Gutljaj u prazno 

Zabolelo ga je saznanje da je tek danas shvatio da u stvari žali što je ikad do njegovog sela stigla civilizacija, osvetljenje, asfaltirani drumovi, televizija, što je ikad sišao u gradove, protrčao kroz školske klupe, fakultet, prošao uzduž i popreko svetom, uzdizao se i padao, ronio i skakao, da bi na kraju postao ono što je sad, za ljude sve, za sebe niko. Što više znaš, to više patiš. Čoveka najviše razdire njegova unutrašnja, tiha patnja. Bio bi srećan da je ostao gore, da je produžio dedin zanat. Mleo bi žito, obrađivao njivu. Sagradio bi novu kuću, oženio se devojkom iz sela. Dobio bi već i unučiće. Da je ostao. Nauka, nauka. Sišao je zbog nje. A sada? Što više znam to više ne znam. Kuda sada sići? Bistreći svest, zamutio je dušu.

Neodoljivost želje da bude sam, gonjena bolom, odvlačila ga je od centra grada. Prolaznika je bilo sve manje, pustoš se povećavala. Posle ko zna koliko godina, opet luta ulicama. Samoća mu je uvek isto činila: podajući se pustoši, manje se osećala pustoš u sebi. Sebi je izgledao pun, a patnje i móre postajale kao da to više nisu. Sva osećanja iščile. Ili postane toliko prazan da i ono malo što je on sam, izbledi u prazno okoline? Misleći na prazno, ne misli se ni na šta. Moglo je onda kad je bio student, mogao se samoćom spasti od svega. Ali sada, sada?! Više nije mlad, po tome to zna. Nikad pre nije osećao nelagodnost zbog samoće. Što je bistrija svest, veći talog pada po duši. Strah ga je u stvari da vakuum praznine ne usisa i talog, a da duše ispod zapravo ne bude.

⁕⁕⁕

Kafana. Prenu ga žagor i pomešan miris ustajalog luka, rakije i mokrih krpa od brisanja čaša. Duvan nije osećao: verovatno ga je bilo toliko da je brzo zasitio čula. Zastao je pred ulazom. Kroz poluodškrinuta vrata bljeskali su fliperi praćeni šištavim smehom igrača. Licem mu prelete jedva primetan drhtaj. Ni sam ne znajući zašto, reši se i uđe. Ne vadeći ruke iz džepova, prošao je između šanka i stolova i zavukao se u najmračiniji ugao. Vodilo ga je nešto u njemu što ga je istovremeno i plašilo i umirivalo, ali mu misli time nisu bile ništa manje uskovitlane. Oslonjen laktovima o sto, prekrio je rukama lice i pritisnuo očne jabučice. Mislio je i dalje. Kad bi mu bar srce stalo!

Uvek se ponosio snagom koja je od njega stvorila „onog kome se dive“. Od ničega stvoriti nešto. Mnogo je veća snaga potrebna da se prekine to da bude, snaga koju on očigledno više nema, jer snaga spava u duši, a dušu je prekrio talog...

⁕⁕⁕

– Gospodin želi?...

– Molim? – trgao se.

– Šta želi gospodin?

Kad se probudi iz najtvrđeg sna, u prvom trenutku nikad nije znao gde se nalazi, da li je još uvek u snu, ili u nekom drugom snu. Nad njim se ukočilo polunagnuto telo i na savijenoj ruci u laktu, uslužno klatilo nekada belu krpu za prebrisavanje stolova.

– Možda želite nešto da popijete? – kelner u nedoumici žmirnu mišjim očima.

– Pa... recimo... konjak – jedva prevali preko usana. – Dupli konjak, molim – rekao je, mada ne pije konjak. Morao je nešto da kaže.

– Da, gospodine – mišje oči žmirnuše s bljeskom.

Kelner se okrete na peti i kliznu prema šanku.

⁕⁕⁕

„Ne verujem u Boga, ali bih iznad svega voleo da ga ima.“

„Zašto?“ pitale su majčine oči.

„Bar bi onda bilo nade za mene. Razumeš, mama? Slava, ovacije, nečije pune grudi, usta puna mene – šta imam od toga kad me više ne bude?!“

„Ostaju tvoja dela. Veliki čovek živi i posle svoje smrti!“

„Baš me briga za posle kad prestanem da ga osećam...“

⁕⁕⁕

– Izvolite, gospodine – kelner mu spusti čašu pored lakta.

⁕⁕⁕

Kad ne bi mislio! Bar na trenutak. Čovek je najgluplja mašina. Ne sviđa ti se da gledaš TV? Prosto pritisneš dugme i gotovo. Televizor ugašen, nem, tišina. A čovek? Pokušaj njega da isključiš! Ne može. Samo zvrji bez prestanka. Roje se misli, tek da se roje... Zašto čovek nema dugme? Dosadi ti neko, dosadiš samom sebi, pritisneš dugme i miran si. Umukneš kao televizor...

Glupa ljudska mašina!

⁕⁕⁕

Da nije žmurio, primetio bi kako se neka senka privukla njegovom stolu. Bez pitanja je izvukla stolicu i nečujno sela. Poduprla je rukama bradu i zapiljila mu se u lice.

⁕⁕⁕

Ali, ne moraju misli sasvim da se ugase. Malo makar da su tiše. Nek se roje one. Važno da ne smetaju. Da ih nije svestan.

Idiotluk: smrt je jedini put u nemisao. Jedino ne misliš kad si mrtav. A i onda, ko zna? Ko zna da li se i onda ne motaju misli? Ni mrtvom ti ne daju mira. Možda baš i tad?

