Bajka koju sam poslao prijateljima uz čestitku za novu 2023. godinu

Bajka o plesu srca

 

Uvod

Htedoh da vam ispričam jednu priču, o događaju koji se zbio ne tako davno. Ali, avaj, taman zaustih, reči da poteku, zaustavi me pomisao da bih vam uskratio zadovoljstvo i razumevanje šta se zbilo i zašto se zbilo baš tako kako se zbilo, ako vam prvo ne ispričam priče o događajima koji su ovome prethodili. Pričati poslednju priču u nizu, bez priča ispred, bilo bi isto kao da iz zemlje samo lišće šargarepe čupate, a ostavljate ono narandžasto, hranljivo telo šargarepinog korena, nabreklo sokovima i vitaminima. Koren je taj koji hrani, od njega vam dolazi krepkost, zdravlje, sposobnost da živite i postojite. Bez korenova lišće vene. Sve je na svetu povezano. Ono što je bilo i ono što će biti, vezuju niti prošlosti. Nisu one glatke, upetljavaju se, mrse, vezuju u čvor. Čvorovi su sadašnjost koju živimo. Ko se oslanja na sećanja predaka, lakše u svom čvoru pronalazi nit koja u budućnost vodi.

 

Kako je Tane postao otac ljudi

Na početku vremena, pre nego što je nastalo išta od ovoga što nam je danas poznato, postojalo je samo zaljubljeno dvoje. Ljubav im je bila toliko snažna da se iz zagrljaja nisu razdvajali. Njegovo ime bilo je Rangi-nui, Nebo, a njeno Papa-tua-nuku, majka Zemlja. Izrodiše oni puno dece, ali deca im ne behu srećna. Stisnuti između majke i oca u njihovom zagrljaju, nisu imali prostora za igru niti svetla da jedno drugo vide.

Trajalo bi to tako ko zna dokle da jednom od sinova Neba i Zemlje po imenu Tane, budućem bogu šume i sveg bilja i životinja u njoj, ne dosadi više tama i neimanje prostora u stisku roditelja. Pozva on svoju braću i sestre svoje, uveri ih u ispravnost onoga što je naumio pa na zemlju leže, odupre se leđima o majku, a ruke i noge podvuče pod oca. Napeo se, svu snagu svoju u napor usmerio i gle, uspe mu Nebo naviše da odgurne. Nebo i Zemlja zanavek se razdvojiše. Očev i majčin negdanji zagrljaj ispuniše prostor i svetlost. Nebo osta gore, u patnji da za voljenom plače, a njegove suze, koje mi zovemo kiša, otad natapaju zemlju. Uz pomoć svetlosti i očevih suza zače se na tlu život, zemlja ozelene, a nebrojena stvorenja po njoj prohodaše, progmizaše ili krike svoje leteći iznad pustiše.

Kad Tane vide kako se lep život pod svetlošću na zemlji plodi i u parovima množi, požele i on družbenicu svoju da ima. Od gline, crvene od krvi koja je kapala kad je njega, braću i sestre majka rađala, izvaja sebi ženu i život joj u nos svojim dahom dunu. Nazva je Hine-ahu-one, Ona-koja-je-od-blata-napravljena. Bio je to prvi ljudski stvor koga je bog stvorio, a koji nije bio bog.

Sa Hine-ahu-one Tane rodi kćeri – prve od majke na svet iznete čovečice – njene kćeri izrodiše druge ljude, a ljudi nastaniše zemlju dalje se na njoj množeći.

  

Mauijeva udica

Nekako u isto vreme, možda i kasnije, kad su deca  boga Tane i prve žene, Hine-ahu-one, naseljavali pustu Zemlju i još uvek se sa bogovima mešali, na jednom dalekom ostrvu živeo je slabašan, a nestašan dečak, bolje reći žgoljavi vetropir od dečaka, po imenu Maui. Rođen je bio kao čovek, najmlađe dete svojih roditelja i baš zbog toga što je bio najmlađi i nejak, braća su uživala da ga zlostavljaju. Ponižavan je bio svakodnevno: „Ćuti tu, ti si klinac, nemaš pojma ni o čemu!“; i maltretiran: „Evo ti čvrga, skloni se sa puta, saplićemo se o tebe!“. Povedeni za njima ni ostali dečaci iz sela nisu zaostajali u njegovom omalovažavanju. Nisu hteli sa njim da se igraju, voze kanu, da ga vode u ribolov. Mogao je on sam da se igra, za nestašluke koje je pravio nije mu bilo potrebno društvo, ali ga je ovakav odnos braće i drugova pogađao.

Videvši koliko ga braća i deca nipodaštavaju, a prepoznavši u njemu bistrinu (jer vetropir ne može biti glupo dete), bogovi (koji inače cene bistrinu), sažališe se na njega i rešiše da ga jednakim sebi učine. Kao obeležje da su ga pohodili, utisnuše mu na mišice, ukrug iznad lakta, tetoviranu grivnu, sa znacima koje samo bogovi znaju da čitaju, a kao obeležje da je i on sad neka vrsta boga, okačiše mu oko vrata kao amajliju vilicu raže, božanske pramajke od koje su bogovi začeti, a od bogova svi stvorovi na zemlji i u vodi, pa po tome, posredno i Mauiju beše baka. Mauija naučiše karakijama, magičnim rečima i moćnim stihovima koje neupućeni zovu vradžbine – neki i bajalice – a pesme su kojima se bacaju čini, čuda čine, stvarima i postupcima nesvakidašnja svojstva daju. Kad ih bude izgovarao – a izgovaraće ih u nevolji, ili kad to okolnosti nalažu – kroz njih će mu priticati moć bogova, snaga njihova, sposobnost da menja oblike i svojstva bićima i predmetima. Jednom rečju, kad zavrti amajliju i stihove izgovori, može da čini što i svaki bog.

Tako Maui posta polubog, a od bogova se razlikovao jedino po tome što je mogao da umre.

Kako bi svojoj braći pokazao da više nije nejaki Maui, dete Maui, u tajnosti isprede od lanenih vlakana strunu za udicu. Dok je preo, izgovarao je karakiju, bajalicu, kako bi struni podario čvrstinu takvu da je ni bogovi ne mogu raskinuti. U ranu zoru, pre nego što braća do svog kanua stigoše, porani i uvuče se ispod stvari na dnu kanua.

Ne sluteći da u kanuu uljeza imaju, braća se od obale otisnuše i prema pučini zaveslaše.

Kad je Maui procenio da su već dovoljno odmakli da se kopno više ne vidi te da se odatle braći neće isplatiti da se vraćaju kako bi ga iz kanua izbacili, razmaknu stvari i pred zgranutom se braćom pojavi. Ne dajući im priliku da se povrate, odmota ispod pojasa strunu, sa vrata skide amajliju pa amajliju veza na strunu kao udicu. Braća počeše da se smeju:

„Vidi malog pecaroša! Upecaćeš ti đavola na tome!“

Ali Maui ničim ne pokaza da ih je čuo. Umesto toga skupi šaku u pesnicu i lupi se u nos. Iz nosa mu poteče krv. Pustio je nekoliko kapi da mu kanu na udicu pa okrvavljenu udicu spusti pored kanua u vodu. Kad se kanap sasvim odmotao, naže se nad vodom i stade da šapće karakiju.

Ne prođe mnogo kad, gle čuda, na udicu se upeca riba i to ogromna. Mauijeva braća zaboraviše na svoje pecanje, a zaboraviše i da se Mauiju podsmevaju. Samo zinuše od čuda kad Maui božanskom snagom, za koju braća nisu ni sanjala da je ima, izvuče ribu na površinu. Maui onda ponovo uze bakinu vilicu, zavrte je i bajalicom pokrenu kanu. Kanu zaplovi morem vukući ribu za sobom.

Zaustavili su se tek kad stigoše do jednog usamljenog ostrva za koga Maui priveza kanu. Od ribe koju je upecao nasta Te-Ika-a-Maui, Severno ostrvo, odnosno Mauijeva-riba. Ostrvo za koje je privezao kanu, nazvaše Južno ostrvo a u Mauijevu čast i Te-vaka-a-Maui, Mauijev-kanu.

Dok je Maui privezivao kanu, braća koja su se od šoka tek tu povratila, iskočiše na Mauijevu ribu, Ogladneli od puta, a još više od zaprepašćenja koje im je Maui priredio, počeše ribi da stružu krljušti da do njenog mesa dođu.

Kad Maui vide šta braća sa njom rade, ne malo se naljuti. Em što tako lepu ribu u nakazu prave, em što je to njegova riba, on je upecao. Ljut da ljući ne može biti, skide sa vrata amajliju, zavrte je i izgovori magične reči te braću i krljušti koje su sastrugali u more pobaca. Tamo gde su braća pala ukazaše se ostrva, a gde su pale krljušti nastaše hridi koje i danas iz mora strče.

Pošto ga je ljutina prošla, Maui se na braću sažali, pope se na glavu ribe da vidi gde su pala kako bi ih povratnom čini iz vode izvadio. Pogled mu skrenu malo ostrvo kod repa ribe. To parče stena i zemlje, ovako izdaleka, naliči mu na kita. Kako to pomisli srce mu zadobova, obuze ga tuga, a njoj se pridruži nekakvo kajanje, ali ne zbog braće. Beše to sećanje zbog nečega što je uradio, nejasno kao san. Da stvar bude gora, tugu i kajanje zališe nežnost i osećanje ljubavi kojima jednako ne mogaše da pronađe uzrok niti povod. To ga još više uznemiri i ne malu bol mu zadade. Bakina vilica mu tu nije mogla pomoći. Saznaće sam razlog tim osećanjima ali ne sada, a kad bude saznao grudi će ga još više boleti, ali će tad već biti kasno da se kaje zbog onog što će tek učiniti.

Povrh svega seti se i sestre, Hinauri. Ona je bila jedina koja ga je kao malog štitila od maltretiranja braće i ostale dece, branila ga od njihovog zadirkivanja, omalovažavanja, štipanja, podmeštanja. Umela je i da se potuče sa njima kad preteraju. Maui ju je zbog toga više nego obožavao. Zašto se i  nje uz ovo lupanje srca setio, sebi nije umeo da objasni. Kakve veze Hinauri ima sa ovim tužnim osećanjima? Kakve veze ima sa ovim ostrvom? Hinauri, ostrvo… Hinauri, kit… bol… lupao je glavu ali ništa pametniji od tog lupanja ne posta.

Još uvek sa smušenim osećajem u duši, krenu se sa braćom nazad kući. Došle su nove dogodovštine. Uz njih je polako bledelo sećanje na bol koju su mu istovremeni pogled na ostrvo oblika kita, nejasno kajanje i pomisao na sestru doneli. Dogodovštine zato i služe, da se ružne misli potisnu i zamene lepim.

