Ilistrovano uz pomoć veštačke inteligencije Dall E 3

 

Poruka

 

Ima jedno dete usamljeno
tugu plete ostavljeno
u plahte se nevidljive skrilo
vapi druga a druga se kloni
moli boga pogaču ne lomi
sve bi dalo da ga tuga prođe
sve bi dalo za đurđevo cveće
ali plahta gusta
dušu davi steže
plahta teška
grudi lude vazduh žude
po suvome ribe pobacane
pogled iz nje još mu ide
ka unutra samo tama stiže
daj trgni se dete malo
podetinji
jedan potez ruke samo od svetla te deli
do zvezde se sjajne u očima suze
umesto tuge beskrajne
tek kad zbaciš plahtu stiže 

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Pesma je objavljena u knjizi "Sremskokarlovački pesnički brodovi 10", SKart, Sremski Karlovci, juli 2024. Pesme za knjigu su odabirali: Ljubivoje Ršumović, Vesna Fekete i Boban Dževerdanović.

 

 

Илустровано уз помоћ вештачке интелигенције Далл Е 3

 

Ilustrovano uz pomoć DALL E 3

 

Kratka priča o sreći

 

Od prijateljice iz Smederevske Palanke, Ljiljane Milosavljević, dobih juče elektronsku verziju knjige „Izvornik 14“, pripremljenu za štampu.

„Eto, sreće,“ reći će neko, „u knjizi je i tvoja pesma!“

„Da, jeste sreća, ali promocija knjige je zakazana za 14. septembar, a to već nije sreća.“

„Kako nije sreća kad ćeš je na promociji čitati? Gde će pesniku veće radosti nego kad mu se pruži prilika da muči druge svojim recitovanjem?“

„Nesreća je,“ zakukah, „što tamo neću biti toga dana! Uzalud mi se pesma zove „Sreća“, jer sreća je sve drugo samo ne sreća kad je nemaš s kime deliti?

Onaj ljubopitljivi se češka po glavi – ništa mu nije jasno. Nema mi druge, moram da mu obrazložim.

„Moja gospa i ja smo se upravo vratili sa desetodnevne adrenalinske ture, bolje reći smeše avanture i hedonizma, jer avantura je za avanturiste vrhunac hedonizma. Penjali smo se na Visoke Tatre, plovili tatranskim jezerima, verali se uz kanjon reke Suha Bela, potom u logoru Aušvic-Bikernau tugovali za onima kojih više nema, spuštali se do trećeg od devet nivoa jame rudnika soli Vijelicka, na kraju smo sve to zalili opuštenim uživanjem u Krakovu.“

„Pa? Došao si, znači stići ćeš na otvaranje? U čemu je štos?“

„Štos je u tome, dosadni, što osim vreće utisaka, nas dvoje sa puta donesosmo i virus korone! Kako uđosmo u kuću, Kovid-19 nas za krevet prikova!“

„Pa šta? Nekoliko dana pa će vam temperatura proći. Do promocije četrnaestog ćeš se sasvim oporaviti.“

Dosadni očigledno ne razume.

„Da, tupavi, ali za ovu mutaciju korone tek se posle dve nedelje postaje negativan – ništa ti to ne govori?! Ni babe vračare ne znaju koliko je posle ozdravljenja rekonvalescent još zarazan, a kamo li oni koji koronu proučavaju! Zar da svoju prijateljicu i ostale koji će joj doći izložim riziku pa posle da nemam sna? Zato, dragi moj, želju za susret sa Ljiljanom odlažem za drugu priliku. Moja gospa me i tako ne bi pustila da idem. Znaš je kakva je. I bez toga će pući od srdžbe što se razbolesmo. Zar je ne čuješ kako bogoradi?“

„Toliko posla nas je čekalo po povratku! Kad sad sve to da stignemo? Drva treba da se istružu, iseku i poslože, čunkovi očiste. Baštu mora neko da zaliva – izgoreće na ovoj jari. Paradajz, tikvice, paprike treba da se beru – istruleće. Kruške nam već opadaju – pojedoše ih ose i mravi. Treba i paradajz da kuvam, flaše i tegle da sterilišem, paprike da pečem… kad ću sve to?!“

Nije tebi ništa, mislim se u sebi.

