se klanjao. U njoj je živeo jedini bog u koga sam verovao, bog nade, izazova, bog beskraja, nedokučivih prostranstava, uzbuđenja, zanosa, bog paralelnih svetova koji postoje mimo nas i uprkos nama, bog zavođenja i zavedenih, bog svih mogućih i nemogućih boja, zveckanja oružja, Amorovih strela, fijuka, šumova kojekakvih i svakakvih, bog cvrkuta, šaputanja, gugutanja, ali i škrguta, bog nemira, bog spokojstva, milih stvari i onih ružnih, klovnova i zasmejanih, u ljubav zanetih i odljubljenih, bog delirijuma, dalekih putovanja, plavih beskraja, visokih, dubokih, unutar sebe i van sebe, bog spokoja, a pre svega i iznad svega bog mirisa, mirisa hartije, koji opija, zanosi mnogo brže i trajnije nego vino: ko ga se jednom svojski nadiše, nikad se više ne otrezni.

Biblioteka. Moj prvi ulazak u biblioteku. Nikad im nisam oprostio što su to staro, svetlo zdanje srušili i hram knjiga preselili u onu betonsku, sterilnu zgradu, diku socrealizma, u kojoj i danas čamotinja.

Moj prvi ulazak u biblioteku. Bela zgrada na ćošku prekoputa tadašnje apoteke „Kedrović“ (ni za zgradu „Kedrovića“ im nikad neću oprostiti). Lek za telo i lek za dušu jedan prekoputa drugog: stari su na sve mislili. Visoko prizemlje i sprat. Balkoni svuda okolo. Ulazilo se kroz zastakljena vrata na uglu. Gledala su preko spomenika kosovskim junacima, dijagonalno u „Luvr“ (ni za „Luvr“ teško da ću moći da im oprostim). Ogromna aula, visoka. U auli, naspram ulaza, pult za uzimanje knjiga. Pod nogama crni olajni patos – najlepši miris mog detinjstva (u stvari, ja i ne znam da li je pod bio olajan i da li je uopšte bio od patosa, ali grudima tako odgovora da ga pamte). Sasvim u desno, dugačke stepenice vode na galeriju sa knjigama. Galerija je iznad pulta i rekao bih svuda naokolo po obodu aule. Možda sve i nije bilo tako, možda aula nije bila toliko ogromna ni galerija smeštena iznad nje tako visoko, a najmanje sam siguran da je bila „naokolo“. Nije mi zameriti, bio sam mali, a malom detetu se sve čini veliko; posle, kad poraste, teško ga je razuveriti da, dok je drugde negde odrastao, niko tu nije intervenisao i menjao veličine bez njegovog znanja. Bila velika aula ili ne bila, bila visoka galerija ili ne, bio ili ne bio olajisan pod, pa čak i drvene stepenice iznad pulta koje vode na galeriju da li su bile, moj detinji pogled na stvari, koji je uprkos svemu ostao u meni, dozvoljava mi da biblioteku i dalje na taj način vidim i na tome sam mu zahvalan.

Priznajem, u duši mi nije baš neko osećanje da mi je ne znam kako lagodno dok je se sećam. Teško je objasniti otkud takav trun u duši. Ovamo biblioteku doživljavam kao svetilište, a ta prva crkva u koju sam kročio ne donosi mi radost kad pomislim na nju. Pokidale su se niti veze sa prvobitnim sećanjem koje su mogle da doprinesu odgonetanju takvog osećanja. Staro zdanje to sigurno ne zaslužuje. Nismo ni svesni koliko je sećanja u nama i njima pobuđenih osećanja kojima smo izgubili kopču sa prapočetkom. Zato se ovako i čudimo neopravdanom osećanju.

U stvari, kad je to bilo da sam prvi put ušao u biblioteku, zaista ne znam. Vetar godina je oduvao tragove da bih se po njima vratio unazad. Verovatno kad sam bio mali, mnogo mali. Možda čak beba, ili kasnije kad sam prohodao. Mama je bila ta koja me je unutra uvela. Dok nisam prohodao dovozila me je u dečjim kolicima (začudo, njih se sećam, bila su drvena, obojena u belo i plavo kao kredenac; u njima se posle vozio moj brat), a kad sam prohodao, držala me je za ruku, nije smela da me ispušta čak ni kad uđemo u biblioteku, jer sam odraslima bio dosadno znatiželjno dete: stalno sam zastajkivao da nešto pogledam, ispitam, da se sa nečim oduševljavam. Mama je bila član biblioteke i iz nje je uzimala knjige. Bibliotekarke su bile njene drugarice. Igrale su se sa mnom, začikavale me, zabavljale dok mama bira knjige. Možda ih je ona tu i zaposlila. Jer mama je pre mog rođenja bila kadrovik, neko na položaju u Partiji zadužen za nalaženje posla radničkoj klasi. Tuđa sreća. Čast, poštenje i odanost idealima Partije važniji su joj bili od svega; i od života. Zbog toga je njen otac bio inkasanta (čak su i tad postojala manje ponižavajuća i više ponižavajuća radna mesta), naplaćivao je račune za đubre i vodu umesto, kao drugi očevi važnih drugova i drugarica, da je dobio neko, drugu i drugarici primerenije mesto. Glavno da joj niko ne zameri i da daje primer drugima. Moja majka je pripadala vrsti koja je dobrovoljno napustila Raj, u znak saosećanja i nekakve unutrašnje potrebe da se nađe izgnanicima koje je razljućeni Bog iz Edena isterao i na patnje osudio. A deka je bio poslednji predsednik URS-ovih sindikata u Kruševcu (Ujedinjeni radnički savez) pre nego što ih je vlada stare Jugoslavije ukinula (četiri meseca pred nemačku okupaciju), dakle imao je, po partijskim merilima, itekakve zasluge i opravdanja da bude nešto više od inkasanta.

Zaista ne umem da objasnim zašto mi je taj nejasni grč u grudima kad god ugledam u sećanju sebe kako sam prošao kroz zastakljena vrata i zakoračio u hol stare biblioteke. Oslobodio sam ga se tek kad je biblioteka preseljena na prvi sprat ledene zgrade „Doma sindikata“. Staru zgradu sam voleo, a nemam lepih sećanja vezanih za nju; novu sam smatrao sve samo ne lepom, a uživao sam među rafovima knjiga u njoj. Paradoks. Život nam je sastavljen od samih suprotnosti. Verovatno nas ta neusklađenost i pokreće. Paradoks kao gorivna ćelija. Da nije suprotnosti bili bismo biljke, vezani za tle na kome nas je vetar sudbine kao semenke razbacao, čak i manje pokretni od biljaka.

A koja je bila prva knjiga koju sam iz te i takve biblioteke uzeo? Iz dubine sećanja dva prsta podiže slikovnica „Petrica Kerempuh“, prerađeno i za dečji uzrast priređeno, poetsko, kajkavsko i ko zna kakvo sve još ne delo Miroslava Krleže. Taman posla da nije bila na običan jezik prerađena za decu, da je ostala u originalu i sa nazivom kakav joj je Krleža dao, „Balade Petrice Kerempuha“. Balade. Ni kajkavci teško da u njoj mogu šta razumeti, a kamo li deca, jer je Krleža u nju rime slagao skoro izmišljenim jezikom i dijalektom. Kao takvu, kritičarima ništa lakše nije bilo nego da je proglase za vrhunsko delo jugoslovenske književnosti i jedno od najboljih samog Krleže uopšte. Kritičari em ne čitaju dela o kojima pišu, em u razvoju nisu odmakli dalje od deteta, inače ne bi u kritikama hvalili sebe i svoju „filozofsku mudrost“ više nego zlosrećnog autora.

Posle je došla trilogija Josipa Vandota o alpskom pastirčetu, Kekecu, koji sa svojom drugaricom Mojcom i vernim psom uskače iz zgode u zgodu. Naravno i to je delo bilo štampano kao slikovnica, prerađeno i priređeno za predškolski uzrast. Ko da čita tri knjige!

Nakon „Kekeca“, po pitanju knjiga i biblioteke imam rupu u sećanju. Sve dok rupu nisu veličanstveno popunile dve čitalačke dike i ponosa, od naše majke i nas dvojice, brata i mene, do danas najčitanije knjige. Bile su to „Bajke iz celoga sveta“ i „Dolaze nam laste“ Čika Jove Zmaja, obe izdate u biblioteci „Lastavica“, izdavačke kuće „Veselin Masleša“ iz Sarajeva. U to vreme o odgajanju dece u Srbiji brinule su se izdavačke kuće van Srbije. Valjda je tako bilo u celoj Jugoslaviji? Kad smo se mnogo godina kasnije selili iz roditeljskog doma, umalo da se brat i ja ne posvađasmo zbog te dve knjige. Pala je ljutnja, ne mogu da krijem. Ja sam hteo da ponesem sa sobom „Bajke iz celoga sveta“, ali je i brat hteo – da je čita deci, izgovarao se. Hteo je doduše i „Čika Jovu“, ali se za njega nije toliko džapao. Druga se braća svađaju oko imanja, a nas dvojica smo se posvađali oko knjiga. Kao i kod imanja, i ovde su roditelji bili krivi. Roditelji su uvek krivi, i kad od tebe ispadne čovek i kad ispadne nešto što nisu želeli da ispadne. Sve što se kupovalo i unosilo u našu kuću bilo je zajedničko – verovatno pod uticajem Rusa i njihovih kolhoza – a kad je sve zajedničko nije ničije i svako nalazi prvenstva za sebe; eto krvi. Srećom, brat i ja se nismo potukli, jer to bi bio prvi rat registrovan u svetu zbog knjige! Ripli da ne veruje.

Tvrdnja da su „Petrica“ i „Kekec“ bile prve knjige koje su na moje ime uzete iz biblioteke, dolazi otud što se relativno jasno sećam njihove veličine i izgleda korica, mada se za sadržaj u njima to ne bi moglo reći. Dok ovo pišem osećam i sumnju. Nešto se iz daljine buni da se u sećanju grdno varam. Jer otkuda da tako jasno zvuče u meni i da se tako jasno sećam divnih stihova Brane Cvetkovića, „A vi ko ste, dragi goste?“, ili još zvučnijeg odgovora: „Mlad komarac tanka struka, takozvani Zuji Zuka“. Mora da je „Zunzarina palata“ bila moja prva pozajmljena knjiga, jer je nemamo u svojoj biblioteci, ni mama, ni brat ni ja, a ne sećam se da smo je ikad i imali. Ništa me drugo ne asocira na nju osim stihova koje tako jasno pamtim i što najednom osećam silnu potrebu da je ponovo nađem, da je što pre nađem i privijem na grudi, tu dragu, najmiliju knjigu mog detinjstva koju sam (o očaju!) do ovog trenutka, eto, potpuno bio zaboravio. No, zahvaljujući Internetu, evo, nalazim je! „Kreativni centar“, ko bi drugi! Hvala ti „Kreativni centru“ što si je se setio i ponovo, posle „sto godina“ dopustio da i nova deca u njoj uživaju (ako uopšte bude dece koja će u knjigama danas hteti da uživaju pored Interneta – naše blagodeti i naše kôbi). Hvala i Simeonu Marinkoviću što je napravio „Kreativni centar“. Svi mi želimo da i druge oči, naročito oči naše dece vide i u malome dožive ono što smo mi u njihovim godinama doživljavali, ako je moguće i da to dožive na što približniji način. Samo uporni zasluže spomenik, jer su realizovali svoju želju.

Iskreno, ne verujem da sam ijednu od svojih prvih knjiga sâm čitao: ni „Petricu“ ni „Kekeca“, a ni „Zunzarinu palatu“. Čitala mi ih je majka. Valjda njima i nije bila svrha da ih sâm čitam i da se sad sećam njihovog sadržaja posle toliko godina, nego namera majke da me na knjige navikne. Za razliku od njih, sadržaja prvih kupljenih knjiga prilično se sećam: „Bajki iz celoga sveta“ i pesama Čika Jove Zmaja. Ne zato što sam bio veći niti zato što sam ih zaista čitao (i njih mi je najpre čitala majka). Najdublje nam se urezuju reči koje se izgovaraju, kad nam ih drugi govore, mnogo dublje nego kad tekst očima usvajamo. Verovatno je razlog bio i taj što su duže, godinama bile u mojim rukama (majčinim rukama). Ko zna koliko je puta sadržaj tih požutelih stranica iščitavan. Mora da smo i ja i brat bili majci dosadni kao stenice tražeći iznova i iznova da čujemo istu bajku koja nam se svidela. Naročito smo joj se penjali na glavu sa „Zapećkom Ivanjuškom“. Dobro, de, i sa „Baš-Čelikom“, ali je „Baš-čelik“ bila za naš detinji ukus previše dugačka bajka da bismo je sa strpljenjem odslušali do kraja. Majka mora da je zelenela od naših zahteva, ali je sve stojički podnosila. Kad imaš cilj ništa nije dovoljno mukotrpno da bi te odvratilo. Maltretirala je i ona nas. Terala nas je da ponavljamo kao papagaji „Lenjog Gašu“ (valjda da ne bismo bili lenji kao on), a i neke druge poučne pesme nas je terala da učimo napamet. Naročito nam je bila mrska, „Pre i posle jela treba ruke prati…“, kao i svakom detetu što je mrska. Bilo je i drugih sličnih, vaspitnih maltretiranja i dosađivanja. Kad dublje razmislim, mora da se moj brat zato i borio toliko da mu ostanu „Bajke…“ a ne Čika Jova Zmaj.

Prekidam. Neću dalje da kopam po sećanju, jer mi, evo, naviru i drugi stihovi, i druga jednako topla sećanja. Ne, sigurno je bilo i drugih prvih knjiga.

 

10. mart 2010.