  

Mauijeva pakost

Ne prođe ni mesec dana od povratka Maui iz ribolova u kome je upecao Te-Ika-a-Maui, Severno ostrvo, kad njegova sestra, Hinauri, objavi da se udaje. Za svog muža odabrala je Iravarua, jednog neuglednog momka iz plemena, uzgred i velikog hvalisavca, koji je Mauiju oduvek išao na živce, toliko da ga je, koliko je to bilo moguće, izbegavao. Nikako mu nije išlo u glavu šta je Hinauri ka tom razmetljivcu privuklo. Tek, pleme priredi veliku svadbu za nju i Iravarua. Sve što je moglo da se kreće došlo je na slavlje. Plesalo se i ispijalo nektarno piće do zore, a sledeća dva dana nastavilo.

Hinauri jednog jutra zamoli Mauija da njenom mužu, Iravaruu, pravi društvo na pecanju. Nije volela da Iravari igde ide sam. Maui nije bio jedini kome je Iravaruovo hvalisanje išlo na živce – nisu ga trpeli ni ostali momci u selu pa nije imao kud, morao je on sa njim da pođe. Svojoj sestri ništa nije mogao da odbije, za nju bi i ruku dao, uvo odsekao ako treba.

Samo što su izmakli od obale i Iravaru zabacio udicu, riba ga krenu kao luda – vadio je jednu za drugom, a gde ćeš bolji povod za hvalisanje nego taj – ribolovci svih voda su isti. Grohotom se smejao kako koju izvadi:

„Ho, ho, ho! Vidi kolika je tek ova! Ho, ho, ho! Bravo Iravaru! Bravo! Širom moane nema boljeg ribolovca od tebe! Ho, ho, ho! Gle, tek ova! Ima je više u širinu nego poglavičina žena otpozadi! Ho, ho, ho!“

Mauiju se povraćalo od Iravaruove blizine još od ulaska za njim u kanu, a sad, uz njegovo neumereno hvalisanje, jedva da je sputavao nadizanje želuca. Svaka upecana riba, koja inače ništa nije bile veća od onih koje je Maui vadio, u Iravaruovom hvalisanju postajala je kit. Maui je sve to trpeo dok je mogao i zadržavao želudac. U jednom trenutku mu prekipe, zgrabi babinu vilicu i zavrte je. Izgovorio je stihovanu kletvu i siroti Iravaru se pretvori u psa. Maui odmah uvuče u kanu svoje i Iravaruove strune i udice, nagazi na vesla i vrati se na ostrvo. Kako je kanu dotakao obalu, pas iskoči iz njega i otrča u žbunje da piški.

Uto stiže Hinauri da vidi kakav im je bio ulov, začuđena što su se tako brzo vratili.

„Gde je, Iravaru?“, zapita Mauija.

Mauija još nije bila prošla sva ljutina te joj pakosno odgovori:

„Kaži kuc, kuc, pa će ti se pojaviti.“

Misleći da je to još neka od Mauijevih šala, jer Maui je stalno pravio smicalice, Hinauri se nasmeja i pozva:

„Kuc, kuc!“

Kad, gle, iza žbuna se pojavi pas, dotrča do Hnnauri, i mašući repom, baci joj se u naručje skičeći.

Hinauri u trenu shvati istinu. Prebledela je. Bila je poražena. Zatraži od brata da vrati Iravaruu ljudski oblik, ali ovaj, još u ljutini ne hte ni da čuje, već se okrete, poizbaca ulovljene ribe iz kanua, povuče kanu nazad u vodu i odvesla sa njim nekuda preko mora, ostavljajući Hinauri na obali da krši prste. Dozivala ga je da se vrati dok god je mogao da je čuje.

Očajna, povređena do bola od brata koga je mal te ne odgajila, pokuša da prevaziđe svu tu bol, izlivajući svoju bezgraničnu ljubav u odnos prema kuci. Kuci je tepala, češkala ga, trebila od buva, sa njim se i u moru kupala. Ali bol nikako da umine niti se Maui vraćao da obrnutu kletvu nazad baci.

Prolazili su dani, prošla i cela godina. Jednom, kad su se ona i kuca malo udaljili od obale, Hinauri ugleda crno peraje kako seče površinu vode. Napravilo je dva kruga oko njih, a onda iz trećeg, koga suzi, skrete i ubrza prema Hinauri. Od Hinauri ne bi ostala ni crvena pena da kuca ne zakevta. Onako kučeći, da ne veruješ kojom brzinom, zapršta vodom sekući put ajkuli i ispred Hinauri ulete pravo u njene ralje. Ajkuli to bi dovoljno: udalji se ostavljajući za sobom crveno more od krvi raskomadanog Iravarua.

Spašena, Hinauri se, napuštene snage od jada, jedva izvuče iz vode. Plakala je gorko danima sedeći na obali. Iščekivala je ko zna šta, kao da se Iravaru mogao ponovo da sastavi i iz mrtvih vrati. Povremeno joj se činilo da lajanje iz vode čuje. Evo ga, zašljapkao je po plićaku! Evo ga vrti telo od repa do ušiju, iz dlaka more istresa! Ali, ne, obmana je to samo čula, varka tuge, šum očaja.

Prestala je da jede. Ni vodu više nije pila. Jednog dana videše je kako se uspentra na najvišu stenu iznad mora. Videše i da je gore sklopila ruke zagledana u pučinu. Verovatno se molitvom obraća duhovima morskih dubina da joj Iravarua vrate, pomisliše. Ni slutili nisu da Hinauri drugačiju molitvu izgovara, duhove jeste molila, ali ne da Iravarua ožive, nego da je što brže na dno odvuku i u što dublji mulj dole, ispod trava zakopaju. Onda se baci odozgo i u talasima nesta.

Skočiše neki za njom da je spasu. Uzalud su je tražili, uzalud huk mora nadjačavali. Ne nađoše je niti je more njeno telo izbacilo.

Kad se Maui sledeće godine vratio saznade gorku istinu šta je svojoj sestri napravio. Njegovom kajanju nije bilo kraja. Prizivao je čarobnu moć bakine vilice, govorio razne bajalice, dozivao u pomoć bogove, preklinjao ih i proklinjao, ali ne otkri gde je, ili makar šta je sa telom Hinauri bilo. Penjao se kroz nebesa i do sedmog neba gde bogovi obitavaju, molio ih neposredno, kumio ih da mu sudbinu sestre razotkriju, zaklinjao se da više neće biti zao, da će sve pakosti koje je do sada počinio ispraviti, samo da mu je vrate ili kažu gde je kako bi je časno sahranio. Ali, bogovi ostahu nemi, ljuti što je svoju božansku moć iskoristio na način koji ne priliči bogovima, barem ne onim dobrim, jer Maui je, uprkos pakostima koje je činio, uprkos dečjoj prirodi i nestašlucima primerenim detetu, ipak bio, prvo dobro dete, onda dobar mladić, pa dobar čovek i dobar bog, Maui nesmajnik, bogočovek koji nije mogao da se skrasi i svoju sklonost ka marifetlucima obuzda.

   

Na Svetom ostrvu

Kad je ono Hinauri pala u vodu nakon što je skočila sa stene, tonula je do dna i usput, gubeći postepeno dah, dok je bilo svesti molila se Hine-Moani, boginji mora, da je uzmu morske nemani, a zli duhovi iz najdubljeg mora dušu usisaju. Pluća joj se napuniše vode i ona se oprosti od života. Poslednje što su njene širom otvorene oči videle pre nego što se crnilo sklopilo i progutalo je, beše svetla, plava tačka visoko iznad u ravni koja razdvaja vodu od vazduha – pulsirala je neko vreme ujednačeno, šaljući ka Hinauri svoju svetlost kroz tamu pa se i ona ugasi.

Ali bogovi ne dadoše da Hinauri umre. Hteli su da kazne Mauija za počinjeni greh, da misli da je nema, da se jede doveka kajanjem zbog pakosti koju je učinio terajući svoje najvoljenije biće u smrt, biće koje je i njega najviše volelo, koje je bdilo nad njim kroz celi život. More izbaci na površinu truplo Hinauri i ostavi ga tako nadutog da pluta mesecima, naizgled bez života. Napraviše oko njega krug od čini, tako da nijedna neman nije mogla da mu naudi, niti ijedna riba da ga gricne. Pustili su Moanu da je svojim strujama i talasima nosi kud hoće.

Trajalo je to sve dok telo Hinauri more jednoga dana ne nasuka na obalu usamljenog ostrva u sred okeana.

Na ostrvu je živelo pleme Taranaki. Predvodio ga je rangatira Tinirao, poglavica i sveštenik istovremeno. Ostrvo je bilo ostrvo blagodeti. Kad je pleme, u potrazi za boljim staništem od onih što su ih dotada pohodili, zaseklo kanuima pesak njegove obale, više sa njega nisu isplovljavali. Bilo je prebogato voćem, povrćem, usevima, pticama; na sve strane su rasli kanga, slatki kukuruz i kumara, slatki krompir; more, reke i jezera su mu bili prepuni ribe, rakova, školjki svakojakih; okolo su plivali tohora, kitovi, tune, delfini; jestivih algi je bilo u beskraj… – samo bi lud napustio takav raj. Kako dođoše, tako i ostaše. Tinirau je uskoro imao i svoje kitove u posedu: navukli su se na ribe kojima ih je hranio. Tinirau je voleo kitove. Da bi svojim razmaženim miljenicima ugodio, sagradio je velike ribnjake i u njima množio ribe za njihova, uvek gladna usta. Nije onda slučajno što su Tiniraua nazvali Gospodar-riba. Naročito mu je jedan od kitova bio prirastao za srce. Nazvao ga je Tutu-nui, Veliki-kit. Iz Tinirauovog ribnjaka njegov Tutu-nui je dobijao najbolje ribe.

Kad su u plićaku pronašli nasukano telo Hinauri, celo selo se sjurilo da vidi čudo dotad neviđeno, da je more izbacilo utopljenika, a da utopljenik tako sveže izgleda, kao da se maločas udavio.

Do obale siđe i Tinirau. Vide je onako belu, ispranu vodom i solju, bez znaka života i ražalosti se.

„Što tako lepo stvorenje zli dusi moradoše da uzmu? Što ga ne poštediše? O dusi, prokleti da ste!“

Čučnu kraj nesretnice i zagleda se u njene krupne, crne oči, koje su staklastim pogledom zurile neodređeno nekud u daljinu. Taj pogled ga još više rastuži. Pružio je ruku s namerom da joj sklopi oči, ali ne imade srca. Umesto toga oseti potrebu da joj dlanovima obuhvati ledene obraze, što i učini. Povijen nad njom tiho je zaplakao. Niz lice mu kliznuše dve suze krupne kao prve kapi letnje kiše. Jedna od njih mu se zaustavi na nausnici, zadrža se na njenoj ivici pa se otkide i utopljenici kanu na donju usnu.

Desi se nešto neobično. Tamo gde je Tinirauova suza pala, usna Hinauri poče da rumeni. Rumenilo se sa nje raširi na lice. Usne joj se pomeriše i Hinauri se zakašlja izbacujući vodu iz pluća.