„Što si tako crna?“ kažem glasno. „Gledaj to sa vedrije strane. Sreća je što smo se razboleli kod kuće, zamisli da se to desilo na putovanju! Sreća je i što smo posle dve godine ponovo dobili Kovid-19. To ti je kao buster vakcina – stičemo dodatni imunitet! Konačno, sreća je i što je moja pesma „Sreća“ upravo sad objavljena da mi olakša bolovanje.“

Na ovo moju gospu, izbi dodatna vatra.

„A da ti ne pripadne muka od tolikih sreća!“

  

KRAJ

 

P.S. Ko želi da čita „Sreću“, a i ostalo što sam objavljivao na svom blogu, neka klikne na putokaz: https://branimirperic1.blogspot.com/2024/09/sreca.html

 

© 2024 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Да

Ilustrovano uz pomoć Dall E 3

 

Sreća

 
Ko brodić iz bure kad stigne do luke
Sreća onom dođe ko sreću ne juri
Pa i momak bajan još bajnijoj curi
Oko struka sasvim obmotao ruke
 
Više nema vala ni pučine crne
Na obali cveće i mirisi smerni
Zaklinju se svecem da će biti verni
Od grmena macan i srdašce srne
 
Dete naše plavo opstalo je žena
Prse joj se strine i šmrcaju tetke
U zvezde je kuju dok ubiru cvetke
Da ih momak splete oko vrata njena
 
I već vide one, čarobnice stare
Čedo će još plavlje ugledati dana
Lutkica ko vila i lutak bez mana
Trbuščić se pupi, okice se žare
 
Sreća onom dođe ko sreću ne juri
Od vajkada bilo, a vala i biće
Ko drugoga ljubi, tom jedino sviće
Brod sam ukotvio, izmakao buri

 

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Pesma je objavljena u knjizi "Izvornik 14", izdaavač: "Književnog kluba 21", Smederevska palanka. Urednik knjige: Ljiljana Milosavljević. Septembar 2024., str. 25.

 

Gutljaj u prazno 

Zabolelo ga je saznanje da je tek danas shvatio da u stvari žali što je ikad do njegovog sela stigla civilizacija, osvetljenje, asfaltirani drumovi, televizija, što je ikad sišao u gradove, protrčao kroz školske klupe, fakultet, prošao uzduž i popreko svetom, uzdizao se i padao, ronio i skakao, da bi na kraju postao ono što je sad, za ljude sve, za sebe niko. Što više znaš, to više patiš. Čoveka najviše razdire njegova unutrašnja, tiha patnja. Bio bi srećan da je ostao gore, da je produžio dedin zanat. Mleo bi žito, obrađivao njivu. Sagradio bi novu kuću, oženio se devojkom iz sela. Dobio bi već i unučiće. Da je ostao. Nauka, nauka. Sišao je zbog nje. A sada? Što više znam to više ne znam. Kuda sada sići? Bistreći svest, zamutio je dušu.

Neodoljivost želje da bude sam, gonjena bolom, odvlačila ga je od centra grada. Prolaznika je bilo sve manje, pustoš se povećavala. Posle ko zna koliko godina, opet luta ulicama. Samoća mu je uvek isto činila: podajući se pustoši, manje se osećala pustoš u sebi. Sebi je izgledao pun, a patnje i móre postajale kao da to više nisu. Sva osećanja iščile. Ili postane toliko prazan da i ono malo što je on sam, izbledi u prazno okoline? Misleći na prazno, ne misli se ni na šta. Moglo je onda kad je bio student, mogao se samoćom spasti od svega. Ali sada, sada?! Više nije mlad, po tome to zna. Nikad pre nije osećao nelagodnost zbog samoće. Što je bistrija svest, veći talog pada po duši. Strah ga je u stvari da vakuum praznine ne usisa i talog, a da duše ispod zapravo ne bude.