Pitanje i odgovor imejlom

Da lepo misliš, zatim govoriš i sklapaš sve to iz duše u rečenice, u knjige, ili prelivaš drugome u lice... ne može tek tako. Na stranu dar, ali ono što daje neko s kim si naročito voleo da pričaš dok si stasavao jeste nezaobilazno… Ko je tebi pričao najlepše priče? Čiji glas i danas možeš da čuješ?

Pitanje je jednostavno, ali odgovor nije. Jer svi očekuju da kažeš: „Deda mi je pričao priče, ko bi drugi!“, i svi istog časa, u gene nam od davnina još uvuklim se ubeđenjem, već prizovu pred očima onu čuvenu sliku iz čika Jovine pesme: „Uzʼo deda svog unuka, metʼo ga na krilo…“, lepo te vide kako te deda posadio na krilo, i kako se s vremena na vreme unosi u priču i zaboravlja, pa sa tom istom nogom, na kojoj se vrpolji njegov mezimac, pocupkuje: „Puc, ožeži… Nemci na mosʼ, a mi pod mosʼ… saterasmo Turke u buljuke… šljive rodile, a sneg do kolena…“.

Ne, ni jedan od mojih rođenih dedova nije bio taj koji je raspalio moju buduću književničku maštu. Jedan mi je deda živeo daleko, viđao sam ga jednom godišnje, a tad nije bio sposoban da priča, jer je bio od sreće pijan što nas vidi i što smo mu došli i samo je čučao sedeći na petama, gledao u nas i plakao. Od njega mi je ostalo jedino sećanje na miris tek pomuženog i prokuvanog mleka, jedno od onih očajnih sećanja koje nas muči celog života potrebom da isti osećaj ponovimo, ali, na žalost, kao što to uvek biva sa najjačim osećajima koje je naše detinjstvo utisnulo u naše pamćenje bez mogućnosti brisanja – „nikad više, milo moje, nikad više gotovo je“, izumrle su krave koje takvo mleko daju, a ni kruška više ne baca hlad onakav kakav je bacala dok sam pod njom sedeo na visokoj stolici, za takođe visokim stolom, ja maleni švrća i srkutao to mleko nezaboravnog mirisa. „Nikad više, milo moje…“

Drugi deda je pa bio stalno pijan da bi nekad bio dovoljno trezan i mogao da mi priča priče. U to vreme, sve dede su stalno bile pijane, a sve babe prosipale za njima lavore kletvi. Jedino se sećam dve priče koje mi je pričao, jedna je bila o tome kako ga je kraj Morave jurila zmija i kako se spasao bacivši svoju kapu ispred nje, u koju se umotala i prestala da ga juri, a druga je priča bila o tome kako se opet spasao, ali ovoga puta da ne zaglavi preko Albanije: prevario je svog oca i rekao mu da nastavi sa vojskom, očas će ga stići, samo da kupi dva somuna, a čim je zamakao za ćoše, klisnuo je preko prvog plota. Te priče su suviše bile tanke da bi me podstakle na neko iole zanimljivo pisanje. Od njih, zapravo od ove druge, dobio sam jedino potrebu da pokušam da uđem u trag svom, na putu preko Albanije nestalom pradedi. Satima sam na Zejtinliku iščitavao imena poginulih, smrznutih, umrlih od boleščija, gladi, ili na drugi način otrgnutih od sveta živih, u uzaludnom pokušaju da u njima nađem nekog sa pradedinim prezimenom i imenom, Đukić Jeremija. Sem bukvice koju je neki njegov drug doneo mojoj prababi po povratku kući, od mog pradede ništa nije ostalo, a i bukvica se pokrivila bez ispričane priče šta se sa pradedom zapravo zbilo. Možda je prababi priča i ispričana, ali je ona nije prenela svojoj deci, a možda je priča bila škakljiva, naljutila prababu, možda neki moj rođak sad hodi Grčkom, Italijom, Afrikom, ko zna… Gle, a ja rekoh da mi dedine priče nisu književničku maštu raspirivale! Nikad ne reci nikad.

Tako dođosmo i do moje majke. Majka je bila ta koja mi je priče pričala. Od oca nije bilo vajde za te stvari. On je zarađivao za hleba. Majčinog se glasa sećam, normalno. Ali te priče koje mi je ona pričala samo su krivile moja sećanja. Više, zapravo ne znam ni šta su moja istinska, a šta su slike majčinih priča koje su se u njih uselile i izmenile ih. Ne znam da li se to sećam onog što sam stvarno doživeo, ili se sećam onog što mi je majka pričala. Ne mogu da razlučim čija sećanja borave u mojoj glavi, čija osećanja preživljavam dok ih se sećam, svoja ili majčina. To što mi je majka pričala nisu bile priče koje raspaljuju maštu, koje prave od nepismenog pismenog, od dečaka koji ne ume da kaže „r“ pisca kome teku reči a mašte valjaju vode osećanja i pretvaraju ih u siline kazivanja. Bile su to samo priče o detinjstvu, smešnim i ne smešnim događajima, zgodama u kojima sam, naravno, bio glavni akter. Nisu ni imale drugu svrhu doli da spreče zaborav iz tog doba na nas dvoje, mene i moju majku, i još ponekog usput, brata, oca. Uostalom, svi roditelji pričaju deci takve priče, toliko ih puta ponavljaju da deci postaju dosadne, toliko im dojade da prosto beže od roditelja, tetki, strina, baba i deda samo da izbegnu ponovno i ponovno maltretiranje njihovog sećanja. Protiv čijeg se to oni zaborava bore, svog ili sebe u dečijem?

U stvari, tvoje pitanje „ko je tebi pričao najlepše priče“ radije bih izmenio i postavio ga drugačije: „Koje su to ličnosti čije je postojanje i delanje najviše doprinelo da se moja književnička mašta raspali, a sa plamenovima pohrli moć da mi reči vrcaju u visine?“ Mnogo je ljudi koji zaslužuju da ih pomenem tim povodom. Ali dve zvezde sjaje nad svima njima, prate me od detinjstva. Jedna je deda Rade, kome i nije ime Rade, nego Branislav, ali sam to saznao tek kad je umro, kad sam mu video umrlicu pričvršćenu rajsnadlama za tarabe. Drugi je moj teča. Prvi mi je raspalio žeđ za dogodovštinama, avanturama i njemu treba da zahvalim što nikada nisam prestao da budem dete, što sam kao dete neprestano osećao dosadu ako se ne krećem, ako ne putujem, ako se ništa ne dešava, a drugi mi je maštu naučio da se pretače u reči.

Deda Rade je bio muž sestre mog rođenog dede (onog koga je jurila zmija i koji se bekstvom spasao smrti u Albaniji). Bio je zaista deda, star, neobrijan, sede brade i sede kose, naborana lica, ižvakane kože na vratu, pijan stalno kao i sve dede tog vremena – sem kad se sa nama decom igrao, a igrao se svakog dana; tad nije bio ni pijan ni star. Učio nas je svakojakim đavolijama i igrama. Naročito je voleo da se sa nama igra lopova i žandara. Priče nam nije pričao. Nije ni imao potrebe da ih priča. Svaki trenutak s njim bila je priča. Ne moraš da slušaš priče da bi postao pisac. Nisu reči jedine te koje proizvode reči. Proizvode ih i dela. Dela koja raspaljuju maštu i oživljavaju dete u tebi.

Za razliku od deda Radeta, moj teča je bio taj koji je pričao priče. Doduše, on nas je kao decu zabavljao i na drugi način, ali za ovu priliku, važne su njegove priče. Teča je bio zvezda za sebe. Bolje reći, moja najveća zvezda, najsjajnija zvezda moga detinjstva pa i čitavog života. Zvezda bez mana, zvezda koja isijava samo vrline. Od njegovih priča vrtelo mi se u glavi. Kao kad gledaš film koji te upije svog, u koga se zaneseš – satima posle ne može da ga izbrišeš iz glave i oslobodiš. O teči sam napisao roman. Zapravo, u roman pretočio njegove priče. O deda Radetu nisam napisao roman, verovatno ga neću ni napisati. Napisao sam jedino pesmu. U pesmi sam ga uporedio sa Ketsalkoatlom, pernatom zmijom, božanstvom Asteka i Maja, koje nije znalo odakle dolazi ni kuda ide. Poslaću ti je posebno. Roman ćeš, nadam se, uskoro čitati. Nedostaje mi još par glava da ga završim. Samo se bojim da je predugačak. Za decu je predugačak. Voleo bih da ga i deca čitaju, najviše deca. Već ima preko četiri stotine strana. Možda da ga podelim u tomove? Teča to svakako zaslužuje. Njegov život teško da može da stane samo u jednu knjigu. Moj teča Italijan. Ernesto Putinja. Decu privlače samo neobičnosti. Obične stvari su za obične ljude, za odrasle. Deci treba podstrek, podsticaj da porastu, jer rastu kroz maštu, kroz predele koje nisu videli, kroz ljude koje nikad neće sresti, tuđe heroje, tuđe mangupe, tuđe vragolije. Nikad se dete ne može da zadiše toliko od trčanja kao što se zadiše i raskolači oči dok sluša hipnotičke priče svoga teče. Još i ako ima sreće da mu je teča stranac, da mu pričanjem dočarava predele neobične, daleke, koje bujna dečja mašta još dodatno boji… Eh, mašto, Pegaz je suviše obična životinja da bih i ja na njemu leteo. Meni treba nešto jače, luđe, a to luđe teča mi je dao. I racconti di mio zio. La storia eroica. Ernesto Putigna. Ili Ernest, kako su ga svi u Kruševcu zvali. Talijan. Moj teča. 

KRAJ

© 2010, 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

10. марта 2010. године.
Питање и одговор путем е-поште

 

Bajka koju sam poslao prijateljima uz čestitku za novu 2023. godinu

Bajka o plesu srca

 

Uvod

Htedoh da vam ispričam jednu priču, o događaju koji se zbio ne tako davno. Ali, avaj, taman zaustih, reči da poteku, zaustavi me pomisao da bih vam uskratio zadovoljstvo i razumevanje šta se zbilo i zašto se zbilo baš tako kako se zbilo, ako vam prvo ne ispričam priče o događajima koji su ovome prethodili. Pričati poslednju priču u nizu, bez priča ispred, bilo bi isto kao da iz zemlje samo lišće šargarepe čupate, a ostavljate ono narandžasto, hranljivo telo šargarepinog korena, nabreklo sokovima i vitaminima. Koren je taj koji hrani, od njega vam dolazi krepkost, zdravlje, sposobnost da živite i postojite. Bez korenova lišće vene. Sve je na svetu povezano. Ono što je bilo i ono što će biti, vezuju niti prošlosti. Nisu one glatke, upetljavaju se, mrse, vezuju u čvor. Čvorovi su sadašnjost koju živimo. Ko se oslanja na sećanja predaka, lakše u svom čvoru pronalazi nit koja u budućnost vodi.

 

Kako je Tane postao otac ljudi

Na početku vremena, pre nego što je nastalo išta od ovoga što nam je danas poznato, postojalo je samo zaljubljeno dvoje. Ljubav im je bila toliko snažna da se iz zagrljaja nisu razdvajali. Njegovo ime bilo je Rangi-nui, Nebo, a njeno Papa-tua-nuku, majka Zemlja. Izrodiše oni puno dece, ali deca im ne behu srećna. Stisnuti između majke i oca u njihovom zagrljaju, nisu imali prostora za igru niti svetla da jedno drugo vide.

Trajalo bi to tako ko zna dokle da jednom od sinova Neba i Zemlje po imenu Tane, budućem bogu šume i sveg bilja i životinja u njoj, ne dosadi više tama i neimanje prostora u stisku roditelja. Pozva on svoju braću i sestre svoje, uveri ih u ispravnost onoga što je naumio pa na zemlju leže, odupre se leđima o majku, a ruke i noge podvuče pod oca. Napeo se, svu snagu svoju u napor usmerio i gle, uspe mu Nebo naviše da odgurne. Nebo i Zemlja zanavek se razdvojiše. Očev i majčin negdanji zagrljaj ispuniše prostor i svetlost. Nebo osta gore, u patnji da za voljenom plače, a njegove suze, koje mi zovemo kiša, otad natapaju zemlju. Uz pomoć svetlosti i očevih suza zače se na tlu život, zemlja ozelene, a nebrojena stvorenja po njoj prohodaše, progmizaše ili krike svoje leteći iznad pustiše.

Kad Tane vide kako se lep život pod svetlošću na zemlji plodi i u parovima množi, požele i on družbenicu svoju da ima. Od gline, crvene od krvi koja je kapala kad je njega, braću i sestre majka rađala, izvaja sebi ženu i život joj u nos svojim dahom dunu. Nazva je Hine-ahu-one, Ona-koja-je-od-blata-napravljena. Bio je to prvi ljudski stvor koga je bog stvorio, a koji nije bio bog.

Sa Hine-ahu-one Tane rodi kćeri – prve od majke na svet iznete čovečice – njene kćeri izrodiše druge ljude, a ljudi nastaniše zemlju dalje se na njoj množeći.

  

Mauijeva udica

Nekako u isto vreme, možda i kasnije, kad su deca  boga Tane i prve žene, Hine-ahu-one, naseljavali pustu Zemlju i još uvek se sa bogovima mešali, na jednom dalekom ostrvu živeo je slabašan, a nestašan dečak, bolje reći žgoljavi vetropir od dečaka, po imenu Maui. Rođen je bio kao čovek, najmlađe dete svojih roditelja i baš zbog toga što je bio najmlađi i nejak, braća su uživala da ga zlostavljaju. Ponižavan je bio svakodnevno: „Ćuti tu, ti si klinac, nemaš pojma ni o čemu!“; i maltretiran: „Evo ti čvrga, skloni se sa puta, saplićemo se o tebe!“. Povedeni za njima ni ostali dečaci iz sela nisu zaostajali u njegovom omalovažavanju. Nisu hteli sa njim da se igraju, voze kanu, da ga vode u ribolov. Mogao je on sam da se igra, za nestašluke koje je pravio nije mu bilo potrebno društvo, ali ga je ovakav odnos braće i drugova pogađao.