Da je Tinirau mogao da vidi bogove na nebu, video bi kako se gore smeše zadovoljno.

Vraćena u život Hinauri postade žena Tiniraua i u selu omiljena. Izrodiše čopor dece, sve lepšu od lepše. Voleše se kako se odavno niko voleo nije. Međutim ni selu, ni novom mužu, Hinauri ne otkri svoje pravo ime niti kako se u vodi našla. Reče samo da se zove Ihungaru-paea, Nasukani-trupac, baš onako kako ju je voda izbacila.

Tinirau je znao da je razlog njenoj ćutnji nešto što ne želi, ili ne može iz sebe da izbaci. Nešto je duboko tišti, zaključio je, ali je rešio da je ne pritiska.

Seljani ipak nisu mogli da je zovu kako je rekla da se zove. Suviše im je postala draga. Nazvaše je, Hine-ngaru, Devojka-sa-talasa, a lepo i zvuči. Sa tim imenom postade im još draža.

Vreme je sad bilo da Maui sazna istinu, proceniše bogovi. Baciše na njega san u kome vide u sred okeana ostrvo u obliku kita. Prvo pomisli da je to ono ostrvo kraj ribe koju je upecao začaranom udicom, ali je znao da nije, jer na njemu je nedavno ponovo bio i sem ptica, oposuma, slepih miševa i ponekog guštera tamo drugih letećih i hodajućih stvorenja ne beše, pa ne beše ni ljudi.

Probudio se sa srcem koje mu je besomučno tuklo u grudima. Zašto je baš ostrvo koje liči na kita sanjao? Zašto mu srce zbog toga tuče? Vrati mu se sećanje na onu neodređenu bol koja mu je bila pritisla dušu kad je sa najvišeg kamena svog ostrva uočio pod njim ostrvo oblika kita. Setio se da je tad pomislio na Hinauri. Imaju li ta dva događaja ikakve veze jedno sa drugim? Kakve veze moja jadna sestrica ima sa tim? Kajanje je užasna stvar, truje te doveka, a ništa ne popravlja svojim trovanjem niti menja. Pošto nije bio od onih koji puštaju patnju da se baškari a da ništa ne preduzme kako bi je bar suzbio, skinu sa vrata bakinu vilicu i zavrte je izgovarajući prizivajuću bajalicu.

Nije prošlo mnogo, sa neba se začu krik. Ogromna bela krila zaseniše sunce.

„Zvao si me, Maui?“ javi se odozgo albatros, jer bio je albatros – samo albatrosi mogu imati tolika krila. Kružio je nad Mauijevom glavom i bacao senku na zemlju.

„Verni moj prijatelju, da li si negde na putu svom nebesnom video ostrvo oblika kita a da to nije ono kojeg sam ribareći sa svojom braćom upecao?“

„Ima puno takvih koje liče na ribe, rakove i ostala meni draga morska stvorenja, ali, sem tvog, samo još jedno oblika kita postoji,“ odgovori albatros.

„Pričaj, druže moj, pričaj gde je? Kako mi je do njega stići?“ uzbudi se Maui.

„Neće ti to biti teško,“ odgovori albatros. „Veslaj tri nedelje kanuom na jugozapad. Prve dve nedelje sledi Mangoroa, ajkulu koju si bacio na nebo da ostavlja za sobom zvezdani trag, potom kreni za zvezdama Matariki, Božjim-očima-na-nebu. Poslednjeg dana treće nedelje stići ćeš do ostrva koje tražiš.“

Maui tako i učini. Sede u svoj kanu i zavesla duž zvezdanog traga, koga drugi narodi zovu Mlečni put, ili Kumova slama, dok treće nedelje ne skrenu za zvezdama Matariki, koje na severu zovu Plejade ili Vlašići, a na istoku Subaru. Kad se završi poslednji dan treće nedelje zaista ugleda obrise ostrva kojeg mu je albatros naznačio. Sa mora nije mogao da vidi ima li oblik kita, ali mora da ga je imao, verovao je svom prijatelju.

Hinauri je, našavši svoju sreću uz Tiniraua, vremenom oprostila svom bratu pa i zaželela ga se. Ne mala beše sreća kad jednog ranog jutra ugleda mladića kako izlazi iz mora, izvlači kanu na obali i kreće prema njihovom selu, a u mladiću prepozna Mauija. A tek Maui, kad u prelepoj, beloj ženi prepoznade svoju sestru, koliko se tek on obradova! Uhvatio se za grudi, misleći da će mu srce od sreće stati. „Znači, to je bilo značenje one neobjašnjive, iznenadne pomisli na sestru, kad sam sa svoje upecane ribe ugledao ostrvo kitu nalik! To li je bilo značenje neobjašnjive boli koja mi je srce tad stegla! Bogovi su me opomenuli šta će se zbiti, a ja to nisam shvatio! Nisam shvatio ni šta mi poručuju kad su mi u san umetnuli sestrino ostrvo, a uz njega mi i bol kajanja u grudima obnovili!“

Brat i sestra se baciše jedno drugom u zagrljaj, stegoše se rukama toliko snažno da bi ih u drugoj prilici zabolelo. Zaplakaše kvaseći jedno drugom kosu i ramena. Onda se čelom i nosem spojiše u najintimniju pozu svog plemena.

Oko Mauija i Hinauri skupiše se Hinaurina dečica i, zbunjena, držeći prstiće u ustima, posmatraše taj nepokret nepoznatog muškarca i njihove matere.

Pošto se Maui i Hinauri jedno drugom izjadaše i sve šta se u međuvremenu svakom od njih zbivalo opisaše, Maui upita sestru kako se zove ovo ostrvo na kome sad živi.

„Nema imena,“ reče mu sestra. „Zovemo ga prosto motu, ostrvo.“

„Dobro,“ kaza Maui, „onda od sada ima da se zove Motutapu, Sveto-ostrvo, jer sam na njemu ponovo našao svoju sestru, a u čast zeta moga, koji usreći sestru moju, dodaću mu i zetovo ime. Svi da ga ubuduće zovu Motutapu-a-Tinirau, Tinirauovo-sveto-ostrvo.“

Kako reče tako i bi. Ime ostrvu, onako kako ga je tada Maui imenovao, ostade u narodu do današnjih dana.

 

Maui provede nekoliko meseci uz svoju sestru, njenog muža, Tiniraua i njihovu decu. Začudo nisu ga vukle daljine da ode. Bar ne još. Sestrići su ga obožavali. A kako da ga ne obožavaju kad se blentavio sa njima po vasceli dan. Dete bio, dete u duši ostao. Deca decu začas prihvate i najbolje se na svom jeziku tepanja i izmotavanja razumeju. Savijao se u kolenima da bi bio nizak kao oni, hodao poluraširenih ruku čas uz telo, čas od tela, drhtao dlanovima imitirajući treperenje ugrejanog vazduha nad vodom i peskom kad vrelina dana zavlada, onako kako je činio Tanu-rora, sin Hine-raumati, boginje leta da izmami osmeh svojoj majci. Deca su cičala od radosti, hodala povijenih nogu, treskala nožicama, pokušavala kao on da drhte dlanovima. Maui je onda izbečio oči i isplazio jezik preko brade dokle god je mogao. Deca su na to prosto poludela od smeha, izbacivala i sama jezik, plazila se jedno drugom, majci, Mauiju. A kad je Maui krenuo da se lupa u grudi da sve odjekuje, da se pljeska po mišicama i da arlauče, radosti dečije nije bilo kraja. Sve su im noge i ručice pomodrele od pljeskanja, a grla promukla od dranja. Njihova nasmejana lica su govorila umesto njih, iskazivala svu ljubav prema ujka Mauiju nasmejanim okicama i zvonkim smehom. Za njih, on je bio idol. Njihov blentavi ujka-Maui.

Hinauri je sve to posmatrala, ne skrivajući osmeh i koliko joj ovaj Mauijev povratak znači. Ponovo je bila srećna kao nekad što je bila. Ponovo je bila Hinauri, ona negdašnja Hinauri. Svom mužu je konačno mogla da ispriča sve šta se sa njom zbivalo a da je više ne boli onoliko koliko je bolelo dok je u sebi gušila. Tinirau je prihvatio njeno pravo ime i nadalje je po njemu zvao. Ali seljani ne, seljani su nastavili da je zovu Hine-ngaru, Devojka-sa-talasa. Na tom ostrvu je i danas njihovi potomci tako zovu. Barem oni stariji koji još pamte drevne pripovesti koje su im njihovi koroua-me-te-kuia, deka i baka pričali.

Maui ipak nije mogao dugo da ne bude Maui. Kad mu je počelo već pomalo da bude dosadno na ostrvu bez pustolovina i čežnja za daljinama ponovo počela da ga vuče, pozva svoju sestru, Hinauri, da se prošetaju. Kad su se izmakli van sela, saže glavu da je ne gleda u oči i saopšti joj da je rešio da ide.

Hinauri, kao i svaka žena, odmah zaplaka. Nije je tešilo to što je Maui obećavao da će dolaziti, čak ni to što joj se zakleo da će zaista tako i činiti. Hinaurine suze nisu prestajale. Onda Maui skide sa vrata bakine čeljusti, poljubi ih i rastavi im zglobove.

„Evo, Hinauri,“ reče, dajući sestri gornju vilicu, a sebi zadržavajući donju. „Ovo će te čuvati i na mene podsećati. Dajem ti kao zalog da ću reč ispuniti, tebi se i deci tvojoj vraćati. Vilica je ova čarobna. Bogovi su mi je darovali. Ja je sad darujem tebi. Meni će od nje biti dovoljna donja polovina. Kad budeš u kakvoj, ne daj bože, nevolji, ti samo zavrti vilicu i stani da izgovaraš stihove koji ti u tom trenutku budu padali na pamet a stvaraju ih misli i želja koju želiš da se ostvari: moć vilice biće prozvana i kroz tvoju ruku i tvoje misli usmerena ka onome što si želela. Upamti, stihovi nisu važni, važna je misao, želja koliko ti je jaka. Stihovi su samo tu da moć pokrenu, kroz misao da je usmere.“

To reče i okači sestri oko vrata bakinu gornju vilicu, a onda je zagrli i poljubi u oba uplakana oka.

Dođe i to vreme da Maui na put krene, jer čekali su ga željno i priželjkivale nove pustolovine, nestašluci, a i poneka još pakost, iako se zarekao da pakosti više neće činiti kako ne bi još nekog unesrećio kao što je Hinauri unesrećio. Rastanak je bio tužan. Opet su brat i sestra pali jedno drugom na grudi, opet su se u zagrljaj stisli – ovoga puta čvršće nego Rangi-nui i Papa-tua-nuku pre nego što ih je Tane, njihov sin, zauvek razdvojio. Suzama i jecajima nije bilo kraja. Posle sestre, zagrlio je dečurliju, a da ne bi plakali, odigrao je sa njima dva tri gegajuća nogotresna plesa uz neizbežno kreveljenje i plaženje jezika. Zagrli na kraju i Tiniraua, sede u kanu i zavesla prema pučini. Hinauri, deca i Tinirau ostaše još dugo na obali. Gledali su za njim sve dok se nije pretvorio u tačku i stopio se sa horizontom.