⁕⁕⁕

Kafana. Prenu ga žagor i pomešan miris ustajalog luka, rakije i mokrih krpa od brisanja čaša. Duvan nije osećao: verovatno ga je bilo toliko da je brzo zasitio čula. Zastao je pred ulazom. Kroz poluodškrinuta vrata bljeskali su fliperi praćeni šištavim smehom igrača. Licem mu prelete jedva primetan drhtaj. Ni sam ne znajući zašto, reši se i uđe. Ne vadeći ruke iz džepova, prošao je između šanka i stolova i zavukao se u najmračiniji ugao. Vodilo ga je nešto u njemu što ga je istovremeno i plašilo i umirivalo, ali mu misli time nisu bile ništa manje uskovitlane. Oslonjen laktovima o sto, prekrio je rukama lice i pritisnuo očne jabučice. Mislio je i dalje. Kad bi mu bar srce stalo!

Uvek se ponosio snagom koja je od njega stvorila „onog kome se dive“. Od ničega stvoriti nešto. Mnogo je veća snaga potrebna da se prekine to da bude, snaga koju on očigledno više nema, jer snaga spava u duši, a dušu je prekrio talog...

⁕⁕⁕

– Gospodin želi?...

– Molim? – trgao se.

– Šta želi gospodin?

Kad se probudi iz najtvrđeg sna, u prvom trenutku nikad nije znao gde se nalazi, da li je još uvek u snu, ili u nekom drugom snu. Nad njim se ukočilo polunagnuto telo i na savijenoj ruci u laktu, uslužno klatilo nekada belu krpu za prebrisavanje stolova.

– Možda želite nešto da popijete? – kelner u nedoumici žmirnu mišjim očima.

– Pa... recimo... konjak – jedva prevali preko usana. – Dupli konjak, molim – rekao je, mada ne pije konjak. Morao je nešto da kaže.

– Da, gospodine – mišje oči žmirnuše s bljeskom.

Kelner se okrete na peti i kliznu prema šanku.

⁕⁕⁕

„Ne verujem u Boga, ali bih iznad svega voleo da ga ima.“

„Zašto?“ pitale su majčine oči.

„Bar bi onda bilo nade za mene. Razumeš, mama? Slava, ovacije, nečije pune grudi, usta puna mene – šta imam od toga kad me više ne bude?!“

„Ostaju tvoja dela. Veliki čovek živi i posle svoje smrti!“

„Baš me briga za posle kad prestanem da ga osećam...“

⁕⁕⁕

– Izvolite, gospodine – kelner mu spusti čašu pored lakta.

⁕⁕⁕

Kad ne bi mislio! Bar na trenutak. Čovek je najgluplja mašina. Ne sviđa ti se da gledaš TV? Prosto pritisneš dugme i gotovo. Televizor ugašen, nem, tišina. A čovek? Pokušaj njega da isključiš! Ne može. Samo zvrji bez prestanka. Roje se misli, tek da se roje... Zašto čovek nema dugme? Dosadi ti neko, dosadiš samom sebi, pritisneš dugme i miran si. Umukneš kao televizor...

Glupa ljudska mašina!

⁕⁕⁕

Da nije žmurio, primetio bi kako se neka senka privukla njegovom stolu. Bez pitanja je izvukla stolicu i nečujno sela. Poduprla je rukama bradu i zapiljila mu se u lice.

⁕⁕⁕

Ali, ne moraju misli sasvim da se ugase. Malo makar da su tiše. Nek se roje one. Važno da ne smetaju. Da ih nije svestan.

Idiotluk: smrt je jedini put u nemisao. Jedino ne misliš kad si mrtav. A i onda, ko zna? Ko zna da li se i onda ne motaju misli? Ni mrtvom ti ne daju mira. Možda baš i tad?

⁕⁕⁕

– Pa, dobro, lepotane, dokle da izigravam Milosku Veneru? – ljutnu se poduprta brada s naspramne strane stola.

Nije se trgao. Kao da ga neko doziva iz ko zna kog sna.

– Ej, čuješ li ti mene? – Miloskoj je Veneri izgleda dosadilo više da bude miloska.