Videvši koliko ga braća i deca nipodaštavaju, a prepoznavši u njemu bistrinu (jer vetropir ne može biti glupo dete), bogovi (koji inače cene bistrinu), sažališe se na njega i rešiše da ga jednakim sebi učine. Kao obeležje da su ga pohodili, utisnuše mu na mišice, ukrug iznad lakta, tetoviranu grivnu, sa znacima koje samo bogovi znaju da čitaju, a kao obeležje da je i on sad neka vrsta boga, okačiše mu oko vrata kao amajliju vilicu raže, božanske pramajke od koje su bogovi začeti, a od bogova svi stvorovi na zemlji i u vodi, pa po tome, posredno i Mauiju beše baka. Mauija naučiše karakijama, magičnim rečima i moćnim stihovima koje neupućeni zovu vradžbine – neki i bajalice – a pesme su kojima se bacaju čini, čuda čine, stvarima i postupcima nesvakidašnja svojstva daju. Kad ih bude izgovarao – a izgovaraće ih u nevolji, ili kad to okolnosti nalažu – kroz njih će mu priticati moć bogova, snaga njihova, sposobnost da menja oblike i svojstva bićima i predmetima. Jednom rečju, kad zavrti amajliju i stihove izgovori, može da čini što i svaki bog.

Tako Maui posta polubog, a od bogova se razlikovao jedino po tome što je mogao da umre.

Kako bi svojoj braći pokazao da više nije nejaki Maui, dete Maui, u tajnosti isprede od lanenih vlakana strunu za udicu. Dok je preo, izgovarao je karakiju, bajalicu, kako bi struni podario čvrstinu takvu da je ni bogovi ne mogu raskinuti. U ranu zoru, pre nego što braća do svog kanua stigoše, porani i uvuče se ispod stvari na dnu kanua.

Ne sluteći da u kanuu uljeza imaju, braća se od obale otisnuše i prema pučini zaveslaše.

Kad je Maui procenio da su već dovoljno odmakli da se kopno više ne vidi te da se odatle braći neće isplatiti da se vraćaju kako bi ga iz kanua izbacili, razmaknu stvari i pred zgranutom se braćom pojavi. Ne dajući im priliku da se povrate, odmota ispod pojasa strunu, sa vrata skide amajliju pa amajliju veza na strunu kao udicu. Braća počeše da se smeju:

„Vidi malog pecaroša! Upecaćeš ti đavola na tome!“

Ali Maui ničim ne pokaza da ih je čuo. Umesto toga skupi šaku u pesnicu i lupi se u nos. Iz nosa mu poteče krv. Pustio je nekoliko kapi da mu kanu na udicu pa okrvavljenu udicu spusti pored kanua u vodu. Kad se kanap sasvim odmotao, naže se nad vodom i stade da šapće karakiju.

Ne prođe mnogo kad, gle čuda, na udicu se upeca riba i to ogromna. Mauijeva braća zaboraviše na svoje pecanje, a zaboraviše i da se Mauiju podsmevaju. Samo zinuše od čuda kad Maui božanskom snagom, za koju braća nisu ni sanjala da je ima, izvuče ribu na površinu. Maui onda ponovo uze bakinu vilicu, zavrte je i bajalicom pokrenu kanu. Kanu zaplovi morem vukući ribu za sobom.

Zaustavili su se tek kad stigoše do jednog usamljenog ostrva za koga Maui priveza kanu. Od ribe koju je upecao nasta Te-Ika-a-Maui, Severno ostrvo, odnosno Mauijeva-riba. Ostrvo za koje je privezao kanu, nazvaše Južno ostrvo a u Mauijevu čast i Te-vaka-a-Maui, Mauijev-kanu.

Dok je Maui privezivao kanu, braća koja su se od šoka tek tu povratila, iskočiše na Mauijevu ribu, Ogladneli od puta, a još više od zaprepašćenja koje im je Maui priredio, počeše ribi da stružu krljušti da do njenog mesa dođu.

Kad Maui vide šta braća sa njom rade, ne malo se naljuti. Em što tako lepu ribu u nakazu prave, em što je to njegova riba, on je upecao. Ljut da ljući ne može biti, skide sa vrata amajliju, zavrte je i izgovori magične reči te braću i krljušti koje su sastrugali u more pobaca. Tamo gde su braća pala ukazaše se ostrva, a gde su pale krljušti nastaše hridi koje i danas iz mora strče.

Pošto ga je ljutina prošla, Maui se na braću sažali, pope se na glavu ribe da vidi gde su pala kako bi ih povratnom čini iz vode izvadio. Pogled mu skrenu malo ostrvo kod repa ribe. To parče stena i zemlje, ovako izdaleka, naliči mu na kita. Kako to pomisli srce mu zadobova, obuze ga tuga, a njoj se pridruži nekakvo kajanje, ali ne zbog braće. Beše to sećanje zbog nečega što je uradio, nejasno kao san. Da stvar bude gora, tugu i kajanje zališe nežnost i osećanje ljubavi kojima jednako ne mogaše da pronađe uzrok niti povod. To ga još više uznemiri i ne malu bol mu zadade. Bakina vilica mu tu nije mogla pomoći. Saznaće sam razlog tim osećanjima ali ne sada, a kad bude saznao grudi će ga još više boleti, ali će tad već biti kasno da se kaje zbog onog što će tek učiniti.

Povrh svega seti se i sestre, Hinauri. Ona je bila jedina koja ga je kao malog štitila od maltretiranja braće i ostale dece, branila ga od njihovog zadirkivanja, omalovažavanja, štipanja, podmeštanja. Umela je i da se potuče sa njima kad preteraju. Maui ju je zbog toga više nego obožavao. Zašto se i  nje uz ovo lupanje srca setio, sebi nije umeo da objasni. Kakve veze Hinauri ima sa ovim tužnim osećanjima? Kakve veze ima sa ovim ostrvom? Hinauri, ostrvo… Hinauri, kit… bol… lupao je glavu ali ništa pametniji od tog lupanja ne posta.

Još uvek sa smušenim osećajem u duši, krenu se sa braćom nazad kući. Došle su nove dogodovštine. Uz njih je polako bledelo sećanje na bol koju su mu istovremeni pogled na ostrvo oblika kita, nejasno kajanje i pomisao na sestru doneli. Dogodovštine zato i služe, da se ružne misli potisnu i zamene lepim.

  

Mauijeva pakost

Ne prođe ni mesec dana od povratka Maui iz ribolova u kome je upecao Te-Ika-a-Maui, Severno ostrvo, kad njegova sestra, Hinauri, objavi da se udaje. Za svog muža odabrala je Iravarua, jednog neuglednog momka iz plemena, uzgred i velikog hvalisavca, koji je Mauiju oduvek išao na živce, toliko da ga je, koliko je to bilo moguće, izbegavao. Nikako mu nije išlo u glavu šta je Hinauri ka tom razmetljivcu privuklo. Tek, pleme priredi veliku svadbu za nju i Iravarua. Sve što je moglo da se kreće došlo je na slavlje. Plesalo se i ispijalo nektarno piće do zore, a sledeća dva dana nastavilo.

Hinauri jednog jutra zamoli Mauija da njenom mužu, Iravaruu, pravi društvo na pecanju. Nije volela da Iravari igde ide sam. Maui nije bio jedini kome je Iravaruovo hvalisanje išlo na živce – nisu ga trpeli ni ostali momci u selu pa nije imao kud, morao je on sa njim da pođe. Svojoj sestri ništa nije mogao da odbije, za nju bi i ruku dao, uvo odsekao ako treba.

Samo što su izmakli od obale i Iravaru zabacio udicu, riba ga krenu kao luda – vadio je jednu za drugom, a gde ćeš bolji povod za hvalisanje nego taj – ribolovci svih voda su isti. Grohotom se smejao kako koju izvadi:

„Ho, ho, ho! Vidi kolika je tek ova! Ho, ho, ho! Bravo Iravaru! Bravo! Širom moane nema boljeg ribolovca od tebe! Ho, ho, ho! Gle, tek ova! Ima je više u širinu nego poglavičina žena otpozadi! Ho, ho, ho!“

Mauiju se povraćalo od Iravaruove blizine još od ulaska za njim u kanu, a sad, uz njegovo neumereno hvalisanje, jedva da je sputavao nadizanje želuca. Svaka upecana riba, koja inače ništa nije bile veća od onih koje je Maui vadio, u Iravaruovom hvalisanju postajala je kit. Maui je sve to trpeo dok je mogao i zadržavao želudac. U jednom trenutku mu prekipe, zgrabi babinu vilicu i zavrte je. Izgovorio je stihovanu kletvu i siroti Iravaru se pretvori u psa. Maui odmah uvuče u kanu svoje i Iravaruove strune i udice, nagazi na vesla i vrati se na ostrvo. Kako je kanu dotakao obalu, pas iskoči iz njega i otrča u žbunje da piški.

Uto stiže Hinauri da vidi kakav im je bio ulov, začuđena što su se tako brzo vratili.

„Gde je, Iravaru?“, zapita Mauija.

Mauija još nije bila prošla sva ljutina te joj pakosno odgovori:

„Kaži kuc, kuc, pa će ti se pojaviti.“

Misleći da je to još neka od Mauijevih šala, jer Maui je stalno pravio smicalice, Hinauri se nasmeja i pozva:

„Kuc, kuc!“

Kad, gle, iza žbuna se pojavi pas, dotrča do Hnnauri, i mašući repom, baci joj se u naručje skičeći.

Hinauri u trenu shvati istinu. Prebledela je. Bila je poražena. Zatraži od brata da vrati Iravaruu ljudski oblik, ali ovaj, još u ljutini ne hte ni da čuje, već se okrete, poizbaca ulovljene ribe iz kanua, povuče kanu nazad u vodu i odvesla sa njim nekuda preko mora, ostavljajući Hinauri na obali da krši prste. Dozivala ga je da se vrati dok god je mogao da je čuje.

Očajna, povređena do bola od brata koga je mal te ne odgajila, pokuša da prevaziđe svu tu bol, izlivajući svoju bezgraničnu ljubav u odnos prema kuci. Kuci je tepala, češkala ga, trebila od buva, sa njim se i u moru kupala. Ali bol nikako da umine niti se Maui vraćao da obrnutu kletvu nazad baci.

Prolazili su dani, prošla i cela godina. Jednom, kad su se ona i kuca malo udaljili od obale, Hinauri ugleda crno peraje kako seče površinu vode. Napravilo je dva kruga oko njih, a onda iz trećeg, koga suzi, skrete i ubrza prema Hinauri. Od Hinauri ne bi ostala ni crvena pena da kuca ne zakevta. Onako kučeći, da ne veruješ kojom brzinom, zapršta vodom sekući put ajkuli i ispred Hinauri ulete pravo u njene ralje. Ajkuli to bi dovoljno: udalji se ostavljajući za sobom crveno more od krvi raskomadanog Iravarua.

Spašena, Hinauri se, napuštene snage od jada, jedva izvuče iz vode. Plakala je gorko danima sedeći na obali. Iščekivala je ko zna šta, kao da se Iravaru mogao ponovo da sastavi i iz mrtvih vrati. Povremeno joj se činilo da lajanje iz vode čuje. Evo ga, zašljapkao je po plićaku! Evo ga vrti telo od repa do ušiju, iz dlaka more istresa! Ali, ne, obmana je to samo čula, varka tuge, šum očaja.

Prestala je da jede. Ni vodu više nije pila. Jednog dana videše je kako se uspentra na najvišu stenu iznad mora. Videše i da je gore sklopila ruke zagledana u pučinu. Verovatno se molitvom obraća duhovima morskih dubina da joj Iravarua vrate, pomisliše. Ni slutili nisu da Hinauri drugačiju molitvu izgovara, duhove jeste molila, ali ne da Iravarua ožive, nego da je što brže na dno odvuku i u što dublji mulj dole, ispod trava zakopaju. Onda se baci odozgo i u talasima nesta.

Skočiše neki za njom da je spasu. Uzalud su je tražili, uzalud huk mora nadjačavali. Ne nađoše je niti je more njeno telo izbacilo.

Kad se Maui sledeće godine vratio saznade gorku istinu šta je svojoj sestri napravio. Njegovom kajanju nije bilo kraja. Prizivao je čarobnu moć bakine vilice, govorio razne bajalice, dozivao u pomoć bogove, preklinjao ih i proklinjao, ali ne otkri gde je, ili makar šta je sa telom Hinauri bilo. Penjao se kroz nebesa i do sedmog neba gde bogovi obitavaju, molio ih neposredno, kumio ih da mu sudbinu sestre razotkriju, zaklinjao se da više neće biti zao, da će sve pakosti koje je do sada počinio ispraviti, samo da mu je vrate ili kažu gde je kako bi je časno sahranio. Ali, bogovi ostahu nemi, ljuti što je svoju božansku moć iskoristio na način koji ne priliči bogovima, barem ne onim dobrim, jer Maui je, uprkos pakostima koje je činio, uprkos dečjoj prirodi i nestašlucima primerenim detetu, ipak bio, prvo dobro dete, onda dobar mladić, pa dobar čovek i dobar bog, Maui nesmajnik, bogočovek koji nije mogao da se skrasi i svoju sklonost ka marifetlucima obuzda.

   

Na Svetom ostrvu

Kad je ono Hinauri pala u vodu nakon što je skočila sa stene, tonula je do dna i usput, gubeći postepeno dah, dok je bilo svesti molila se Hine-Moani, boginji mora, da je uzmu morske nemani, a zli duhovi iz najdubljeg mora dušu usisaju. Pluća joj se napuniše vode i ona se oprosti od života. Poslednje što su njene širom otvorene oči videle pre nego što se crnilo sklopilo i progutalo je, beše svetla, plava tačka visoko iznad u ravni koja razdvaja vodu od vazduha – pulsirala je neko vreme ujednačeno, šaljući ka Hinauri svoju svetlost kroz tamu pa se i ona ugasi.