  

Kitojed kvarnih zuba

Motutapu, na kome se Tinirauovo pleme nastanilo, beše rajsko ostrvo, ostrvo večitog proleća. I baš zbog toga što je proleće na njemu bilo jedino godišnje doba, puno kiše i još više sunca, gladi na njemu nije bilo, makar ljudi ništa ne sadili i u torovima ništa ne odgajali. Kako ruku pruže, sočna voćka im sa grane na dlan padne, ma čim zemlju da razgrnu, mrkva, sladak krompir ili druga povrćka iz zemlje izviri.

Kad su na ostrvo stigli, Tinirau deo svojih saplemenika odredi da se bave zemljoradnjom: zemlju da oru, žito sade i bašte okopavaju. Drugom delu reče da prave ribnjake, ribom iz ribnjaka kitove u zaton da namame pa u zatonu mrežom da ih zadrže. Sve je učinio da se doskorašnji ratnici bez ratovanja ne olenje.

Ali uzaludan Tinirauu beše napor. Kako je vreme odmicalo, nekad strašni ratnici se u babe pretvoriše. Digoše ruke od poslova i plandovanju se odaše. A i plandovanje im dosadi. Od dosade zabave kojekakve stadoše da izmišljaju, šalama i razbibrigama sa decom se utrkujući. Kanue na kojima su na ostrvo stigli, izvučene na obalu sunce sasuši, a prvi uragan koji se na ostrvo spusti, posla talase koji ih u more odvukoše i o stene razbiše.

„Kakve veze ima,“ rekoše „babe“, „i tako iz ovog raja nemamo nameru nikud da idemo.“ Babe postali, babe i ostali.

Bilo je to rajsko ostrvo u pravom smislu, ali se takav raj boginji podzemlja, Hine-nui-i-te-po, nije svideo. Nije ona volela kad su ljudi srećni i predugo žive. Ni životinje predugo da žive nije volela. Srećnija je kad ih u što većem broju kod nje dolazi, a ona odatle da ih u Havaiki, zemlju predaka otpraća. Najviše je mrzela radost u ljudima. Kad su ljudi zadovoljni isto joj je kao da po njoj gaze. Odluči zato da sreću Tinirauovog plemena pomuti.

Jednoga dana, na vratima kolibe rangatire Tiniraua, pojavi se starac, ružan do zla boga, ružniji od grdobe koju su jednom, pre dolaska na Motutapu, iz dubine izvukli. Kvarnih, krezavih zuba, u ljudima je takav samo gađenje mogao izazvati. Poglavica Tinirau ga dotada nije video; nije bio iz njihovog plemena, a drugih plemena u blizini nema. Rekao je da mu se kanu razbio o obalu – noćas je duvalo sa istoka, talasi su bili veliki. Na sebi je imao korovaj, plašt izatkan vlaknima izbeljenog lana, kakav nose tohunge, učeni ljudi, sveštenici i mudraci. Oslikan mu je bio šarama protiv uroka.

„E te rangatira, he tohunga ahau ki nga mahi ahufenua. Rangatira, poglavico, ja sam stručnjak za poljoprivredu,“ pokloni se Tinirauu. „Zovem se Kae. Znam sve o ratarskim kulturama, krompiru, kukuruzu, kako se zemlja najbolje obrađuje, čime je treba đubriti, kako pleviti, kada zalivati, kada plodove brati i mnogo toga još o zemlji znam što drugi ne znaju. Razumem se u lov na ptice, znam sve o njihovim jajima i kako se najbolja čorba od ptica kuva. Ali ono u čemu sam najstručniji, uzgoj je riba u ribnjacima i hranjenje kitova, a umem i da ih jašem. Pošto nemam kanu da se vratim, dok ne napravim novi, molim te da me dotle u službu primiš, nećeš se pokajati.“

Tinirau je bio nepoverljiv. Iskustvo ga je naučilo da onaj ko se hvali, obično ne vredi ni prebijene školjke. „Ali,“ pomisli, „pošto nemam nikoga da mi se o njivama stara i bašte sa povrćem plevi, a pogotovu nemam nikoga da mi se o ribnjacima brine i ribama iz njih kitove hrani – daću ovom krezavcu šansu, iako mu nešto baš mnogo ne verujem. Ne može mi više štete napraviti za tih godinu dana koliko će mu trebati kanu da napravi, nego što mi zbog lezilebovića seoskih usevi od korova propadaju, a moje sirote tohore sve više mršave.“ Za Kaea odredi kolibu uz sam ribnjak najbliži zatonu, u kome mu tohora Tutu-nui, kit ljubimac, zajedno sa svojim drugarima boravi.

Ljubav između Tiranua i Tutu-nuija je bila očigledna. Tutu-nui je Tiniraua prepoznavao iz daleka, kako ga vidi da se obali primiče. Od radosti bi kroz nozdrvu izbacio vodoskok vode uvis, zapevao pesmu od koje se gluvi i stao da se u vodi prevrće, mlateći svojom repinom toliko snažno, da je valom znao pola mora iz zatona da istisne ne samo do ribnjaka, nego i preko njega da prebaci.

Već posle nekoliko dana pokazalo se da Kae nije lagao. Stabljike u bašti podigoše glave, kukuruz u polju poče da se zeleni, a kitovi napunjenih gubica ribe, slatko su u zatonu dremali. Kako je to sve Kae onako star uspevao, Tinirau se nije pitao.

Prolazili su dani, meseci. Godina čak prođe. Kae za to vreme nije ni počeo da pravi svoj kanu. Ne stiže od posla, kaže. Ali su zato polja napredovala, ribnjaci se punili ribe, a voćke davale plodove kao nikad do tada.

Sve se te godine na ostrvu i inače plodilo i množilo, pa i Hine-ngaru, Tinirauova žena, odnosno Hinauri, oseti trudove i na svet donese još jednog sina.

Sreći Tinirauovoj nije bilo kraja. Prvo što je uradio bilo je da do zatona ode, radost svoju sa voljenim kitom da podeli. Njegov će ljubimac shvatiti kakva je to radost dobiti prinovu. Sigurno je i sam u mladosti otac ko zna kolikom broju kitića bio.

I zaista, da li je pameću svojom shvatio šta mu Tinirau sa obale viče, ili je svojom nežnom kitovskom dušom osetio srećne vibracije Tinirauovog srca, tek Tutu-nui zapišta pesmu radosti kakvu još nije pištao – barem ne ovde – i ko nikad do tada izbaci visoki mlaz vode iz nozdrve. To mu ne beše dovoljno, nego, da pokaže Tinirauu da se i on raduje, mlatnu repom tako snažno, da vodom ne samo ribnjak preplavi, nego val kao perušku i Kaeovu kolibu usput oduva. Sa kolibom bi ponet i Kae koji je u njoj u popodnevni san bio utonuo. Tvrd je san taj imao – kad zadrema ni bubnjevi uz uvo da mu lupaju ne bi ga probudili. Probudio se tek kad ga talas iz kolibe istrese kod prve stene i po oštricama do mora prokotrlja.

Tinirau pomisli da je sa Kaeom gotovo, ali se prevario. Ovaj se ko mladić uz stene uzvera, doduše sav u ritama, izranjavljen, krvav, sa dubokim posekotina po licu i telu, ali ceo. Tinirau mu pritrča da ga pridrži, misleći da, onako star, posle tolikog kotrljanja neće imati snage da stoji. Kaeu pomoć ipak nije bila potrebna.

„Žao mi je, Kae, stvarno mi je žao,“ pokuša Tinirau da se pravda, iako se poglavice ne pravdaju, ali Tinirao nije bio običan rangatira. „Da sam znao šta će se desiti, ne bih sa Tutu-nuijem radost delio!“

„Razumem. Nema potrebe, poglavico, da mi daješ fakapaha, izvinjenje. Krivo mi je samo što ovakav neću moći da ti sina osveštam, a to sam bio nameran moliti te. Ti znaš da sam i ja tohunga, sveštenik kao i ti što si. Izuzetna bi mi čast bila da sam tvog sina mogao imenovati. Ovako, šteta, šteta.“

Tiniraua sad tek preplavi osećaj krivice. „Eto, ja u njega nisam imao poverenja kad je došao, a on, vidiš, hteo da mi se detetu za kuma ponudi.“

„Ako si to stvarno želeo, onda to i učini,“ reče mu.

„Ali ovakav…“ zausti Kae. „Kako ću ovakav u ranama pred narod? Lice mi se ne vidi od krvi, a do svetkovine će od modrica i oteći i poplaveti.“

„Za to ne brini. Ne znam kakvi su običaji u tvom plemenu, ali kod nas tohunga koji vodi ceremoniju nosi masku kako bi zle duhove uplašio i od deteta ih odagnao. Kako se ceremonija neće obaviti pre nego što iz moane izroni mlad mesec, imaš još pet dana dotle, taman da sebi masku sačiniš, sveštenim bojama je obojiš i zvečke od tikava i školjki napraviš.“

Kae se na ove reči ne malo obradova, videlo se i pored krvavog lica.

„Petog dana od danas,“ nastavi Tinirau, „ujutru kad se Tama-nui-te-Ra, sunce, otkači od horizonta i zaplovi nebom, siđi pod maskom dole do marae, svetog mesta iznad mora, na kome izvodimo obrede. Čekaćemo te. Ceremonija bez tebe neće početi.“

Petog dana od tog dana, kad su se na obali svi skupili da pozdrave rađenje Ra, a Tinirau podigao prema suncu uvis svog novorođenog potomka, iz šume se pojavi Kae sa maskom od pruća koju je ispleo i našarao strašnim crtežima, toliko strašnim da okupljene jeza kičmom prođe kad ga videše. Držao je u rukama zvečke od kalabaša, šupljih tikvi, ispunjene puževim ljušturama i u najveće zvečao njima. Prilazio je trupkajući stopalima o pesak, a male su mu, okrugle zvečke od školjki, koje je vezao oko gležnjeva, poigravale i zveckale u ritmu plesa. Stvarno je izgledao strašno, i da su se demoni kojim slučajem pojavili, sigurno bi se od njegove pojave, plesa i zveckanja uplašili i glavom bez obzira u beg dali.

Pevalo se, igralo i nektarno piće ispijalo celog bogovetnog dana, sve dok Tama-nui-te-Ra nije dotakao suprotni horizont, kad se tek premoreno plesom pleme zaputilo na spavanje. Tuhuruhu, kako ga je Kae imenovao, u to vreme već je uveliko, blaženo spavao.

 

Dva meseca nakon slavlja, Kaeu su sasvim bile zarasle rane. Sem nekoliko brazgotina od ožiljaka, telo i lice su mu izgledali kao da nisu ni povređivani.