Morao je nešto da učini da se ne bi sasvim razbudio. Kroz raširene prste pogleda u pravcu dolazećeg glasa. Do nosa mu istovremeno dopre jaki miris jeftinog ženskog parfema. Parfem i poduprta brada stopiše se u krupne, nakarminisane usne. Baš je voleo nakarminisane žene. Nije znao zašto, znao je samo da ih voli. Kao nekakav blesavi zov detinjstva kad je prvi put prošao pored bioskopa. Holivud, Holivud! Još i sad vidi tu sliku. Reklama na biletarnici. Sve lepotica do lepotice, sve sa crvenilom na usnama: izbačena prednja noga, ruka na boku. A u njegovim grudima igra, dobuje, kida dah. Dobra stara vremena! Šteta što se više takvi filmovi ne snimaju. Karmin, onaj tamni, najtamniji. Karmin i žene, jedino pametno što moda sa sobom donosi.

– Pa, lepotane, dokle da čekam?

Spustio je ruke. San se izmenio. Okolina se pretvorila u žurnal, a devojka ispred njega u sliku iz žurnala na koju mu se pogled zaustavio. Usne su joj bile napućene. Oči namazane tamnom senkom su se smešile. Čudno kako se žene njenog kova odmah prepoznaju. Kurve. Život mora da je nekom greškom muškog roda. Kurve i život. Oboje kurve. Ista ih kurvinska crta odaje. Dovoljno je samo jednom da ih osmotriš i sa sigurnošću možeš da tvrdiš: da, u pravu sam. Samo jedan pogled! Drugi je već suvišan.

Slika iz žurnala se i dalje ukočeno smešila namazanim očima.

– Šta piješ? – upitao je promuklim glasom i nakašljao se.

– Votku – bljesnu slika iz žurnala.

Potražio je pogledom kelnera. Mahnuo mu je kao da hvata zunzaru u letu. – Donesite votku za damu – rekao je kad ovaj stiže.

Vratio je pogled na žurnal u nameri da sliku bolje osmotri. Teško mu je išlo. Umrtvljene misli slabo su primale nadražaje spolja.

Još uvek je ćutao kad je zunzara mišjih očiju zazujala spuštajući piće.

– Madam – naklonio se kelner. Izveo je svoju obožavanu piruetu i odzujao među stolove.

Nije skidao oči sa nje, ali je to bilo isto kao da je nije gledao: žurnal je uporno pokazivao samo to lice, bez obećanja da će pokazati išta drugo.

– Pa, lepotane? – zatreptala je slika kao da joj je zunzara, odlazeći, dunula trun u oko.

– Pa? – ponovio je mahinalno.

– Hoćemo li?

Slegnuo je ramenima.

– Imaš li love?

Lice mu se trznulo. Imam li love? Tja.

– A stan? – nakarminisane usne srknuše votku.

Ćutao je. Da, imao je stan, ali...

– Nije važno. Idemo kod mene – usne otpiše još jedan gutljaj.

Ponovo je slegnuo ramenima.

– Stanujem iza ćoška. – Uz lice na slici se pojavio i palac koji pokazuje nazad, preko ramena Miloske Venere.

Ćutao je. Zurio je u nju neodređenog pogleda.

– Šta čekamo? – uzvrpoljila se. Čaša u ruci bila joj je prazna.

Ustao je. Izvadio je zgužvanu novčanicu i spustio je kraj nedirnutog konjaka. Nakarminisane usne su se napućile titrajući zadovoljnim smeškom.

Izašla je prva. Ošinula ih je svežina večeri.

– Doviđenja, gospodine – do samih vrata ih je ispratilo žmirkanje mišjih očiju i obavezna zunzarina pirueta na završetku.

Ništa od toga nije registrovao. Još kad je spustio novčanicu na sto pobegao je nazad u san. Tako se najlakše spašavao košmara i glupih situacija. Ili je bar pokušavao.