Ali bogovi ne dadoše da Hinauri umre. Hteli su da kazne Mauija za počinjeni greh, da misli da je nema, da se jede doveka kajanjem zbog pakosti koju je učinio terajući svoje najvoljenije biće u smrt, biće koje je i njega najviše volelo, koje je bdilo nad njim kroz celi život. More izbaci na površinu truplo Hinauri i ostavi ga tako nadutog da pluta mesecima, naizgled bez života. Napraviše oko njega krug od čini, tako da nijedna neman nije mogla da mu naudi, niti ijedna riba da ga gricne. Pustili su Moanu da je svojim strujama i talasima nosi kud hoće.

Trajalo je to sve dok telo Hinauri more jednoga dana ne nasuka na obalu usamljenog ostrva u sred okeana.

Na ostrvu je živelo pleme Taranaki. Predvodio ga je rangatira Tinirao, poglavica i sveštenik istovremeno. Ostrvo je bilo ostrvo blagodeti. Kad je pleme, u potrazi za boljim staništem od onih što su ih dotada pohodili, zaseklo kanuima pesak njegove obale, više sa njega nisu isplovljavali. Bilo je prebogato voćem, povrćem, usevima, pticama; na sve strane su rasli kanga, slatki kukuruz i kumara, slatki krompir; more, reke i jezera su mu bili prepuni ribe, rakova, školjki svakojakih; okolo su plivali tohora, kitovi, tune, delfini; jestivih algi je bilo u beskraj… – samo bi lud napustio takav raj. Kako dođoše, tako i ostaše. Tinirau je uskoro imao i svoje kitove u posedu: navukli su se na ribe kojima ih je hranio. Tinirau je voleo kitove. Da bi svojim razmaženim miljenicima ugodio, sagradio je velike ribnjake i u njima množio ribe za njihova, uvek gladna usta. Nije onda slučajno što su Tiniraua nazvali Gospodar-riba. Naročito mu je jedan od kitova bio prirastao za srce. Nazvao ga je Tutu-nui, Veliki-kit. Iz Tinirauovog ribnjaka njegov Tutu-nui je dobijao najbolje ribe.

Kad su u plićaku pronašli nasukano telo Hinauri, celo selo se sjurilo da vidi čudo dotad neviđeno, da je more izbacilo utopljenika, a da utopljenik tako sveže izgleda, kao da se maločas udavio.

Do obale siđe i Tinirau. Vide je onako belu, ispranu vodom i solju, bez znaka života i ražalosti se.

„Što tako lepo stvorenje zli dusi moradoše da uzmu? Što ga ne poštediše? O dusi, prokleti da ste!“

Čučnu kraj nesretnice i zagleda se u njene krupne, crne oči, koje su staklastim pogledom zurile neodređeno nekud u daljinu. Taj pogled ga još više rastuži. Pružio je ruku s namerom da joj sklopi oči, ali ne imade srca. Umesto toga oseti potrebu da joj dlanovima obuhvati ledene obraze, što i učini. Povijen nad njom tiho je zaplakao. Niz lice mu kliznuše dve suze krupne kao prve kapi letnje kiše. Jedna od njih mu se zaustavi na nausnici, zadrža se na njenoj ivici pa se otkide i utopljenici kanu na donju usnu.

Desi se nešto neobično. Tamo gde je Tinirauova suza pala, usna Hinauri poče da rumeni. Rumenilo se sa nje raširi na lice. Usne joj se pomeriše i Hinauri se zakašlja izbacujući vodu iz pluća.

Da je Tinirau mogao da vidi bogove na nebu, video bi kako se gore smeše zadovoljno.

Vraćena u život Hinauri postade žena Tiniraua i u selu omiljena. Izrodiše čopor dece, sve lepšu od lepše. Voleše se kako se odavno niko voleo nije. Međutim ni selu, ni novom mužu, Hinauri ne otkri svoje pravo ime niti kako se u vodi našla. Reče samo da se zove Ihungaru-paea, Nasukani-trupac, baš onako kako ju je voda izbacila.

Tinirau je znao da je razlog njenoj ćutnji nešto što ne želi, ili ne može iz sebe da izbaci. Nešto je duboko tišti, zaključio je, ali je rešio da je ne pritiska.

Seljani ipak nisu mogli da je zovu kako je rekla da se zove. Suviše im je postala draga. Nazvaše je, Hine-ngaru, Devojka-sa-talasa, a lepo i zvuči. Sa tim imenom postade im još draža.

Vreme je sad bilo da Maui sazna istinu, proceniše bogovi. Baciše na njega san u kome vide u sred okeana ostrvo u obliku kita. Prvo pomisli da je to ono ostrvo kraj ribe koju je upecao začaranom udicom, ali je znao da nije, jer na njemu je nedavno ponovo bio i sem ptica, oposuma, slepih miševa i ponekog guštera tamo drugih letećih i hodajućih stvorenja ne beše, pa ne beše ni ljudi.

Probudio se sa srcem koje mu je besomučno tuklo u grudima. Zašto je baš ostrvo koje liči na kita sanjao? Zašto mu srce zbog toga tuče? Vrati mu se sećanje na onu neodređenu bol koja mu je bila pritisla dušu kad je sa najvišeg kamena svog ostrva uočio pod njim ostrvo oblika kita. Setio se da je tad pomislio na Hinauri. Imaju li ta dva događaja ikakve veze jedno sa drugim? Kakve veze moja jadna sestrica ima sa tim? Kajanje je užasna stvar, truje te doveka, a ništa ne popravlja svojim trovanjem niti menja. Pošto nije bio od onih koji puštaju patnju da se baškari a da ništa ne preduzme kako bi je bar suzbio, skinu sa vrata bakinu vilicu i zavrte je izgovarajući prizivajuću bajalicu.

Nije prošlo mnogo, sa neba se začu krik. Ogromna bela krila zaseniše sunce.

„Zvao si me, Maui?“ javi se odozgo albatros, jer bio je albatros – samo albatrosi mogu imati tolika krila. Kružio je nad Mauijevom glavom i bacao senku na zemlju.

„Verni moj prijatelju, da li si negde na putu svom nebesnom video ostrvo oblika kita a da to nije ono kojeg sam ribareći sa svojom braćom upecao?“

„Ima puno takvih koje liče na ribe, rakove i ostala meni draga morska stvorenja, ali, sem tvog, samo još jedno oblika kita postoji,“ odgovori albatros.

„Pričaj, druže moj, pričaj gde je? Kako mi je do njega stići?“ uzbudi se Maui.

„Neće ti to biti teško,“ odgovori albatros. „Veslaj tri nedelje kanuom na jugozapad. Prve dve nedelje sledi Mangoroa, ajkulu koju si bacio na nebo da ostavlja za sobom zvezdani trag, potom kreni za zvezdama Matariki, Božjim-očima-na-nebu. Poslednjeg dana treće nedelje stići ćeš do ostrva koje tražiš.“

Maui tako i učini. Sede u svoj kanu i zavesla duž zvezdanog traga, koga drugi narodi zovu Mlečni put, ili Kumova slama, dok treće nedelje ne skrenu za zvezdama Matariki, koje na severu zovu Plejade ili Vlašići, a na istoku Subaru. Kad se završi poslednji dan treće nedelje zaista ugleda obrise ostrva kojeg mu je albatros naznačio. Sa mora nije mogao da vidi ima li oblik kita, ali mora da ga je imao, verovao je svom prijatelju.

Hinauri je, našavši svoju sreću uz Tiniraua, vremenom oprostila svom bratu pa i zaželela ga se. Ne mala beše sreća kad jednog ranog jutra ugleda mladića kako izlazi iz mora, izvlači kanu na obali i kreće prema njihovom selu, a u mladiću prepozna Mauija. A tek Maui, kad u prelepoj, beloj ženi prepoznade svoju sestru, koliko se tek on obradova! Uhvatio se za grudi, misleći da će mu srce od sreće stati. „Znači, to je bilo značenje one neobjašnjive, iznenadne pomisli na sestru, kad sam sa svoje upecane ribe ugledao ostrvo kitu nalik! To li je bilo značenje neobjašnjive boli koja mi je srce tad stegla! Bogovi su me opomenuli šta će se zbiti, a ja to nisam shvatio! Nisam shvatio ni šta mi poručuju kad su mi u san umetnuli sestrino ostrvo, a uz njega mi i bol kajanja u grudima obnovili!“

Brat i sestra se baciše jedno drugom u zagrljaj, stegoše se rukama toliko snažno da bi ih u drugoj prilici zabolelo. Zaplakaše kvaseći jedno drugom kosu i ramena. Onda se čelom i nosem spojiše u najintimniju pozu svog plemena.

Oko Mauija i Hinauri skupiše se Hinaurina dečica i, zbunjena, držeći prstiće u ustima, posmatraše taj nepokret nepoznatog muškarca i njihove matere.

Pošto se Maui i Hinauri jedno drugom izjadaše i sve šta se u međuvremenu svakom od njih zbivalo opisaše, Maui upita sestru kako se zove ovo ostrvo na kome sad živi.

„Nema imena,“ reče mu sestra. „Zovemo ga prosto motu, ostrvo.“

„Dobro,“ kaza Maui, „onda od sada ima da se zove Motutapu, Sveto-ostrvo, jer sam na njemu ponovo našao svoju sestru, a u čast zeta moga, koji usreći sestru moju, dodaću mu i zetovo ime. Svi da ga ubuduće zovu Motutapu-a-Tinirau, Tinirauovo-sveto-ostrvo.“

Kako reče tako i bi. Ime ostrvu, onako kako ga je tada Maui imenovao, ostade u narodu do današnjih dana.

 

Maui provede nekoliko meseci uz svoju sestru, njenog muža, Tiniraua i njihovu decu. Začudo nisu ga vukle daljine da ode. Bar ne još. Sestrići su ga obožavali. A kako da ga ne obožavaju kad se blentavio sa njima po vasceli dan. Dete bio, dete u duši ostao. Deca decu začas prihvate i najbolje se na svom jeziku tepanja i izmotavanja razumeju. Savijao se u kolenima da bi bio nizak kao oni, hodao poluraširenih ruku čas uz telo, čas od tela, drhtao dlanovima imitirajući treperenje ugrejanog vazduha nad vodom i peskom kad vrelina dana zavlada, onako kako je činio Tanu-rora, sin Hine-raumati, boginje leta da izmami osmeh svojoj majci. Deca su cičala od radosti, hodala povijenih nogu, treskala nožicama, pokušavala kao on da drhte dlanovima. Maui je onda izbečio oči i isplazio jezik preko brade dokle god je mogao. Deca su na to prosto poludela od smeha, izbacivala i sama jezik, plazila se jedno drugom, majci, Mauiju. A kad je Maui krenuo da se lupa u grudi da sve odjekuje, da se pljeska po mišicama i da arlauče, radosti dečije nije bilo kraja. Sve su im noge i ručice pomodrele od pljeskanja, a grla promukla od dranja. Njihova nasmejana lica su govorila umesto njih, iskazivala svu ljubav prema ujka Mauiju nasmejanim okicama i zvonkim smehom. Za njih, on je bio idol. Njihov blentavi ujka-Maui.

Hinauri je sve to posmatrala, ne skrivajući osmeh i koliko joj ovaj Mauijev povratak znači. Ponovo je bila srećna kao nekad što je bila. Ponovo je bila Hinauri, ona negdašnja Hinauri. Svom mužu je konačno mogla da ispriča sve šta se sa njom zbivalo a da je više ne boli onoliko koliko je bolelo dok je u sebi gušila. Tinirau je prihvatio njeno pravo ime i nadalje je po njemu zvao. Ali seljani ne, seljani su nastavili da je zovu Hine-ngaru, Devojka-sa-talasa. Na tom ostrvu je i danas njihovi potomci tako zovu. Barem oni stariji koji još pamte drevne pripovesti koje su im njihovi koroua-me-te-kuia, deka i baka pričali.

Maui ipak nije mogao dugo da ne bude Maui. Kad mu je počelo već pomalo da bude dosadno na ostrvu bez pustolovina i čežnja za daljinama ponovo počela da ga vuče, pozva svoju sestru, Hinauri, da se prošetaju. Kad su se izmakli van sela, saže glavu da je ne gleda u oči i saopšti joj da je rešio da ide.

Hinauri, kao i svaka žena, odmah zaplaka. Nije je tešilo to što je Maui obećavao da će dolaziti, čak ni to što joj se zakleo da će zaista tako i činiti. Hinaurine suze nisu prestajale. Onda Maui skide sa vrata bakine čeljusti, poljubi ih i rastavi im zglobove.

„Evo, Hinauri,“ reče, dajući sestri gornju vilicu, a sebi zadržavajući donju. „Ovo će te čuvati i na mene podsećati. Dajem ti kao zalog da ću reč ispuniti, tebi se i deci tvojoj vraćati. Vilica je ova čarobna. Bogovi su mi je darovali. Ja je sad darujem tebi. Meni će od nje biti dovoljna donja polovina. Kad budeš u kakvoj, ne daj bože, nevolji, ti samo zavrti vilicu i stani da izgovaraš stihove koji ti u tom trenutku budu padali na pamet a stvaraju ih misli i želja koju želiš da se ostvari: moć vilice biće prozvana i kroz tvoju ruku i tvoje misli usmerena ka onome što si želela. Upamti, stihovi nisu važni, važna je misao, želja koliko ti je jaka. Stihovi su samo tu da moć pokrenu, kroz misao da je usmere.“

To reče i okači sestri oko vrata bakinu gornju vilicu, a onda je zagrli i poljubi u oba uplakana oka.