Jednom kad je Tinirau došao da uz svog kita ljubimca malo pliva, Kae iskoristi trenutak i obrati mu se:

„Poglavico, jesam li te svih ovih meseci verno i pošteno služio?“

„Jesi,“ odgovori Tinirau ne sluteći ništa.

„Jesi li zadovoljan mojim baštovanstvom?“

„Jesam,“ opet odgovori Tinirau.

„A time kako brinem o tvom ljubimcu?“ nastavljao je Kae.

Tinirau već poče da sumnja da ovo vodi nečemu što mu neće biti milo.

„Ja nisam, eto, rangatira, već dve godine video selo svoje. Uželeo sam se dece i drugova. Bi li ti mene pustio da ih obiđem pa ću ti se za par dana vratiti i verno te nadalje služiti?“

Osetljivom Tinirau zasuzi oko.

„Naravno da ću te pustiti, dobri moj Kae, makar se i ne vratio. Zaslužio si to. Ali kako ćeš kad kanu nisi napravio, a mi ih nemamo?“

„O, hvala ti, rangatira, do neba ti hvala! Neka ti Rehua, što svetlost sa neba nam šalje, dâ večito zdravlje! Stvarno imaš dobro srce. Da, u pravu si. Nemam kanu. Ali i da ga imam, dalek je to put. Odvikao sam se od veslanja za ovo vreme koliko tebi služim. Ruke nisam siguran da bi mi izdržale. Da se bavim povrćem i hranim kitove to još mogu, ali da veslam nekoliko dana bez prestanka… Nego, bi li ti meni dozvolio da na Tutu-nuiju odjašem do mojih i da se na njemu vratim?“

Tiniraua nešto probode pod vitim rebrima. Da ne traži ovaj previše? Ali ne imade kud. Reče Kaeu, onako ljubazno kako lepo ponašanje njegovog plemena nalaže, da nema ništa protiv, čak štaviše i sam je pomišljao da mu to predloži – što naravno nije, ali se kod lepog ponašanja dozvoljavaju sitna zaobilaženja istine kako se sagovornik ne bi loše osećao. „Kreni kad god budeš želeo,“ dodade i okrete se da se što pre udalji kako Kae ne bi primetio koliko mu je teško. Nije imao srca ni da pogleda svog dragog Tutu-nuija, koga neće videti ko zna koliko dugo dok se s Kaem na sebi ili sam ne vrati.

 

Sledećeg dana, kad je Tinirau došao do zatona, Tutu-nuija više nije bilo. Mreža, koja je štitila zaton od grabljivica i kitove sprečavala da se ne razbeže, bila je podignuta. Nestala su i druga dva kita koja je u zatonu čuvao – bez mreže ništa ih nije zadržavalo. Ljutnu ga Kaeov nemar što mrežu nije vratio po izlasku iz zatona, ali Kaeovu zaboravnost pripisa njegovoj uzbuđenosti zbog skorog viđenja sa decom i drugovima.

Sačekao je nekoliko dana koliko je procenio da će Kaeu trebati na kitu do svog ostrva da stigne, provede tamo nekoliko dana i na Tutu-nuiju se vrati nazad.

Prođe i nedelja dana. Tinirau već poče da brine. Kae nije bilo, a nije bilo ni samog Tutu-nui u slučaju da je Kae odlučio da se ne vrati.

Danima je još uzalud stojao na najvišoj steni ostrva i osmatrao pučinu jugoistočno od Motutapu, u kom smeru je pretpostavljao da su Kae i Tutu-nui otplovili.

Osmog sumraka nakon nedelju dana od njihovog odlaska, pred zalazak sunca zakrvavi se nebo – spremala se oluja. Vazduh se umiri. Umiri se i more. Ne prođe mnogo a odonud odakle je Tinirau očekivao Tutu-nuija i na njegovim leđima Kaea, poče slab vetar da duva. Ako slanost mora donosi, znao je Tinirau, promeniće ubrzo smer i preći u tajfun. Ako ne miriše ni na šta, proći će bez nevremena.

Tinirau se nije pomerao sa stene. Širio je nozdrve i u njih uvlačio miris vetra pokušavajući da prepozna šta ih čeka. „Slanosti nije bilo. Dobro je,“ pomisli. Taman da se zadovoljan okrene, siđe sa stene i vrati se u selo, učini mu se da u vetru oseća jedva primetan miris nečeg znanog. U prvom trenutku nije prepoznao o čemu se radi, ili je njegova podsvest odbijala da se suoči sa istinom. Raširio je nozdrve još više kako bi većom količinom vazduha pojačao osećaj, a onda se uhvati za srce. Crna ga slutnja obuze. Prepoznaje to jedva primetno štipanje u nozdrvama, prepoznaje! Trag je to dima, nema sumnje i još dva pomešana mirisa sa njim: miris pečenog mesa i miris izgorele masti.

„Nije valjda!“ kriknu.

Mirisi, ko zna odakle preko mora doneti, neznatno se pojačaše. Da, nema sumnje, neko peče kita i topi njegovu mast!

„Tutu-nui!“ zavapi Tinirau. „Tutu-nui, moj dragi tohora!“

Nije imalo potrebe da se ubeđuje u suprotno, nije mu se učinilo. Bio je to miris pečenog kitovog mesa koga se iz mladosti dobro sećao. Najeo se i napekao kitovine dok su još plovili morima i morskim životinjama se hranili.

„Kae, prokletinjo! Platićeš mi svojim životom život Tutu-nuija! O bogovi, Rangi-nui, nebeski oče i ti Papa-tua-nuku, majko Zemljo, zaklinjem vam se, neću se smiriti dok Kae ne bude svojom glavom platio izdaju. Ovim rukama mojim ću mu presuditi, a onda ću ga pojesti kao što je on pojeo mog Tutu-nuija! Celog ću ga pojesti, zaklinjem vam se!“

Skrhan od bola skljokao se na kamen i zario lice u dlanove gorko ridajući. Miris topljenog sala i pečenog mesa se izgubi, a umesto njega vetar promeni pravac i donese slanost. Ipak će biti oluje.

  

Čuvaj se žena koje igraju

Tinirau nije dugo ostao na kamenu iznad mora tugujući za svojim voljenim kitom, Tutu-nuijem. Kad ga prođe prvi talas očaj i srdžba se vrati, siđe odlučno u selo i sazva plemenski zbor. Po njegovom, od besa izobličenom licu i krvavim očima, barem oni stariji saplemenici podsetili su se zašto su ga za rangatira, svog poglavicu bili izabrali. Vratio mu se stari ratnički plamen i žeđ za krvlju neprijatelja. Međutim, kad Tinirau pozva pleme da se krene u pohod i prevrne more u potrazi za podlacem Kaeom koji je ubio i pojeo Tutu-nuija, niko od ratnika ne istupi, čak se i ne pokrenu. Samo su tupo gledali u zemlju ne želeći da sretnu njegov razjareni pogled. Koplja su odavno zaboravili da drže u rukama, stara su se raspala, a nova, nova im se nešto ne mili da prave i krv prolivaju za tamo nekog kita, ma bio on i rangatirin ljubimac. Zar da napuste ovu blagodet od izobilja (i lenčarenja) i da mole bogove da se živi i čitavi vrate?! Žao mi je, rangatira, ali ništa nije vredno toliko da se udobnosti odreknemo, mislili su u sebi.

Vide Tinirau šta se dešava, podiže prema nebu svoj mere, svoje poglavarsko znamenje od žada – i zavapi:

„O, bogovi, ako ste mene kaznili, zašto kažnjavate moj narod i ratnike mi plemena u babe pretvarate! Zar ovako star moram sam u osvetu, sam podlaca pravdi da privedem?!“ Onda spusti mere i razočarano se obrati plemenu: „Zar u vama, voda teče umesto krvi? Gde je nestala ona hrabrost koju ste pre dolaska ovde imali? Zar vam vrabac u srcu boravi?!“

Pognute glave se i dalje nisu dizale.

„Zar tako!??“ vrisnu iz gomile, Hinauri, Tinirauova žena, lica crvenog od srdžbe. „Muža mi ostavljate na cedilu, sramote jedne?!!“ Izjurila je ispred gomile i stala pored Tiniraua. Gledajući u žene viknu da je svaka čuje: „Cure, hoćemo li ovim babama da pokažemo kako se čast plemena brani?! Koja od vas ide sa mnom?!“

Žene istupiše sve do jedne, i stare i mlade, i debele i tanke. Prizor prelep to beše.

„Idemo s tobom!“ viknuše uglas.

Muškarci su i dalje gledali u pesak pod nogama.

Hinauri ponos grunu u lice i sunce nade je ozari.

„Ne možemo sve, devojke. Mora neko i o plemenu da se brine, vidite u šta su nam se muškarci pretvorili! Biće nas dovoljno deset za ovo što sam naumila.“

To reče i ne čekajući potvrdu izdvoji pet svojih najboljih drugarica i četiri svoje najstarije ćerke.

Tinirau nije mogao da veruje! Ponudi se da i on krene sa njima, ali Hinauri odbi.

„Ostani,“ kaza mu. „Selu si potreban. Vidiš da nema drugih muškaraca da ga brane,“ pokaza prezirno glavom na pognute glave. „Za nas ne brini, dovešćemo ti Kaea, budi uveren. Nijedna od nas neće stradati. Ti onda radi sa njim šta ti je volja!“

 

Hinauri i žene ne krenuše odmah. Hinauri ih prvo povede u uvalu iza rta da tamo na miru vežbaju ratničke veštine, tako su bar muškarci mislili i tako je Tinirau mislio. Hinauri je međutim imala druge planove na umu.

Kad su se uverile da ih niko od muških ne špijunira, iako su znale da od sramote to i ne bi, Hinauri skupi grupu oko sebe i reče:

„Čujte, devojke, evo šta sam smislila. Kad se budemo iskrcale na Kaeovo ostrvo i stignemo do njegovog sela, pošto ne znamo kako on izgleda, jer ga sem Tiniraua niko nije video, ali znamo da ima kvarne i krnjave zube, moramo, sa njim i njegovim plemenom ne da se tučemo, jer će nas lako savladati, žene smo, nego moramo ih nekako navesti da se smeju ne bi li, kad u osmeh usta razvuku, po zubima prepoznali Kaea. Evo plana,“ Hinauri se zaustavi za trenutak da uzme vazduh. „Sećate li se kako su se naša deca, ono onda kad je Maui dolazio, valjala od smeha na njegovo izmotavanje? E, to ćemo isto i mi da radimo ispred Kaea i njegovih. Nogama ćemo da trupćemo, po grudima i mišica da se lupamo, jezik preko brade dokle može da izvlačimo, rugaćemo se, drhtaćemo dlanovima kao da nas groznica trese, hodaćemo savijenih nogu u kolenima, zadnjicom mrdati i drati se izbečenih očiju.“

Sve što je govorila, Hinauri je istovremeno primerom pokazivala.

„Možemo li mi to?“ upita ih kad završi.

 „Možemo!“ odgovoriše žene uglas.

„Kad je tako, hajde nastup da uvežbamo,“ reče Hinauri i zauze pozu za Mauijev ples, povijajući u kolenima raširene noge.