Ulica je bila pusta, okupana nedavnom kišom. Zastao je za trenutak i pogledao za njom. Ličilo je to pomalo na oklevanje. Da li je oklevao? Krenuo je zavlačeći ruke duboko u džepove. Na kraju krajeva, san je varka, a bekstvo jedina stvarnost. Kao da još nije raščistio sa sobom, kao da se ljuti na tog sebe a ne može da mu ne prašta, šutnuo je zgužvanu kutiju cigareta sa trotoara koju je tamo neko bacio. Ubrzao je korak. Kad ju je sustigao, slika iz žurnala je oživela i priljubila se uz njega, obmotala mu se oko ruke i prisno mu naslonila glavu na rame. Pustio je da ga vodi.

KRAJ

© 2024 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Priča "Gutljaj u prazno" objavljena je jula 2024 na portalu KratkePriče (https://kratkeprice.net/branimir-peric/gutljaj-u-prazno/) na kome se može čitati u ćiriličnoj i latiničnoj verziji. Priča je objavljena kao dramska priča u podžanru psihološki realizam.

Priča "Gutljaj u prazno" prvobitno je bila objavljena 1980. godine u knjizi "Mlađi pisci bratskih gradova" u izdanju "Književne omladine iz Kruševca". U njoj su predstavljena dela mlađih pisaca iz bratskih gradova (Varaždin, Žalec, Kruševac, Travnik, Trogir). Recenzent knjige je bio Tode Čolak.

 

Na portalu KratkePriče nalazi se "Gutljaj u prazno" iz prethodnog "glačanja", a u knjizi "Mlađi pisci bratskih gradova", priča je sa prvobitnim "glancom".

  

  

Penzionerska koračnica

Penz'oner sam tim se dičim
To ne može biti svak'
Doživeti penzijicu
Može samo div junak
 
Neka znade dušman kleti
Da će od nas slomit' vrat
Prije ćemo umrijeti
Nego njemu dupe dat'
 
Proklećemo drpatore
Oslobodit' narod svoj
Pokazati lopovima
Da smo penzos novi soj
 
Neka čuje dušman kleti
Svakom dođe šaha mat
Prije ćemo umrijeti
Neg' mu opet dupe dat
 
 
© 2019 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

"Penzionerska koračnica" je pod nazivom "Penzionerska" objavljena u knjizi "Zbornik humora i satire", Kreativna radionica Balkan, 2024. str. 219 

Ilustrovano uz pomoć Dall E 3

 

 

Nevernik i badnjak

 

Po najvećoj vejavici i snegu dubokom mestimično i do pola butine, probijao sam se jutros i rvao sa planinom ne bih li nasekao badnjak. Ja nevernik i badnjak! I to badnjak za dve kuće pod istim krovom, moju i bratovljevu. Mali, tek rođeni Luka, kome još ni tri meseca nema, sutra treba da mi bude položajnik – ako se prvi probudi. Ako se ne probudi, biće njegova mama. Njegova mama u svakom slučaju.

Bilo je zastrašujuće, na granici panike od same pomisli da se mogu po onim brdima omaknuti niz neku strminu i smrznutog niko da me ne nađe dok se s proleća sneg ne otopi. Istovremeno je bilo i uzbuđujuće izazovno prkositi samom sebi i vremenu.

Na nebu se iznad vodila očajna borba. S jedne strane, čas istanjeni, čas natmureni oblaci u brišućem letu, neštedimice su prosipali belilo po svemu živom i neživom. S druge strane, sunce je pokušavalo da se probije kroz oblake i senkama oboji moje tragove, bar povratak da mi ulepša.

Nemam slamu, mislio sam, a ni dole u selu je nema. Ovde retko ko od seljaka seje žito. Više seju krompir. Selo se stislo između strmih padina: nema u toj rupi dovoljno ni svetla ni topline. Žito seju oni kojima su kuće više u brdima. Video sam letos kad sam se šetao: na jednoj se njihovoj njivi zlatio ječam. Previše bi bilo po ovom kijametu da zaredim od domaćina do domaćina i molim za slamu. Umesto slame prostreću seno – svrha je ista. Valjda mi neće biti problem ispod snežnog pokrivača da naberem sasušene trave.

Razgrtao sam sneg rukama i čupao najduže suve vlati. Trava je svojom bojom i stabljikama podsećala na slamu.