Dođe i to vreme da Maui na put krene, jer čekali su ga željno i priželjkivale nove pustolovine, nestašluci, a i poneka još pakost, iako se zarekao da pakosti više neće činiti kako ne bi još nekog unesrećio kao što je Hinauri unesrećio. Rastanak je bio tužan. Opet su brat i sestra pali jedno drugom na grudi, opet su se u zagrljaj stisli – ovoga puta čvršće nego Rangi-nui i Papa-tua-nuku pre nego što ih je Tane, njihov sin, zauvek razdvojio. Suzama i jecajima nije bilo kraja. Posle sestre, zagrlio je dečurliju, a da ne bi plakali, odigrao je sa njima dva tri gegajuća nogotresna plesa uz neizbežno kreveljenje i plaženje jezika. Zagrli na kraju i Tiniraua, sede u kanu i zavesla prema pučini. Hinauri, deca i Tinirau ostaše još dugo na obali. Gledali su za njim sve dok se nije pretvorio u tačku i stopio se sa horizontom.

  

Kitojed kvarnih zuba

Motutapu, na kome se Tinirauovo pleme nastanilo, beše rajsko ostrvo, ostrvo večitog proleća. I baš zbog toga što je proleće na njemu bilo jedino godišnje doba, puno kiše i još više sunca, gladi na njemu nije bilo, makar ljudi ništa ne sadili i u torovima ništa ne odgajali. Kako ruku pruže, sočna voćka im sa grane na dlan padne, ma čim zemlju da razgrnu, mrkva, sladak krompir ili druga povrćka iz zemlje izviri.

Kad su na ostrvo stigli, Tinirau deo svojih saplemenika odredi da se bave zemljoradnjom: zemlju da oru, žito sade i bašte okopavaju. Drugom delu reče da prave ribnjake, ribom iz ribnjaka kitove u zaton da namame pa u zatonu mrežom da ih zadrže. Sve je učinio da se doskorašnji ratnici bez ratovanja ne olenje.

Ali uzaludan Tinirauu beše napor. Kako je vreme odmicalo, nekad strašni ratnici se u babe pretvoriše. Digoše ruke od poslova i plandovanju se odaše. A i plandovanje im dosadi. Od dosade zabave kojekakve stadoše da izmišljaju, šalama i razbibrigama sa decom se utrkujući. Kanue na kojima su na ostrvo stigli, izvučene na obalu sunce sasuši, a prvi uragan koji se na ostrvo spusti, posla talase koji ih u more odvukoše i o stene razbiše.

„Kakve veze ima,“ rekoše „babe“, „i tako iz ovog raja nemamo nameru nikud da idemo.“ Babe postali, babe i ostali.

Bilo je to rajsko ostrvo u pravom smislu, ali se takav raj boginji podzemlja, Hine-nui-i-te-po, nije svideo. Nije ona volela kad su ljudi srećni i predugo žive. Ni životinje predugo da žive nije volela. Srećnija je kad ih u što većem broju kod nje dolazi, a ona odatle da ih u Havaiki, zemlju predaka otpraća. Najviše je mrzela radost u ljudima. Kad su ljudi zadovoljni isto joj je kao da po njoj gaze. Odluči zato da sreću Tinirauovog plemena pomuti.

Jednoga dana, na vratima kolibe rangatire Tiniraua, pojavi se starac, ružan do zla boga, ružniji od grdobe koju su jednom, pre dolaska na Motutapu, iz dubine izvukli. Kvarnih, krezavih zuba, u ljudima je takav samo gađenje mogao izazvati. Poglavica Tinirau ga dotada nije video; nije bio iz njihovog plemena, a drugih plemena u blizini nema. Rekao je da mu se kanu razbio o obalu – noćas je duvalo sa istoka, talasi su bili veliki. Na sebi je imao korovaj, plašt izatkan vlaknima izbeljenog lana, kakav nose tohunge, učeni ljudi, sveštenici i mudraci. Oslikan mu je bio šarama protiv uroka.

„E te rangatira, he tohunga ahau ki nga mahi ahufenua. Rangatira, poglavico, ja sam stručnjak za poljoprivredu,“ pokloni se Tinirauu. „Zovem se Kae. Znam sve o ratarskim kulturama, krompiru, kukuruzu, kako se zemlja najbolje obrađuje, čime je treba đubriti, kako pleviti, kada zalivati, kada plodove brati i mnogo toga još o zemlji znam što drugi ne znaju. Razumem se u lov na ptice, znam sve o njihovim jajima i kako se najbolja čorba od ptica kuva. Ali ono u čemu sam najstručniji, uzgoj je riba u ribnjacima i hranjenje kitova, a umem i da ih jašem. Pošto nemam kanu da se vratim, dok ne napravim novi, molim te da me dotle u službu primiš, nećeš se pokajati.“

Tinirau je bio nepoverljiv. Iskustvo ga je naučilo da onaj ko se hvali, obično ne vredi ni prebijene školjke. „Ali,“ pomisli, „pošto nemam nikoga da mi se o njivama stara i bašte sa povrćem plevi, a pogotovu nemam nikoga da mi se o ribnjacima brine i ribama iz njih kitove hrani – daću ovom krezavcu šansu, iako mu nešto baš mnogo ne verujem. Ne može mi više štete napraviti za tih godinu dana koliko će mu trebati kanu da napravi, nego što mi zbog lezilebovića seoskih usevi od korova propadaju, a moje sirote tohore sve više mršave.“ Za Kaea odredi kolibu uz sam ribnjak najbliži zatonu, u kome mu tohora Tutu-nui, kit ljubimac, zajedno sa svojim drugarima boravi.

Ljubav između Tiranua i Tutu-nuija je bila očigledna. Tutu-nui je Tiniraua prepoznavao iz daleka, kako ga vidi da se obali primiče. Od radosti bi kroz nozdrvu izbacio vodoskok vode uvis, zapevao pesmu od koje se gluvi i stao da se u vodi prevrće, mlateći svojom repinom toliko snažno, da je valom znao pola mora iz zatona da istisne ne samo do ribnjaka, nego i preko njega da prebaci.

Već posle nekoliko dana pokazalo se da Kae nije lagao. Stabljike u bašti podigoše glave, kukuruz u polju poče da se zeleni, a kitovi napunjenih gubica ribe, slatko su u zatonu dremali. Kako je to sve Kae onako star uspevao, Tinirau se nije pitao.

Prolazili su dani, meseci. Godina čak prođe. Kae za to vreme nije ni počeo da pravi svoj kanu. Ne stiže od posla, kaže. Ali su zato polja napredovala, ribnjaci se punili ribe, a voćke davale plodove kao nikad do tada.

Sve se te godine na ostrvu i inače plodilo i množilo, pa i Hine-ngaru, Tinirauova žena, odnosno Hinauri, oseti trudove i na svet donese još jednog sina.

Sreći Tinirauovoj nije bilo kraja. Prvo što je uradio bilo je da do zatona ode, radost svoju sa voljenim kitom da podeli. Njegov će ljubimac shvatiti kakva je to radost dobiti prinovu. Sigurno je i sam u mladosti otac ko zna kolikom broju kitića bio.

I zaista, da li je pameću svojom shvatio šta mu Tinirau sa obale viče, ili je svojom nežnom kitovskom dušom osetio srećne vibracije Tinirauovog srca, tek Tutu-nui zapišta pesmu radosti kakvu još nije pištao – barem ne ovde – i ko nikad do tada izbaci visoki mlaz vode iz nozdrve. To mu ne beše dovoljno, nego, da pokaže Tinirauu da se i on raduje, mlatnu repom tako snažno, da vodom ne samo ribnjak preplavi, nego val kao perušku i Kaeovu kolibu usput oduva. Sa kolibom bi ponet i Kae koji je u njoj u popodnevni san bio utonuo. Tvrd je san taj imao – kad zadrema ni bubnjevi uz uvo da mu lupaju ne bi ga probudili. Probudio se tek kad ga talas iz kolibe istrese kod prve stene i po oštricama do mora prokotrlja.

Tinirau pomisli da je sa Kaeom gotovo, ali se prevario. Ovaj se ko mladić uz stene uzvera, doduše sav u ritama, izranjavljen, krvav, sa dubokim posekotina po licu i telu, ali ceo. Tinirau mu pritrča da ga pridrži, misleći da, onako star, posle tolikog kotrljanja neće imati snage da stoji. Kaeu pomoć ipak nije bila potrebna.

„Žao mi je, Kae, stvarno mi je žao,“ pokuša Tinirau da se pravda, iako se poglavice ne pravdaju, ali Tinirao nije bio običan rangatira. „Da sam znao šta će se desiti, ne bih sa Tutu-nuijem radost delio!“

„Razumem. Nema potrebe, poglavico, da mi daješ fakapaha, izvinjenje. Krivo mi je samo što ovakav neću moći da ti sina osveštam, a to sam bio nameran moliti te. Ti znaš da sam i ja tohunga, sveštenik kao i ti što si. Izuzetna bi mi čast bila da sam tvog sina mogao imenovati. Ovako, šteta, šteta.“

Tiniraua sad tek preplavi osećaj krivice. „Eto, ja u njega nisam imao poverenja kad je došao, a on, vidiš, hteo da mi se detetu za kuma ponudi.“

„Ako si to stvarno želeo, onda to i učini,“ reče mu.

„Ali ovakav…“ zausti Kae. „Kako ću ovakav u ranama pred narod? Lice mi se ne vidi od krvi, a do svetkovine će od modrica i oteći i poplaveti.“

„Za to ne brini. Ne znam kakvi su običaji u tvom plemenu, ali kod nas tohunga koji vodi ceremoniju nosi masku kako bi zle duhove uplašio i od deteta ih odagnao. Kako se ceremonija neće obaviti pre nego što iz moane izroni mlad mesec, imaš još pet dana dotle, taman da sebi masku sačiniš, sveštenim bojama je obojiš i zvečke od tikava i školjki napraviš.“

Kae se na ove reči ne malo obradova, videlo se i pored krvavog lica.

„Petog dana od danas,“ nastavi Tinirau, „ujutru kad se Tama-nui-te-Ra, sunce, otkači od horizonta i zaplovi nebom, siđi pod maskom dole do marae, svetog mesta iznad mora, na kome izvodimo obrede. Čekaćemo te. Ceremonija bez tebe neće početi.“

Petog dana od tog dana, kad su se na obali svi skupili da pozdrave rađenje Ra, a Tinirau podigao prema suncu uvis svog novorođenog potomka, iz šume se pojavi Kae sa maskom od pruća koju je ispleo i našarao strašnim crtežima, toliko strašnim da okupljene jeza kičmom prođe kad ga videše. Držao je u rukama zvečke od kalabaša, šupljih tikvi, ispunjene puževim ljušturama i u najveće zvečao njima. Prilazio je trupkajući stopalima o pesak, a male su mu, okrugle zvečke od školjki, koje je vezao oko gležnjeva, poigravale i zveckale u ritmu plesa. Stvarno je izgledao strašno, i da su se demoni kojim slučajem pojavili, sigurno bi se od njegove pojave, plesa i zveckanja uplašili i glavom bez obzira u beg dali.

Pevalo se, igralo i nektarno piće ispijalo celog bogovetnog dana, sve dok Tama-nui-te-Ra nije dotakao suprotni horizont, kad se tek premoreno plesom pleme zaputilo na spavanje. Tuhuruhu, kako ga je Kae imenovao, u to vreme već je uveliko, blaženo spavao.

 

Dva meseca nakon slavlja, Kaeu su sasvim bile zarasle rane. Sem nekoliko brazgotina od ožiljaka, telo i lice su mu izgledali kao da nisu ni povređivani.

Jednom kad je Tinirau došao da uz svog kita ljubimca malo pliva, Kae iskoristi trenutak i obrati mu se:

„Poglavico, jesam li te svih ovih meseci verno i pošteno služio?“

„Jesi,“ odgovori Tinirau ne sluteći ništa.

„Jesi li zadovoljan mojim baštovanstvom?“

„Jesam,“ opet odgovori Tinirau.

„A time kako brinem o tvom ljubimcu?“ nastavljao je Kae.

Tinirau već poče da sumnja da ovo vodi nečemu što mu neće biti milo.

„Ja nisam, eto, rangatira, već dve godine video selo svoje. Uželeo sam se dece i drugova. Bi li ti mene pustio da ih obiđem pa ću ti se za par dana vratiti i verno te nadalje služiti?“

Osetljivom Tinirau zasuzi oko.

„Naravno da ću te pustiti, dobri moj Kae, makar se i ne vratio. Zaslužio si to. Ali kako ćeš kad kanu nisi napravio, a mi ih nemamo?“

„O, hvala ti, rangatira, do neba ti hvala! Neka ti Rehua, što svetlost sa neba nam šalje, dâ večito zdravlje! Stvarno imaš dobro srce. Da, u pravu si. Nemam kanu. Ali i da ga imam, dalek je to put. Odvikao sam se od veslanja za ovo vreme koliko tebi služim. Ruke nisam siguran da bi mi izdržale. Da se bavim povrćem i hranim kitove to još mogu, ali da veslam nekoliko dana bez prestanka… Nego, bi li ti meni dozvolio da na Tutu-nuiju odjašem do mojih i da se na njemu vratim?“

Tiniraua nešto probode pod vitim rebrima. Da ne traži ovaj previše? Ali ne imade kud. Reče Kaeu, onako ljubazno kako lepo ponašanje njegovog plemena nalaže, da nema ništa protiv, čak štaviše i sam je pomišljao da mu to predloži – što naravno nije, ali se kod lepog ponašanja dozvoljavaju sitna zaobilaženja istine kako se sagovornik ne bi loše osećao. „Kreni kad god budeš želeo,“ dodade i okrete se da se što pre udalji kako Kae ne bi primetio koliko mu je teško. Nije imao srca ni da pogleda svog dragog Tutu-nuija, koga neće videti ko zna koliko dugo dok se s Kaem na sebi ili sam ne vrati.