Vežbale su do kasnog popodneva, punih očiju suza od smejanja jedna drugoj. Naročito je suze izazivala Moa-Momona, Debela-Moa. Kad bi zavrtela svoje guzove, žene su se hvatale za stomak i valjale se po pesku od smeha.

„Hajde, Momona, hajde ponovo,“ čikale su je drugarice i ponovo od smeha padale.

Približi se i veče, Hinauri ih posla na spavanje, jer sutra im treba rano poći. Kako, to još nisu znale, ali su verovale Hinaurinom obećanju da će sutra znati.

Kad je dan osvanuo i žene su muževima svojim i deci svojoj pre polaska doručak spremile, skupi se opet hrabra desetorka u onoj istoj uvali iza rta. Hinauri skide sa vrata bakinu vilicu koju joj je Maui dao, zavrte je ispred sebe i poče da izgovara bajalicu rečima koje su joj tog trenutka padale na pamet, misleći usredsređeno, kako ju je Maui savetovao, na ono što je želela da se desi:

Albatrose bela ptico
doleti nam oglasi se
kakvo oko u tebe je
vredi l' išta uveri me

 Ne prođe mnogo a ogromna krila zaseniše sunce. Odozgo se krikom oglasi bela ptica. Na zaprepašćenje Hinaurinih družbenica, razumeše šta to kriči.

„Reci, Mauijeva sestro najmilija, šta te muči, koja ti to zagonetka ovog jutra prozračnoga mira ne da?“

Hinauri podiže glavu i što je mogla jačim glasom kako bi je albatros na toj visini čuo, zapita Mauijevog prijatelja da li je unazad nekoliko dana, lebdeći nad morem video možda glavatog kita koga jaše čovek? Ako ga je video, kuda su plovili?

Albatros odgovori da je video. Plovili su prema ostrvu na kome živi pleme Popohorokeva.

„A znam i šta je s kitom bilo,“ nastavi ptica ne čekajući da je Hinauri pita. „Jahač ga je terao da priđe uz obalu, ovaj se protivio i ispuštao toliko strašan pisak, da umalo od jačine njegove nisam izgubio orijentaciju i u more pao. Znao je da je oko ostrva plitko more puno koralnih sprudova i da se na njih lako može i kanu nasukati, a kamo li kit. Međutim, jahač, koga odavno znam kao Kaea, zlog čarobnjaka iz plemena Popohorokeva, ubode kita u samo njemu znano mesto i kit, bez svoje volje, zađe u korale i na prvi veći sprud se nasuka. Ali tu nije kraj. Na obali su Kaea sačekali njegovi iz plemena. Zapališe vatre na obali i danima do kasno u noć oko njih igraše sve dok kit nije od gladi toliko onemoćao da su ga bez bojazni mogli dokrajčiti. Isekli su ga deo po deo, zapalili i druge vatre i na njima mast kitovu topili, meso pekli i u slast ga jeli.“

„Hvala ti, hvala dragi prijatelju. Tinirau je tačno pogodio šta je sa njegovim Tutu-nuijem bilo. Imaš li savet kako do tog ostrva najbrže da stignemo? Kanue nemamo, a i da ih imamo, ipak smo mi žene da bismo toliki put veslajući prevalile, jer pretpostavljam, do tamo se mora mnogo dana putovati?“

„Da, Hinauri, Mauijeva sestrice,“ odgovori albatros. „Kanuom bi morale bar deset dana da plovite. Na kitu bi to bilo mnogo brže, samo što ja ne vidim kitove u blizini. Osim onog na kome je Kae jahao, videh tog dana još dva koja za njim iz zatona izađoše, ali ta dva su već pola kugle zemaljske odavde daleko. Kit na kome je Kae jahao, svojim piskom ih je upozorio pa su se i oni i ostali kitovi od opasnosti udaljili. No, ne rastužuj se. Obrati se Hine-Moani, boginji mora, možda će ona imati rešenje za vas.“

Rekavši to, albatros kriknu kratko u znak pozdrava i odlete.

Za sve to vreme Hinaurine družbenice su samo gledale jedna u drugu širom otvorenih usta, u neverici da se pred njihovim očima i ušima dešava to što se dešava. Taman da usta svoja zatvore, kad Hinauri ponovo zavrte bakinu vilicu. Ovoga puta šaptala je drugu pesmu:

Duni vetre, vetre duni
morsku boginju uzbuni
da je pitam kako ići
kamo hoću gde ja stići.

 Kao odgovor, odnekud iza njihovih leđa vetar zaista dunu, prolete im kroz kose pa se ispred njih na pesku zavrte u krug. Spustio se na vodu, zatalasao je, i u kovitlacu, peneći more, jurnu prema pučini. Taman da ga iz pogleda nestane, kad se vrtlogom vrati nazad prema devojkama, podižući oko sebe uvis zapenušanu vodu. A u vrtlogu, svilenim plaštom ogrnuta žena – kose joj se vijore, a haljina u smeru vrtloga uvija i za telo prilepljuje.

„Zvala si me, Hinauri? Šta mogu za te učiniti, kćeri?“

Hinauri se ne zbuni, nego Hine-Moani brže bolje o čemu se radi objasni i ovako završi:

„Molim te za pomoć, Hine-Moana, kako da se prebacimo do tamo gde su tohora Tutu-nuija, koji je pod tvojom zaštitom, Kae i njegovi iz plemena Popohorokeva na prevaru ubili i pečenog pojeli. Moj ga muž, Tinirau, želi živa kako bi ga za nedela kaznio.“

„Razumem. Kaznila bih ga i sama,“ reče kroz vetar i kapi Hine-Moana. „Za to što je uradio postoji samo jedna kazna. Na žalost, u zavadi sam sa boginjom podzemlja, Hine-nui-i-te-po, jer sam bez njenog dopuštenja odvlačila zle ljude koji mi decu ubijaju u crnilo svojih dubina, gde je za Hine-nui-i-te-po previše teško da se zavlači i sebi ih odatle u podzemlje odvlači. Da se ne bismo dalje svađale, obećala sam joj da ću pripremu umrlih za put na Havaiki, gde ih preci čekaju, prepustiti njoj. To mi, naravno, ne zabranjuje da drugima pomažem da čine ono što sam Hine-nui-i-te-po obećala da neću ja. Zato, evo, ovako ćemo. Poslaću vam fai, najveće moje raže, da vas preko mora prebace. Fai će vas preneti do ostrva Popohorokeva, tačnije do obale ispred najveće kuće njihovog sela, Te-tihi-o-manono, gde ćete onog ko je ubio ljubimca muža tvojega, a moje dete, naći. Uz pomoć amajlije, ti i devojke ispredite dovoljno jake lanene konope. Njima se, kad fai stignu, svaka za svoju fai dobro vežite kako vas, kad vaša fai zaroni, more ne bi sa nje zbacilo. Fai će vas čekati dok ne uhvatite zloga, i nazad vas na Motutapu vratiti. Ti, Hinauri jaši na najvećoj od njih, pošto je jedino ona toliko snažna da može istovremeno tebe i zloga nositi. Imaj dovoljno konopa uza se da i njega za fai vežeš. Pazite na urone. Vazduh uzimajte kad vaša raža izroni, zadržite ga dok ne izroni, pa ga iznad vode brzo ispustite i udah novi napravite.“

To rekavši Hine-Moana se udalji u vrtlogu pene i uskomešane vode pa tamo negde sred pučine, u vodu utonu. Za njom i vetar uminu.

Cure se više nisu čudile čudesima koje je proizvodila Hinauri. Nisu ni imale vremena za to. Složno se baciše na izvlačenje vlakana iz stabljika lana i, uz pomoć bakine vilice i Hinaurine bajalice, ispletoše dovoljno čvrste konope koji će ih za raže privezane držati. Kad svoja pletenja završiše i ka moru se okrenuše, u moru su ih već čekale njihove fai, mašući crnim trouglastim krilima. Predvodila ih je najveća među njima. Umesto crnih, imala je sedefasta krila, koja su se duginim bojama kao u paue, školjke koju zovu „morsko uvo“, na suncu presijavala. Hinauri je znala da to nije obična raža već upravo Fai-tere, Začarana Raža, Čuvarica Mora. Ali o tom nekom drugom prilikom.

Hinauri i njene družbenice uđoše u vodu i uzjahaše fai. Laneni konop su im provukle ispod vrata i vezale se za njihov leđa.

„Idemo,“ komandova Hinauri.

Fai-tere zaroni prva, za njom i ostale raže. Kad su ponovo izronile bilo je veličanstveno videti jato crnih krila kako se izvija put neba, preleće desetine metara vode, a onda se kao crne strele zabadaju u more kako bi pod vodom uhvatile zamah i izbacile se još dalje. Devojke su kliktale od radosti i razvučenim osmesima delile radost jedna sa drugom. Ne znaš šta je bilo veličanstvenije u tom letu nad vodom i pod vodom, crna krila ili crne razvijorene kose devojaka na ražinim leđima.

Nije prošlo ni pola dana, a njihova armada već je preletela koralne hridi koje su opasivale Kaeovo ostrvo, Kad ugledaše kolibu kakvu do sada nisu videle niti mogle da zamisle da toliko velika postoji, znale su da su ih raže dovele ispred same Te-tihi-o-manono, kuće u kojoj stanuju Kae i njegovi iz plemena.

Ratnici Popohorokeva, čuvši na obali devojačku ciku, iskočiše iz kuće sa kopljima u rukama. Začudiše se kad na obali videše deset mokrih devojaka koje su očigledno upravo iz mora izašle. Hinauri i cure su se držale za ruke i hodale prema njima smejući se na sav glas. Na tridesetak koraka ispred kopljanika, Hinauri im kroz kikotanje doviknu:

„Šta blenete, nikad niste videli putujuće cure koje plešu?! E, sad ih vidite! Plešemo za hranu, samo za hranu! Ako vam se naš ples svidi, daćete nam da jedemo pa idemo dalje na ostrva druga i za njih da plešemo.“

Ne čekajući odobrenje zbunjenih Kaeovih drugova, stadoše složno da izvode Maiuov ples. Trupkale su pred njima snažno, raširenih nogu, pljeskale se po grudima i butinama, hodale povijenih kolena, plazile im se dokle god su mogle jezik da izvuku i saviju preko brade, tresle dlanovima kao da im šake imaju drhtavicu, urlale i bečile oči na njih. Zatečeni, ratnici Popohorokeva behu najpre na oprezu, a onda jedan po jedan stidljivo, pa sve otvorenije počeše da razvlače lica u osmeh. Kad je Moa-Momona zavrtela guzovima, ispustiše koplja, otvoriše usta i zacerekaše se iz glasa – uhvatili su se za stomak i pali na pesak valjajući se od smeha. Umalo se i igračice same ne zasmejaše. Jer kad Moa-Momona zaigra, možeš samo da umreš, dah gubiš od smeha.