Odhuknuo sam zadovoljno. Sa badnjakom u jednoj ruci i slamom u drugoj, zaputio sam se kući. Biće to ipak Badnje veče kao u starim pričama.

Šteta što je Luka suviše mali da bi se moje žrtve sećao kad poraste.

 

KRAJ

© 2015, 2024 Branimir Perić

 

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Priča "Nevernik i badnjak" objavljena je u knjizi "Najkraće priče 2023", Biblioteka "Savremena književnost", knjiga 491, Alma, Beograd, 2024, str. 62-63

 

Ilustrovano uz pomoć Dall E 3

 

Sajam 

 

Zira iz filma „Planeta majmuna“. Visoka, suva kao topola posle gromova, upalih očiju i dubokog crnila okolo. Činila je i radila sve što i drugi u kupeu, sa ciljem baš kao i drugi: da se pokaže, da se istakne, da u njihovim očima više znači.

Novi Sad je bio na vidiku. Prešli smo bili Dunav.

Suknja je nosila do kolena da bi zadovoljila tatu, nije se crtala da bi zadovoljila tatu, nije čupala obrve da bi zadovoljila tatu, sve za tatu i zbog tate. Tata joj nije pravio scene što ga ne sluša kad je zove da ode iz „tuđeg kupea“, jer „treba uskoro sići“, ali je zato svakih dvadesetak minuta otvarao vrata i ponavljao poziv. Uzalud, tata!

Pušila je samo kad se „ogrebe“, i to isključivo „kent“. Kosa joj je bila srednje duga, umašćena, farbana crvenom nijansom. Svaki pokret joj je bio ispunjen izveštačenim afektacijama. Duboko je bila ubeđena da baš njima skreće pažnju na sebe. Klatila se na zvuke muzike kao orangutan.

Lice joj je bilo špicasto. Imala je tanke usne – kao da joj je koža navučena na krastavac, pa na mestu usta zategnuta pukla. Išla je u sedmu beogradsku, četvrti razred. Putovala je sa ocem kod dede.

Novi Sad.

Zira se i dalje cerekala na svaki geg i svaku glupost petorice uspaljenih petlića.

Novi Sad očigledno nije stanica na koju je trebalo ona i njen tata „uskoro“ da siđu.

Pseta ne razlikuju kučke. Kučka je kučka, bila ona sa pedigreom, ili ona sa stratišta –  glavno da je kučka. Hteo sam da je pitam zašto uporno hoće to da bude kad je svojom glupošću i naivnošću predodređena sasvim za drugo. A i jednog od petlića sam hteo da pitam ume li da peva. Onako prćast i zalizan podsećao me je na Arsena. Crna kosa mu je bila u luku zalepljena preko čela. Očekivao sam svakog trenutka da će ustati, razapeti žicu iznad naših glava i započeti da hoda po njoj, baš kao i Arsen u jednom od svojih već zaboravljenih TV šoua, punom sličnih opsenarskih trikova, novogodišnjih valjda. Samo, previše mi je izgledao nespretan i krhak za to. A i falio mu je Arsenov frak, cilindar i mondenski štap.

Pušio je. Tuđi „kent“ i svoju „moravu“. Kad je palio upaljačem, činio je kao da deli karte, energično. Jedino što to nije radio po bontonu: „dami“ je palio pretposlednjoj (u kartanju nema kavaljerstva). Poslednjem se zadimila cigareta debelog milicionera.

Jasno mi je bilo zašto ima toliko delikvenata u našoj zemlji. Ovo je izgleda bio milicioner samo pred pretpostavljenima. Na svom radnom mestu, u vozu od Beograda do Novog Sada (stanuje u Novom Sadu), nije bio ništa drugo nego deo iste ove gomile nesvesti i kočoperne težnje za isticanjem: kao i ostali prepun tupave gluposti.