 

Sledećeg dana, kad je Tinirau došao do zatona, Tutu-nuija više nije bilo. Mreža, koja je štitila zaton od grabljivica i kitove sprečavala da se ne razbeže, bila je podignuta. Nestala su i druga dva kita koja je u zatonu čuvao – bez mreže ništa ih nije zadržavalo. Ljutnu ga Kaeov nemar što mrežu nije vratio po izlasku iz zatona, ali Kaeovu zaboravnost pripisa njegovoj uzbuđenosti zbog skorog viđenja sa decom i drugovima.

Sačekao je nekoliko dana koliko je procenio da će Kaeu trebati na kitu do svog ostrva da stigne, provede tamo nekoliko dana i na Tutu-nuiju se vrati nazad.

Prođe i nedelja dana. Tinirau već poče da brine. Kae nije bilo, a nije bilo ni samog Tutu-nui u slučaju da je Kae odlučio da se ne vrati.

Danima je još uzalud stojao na najvišoj steni ostrva i osmatrao pučinu jugoistočno od Motutapu, u kom smeru je pretpostavljao da su Kae i Tutu-nui otplovili.

Osmog sumraka nakon nedelju dana od njihovog odlaska, pred zalazak sunca zakrvavi se nebo – spremala se oluja. Vazduh se umiri. Umiri se i more. Ne prođe mnogo a odonud odakle je Tinirau očekivao Tutu-nuija i na njegovim leđima Kaea, poče slab vetar da duva. Ako slanost mora donosi, znao je Tinirau, promeniće ubrzo smer i preći u tajfun. Ako ne miriše ni na šta, proći će bez nevremena.

Tinirau se nije pomerao sa stene. Širio je nozdrve i u njih uvlačio miris vetra pokušavajući da prepozna šta ih čeka. „Slanosti nije bilo. Dobro je,“ pomisli. Taman da se zadovoljan okrene, siđe sa stene i vrati se u selo, učini mu se da u vetru oseća jedva primetan miris nečeg znanog. U prvom trenutku nije prepoznao o čemu se radi, ili je njegova podsvest odbijala da se suoči sa istinom. Raširio je nozdrve još više kako bi većom količinom vazduha pojačao osećaj, a onda se uhvati za srce. Crna ga slutnja obuze. Prepoznaje to jedva primetno štipanje u nozdrvama, prepoznaje! Trag je to dima, nema sumnje i još dva pomešana mirisa sa njim: miris pečenog mesa i miris izgorele masti.

„Nije valjda!“ kriknu.

Mirisi, ko zna odakle preko mora doneti, neznatno se pojačaše. Da, nema sumnje, neko peče kita i topi njegovu mast!

„Tutu-nui!“ zavapi Tinirau. „Tutu-nui, moj dragi tohora!“

Nije imalo potrebe da se ubeđuje u suprotno, nije mu se učinilo. Bio je to miris pečenog kitovog mesa koga se iz mladosti dobro sećao. Najeo se i napekao kitovine dok su još plovili morima i morskim životinjama se hranili.

„Kae, prokletinjo! Platićeš mi svojim životom život Tutu-nuija! O bogovi, Rangi-nui, nebeski oče i ti Papa-tua-nuku, majko Zemljo, zaklinjem vam se, neću se smiriti dok Kae ne bude svojom glavom platio izdaju. Ovim rukama mojim ću mu presuditi, a onda ću ga pojesti kao što je on pojeo mog Tutu-nuija! Celog ću ga pojesti, zaklinjem vam se!“

Skrhan od bola skljokao se na kamen i zario lice u dlanove gorko ridajući. Miris topljenog sala i pečenog mesa se izgubi, a umesto njega vetar promeni pravac i donese slanost. Ipak će biti oluje.

  

Čuvaj se žena koje igraju

Tinirau nije dugo ostao na kamenu iznad mora tugujući za svojim voljenim kitom, Tutu-nuijem. Kad ga prođe prvi talas očaj i srdžba se vrati, siđe odlučno u selo i sazva plemenski zbor. Po njegovom, od besa izobličenom licu i krvavim očima, barem oni stariji saplemenici podsetili su se zašto su ga za rangatira, svog poglavicu bili izabrali. Vratio mu se stari ratnički plamen i žeđ za krvlju neprijatelja. Međutim, kad Tinirau pozva pleme da se krene u pohod i prevrne more u potrazi za podlacem Kaeom koji je ubio i pojeo Tutu-nuija, niko od ratnika ne istupi, čak se i ne pokrenu. Samo su tupo gledali u zemlju ne želeći da sretnu njegov razjareni pogled. Koplja su odavno zaboravili da drže u rukama, stara su se raspala, a nova, nova im se nešto ne mili da prave i krv prolivaju za tamo nekog kita, ma bio on i rangatirin ljubimac. Zar da napuste ovu blagodet od izobilja (i lenčarenja) i da mole bogove da se živi i čitavi vrate?! Žao mi je, rangatira, ali ništa nije vredno toliko da se udobnosti odreknemo, mislili su u sebi.

Vide Tinirau šta se dešava, podiže prema nebu svoj mere, svoje poglavarsko znamenje od žada – i zavapi:

„O, bogovi, ako ste mene kaznili, zašto kažnjavate moj narod i ratnike mi plemena u babe pretvarate! Zar ovako star moram sam u osvetu, sam podlaca pravdi da privedem?!“ Onda spusti mere i razočarano se obrati plemenu: „Zar u vama, voda teče umesto krvi? Gde je nestala ona hrabrost koju ste pre dolaska ovde imali? Zar vam vrabac u srcu boravi?!“

Pognute glave se i dalje nisu dizale.

„Zar tako!??“ vrisnu iz gomile, Hinauri, Tinirauova žena, lica crvenog od srdžbe. „Muža mi ostavljate na cedilu, sramote jedne?!!“ Izjurila je ispred gomile i stala pored Tiniraua. Gledajući u žene viknu da je svaka čuje: „Cure, hoćemo li ovim babama da pokažemo kako se čast plemena brani?! Koja od vas ide sa mnom?!“

Žene istupiše sve do jedne, i stare i mlade, i debele i tanke. Prizor prelep to beše.

„Idemo s tobom!“ viknuše uglas.

Muškarci su i dalje gledali u pesak pod nogama.

Hinauri ponos grunu u lice i sunce nade je ozari.

„Ne možemo sve, devojke. Mora neko i o plemenu da se brine, vidite u šta su nam se muškarci pretvorili! Biće nas dovoljno deset za ovo što sam naumila.“

To reče i ne čekajući potvrdu izdvoji pet svojih najboljih drugarica i četiri svoje najstarije ćerke.

Tinirau nije mogao da veruje! Ponudi se da i on krene sa njima, ali Hinauri odbi.

„Ostani,“ kaza mu. „Selu si potreban. Vidiš da nema drugih muškaraca da ga brane,“ pokaza prezirno glavom na pognute glave. „Za nas ne brini, dovešćemo ti Kaea, budi uveren. Nijedna od nas neće stradati. Ti onda radi sa njim šta ti je volja!“

 

Hinauri i žene ne krenuše odmah. Hinauri ih prvo povede u uvalu iza rta da tamo na miru vežbaju ratničke veštine, tako su bar muškarci mislili i tako je Tinirau mislio. Hinauri je međutim imala druge planove na umu.

Kad su se uverile da ih niko od muških ne špijunira, iako su znale da od sramote to i ne bi, Hinauri skupi grupu oko sebe i reče:

„Čujte, devojke, evo šta sam smislila. Kad se budemo iskrcale na Kaeovo ostrvo i stignemo do njegovog sela, pošto ne znamo kako on izgleda, jer ga sem Tiniraua niko nije video, ali znamo da ima kvarne i krnjave zube, moramo, sa njim i njegovim plemenom ne da se tučemo, jer će nas lako savladati, žene smo, nego moramo ih nekako navesti da se smeju ne bi li, kad u osmeh usta razvuku, po zubima prepoznali Kaea. Evo plana,“ Hinauri se zaustavi za trenutak da uzme vazduh. „Sećate li se kako su se naša deca, ono onda kad je Maui dolazio, valjala od smeha na njegovo izmotavanje? E, to ćemo isto i mi da radimo ispred Kaea i njegovih. Nogama ćemo da trupćemo, po grudima i mišica da se lupamo, jezik preko brade dokle može da izvlačimo, rugaćemo se, drhtaćemo dlanovima kao da nas groznica trese, hodaćemo savijenih nogu u kolenima, zadnjicom mrdati i drati se izbečenih očiju.“

Sve što je govorila, Hinauri je istovremeno primerom pokazivala.

„Možemo li mi to?“ upita ih kad završi.

 „Možemo!“ odgovoriše žene uglas.

„Kad je tako, hajde nastup da uvežbamo,“ reče Hinauri i zauze pozu za Mauijev ples, povijajući u kolenima raširene noge.

Vežbale su do kasnog popodneva, punih očiju suza od smejanja jedna drugoj. Naročito je suze izazivala Moa-Momona, Debela-Moa. Kad bi zavrtela svoje guzove, žene su se hvatale za stomak i valjale se po pesku od smeha.

„Hajde, Momona, hajde ponovo,“ čikale su je drugarice i ponovo od smeha padale.

Približi se i veče, Hinauri ih posla na spavanje, jer sutra im treba rano poći. Kako, to još nisu znale, ali su verovale Hinaurinom obećanju da će sutra znati.

Kad je dan osvanuo i žene su muževima svojim i deci svojoj pre polaska doručak spremile, skupi se opet hrabra desetorka u onoj istoj uvali iza rta. Hinauri skide sa vrata bakinu vilicu koju joj je Maui dao, zavrte je ispred sebe i poče da izgovara bajalicu rečima koje su joj tog trenutka padale na pamet, misleći usredsređeno, kako ju je Maui savetovao, na ono što je želela da se desi:

Albatrose bela ptico
doleti nam oglasi se
kakvo oko u tebe je
vredi l' išta uveri me

 Ne prođe mnogo a ogromna krila zaseniše sunce. Odozgo se krikom oglasi bela ptica. Na zaprepašćenje Hinaurinih družbenica, razumeše šta to kriči.

„Reci, Mauijeva sestro najmilija, šta te muči, koja ti to zagonetka ovog jutra prozračnoga mira ne da?“

Hinauri podiže glavu i što je mogla jačim glasom kako bi je albatros na toj visini čuo, zapita Mauijevog prijatelja da li je unazad nekoliko dana, lebdeći nad morem video možda glavatog kita koga jaše čovek? Ako ga je video, kuda su plovili?

Albatros odgovori da je video. Plovili su prema ostrvu na kome živi pleme Popohorokeva.

„A znam i šta je s kitom bilo,“ nastavi ptica ne čekajući da je Hinauri pita. „Jahač ga je terao da priđe uz obalu, ovaj se protivio i ispuštao toliko strašan pisak, da umalo od jačine njegove nisam izgubio orijentaciju i u more pao. Znao je da je oko ostrva plitko more puno koralnih sprudova i da se na njih lako može i kanu nasukati, a kamo li kit. Međutim, jahač, koga odavno znam kao Kaea, zlog čarobnjaka iz plemena Popohorokeva, ubode kita u samo njemu znano mesto i kit, bez svoje volje, zađe u korale i na prvi veći sprud se nasuka. Ali tu nije kraj. Na obali su Kaea sačekali njegovi iz plemena. Zapališe vatre na obali i danima do kasno u noć oko njih igraše sve dok kit nije od gladi toliko onemoćao da su ga bez bojazni mogli dokrajčiti. Isekli su ga deo po deo, zapalili i druge vatre i na njima mast kitovu topili, meso pekli i u slast ga jeli.“

„Hvala ti, hvala dragi prijatelju. Tinirau je tačno pogodio šta je sa njegovim Tutu-nuijem bilo. Imaš li savet kako do tog ostrva najbrže da stignemo? Kanue nemamo, a i da ih imamo, ipak smo mi žene da bismo toliki put veslajući prevalile, jer pretpostavljam, do tamo se mora mnogo dana putovati?“

„Da, Hinauri, Mauijeva sestrice,“ odgovori albatros. „Kanuom bi morale bar deset dana da plovite. Na kitu bi to bilo mnogo brže, samo što ja ne vidim kitove u blizini. Osim onog na kome je Kae jahao, videh tog dana još dva koja za njim iz zatona izađoše, ali ta dva su već pola kugle zemaljske odavde daleko. Kit na kome je Kae jahao, svojim piskom ih je upozorio pa su se i oni i ostali kitovi od opasnosti udaljili. No, ne rastužuj se. Obrati se Hine-Moani, boginji mora, možda će ona imati rešenje za vas.“

Rekavši to, albatros kriknu kratko u znak pozdrava i odlete.

Za sve to vreme Hinaurine družbenice su samo gledale jedna u drugu širom otvorenih usta, u neverici da se pred njihovim očima i ušima dešava to što se dešava. Taman da usta svoja zatvore, kad Hinauri ponovo zavrte bakinu vilicu. Ovoga puta šaptala je drugu pesmu:

Duni vetre, vetre duni
morsku boginju uzbuni
da je pitam kako ići
kamo hoću gde ja stići.

 Kao odgovor, odnekud iza njihovih leđa vetar zaista dunu, prolete im kroz kose pa se ispred njih na pesku zavrte u krug. Spustio se na vodu, zatalasao je, i u kovitlacu, peneći more, jurnu prema pučini. Taman da ga iz pogleda nestane, kad se vrtlogom vrati nazad prema devojkama, podižući oko sebe uvis zapenušanu vodu. A u vrtlogu, svilenim plaštom ogrnuta žena – kose joj se vijore, a haljina u smeru vrtloga uvija i za telo prilepljuje.