Hinauri je samo to čekala: vilicu je bake spremnu već držala u ruci. Povuče se malo iza leđa igračica i zavrte vilicu šapćući uspavljujuću bajalicu:

Iako za spavanje nije

spavanje mi snagu pije

slatko se predajem sanju

spavaću noću i danju

Gde je koji od plemena Popohorokeva na pesak pao, tu je dubokim snom i zaspao. Još dok su igrale, Hinauri je među njima uočila čoveka sa krnjavim zubima – nije mogao da se uzdrži a da se na Moa-Momonin guzovrt i on ne nasmeje. Nije izgledao onako star kako ga je Tinauri opisao. Naprotiv, bio je vitak i mišićav kao ostali njegovi saplemenici. Tinirau joj je bio rekao da je Kae tohunga, sveštenik, ta da kao takav vlada magijom. Dakle, na Motutapu, njihovom ostrvu, to se samo u starca bio prerušio. Po brazgotinama po licu i telu koje mu je Tutu-nui napravio kad ga je ono valom zajedno sa kolibom na oštre stene bacio, takođe ga je poznala. Čini mogu da isprave samo one brazgotine koje same naprave, druge ne.

Brzo su ga odvukle do mora i popele se na svoje raže. Hinauri je duplim konopima učvrstila sebe i njega za Fai-tere. Na njen znak raže zagnjuriše i jurnuše put Motutapua.

 

Sutradan, pošto je Ra već uveliko bacio svoje zrake na vodu i zemlju, dejstvo Hinaurine bajalice na Kaea presta. Kae dođe sebi i kad shvati da više nije na obali ispred Te-tihi-o-manono, već vezan za žrtveni stub na Motutapuu, stade da vrišti i da se otima. Znao je šta ga čeka. Kukavice se uvek otimaju i vrište kad ih uhvate, jer su svesne svojih nedela. Vezanih ruku nije mogao da primeni neku od svojih mađija i oslobodi se, a i panika je činila svoje.

Hinauri i devojke su još sinoć selu ispričale kako su uspele da prevare pleme Popohorokeva i otmu Kaea. Morale su danas da ponavljaju priču. Takođe i ne jednom da prikazuju ples kojim su Kaea navele da pokaže zube. Ljudi su se valjali od smeha, naročito kad je Debela Momona vrtela guzovima. Hodali su i sami savijenih kolena, lupali se po butinama i mišicama, istezali jezik, bečili oči. Najčešće ispred Kaea. Dobacivali su mu, rugali se, pokazivali zadnjicu.

Trajalo bi to ko zna dokle da Tinirau nije ušao među njih držeći u ruci ritualno koplje. Kae je zakričao:

„Ne! Odveži me. Verno ću te služiti kao rob do kraja života. Odričem se magija za svagda. Nećeš se pokajati.“

Tinirau, ga je saslušao bez pokreta, ledena lica, a onda mu bez reči sjurio koplje u grudi. Naložio je da se zapali velika vatra od trupaca koje su talasi na obalu izbacili. Kad su trupci izgoreli i dobar se žar napravio, skinuo je Kaea sa stuba, isekao ga na šnite kao što su Kae i njegovi saplemenici bili isekli njegovog Tutu-nuija. Posolio je meso pa ga bacio na žar. Kad se dobro ispeklo seo je da ga jede. Peko ga je i jeo danima, dok od Kaea nisu ostale samo oglodane koske.

Tako je počelo ljudožderstvo među morskim narodima. Nisu ga počeli zli, nego dobri. Osveta je uvek bila zlo, strašno zlo. Ne svetiš se kroz nju samo neprijatelju. već i samom sebi. Jedući neprijatelja jedeš i sebe, deo po deo, dok jednog dana ne bude više ni tebe ni njega i neki drugi ljudi dođu da uživaju na ostrvima na kojima si ti uživao dok nisi počeo da se svetiš.

Pleme Popohorokeva je saznalo ko je oteo Kae, takođe i kako je Kae završio. Ratovi između plemena su počeli. Pleme Popohorokeva je napalo Motutapu, spalilo im kolibe, zarobilo Tinarauovog i Hinaurinog najmlađeg sina, Tuhuruhurua, onog istog koga je Kae kao tohunga, ritualom uveo u svet živih i ime mu dao. Ubili su ga, ispekli i pojeli. Onda je Tinirauovo pleme napalo njih, spalilo im kuću Te-tihi-o-manono, poglavicu ubili, ispekli ga i pojeli. Ratovi između plemena se nastaviše do današnjih dana. Samo što se plemena više ne zovu plemena već narodi, i više se ne peku i ne jedu ubijeni, ali se zato mnogo gora zverstva čine. Rangi-nui, nebeski otac na to odozgo lije gorke suze, a Papa-tua-nuku, majka Zemlja se trese od plača i svoje trešenje ne može da zaustavi. Kakvu smo to decu izrodili!? Pružaju ruke jedno drugom i vape da se ponovo zagrle i stegnu, svu decu zagrljajem da podave, a onda neku novu da rode koja će biti bolja od ovih. I uradili bi to kad bi garancije bilo da neće jednog dana i ta nova deca krenuti istim putem.

Što se tiče Mauijevog plesa kojim je decu zabavljao, a Hinauri i njenim drugaricama poslužio da Kaea navedu da se nasmeje, stanovnici Motutapua ne samo da su ga prihvatili, već im se do te mere svideo da ga njihovi potomci u svim prilikama i danas izvode. Za ratnike je postao ratnički ples, za žene ples opuštanja, ljubavi, zavođenja, za starce prilika da kosti razmrdaju i privid mladosti vrate, a za decu, za decu još jedna igra više. Nazvali su ga haka, krivonogi, jer plesači krive noge kad ga plešu.

 

Ples srca

Mnogo godina je prošlo, i još više krugova albatrosa nad moanom, od onog dana kad su Hinauri i njene drugarice na leđima raža moanom jedrile, a posle selu lukavstvo svoje plesom dočaravale. Došlo je vreme sadašnje. Sećanja na slavne dane predaka naših i bogova naših natopiše verovanja i običaji došljaka pristiglih preko velikih voda. Naše se svetkovine izmešaše sa njinim, njihove više počesmo da slavimo iako nam ništa ne znače, ali naše ne zaboravismo, štaviše, kako dani idu, sve ih se milije sećamo i sve su nam srcu draže.

 

Na aerodromu, simboličnog imena Te-aue-a-Maui, Mauijev uzdah, pojavio se jedan čovek, starac bolje reći. Godine ga stisle ili mòre neke. Oronuo, s tugom u pogledu, ali i iskrom koja mu u očima svejedno tinja. Osoblje aerodroma nije moglo da ga ne primeti. Hodao je polako, vukući noge, potpomagao se štapom, dok ne dođe do velikog prozora kroz koji se pista mogla videti i avion koji jednom dnevno sleće, dovozeći iz prestonice poslovne ljude i druge namernike u ovo malo mesto „na kraju sveta“, kako su ga njegovi stanovnici u polušali nazivali. Naslonio bi glavu na staklo i dugo, zalepljena čela tako stajao, iščekujući sletanje aviona. Kad avion sleti, sve dok poslednji putnik ne izađe, i prvi do aerodromske zgrade došeta, nije se pomerao s mesta, niti položaj menjao. Dešavalo se da avion kasni, ali njega to nije od stakla odvajalo. Osoblje se čudilo kako toliko izdržava da ga noge ne zabole, ili da mu se bar u ve-ce ne ide, jer stari ljudi, poznato je, ne mogu dugo da stoje a ni bez ve-cea ne mogu dugo. Stari ljudi da, ali ne i ovaj čika.

Traje to, svaki put kako Božić počinje da se približava, evo već šestu godinu. Neki od aerodromskog osoblja su ga znali iz viđenja. Tahere mu je bilo ime. Pričalo se da je imao sina jedinca koga je sam podigao. Žena mu je na porođaju umrla dok ga je na svet donosila: odvela ju je Hine-nui-i-te-po, boginja smrti, da je pripremi za Havaiki, zemlju predaka.

Sin mu je otišao u prestonicu da uči za inženjera. ali otkad ode nijednom ne dođe, makar drugova svojih da se zaželeo, ako ne oca. Pričalo se da su se njih dvojica posvađali. Razloga za svađu među očevima i sinovima uvek ima. Kad se u jednom hormoni bude, a u drugom gasnu, tako biva. Očevi i sinovi se svađaju, prestanu da govore, sinovi kuću napuste, a posle nekoliko godina da ih pitaš zašto su se svađali, niko se od njih ne seća, povređenost im samo u duši ostala, tupa bol u stomaku, pritiskaju okrutnice, ne daju da se oprosti, a bar one da znaju šta. Sa ćerkama je drugo. Ćerke imaju majčinski odnos prema svemu pa i prema ostarelim roditeljima. Da mu je tona aroha, ljubav njegova, pre nego što ga je napustila bar kćer uz sina rodila, eh!

Nedelju dana pred Božić, praznik onih koji su među nas došli, fakulteti školarce na raspust puštaju. Za ostale raspuste i praznike sinu se nije nadao. Praznici su tad kratki da bi sinovi gubili dane na putovanja, pogotovu ako im je rodni grad daleko od mesta studiranja kao njihov. Takve raspuste koriste za provod, a vredniji među njima ispite da spreme. Božićni raspust je dovoljno dug.

Tahere svake godine za Božić okiti kuću. Umesto jelke, jer jelke ovde ne rastu, na časno mesto stavi veliku granu rascvetale pohutukave, pa se čini kao da to kuću iznutra obasjavaju crveni plamenovi iz njenih zakrvavljenih cvetova. Sve se nada, siroti starac, baš tog Božića će njegov jedinac, Hehu, progutati ponos i ocu se o vrat okačiti.

Šesta je godina kako Hehu ne dolazi, Ali srce staro nadu ne gubi. Šesta godina je kako ne zna šta je sa njim bilo, da li je školu završio, je li se zaposlio, ili je uludo stipendiju državnu dobijao pa i zbog toga treba da ga se stidi?

Veliki raspust počinje dvadesetog decembra. Već tog dana starac je čelom naslonjen na staklo dolaznog terminala iako je mala verovatnoća da se iko od školaraca baš tog dana vrati. Okitio je on kuću ranije, da mu ne oduzme kićenje vreme koje je odredio za čekanja.

Dvadesetog se vratiše uglavnom poslovni ljudi. Dvadeset prvog beše i mladih među njima. Tahere otprati pogledom prvog od njih do aerodromske zgrade, pa se odlepi od stakla, okrenu se prema ulazu i na štap nasloni. Iako ga nije video tolike godine, niti mu je sin slike slao, nikako Hehu nije mogao toliko da se likom promenio da mu crte ne bi među dolazećima prepoznao. Svejedno je svakog od putnika koji u hol uđe i ka pokretnim trakama po prtljag se zaputi dobro zagledao,

Trećeg dana već mu je srce počelo da igra. Tog ili nijednog sin će mu doći. Avaj, nada beše lažna. Pokunjen, povijenih ramena kući se vratio.