Legitimisao nas je po propisu, mislim što se tiče uzimanja lične karte, gledanja u crvenu knjigu sumnjivog sadržaja i traženja mog i Adžinog imena u njoj. Imena ostalom društvu iz kupea nije tražio u knjizi, mada je i njima, reda radi, pogledao lične karte. Posle legitimisanja, umesto da je produžio ka sledećem kupeu, ostao je kod nas, očigledno privučen, kao i prisutne lambe, mirisom ženke. Predstavu sa knjigom najverovatnije je i izveo da bi se pred njom pokazao. Mlad je bio i zelen kao grana, a prepun važnosti i nadutosti kao ugojeni vrabac sa „Zelene pijace“. Ostalo u njegovom ponašanju bilo je sve drugo samo ne dostojanstvo i odstojanje službenog lica. Sve u svemu jadan. Srećom, sišao je u Novom Sadu. Pušio je i on „kent“ (naravno, ne svoj) i sa momcima je jeo pomorandže (naravno, ne svoje). Hvalisao se poznavanjem rok i pop sastava, automobila, farmerica i svojih komšinica koje su kupovale kuće prodajući švercovanu robu. Raspitivao se za buvlju pijacu u Subotici i saznao da je najbolje ići tamo u petak. Smejao se i izmotavao kao da nije uniformisano lice, a kad smo ga Adža i ja upitali šta je u crvenoj knjizi, naglo se uozbiljio i strogim glasom nam odbrusio: „To je moja stvar!“

Vrbas.

Mršavac pored mene me je podsećao na brata planinarke iz Kruševca, Biške, sa elementima očne fizionomije Mićić Anđelke sa kojom sam se zabavljao na prvoj godini fakulteta. Impulsivan tip tek izniklih brka. Držao je „trandžu“ u krilima i svrdlao nam uši rok melodijama. Prisutni su padali u trans: cimali su glavu i klatili tela. Birao je samo stanice „na kojima nema Lepave i sličnih njoj“ („cajke“ su mladima tek kasnije ubrizgane). Glavni dasa za Beograđanku. Pred njim se najčešće kreveljila.

Sličan je bio i onaj momak do njega. Tipično gradsko derle mlađeg uzrasta, samouverenog izgleda i nastupa. Namerno se trudio da izgleda što uobraženije. Svejedno je bio dovoljno glup da mu na Kalemegdanu, mangupi, starim trikom sa šibicama, uzmu deset hiljada, a i dovoljno naivan da društvu u kupeu to poveri. Ali, kučka je kučka, ponekad upali i kad se hvališeš svojom glupošću.

Ličio mi je na mog komšiju Ćureta, samo što je Ćure bio tatina maza, a ovaj je očigledno bio mamina. Osim toga, Ćure nije mogao ni pet minuta da izdrži ozbiljno sa nekim da razgovara, a ovaj je „ozbiljno“ gađao flašama kroz prozor svetla u noći (dok me je „Arsen“ kriomice osmatrao i iščekivao moje reagovanje). A i Ćure je jednom toliko bio ganut lepotom devojke koja je ušla u autobus i sela do njega, da samo što nije zaplakao, a ovaj nije ni primećivao da „Zira“ nije devojka, a još manje da je lepa.

Mi u njihovom dobu, čini mi se, nismo bili baš takvi. Omladina se menja, makar generacije vremenski delilo samo pet-šest godina kao što je Adžu i mene delilo od njih. Recimo da je to normalno.

„Arsena“ sam pitao zna li da peva, ali je on „samo putovao sa ovim gilipterima“ i bio drugi razred gimnazije, a i brata je imao u armiji koji je tamo mašinbravar. Šteta, mogao je bar nečim da nas zabavi.

Ostali iz društva nisu bili od nekog značaja da se slikar perom njima pozabavi: bili su obični dečaci koji će, nadao sam se, jednog dana odrasti.

Sajam automobila u Beogradu sa koga se ovo društvo vraćalo, morao je izgleda da padne baš kad Adža i ja putujemo kod njega u Suboticu.

KRAJ

© 2024 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Priča "Sajam" je objavljena u knjizi "Gori lila uoči Ilina 2024" (Kulturno prosvetno društvo "Vaso Pelagić", Pelagićevo, 2024, str, 117-120). Knjiga je promovisana 20. jula 2024. godinena  na XVIII međunarodnom književnom saboru "Gori lila uoči Ilina" u Pelagićevu.