„Zvala si me, Hinauri? Šta mogu za te učiniti, kćeri?“

Hinauri se ne zbuni, nego Hine-Moani brže bolje o čemu se radi objasni i ovako završi:

„Molim te za pomoć, Hine-Moana, kako da se prebacimo do tamo gde su tohora Tutu-nuija, koji je pod tvojom zaštitom, Kae i njegovi iz plemena Popohorokeva na prevaru ubili i pečenog pojeli. Moj ga muž, Tinirau, želi živa kako bi ga za nedela kaznio.“

„Razumem. Kaznila bih ga i sama,“ reče kroz vetar i kapi Hine-Moana. „Za to što je uradio postoji samo jedna kazna. Na žalost, u zavadi sam sa boginjom podzemlja, Hine-nui-i-te-po, jer sam bez njenog dopuštenja odvlačila zle ljude koji mi decu ubijaju u crnilo svojih dubina, gde je za Hine-nui-i-te-po previše teško da se zavlači i sebi ih odatle u podzemlje odvlači. Da se ne bismo dalje svađale, obećala sam joj da ću pripremu umrlih za put na Havaiki, gde ih preci čekaju, prepustiti njoj. To mi, naravno, ne zabranjuje da drugima pomažem da čine ono što sam Hine-nui-i-te-po obećala da neću ja. Zato, evo, ovako ćemo. Poslaću vam fai, najveće moje raže, da vas preko mora prebace. Fai će vas preneti do ostrva Popohorokeva, tačnije do obale ispred najveće kuće njihovog sela, Te-tihi-o-manono, gde ćete onog ko je ubio ljubimca muža tvojega, a moje dete, naći. Uz pomoć amajlije, ti i devojke ispredite dovoljno jake lanene konope. Njima se, kad fai stignu, svaka za svoju fai dobro vežite kako vas, kad vaša fai zaroni, more ne bi sa nje zbacilo. Fai će vas čekati dok ne uhvatite zloga, i nazad vas na Motutapu vratiti. Ti, Hinauri jaši na najvećoj od njih, pošto je jedino ona toliko snažna da može istovremeno tebe i zloga nositi. Imaj dovoljno konopa uza se da i njega za fai vežeš. Pazite na urone. Vazduh uzimajte kad vaša raža izroni, zadržite ga dok ne izroni, pa ga iznad vode brzo ispustite i udah novi napravite.“

To rekavši Hine-Moana se udalji u vrtlogu pene i uskomešane vode pa tamo negde sred pučine, u vodu utonu. Za njom i vetar uminu.

Cure se više nisu čudile čudesima koje je proizvodila Hinauri. Nisu ni imale vremena za to. Složno se baciše na izvlačenje vlakana iz stabljika lana i, uz pomoć bakine vilice i Hinaurine bajalice, ispletoše dovoljno čvrste konope koji će ih za raže privezane držati. Kad svoja pletenja završiše i ka moru se okrenuše, u moru su ih već čekale njihove fai, mašući crnim trouglastim krilima. Predvodila ih je najveća među njima. Umesto crnih, imala je sedefasta krila, koja su se duginim bojama kao u paue, školjke koju zovu „morsko uvo“, na suncu presijavala. Hinauri je znala da to nije obična raža već upravo Fai-tere, Začarana Raža, Čuvarica Mora. Ali o tom nekom drugom prilikom.

Hinauri i njene družbenice uđoše u vodu i uzjahaše fai. Laneni konop su im provukle ispod vrata i vezale se za njihov leđa.

„Idemo,“ komandova Hinauri.

Fai-tere zaroni prva, za njom i ostale raže. Kad su ponovo izronile bilo je veličanstveno videti jato crnih krila kako se izvija put neba, preleće desetine metara vode, a onda se kao crne strele zabadaju u more kako bi pod vodom uhvatile zamah i izbacile se još dalje. Devojke su kliktale od radosti i razvučenim osmesima delile radost jedna sa drugom. Ne znaš šta je bilo veličanstvenije u tom letu nad vodom i pod vodom, crna krila ili crne razvijorene kose devojaka na ražinim leđima.

Nije prošlo ni pola dana, a njihova armada već je preletela koralne hridi koje su opasivale Kaeovo ostrvo, Kad ugledaše kolibu kakvu do sada nisu videle niti mogle da zamisle da toliko velika postoji, znale su da su ih raže dovele ispred same Te-tihi-o-manono, kuće u kojoj stanuju Kae i njegovi iz plemena.

Ratnici Popohorokeva, čuvši na obali devojačku ciku, iskočiše iz kuće sa kopljima u rukama. Začudiše se kad na obali videše deset mokrih devojaka koje su očigledno upravo iz mora izašle. Hinauri i cure su se držale za ruke i hodale prema njima smejući se na sav glas. Na tridesetak koraka ispred kopljanika, Hinauri im kroz kikotanje doviknu:

„Šta blenete, nikad niste videli putujuće cure koje plešu?! E, sad ih vidite! Plešemo za hranu, samo za hranu! Ako vam se naš ples svidi, daćete nam da jedemo pa idemo dalje na ostrva druga i za njih da plešemo.“

Ne čekajući odobrenje zbunjenih Kaeovih drugova, stadoše složno da izvode Maiuov ples. Trupkale su pred njima snažno, raširenih nogu, pljeskale se po grudima i butinama, hodale povijenih kolena, plazile im se dokle god su mogle jezik da izvuku i saviju preko brade, tresle dlanovima kao da im šake imaju drhtavicu, urlale i bečile oči na njih. Zatečeni, ratnici Popohorokeva behu najpre na oprezu, a onda jedan po jedan stidljivo, pa sve otvorenije počeše da razvlače lica u osmeh. Kad je Moa-Momona zavrtela guzovima, ispustiše koplja, otvoriše usta i zacerekaše se iz glasa – uhvatili su se za stomak i pali na pesak valjajući se od smeha. Umalo se i igračice same ne zasmejaše. Jer kad Moa-Momona zaigra, možeš samo da umreš, dah gubiš od smeha.

Hinauri je samo to čekala: vilicu je bake spremnu već držala u ruci. Povuče se malo iza leđa igračica i zavrte vilicu šapćući uspavljujuću bajalicu:

Iako za spavanje nije

spavanje mi snagu pije

slatko se predajem sanju

spavaću noću i danju

Gde je koji od plemena Popohorokeva na pesak pao, tu je dubokim snom i zaspao. Još dok su igrale, Hinauri je među njima uočila čoveka sa krnjavim zubima – nije mogao da se uzdrži a da se na Moa-Momonin guzovrt i on ne nasmeje. Nije izgledao onako star kako ga je Tinauri opisao. Naprotiv, bio je vitak i mišićav kao ostali njegovi saplemenici. Tinirau joj je bio rekao da je Kae tohunga, sveštenik, ta da kao takav vlada magijom. Dakle, na Motutapu, njihovom ostrvu, to se samo u starca bio prerušio. Po brazgotinama po licu i telu koje mu je Tutu-nui napravio kad ga je ono valom zajedno sa kolibom na oštre stene bacio, takođe ga je poznala. Čini mogu da isprave samo one brazgotine koje same naprave, druge ne.

Brzo su ga odvukle do mora i popele se na svoje raže. Hinauri je duplim konopima učvrstila sebe i njega za Fai-tere. Na njen znak raže zagnjuriše i jurnuše put Motutapua.

 

Sutradan, pošto je Ra već uveliko bacio svoje zrake na vodu i zemlju, dejstvo Hinaurine bajalice na Kaea presta. Kae dođe sebi i kad shvati da više nije na obali ispred Te-tihi-o-manono, već vezan za žrtveni stub na Motutapuu, stade da vrišti i da se otima. Znao je šta ga čeka. Kukavice se uvek otimaju i vrište kad ih uhvate, jer su svesne svojih nedela. Vezanih ruku nije mogao da primeni neku od svojih mađija i oslobodi se, a i panika je činila svoje.

Hinauri i devojke su još sinoć selu ispričale kako su uspele da prevare pleme Popohorokeva i otmu Kaea. Morale su danas da ponavljaju priču. Takođe i ne jednom da prikazuju ples kojim su Kaea navele da pokaže zube. Ljudi su se valjali od smeha, naročito kad je Debela Momona vrtela guzovima. Hodali su i sami savijenih kolena, lupali se po butinama i mišicama, istezali jezik, bečili oči. Najčešće ispred Kaea. Dobacivali su mu, rugali se, pokazivali zadnjicu.

Trajalo bi to ko zna dokle da Tinirau nije ušao među njih držeći u ruci ritualno koplje. Kae je zakričao:

„Ne! Odveži me. Verno ću te služiti kao rob do kraja života. Odričem se magija za svagda. Nećeš se pokajati.“

Tinirau, ga je saslušao bez pokreta, ledena lica, a onda mu bez reči sjurio koplje u grudi. Naložio je da se zapali velika vatra od trupaca koje su talasi na obalu izbacili. Kad su trupci izgoreli i dobar se žar napravio, skinuo je Kaea sa stuba, isekao ga na šnite kao što su Kae i njegovi saplemenici bili isekli njegovog Tutu-nuija. Posolio je meso pa ga bacio na žar. Kad se dobro ispeklo seo je da ga jede. Peko ga je i jeo danima, dok od Kaea nisu ostale samo oglodane koske.

Tako je počelo ljudožderstvo među morskim narodima. Nisu ga počeli zli, nego dobri. Osveta je uvek bila zlo, strašno zlo. Ne svetiš se kroz nju samo neprijatelju. već i samom sebi. Jedući neprijatelja jedeš i sebe, deo po deo, dok jednog dana ne bude više ni tebe ni njega i neki drugi ljudi dođu da uživaju na ostrvima na kojima si ti uživao dok nisi počeo da se svetiš.

Pleme Popohorokeva je saznalo ko je oteo Kae, takođe i kako je Kae završio. Ratovi između plemena su počeli. Pleme Popohorokeva je napalo Motutapu, spalilo im kolibe, zarobilo Tinarauovog i Hinaurinog najmlađeg sina, Tuhuruhurua, onog istog koga je Kae kao tohunga, ritualom uveo u svet živih i ime mu dao. Ubili su ga, ispekli i pojeli. Onda je Tinirauovo pleme napalo njih, spalilo im kuću Te-tihi-o-manono, poglavicu ubili, ispekli ga i pojeli. Ratovi između plemena se nastaviše do današnjih dana. Samo što se plemena više ne zovu plemena već narodi, i više se ne peku i ne jedu ubijeni, ali se zato mnogo gora zverstva čine. Rangi-nui, nebeski otac na to odozgo lije gorke suze, a Papa-tua-nuku, majka Zemlja se trese od plača i svoje trešenje ne može da zaustavi. Kakvu smo to decu izrodili!? Pružaju ruke jedno drugom i vape da se ponovo zagrle i stegnu, svu decu zagrljajem da podave, a onda neku novu da rode koja će biti bolja od ovih. I uradili bi to kad bi garancije bilo da neće jednog dana i ta nova deca krenuti istim putem.

Što se tiče Mauijevog plesa kojim je decu zabavljao, a Hinauri i njenim drugaricama poslužio da Kaea navedu da se nasmeje, stanovnici Motutapua ne samo da su ga prihvatili, već im se do te mere svideo da ga njihovi potomci u svim prilikama i danas izvode. Za ratnike je postao ratnički ples, za žene ples opuštanja, ljubavi, zavođenja, za starce prilika da kosti razmrdaju i privid mladosti vrate, a za decu, za decu još jedna igra više. Nazvali su ga haka, krivonogi, jer plesači krive noge kad ga plešu.

 

Ples srca

Mnogo godina je prošlo, i još više krugova albatrosa nad moanom, od onog dana kad su Hinauri i njene drugarice na leđima raža moanom jedrile, a posle selu lukavstvo svoje plesom dočaravale. Došlo je vreme sadašnje. Sećanja na slavne dane predaka naših i bogova naših natopiše verovanja i običaji došljaka pristiglih preko velikih voda. Naše se svetkovine izmešaše sa njinim, njihove više počesmo da slavimo iako nam ništa ne znače, ali naše ne zaboravismo, štaviše, kako dani idu, sve ih se milije sećamo i sve su nam srcu draže.

 

Na aerodromu, simboličnog imena Te-aue-a-Maui, Mauijev uzdah, pojavio se jedan čovek, starac bolje reći. Godine ga stisle ili mòre neke. Oronuo, s tugom u pogledu, ali i iskrom koja mu u očima svejedno tinja. Osoblje aerodroma nije moglo da ga ne primeti. Hodao je polako, vukući noge, potpomagao se štapom, dok ne dođe do velikog prozora kroz koji se pista mogla videti i avion koji jednom dnevno sleće, dovozeći iz prestonice poslovne ljude i druge namernike u ovo malo mesto „na kraju sveta“, kako su ga njegovi stanovnici u polušali nazivali. Naslonio bi glavu na staklo i dugo, zalepljena čela tako stajao, iščekujući sletanje aviona. Kad avion sleti, sve dok poslednji putnik ne izađe, i prvi do aerodromske zgrade došeta, nije se pomerao s mesta, niti položaj menjao. Dešavalo se da avion kasni, ali njega to nije od stakla odvajalo. Osoblje se čudilo kako toliko izdržava da ga noge ne zabole, ili da mu se bar u ve-ce ne ide, jer stari ljudi, poznato je, ne mogu dugo da stoje a ni bez ve-cea ne mogu dugo. Stari ljudi da, ali ne i ovaj čika.

Traje to, svaki put kako Božić počinje da se približava, evo već šestu godinu. Neki od aerodromskog osoblja su ga znali iz viđenja. Tahere mu je bilo ime. Pričalo se da je imao sina jedinca koga je sam podigao. Žena mu je na porođaju umrla dok ga je na svet donosila: odvela ju je Hine-nui-i-te-po, boginja smrti, da je pripremi za Havaiki, zemlju predaka.