Četvrtog dana podrani ceo sat pre očekivanog vremena sletanja aviona. Prozor prema pisti ga je čekao i njegova masnica od juče na staklu – nisu je obrisali. Naslonio je glavu pored nje da ohladi čelo. Žarili su mu se obrazi. Sparno je bilo, ali ne od toga. Da nije predznak? Ventilacija u zgradi dobro hladi, a on na sebi ima lagane pantalone i tanku košulju – trebalo bi da mu čak bude prohladno.

Preko zvučnika se začu obaveštenje da avion kasni u poletanju dvadeset minuta. Starog Taherea to ne obeshrabri. Ostao je da stoji uz staklo iako je red od tri spojene plastične stolice sa naslonom bio na tri koraka od njega. Nije ni pomišljao da sedne i dvadeset minuta sedeći čeka.

Avion zakasni još par minuta.

Kad je video žuti pikap sa znakom „prati me“ kako rotirajućim svetlima kreće prema pisti, Tahereu srce jače zalupa.

Posle nekog vremena pikap se vrati a za njim skrenu sa piste ka pristanišnoj zgradi mali avion sa propelerima. Dorulao je lagano do nje i stao na odredište za silazak putnika.

Srce Tahereu zadobova još jače.

Aerodromsko osoblje privuče stepenice za silazak putnika do vrata aviona. Vrata se otvoriše i prvi putnik stade na stepenice. Tahere zadrža dah. Pustio je srce da lupa bez njegovog disanja.

Putnici su jedan po jedan silazili i išli prema ulazu u pristanišnu zgradu. Usput su mahali naviše kad na prozoru prepoznaju nekog svog koji je kao i Tahere čekao dolazak drage osobe. Onda mu srce polude. Iz aviona provire njemu poznata glava. „Hehu!“ htede da krikne. Da je neko bio kraj njega i da je pratio sva njegova preživljava do tada i sada izraz njegovog lica, uplašio bi se da, tu na licu mesta, od uzbuđenja ne umre. Ali Tahere je bio starog kova. Preživeo je on mnoga uzbuđenja u životu. Kao vojnika slali su ga tamo gde ni neprijatelj ne bi poslao svog neprijatelja. Pratio je očima sina, kako silazi, kako hoda prema zgradi, sve dok ga ne sakri trem ulaznih vrata. Istog momenta se okrete prema početku hodnika odakle su putnici ulazili. Izu se bos, spusti štap kraj cipela i bez štapa krenu u pravcu ulaza, sinu u susret. Hod mu više nije bio starački, Noge više nije vukao. Hodao je odlučno, čvrsto, kao nekada kad je kao vojnik gazio strojevim korakom da preda raport.

Sin ga ugleda, zastade, htede da mu potrči u susret, istovremeno i da ne potrči, neodlučan šta da učini. Godine su prošle, nije očekivao da će oca zateći na aerodromu. Drugačiji je scenario razvijao u glavi kad se odlučivao da dođe i usput, dok je putovao. U mašti je razrađivao razne varijante. Video je sebe, prilazi očevoj kući, korača ne stazom, nego preko travnjaka, kao što je činio kad je bio mali. Kuca na vrata, otac mu otvara i hvata se za grudi. Razrađivao je varijantu i da oca neće zateći kući, da će ispod saksije uzeti ključ koji se za ne daj bože tu uvek nalazi, otvoriti vrata i dok otac ne dođe okititi kuću ukrasima koje je sa sobom za tu priliku doneo, a kad se otac vrati poleteće mu u zagrljaj pre nego što ovaj uspe da reaguje. Čak je u jednoj varijanti bilo kako će do očevog povratka ispeći njihov tradicionalni kolač i mirisom dodatno iznenaditi oca. Ali ništa od toga očigledno neće biti. Osetio se nekako glupo, kao kad je toliko puta planirao viđenje sa devojkom i zamišljao njihov susret, razvijao film mogućeg dešavanja, ali se uvek desio scenario koji nije predvideo. Vide oca kako staje, širi noge, povija kolena, a onda počinje da se lupa dlanovima po butinama i mišicama.

Sad je Hehu bio taj kome je srce zalupalo. Ovo zaista ni u jednoj varijanti, ni približno čak nije mogao da zamisli.

Zvuk šljapkanja po butinama i mišici skrenu pažnju najbližima koji su u holu stajali i čekali svoje da po silasku iz aviona uđu u hol. Kad začuše gromki glas iz Tahereovog grla, pesmu koju urla, jer pesme se ove urlaju, kad ga videše kako drhti dlanovima kao Tane-rore, sin boginje leta Hine-raumati, dlanovima koji trepere kao vazduh na letnjoj žegi da zadivi majku, svi u holu se ukopaše u mestu i okrenuše prema njemu, kako oni koji čekaju, tako i oni koji dolaze. Posle prvog iznenađenja, ljudi stadoše da prilaze i okružuju njega i sina.

Tahere je izvijao svoje telo, lupao se po grudima, trupkao snažno nogama, izobličavao lice, bečio oči, plazio se. Posmatrači su se trudili da prepoznaju pesmu koju je pevao, ali to nije bila ni jedna od onih, tradicionalnih, koje se pevaju u čast važnog, značajnog gosta kome se čast ukazuje, bila je to pesma srca, pesma iz Tahereovog srca; nije je unapred smišljao, nego je njegovo srce tog trenutka tekst pisalo i njemu, nekadašnjem vojniku, ratniku tvrdom, naređivalo da je peva: 

Čekao sam te, sine, čekao vekovima,
jer vekovi su meni godine bile,
svi dani oca bez sina jedinog,
preteško breme za moja ostarela pleća.
Dobrodošao, sine moj!
Dobrodošao, sine moj!
Brišem praznine koje bez tebe skupih,
spajam dan tvog odlaska sa današnjim danom.
Vreme bez tebe nije teklo,
vreme sa tobom teče,
ne od juče, ne od sutra
od sada, sine moj!
Dobrodošao, sine moj!
Dobrodošao, sine moj!

Ne može se rečima preneti kako je ova pesma zvučala dok ju je starina pevao. Njegovi stihovi su najmanje bili pesma, bili su pre krik radosti srca koje je rešilo da živi, ponovo da kuca, jer konačno to ima uz koga i za koga.

Oči nekoliko posmatrača zasuziše, ne samo u žena. Suze su tiho puštali da im klize niz obraze i muškarci. Niko ne podiže ruku da ih briše da ne bi remetio ovaj uzvišeni čin.

Hehe je za to vreme stajao, znao je šta očeva pesma znači, znao je da mu otac detinje durenje oprašta, da mu poštovanje iskazuje, čast koja se daje samo najuvaženijim ličnostima, osobama najuzvišenijeg ranga, a gde ćeš uzvišenijeg nekog od deteta svog. Ukipio se, ruke spustio ispred sebe, šaku uhvatio šakom, povio glavu kakav je red kad se ovakva ceremonija izvodi i gledao ispod veđa bez treptaja u očeve oči. Nije Hehe bio od kamena. Sve je u njemu drhtalo od uzbuđenja. Damari očevog srca, kroz pesmu su damarali i njegovim. Suzdržavao se da ne zaplače, jer, napokon, on je i dalje bio dete, očevo čedo, doduše čedo koje je svog oca ostavilo bez vesti o sebi tolikih godina, da li je živ i kaje li se. Pokajao se davno, samo što je otrov besa bio previše gorak – dugo je trebalo da mu dejstvo oslabi. Trebalo je sasvim izrasti, sebe prerasti, umesto gorčine, ljubavi i nežnosti krila ponovo pustiti da te nose. Dok to nije osetio u sebi, nije kupio kartu.

Otac ga je podsetio na Mauija koji na pesku obale zabavlja decu. Upravo ovako je Mauija zamišljao. Samo što Heheu sada nije bilo do smeha, a ni otac nije plesao da bi ga zasmejavao. Hehe, dete koje se ne smeje, Tahere, ozbiljni Maui. Sve se izokrenulo. Jedino je haka, koju otac izvodi, ostala ista – haka.

Tahere na kraju pesme zaurla najjače i podignute glave, gledajući u sina, razrogači još više oči i ispruži jezik povijajući ga preko brade, rugajući se ne njemu, nego opakim sujetama koje su konačno pobeđene, sujeti u sinu i sujeti u sebi.

Posmatrači okolo zapljeskaše i usklicima nagradiše izvođača. Oni koji su tiho plakali, obrisaše suze.

Sin pruži korak i priđe ocu. Uhvati ga za ruke koje su ocu ostale da vise pored tela nakon poslednjeg pokreta odigrane hake, stište mu šake, nasloni čelo na očevo i spljošti svoj nos uz njegov. Svoje naborano čelo, ohlađeno staklom kroz koje je godinama zurio na pistu čekajući sina, grejao je Tahere sad sinovljevim čelom bez bora. Osetio je kako se kroz taj dodir, mladost i njemu ponovo vraća. Ratnik je odao počast doskorašnjem neprijatelju kome su bogovi ponovo vratili izgled njegovog sina. Neprijatelj se pobeđuje ne na bojnom polju, nego pobedom u sebi.

Sin i otac odvojiše čela pa se zagrliše i dugo ostaše u zagrljaju. Onda se sin okrenu i pozva rukom nekog otpozadi da priđe. Iza njegovih leđa izađe mlada žena sa nosiljkom za beba na grudima iz koje je virila crna kosica.

„Tata,“ reče Hehe, „upoznaj svoju ćerku koju nisi imao, a želeo si je. Ovo je moja žena, Aio, Ona-koja-smiruje. Donosi ti na dar ne samo mene i sebe, nego i tvog unuka. Dala mu je ime Hahone, Iscelitelj, jer će nas on, rekla je, tebe i mene izlečiti od bandoglavosti.

„I hoće,“ reče Tahere i zasuzi. Prineo je snahinu ruku usnama i poljubio je. Saže se, spusti poljubac i na tršavu glavicu u nosiljci. Iz nje izviriše dva krupna ugarka. Tahere se osmehnu pa poljubi i nosić između njih.

KRAJ

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen samo u delovim, ne i u celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Dizaj korica i kolaž na koricama: Branimir Perić na osnovu crteža raža Sunward Art-a,  pojedinačne raže od Evgeny Turaev, fotografije haka plesača John Lam-a, fotografije Maorkinje Jimmy Nelson-a i Humpback_anglerfish by August Brauer i crteža boga Tane iz slikovnice Twinkl-a

 Vinjete: Predgovor i poglavlja „Kako je Tane postao otac ljudi“, „Mauijeva pakost“ i „Čuvaj se žena koje plešu“ – preuzeto iz slikovnica Twinkl-a; „Mauijeva udica“ – Sophie Blokker; „Na Svetom ostrvu“ – Lena Nayashkova; „Kitojed kvarnih zuba“, ilustracija – August Brauer; „Ples srca“ – kadar iz filma nepoznatog autora

Ovu bajku sam poslao prijateljima uz čestitku za novu 2023. godinu.