Sin mu je otišao u prestonicu da uči za inženjera. ali otkad ode nijednom ne dođe, makar drugova svojih da se zaželeo, ako ne oca. Pričalo se da su se njih dvojica posvađali. Razloga za svađu među očevima i sinovima uvek ima. Kad se u jednom hormoni bude, a u drugom gasnu, tako biva. Očevi i sinovi se svađaju, prestanu da govore, sinovi kuću napuste, a posle nekoliko godina da ih pitaš zašto su se svađali, niko se od njih ne seća, povređenost im samo u duši ostala, tupa bol u stomaku, pritiskaju okrutnice, ne daju da se oprosti, a bar one da znaju šta. Sa ćerkama je drugo. Ćerke imaju majčinski odnos prema svemu pa i prema ostarelim roditeljima. Da mu je tona aroha, ljubav njegova, pre nego što ga je napustila bar kćer uz sina rodila, eh!

Nedelju dana pred Božić, praznik onih koji su među nas došli, fakulteti školarce na raspust puštaju. Za ostale raspuste i praznike sinu se nije nadao. Praznici su tad kratki da bi sinovi gubili dane na putovanja, pogotovu ako im je rodni grad daleko od mesta studiranja kao njihov. Takve raspuste koriste za provod, a vredniji među njima ispite da spreme. Božićni raspust je dovoljno dug.

Tahere svake godine za Božić okiti kuću. Umesto jelke, jer jelke ovde ne rastu, na časno mesto stavi veliku granu rascvetale pohutukave, pa se čini kao da to kuću iznutra obasjavaju crveni plamenovi iz njenih zakrvavljenih cvetova. Sve se nada, siroti starac, baš tog Božića će njegov jedinac, Hehu, progutati ponos i ocu se o vrat okačiti.

Šesta je godina kako Hehu ne dolazi, Ali srce staro nadu ne gubi. Šesta godina je kako ne zna šta je sa njim bilo, da li je školu završio, je li se zaposlio, ili je uludo stipendiju državnu dobijao pa i zbog toga treba da ga se stidi?

Veliki raspust počinje dvadesetog decembra. Već tog dana starac je čelom naslonjen na staklo dolaznog terminala iako je mala verovatnoća da se iko od školaraca baš tog dana vrati. Okitio je on kuću ranije, da mu ne oduzme kićenje vreme koje je odredio za čekanja.

Dvadesetog se vratiše uglavnom poslovni ljudi. Dvadeset prvog beše i mladih među njima. Tahere otprati pogledom prvog od njih do aerodromske zgrade, pa se odlepi od stakla, okrenu se prema ulazu i na štap nasloni. Iako ga nije video tolike godine, niti mu je sin slike slao, nikako Hehu nije mogao toliko da se likom promenio da mu crte ne bi među dolazećima prepoznao. Svejedno je svakog od putnika koji u hol uđe i ka pokretnim trakama po prtljag se zaputi dobro zagledao,

Trećeg dana već mu je srce počelo da igra. Tog ili nijednog sin će mu doći. Avaj, nada beše lažna. Pokunjen, povijenih ramena kući se vratio.

Četvrtog dana podrani ceo sat pre očekivanog vremena sletanja aviona. Prozor prema pisti ga je čekao i njegova masnica od juče na staklu – nisu je obrisali. Naslonio je glavu pored nje da ohladi čelo. Žarili su mu se obrazi. Sparno je bilo, ali ne od toga. Da nije predznak? Ventilacija u zgradi dobro hladi, a on na sebi ima lagane pantalone i tanku košulju – trebalo bi da mu čak bude prohladno.

Preko zvučnika se začu obaveštenje da avion kasni u poletanju dvadeset minuta. Starog Taherea to ne obeshrabri. Ostao je da stoji uz staklo iako je red od tri spojene plastične stolice sa naslonom bio na tri koraka od njega. Nije ni pomišljao da sedne i dvadeset minuta sedeći čeka.

Avion zakasni još par minuta.

Kad je video žuti pikap sa znakom „prati me“ kako rotirajućim svetlima kreće prema pisti, Tahereu srce jače zalupa.

Posle nekog vremena pikap se vrati a za njim skrenu sa piste ka pristanišnoj zgradi mali avion sa propelerima. Dorulao je lagano do nje i stao na odredište za silazak putnika.

Srce Tahereu zadobova još jače.

Aerodromsko osoblje privuče stepenice za silazak putnika do vrata aviona. Vrata se otvoriše i prvi putnik stade na stepenice. Tahere zadrža dah. Pustio je srce da lupa bez njegovog disanja.

Putnici su jedan po jedan silazili i išli prema ulazu u pristanišnu zgradu. Usput su mahali naviše kad na prozoru prepoznaju nekog svog koji je kao i Tahere čekao dolazak drage osobe. Onda mu srce polude. Iz aviona provire njemu poznata glava. „Hehu!“ htede da krikne. Da je neko bio kraj njega i da je pratio sva njegova preživljava do tada i sada izraz njegovog lica, uplašio bi se da, tu na licu mesta, od uzbuđenja ne umre. Ali Tahere je bio starog kova. Preživeo je on mnoga uzbuđenja u životu. Kao vojnika slali su ga tamo gde ni neprijatelj ne bi poslao svog neprijatelja. Pratio je očima sina, kako silazi, kako hoda prema zgradi, sve dok ga ne sakri trem ulaznih vrata. Istog momenta se okrete prema početku hodnika odakle su putnici ulazili. Izu se bos, spusti štap kraj cipela i bez štapa krenu u pravcu ulaza, sinu u susret. Hod mu više nije bio starački, Noge više nije vukao. Hodao je odlučno, čvrsto, kao nekada kad je kao vojnik gazio strojevim korakom da preda raport.

Sin ga ugleda, zastade, htede da mu potrči u susret, istovremeno i da ne potrči, neodlučan šta da učini. Godine su prošle, nije očekivao da će oca zateći na aerodromu. Drugačiji je scenario razvijao u glavi kad se odlučivao da dođe i usput, dok je putovao. U mašti je razrađivao razne varijante. Video je sebe, prilazi očevoj kući, korača ne stazom, nego preko travnjaka, kao što je činio kad je bio mali. Kuca na vrata, otac mu otvara i hvata se za grudi. Razrađivao je varijantu i da oca neće zateći kući, da će ispod saksije uzeti ključ koji se za ne daj bože tu uvek nalazi, otvoriti vrata i dok otac ne dođe okititi kuću ukrasima koje je sa sobom za tu priliku doneo, a kad se otac vrati poleteće mu u zagrljaj pre nego što ovaj uspe da reaguje. Čak je u jednoj varijanti bilo kako će do očevog povratka ispeći njihov tradicionalni kolač i mirisom dodatno iznenaditi oca. Ali ništa od toga očigledno neće biti. Osetio se nekako glupo, kao kad je toliko puta planirao viđenje sa devojkom i zamišljao njihov susret, razvijao film mogućeg dešavanja, ali se uvek desio scenario koji nije predvideo. Vide oca kako staje, širi noge, povija kolena, a onda počinje da se lupa dlanovima po butinama i mišicama.

Sad je Hehu bio taj kome je srce zalupalo. Ovo zaista ni u jednoj varijanti, ni približno čak nije mogao da zamisli.

Zvuk šljapkanja po butinama i mišici skrenu pažnju najbližima koji su u holu stajali i čekali svoje da po silasku iz aviona uđu u hol. Kad začuše gromki glas iz Tahereovog grla, pesmu koju urla, jer pesme se ove urlaju, kad ga videše kako drhti dlanovima kao Tane-rore, sin boginje leta Hine-raumati, dlanovima koji trepere kao vazduh na letnjoj žegi da zadivi majku, svi u holu se ukopaše u mestu i okrenuše prema njemu, kako oni koji čekaju, tako i oni koji dolaze. Posle prvog iznenađenja, ljudi stadoše da prilaze i okružuju njega i sina.

Tahere je izvijao svoje telo, lupao se po grudima, trupkao snažno nogama, izobličavao lice, bečio oči, plazio se. Posmatrači su se trudili da prepoznaju pesmu koju je pevao, ali to nije bila ni jedna od onih, tradicionalnih, koje se pevaju u čast važnog, značajnog gosta kome se čast ukazuje, bila je to pesma srca, pesma iz Tahereovog srca; nije je unapred smišljao, nego je njegovo srce tog trenutka tekst pisalo i njemu, nekadašnjem vojniku, ratniku tvrdom, naređivalo da je peva: 

Čekao sam te, sine, čekao vekovima,
jer vekovi su meni godine bile,
svi dani oca bez sina jedinog,
preteško breme za moja ostarela pleća.
Dobrodošao, sine moj!
Dobrodošao, sine moj!
Brišem praznine koje bez tebe skupih,
spajam dan tvog odlaska sa današnjim danom.
Vreme bez tebe nije teklo,
vreme sa tobom teče,
ne od juče, ne od sutra
od sada, sine moj!
Dobrodošao, sine moj!
Dobrodošao, sine moj!

Ne može se rečima preneti kako je ova pesma zvučala dok ju je starina pevao. Njegovi stihovi su najmanje bili pesma, bili su pre krik radosti srca koje je rešilo da živi, ponovo da kuca, jer konačno to ima uz koga i za koga.

Oči nekoliko posmatrača zasuziše, ne samo u žena. Suze su tiho puštali da im klize niz obraze i muškarci. Niko ne podiže ruku da ih briše da ne bi remetio ovaj uzvišeni čin.

Hehe je za to vreme stajao, znao je šta očeva pesma znači, znao je da mu otac detinje durenje oprašta, da mu poštovanje iskazuje, čast koja se daje samo najuvaženijim ličnostima, osobama najuzvišenijeg ranga, a gde ćeš uzvišenijeg nekog od deteta svog. Ukipio se, ruke spustio ispred sebe, šaku uhvatio šakom, povio glavu kakav je red kad se ovakva ceremonija izvodi i gledao ispod veđa bez treptaja u očeve oči. Nije Hehe bio od kamena. Sve je u njemu drhtalo od uzbuđenja. Damari očevog srca, kroz pesmu su damarali i njegovim. Suzdržavao se da ne zaplače, jer, napokon, on je i dalje bio dete, očevo čedo, doduše čedo koje je svog oca ostavilo bez vesti o sebi tolikih godina, da li je živ i kaje li se. Pokajao se davno, samo što je otrov besa bio previše gorak – dugo je trebalo da mu dejstvo oslabi. Trebalo je sasvim izrasti, sebe prerasti, umesto gorčine, ljubavi i nežnosti krila ponovo pustiti da te nose. Dok to nije osetio u sebi, nije kupio kartu.

Otac ga je podsetio na Mauija koji na pesku obale zabavlja decu. Upravo ovako je Mauija zamišljao. Samo što Heheu sada nije bilo do smeha, a ni otac nije plesao da bi ga zasmejavao. Hehe, dete koje se ne smeje, Tahere, ozbiljni Maui. Sve se izokrenulo. Jedino je haka, koju otac izvodi, ostala ista – haka.

Tahere na kraju pesme zaurla najjače i podignute glave, gledajući u sina, razrogači još više oči i ispruži jezik povijajući ga preko brade, rugajući se ne njemu, nego opakim sujetama koje su konačno pobeđene, sujeti u sinu i sujeti u sebi.

Posmatrači okolo zapljeskaše i usklicima nagradiše izvođača. Oni koji su tiho plakali, obrisaše suze.

Sin pruži korak i priđe ocu. Uhvati ga za ruke koje su ocu ostale da vise pored tela nakon poslednjeg pokreta odigrane hake, stište mu šake, nasloni čelo na očevo i spljošti svoj nos uz njegov. Svoje naborano čelo, ohlađeno staklom kroz koje je godinama zurio na pistu čekajući sina, grejao je Tahere sad sinovljevim čelom bez bora. Osetio je kako se kroz taj dodir, mladost i njemu ponovo vraća. Ratnik je odao počast doskorašnjem neprijatelju kome su bogovi ponovo vratili izgled njegovog sina. Neprijatelj se pobeđuje ne na bojnom polju, nego pobedom u sebi.

Sin i otac odvojiše čela pa se zagrliše i dugo ostaše u zagrljaju. Onda se sin okrenu i pozva rukom nekog otpozadi da priđe. Iza njegovih leđa izađe mlada žena sa nosiljkom za beba na grudima iz koje je virila crna kosica.

„Tata,“ reče Hehe, „upoznaj svoju ćerku koju nisi imao, a želeo si je. Ovo je moja žena, Aio, Ona-koja-smiruje. Donosi ti na dar ne samo mene i sebe, nego i tvog unuka. Dala mu je ime Hahone, Iscelitelj, jer će nas on, rekla je, tebe i mene izlečiti od bandoglavosti.

„I hoće,“ reče Tahere i zasuzi. Prineo je snahinu ruku usnama i poljubio je. Saže se, spusti poljubac i na tršavu glavicu u nosiljci. Iz nje izviriše dva krupna ugarka. Tahere se osmehnu pa poljubi i nosić između njih.

KRAJ

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen samo u delovim, ne i u celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Dizaj korica i kolaž na koricama: Branimir Perić na osnovu crteža raža Sunward Art-a,  pojedinačne raže od Evgeny Turaev, fotografije haka plesača John Lam-a, fotografije Maorkinje Jimmy Nelson-a i Humpback_anglerfish by August Brauer i crteža boga Tane iz slikovnice Twinkl-a

 Vinjete: Predgovor i poglavlja „Kako je Tane postao otac ljudi“, „Mauijeva pakost“ i „Čuvaj se žena koje plešu“ – preuzeto iz slikovnica Twinkl-a; „Mauijeva udica“ – Sophie Blokker; „Na Svetom ostrvu“ – Lena Nayashkova; „Kitojed kvarnih zuba“, ilustracija – August Brauer; „Ples srca“ – kadar iz filma nepoznatog autora

Ovu bajku sam poslao prijateljima uz čestitku za novu 2023. godinu.