⁕⁕⁕

– Pa, dobro, lepotane, dokle da izigravam Milosku Veneru? – ljutnu se poduprta brada s naspramne strane stola.

Nije se trgao. Kao da ga neko doziva iz ko zna kog sna.

– Ej, čuješ li ti mene? – Miloskoj je Veneri izgleda dosadilo više da bude miloska.

Morao je nešto da učini da se ne bi sasvim razbudio. Kroz raširene prste pogleda u pravcu dolazećeg glasa. Do nosa mu istovremeno dopre jaki miris jeftinog ženskog parfema. Parfem i poduprta brada stopiše se u krupne, nakarminisane usne. Baš je voleo nakarminisane žene. Nije znao zašto, znao je samo da ih voli. Kao nekakav blesavi zov detinjstva kad je prvi put prošao pored bioskopa. Holivud, Holivud! Još i sad vidi tu sliku. Reklama na biletarnici. Sve lepotica do lepotice, sve sa crvenilom na usnama: izbačena prednja noga, ruka na boku. A u njegovim grudima igra, dobuje, kida dah. Dobra stara vremena! Šteta što se više takvi filmovi ne snimaju. Karmin, onaj tamni, najtamniji. Karmin i žene, jedino pametno što moda sa sobom donosi.

– Pa, lepotane, dokle da čekam?

Spustio je ruke. San se izmenio. Okolina se pretvorila u žurnal, a devojka ispred njega u sliku iz žurnala na koju mu se pogled zaustavio. Usne su joj bile napućene. Oči namazane tamnom senkom su se smešile. Čudno kako se žene njenog kova odmah prepoznaju. Kurve. Život mora da je nekom greškom muškog roda. Kurve i život. Oboje kurve. Ista ih kurvinska crta odaje. Dovoljno je samo jednom da ih osmotriš i sa sigurnošću možeš da tvrdiš: da, u pravu sam. Samo jedan pogled! Drugi je već suvišan.

Slika iz žurnala se i dalje ukočeno smešila namazanim očima.

– Šta piješ? – upitao je promuklim glasom i nakašljao se.

– Votku – bljesnu slika iz žurnala.

Potražio je pogledom kelnera. Mahnuo mu je kao da hvata zunzaru u letu. – Donesite votku za damu – rekao je kad ovaj stiže.

Vratio je pogled na žurnal u nameri da sliku bolje osmotri. Teško mu je išlo. Umrtvljene misli slabo su primale nadražaje spolja.

Još uvek je ćutao kad je zunzara mišjih očiju zazujala spuštajući piće.

– Madam – naklonio se kelner. Izveo je svoju obožavanu piruetu i odzujao među stolove.

Nije skidao oči sa nje, ali je to bilo isto kao da je nije gledao: žurnal je uporno pokazivao samo to lice, bez obećanja da će pokazati išta drugo.

– Pa, lepotane? – zatreptala je slika kao da joj je zunzara, odlazeći, dunula trun u oko.

– Pa? – ponovio je mahinalno.

– Hoćemo li?

Slegnuo je ramenima.

– Imaš li love?

Lice mu se trznulo. Imam li love? Tja.

– A stan? – nakarminisane usne srknuše votku.

Ćutao je. Da, imao je stan, ali...

– Nije važno. Idemo kod mene – usne otpiše još jedan gutljaj.

Ponovo je slegnuo ramenima.

– Stanujem iza ćoška. – Uz lice na slici se pojavio i palac koji pokazuje nazad, preko ramena Miloske Venere.

Ćutao je. Zurio je u nju neodređenog pogleda.

– Šta čekamo? – uzvrpoljila se. Čaša u ruci bila joj je prazna.

Ustao je. Izvadio je zgužvanu novčanicu i spustio je kraj nedirnutog konjaka. Nakarminisane usne su se napućile titrajući zadovoljnim smeškom.

Izašla je prva. Ošinula ih je svežina večeri.

– Doviđenja, gospodine – do samih vrata ih je ispratilo žmirkanje mišjih očiju i obavezna zunzarina pirueta na završetku.

Ništa od toga nije registrovao. Još kad je spustio novčanicu na sto pobegao je nazad u san. Tako se najlakše spašavao košmara i glupih situacija. Ili je bar pokušavao.

Ulica je bila pusta, okupana nedavnom kišom. Zastao je za trenutak i pogledao za njom. Ličilo je to pomalo na oklevanje. Da li je oklevao? Krenuo je zavlačeći ruke duboko u džepove. Na kraju krajeva, san je varka, a bekstvo jedina stvarnost. Kao da još nije raščistio sa sobom, kao da se ljuti na tog sebe a ne može da mu ne prašta, šutnuo je zgužvanu kutiju cigareta sa trotoara koju je tamo neko bacio. Ubrzao je korak. Kad ju je sustigao, slika iz žurnala je oživela i priljubila se uz njega, obmotala mu se oko ruke i prisno mu naslonila glavu na rame. Pustio je da ga vodi.

KRAJ

© 2024 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Priča "Gutljaj u prazno" objavljena je jula 2024 na portalu KratkePriče (https://kratkeprice.net/branimir-peric/gutljaj-u-prazno/) na kome se može čitati u ćiriličnoj i latiničnoj verziji. Priča je objavljena kao dramska priča u podžanru psihološki realizam.

Priča "Gutljaj u prazno" prvobitno je bila objavljena 1980. godine u knjizi "Mlađi pisci bratskih gradova" u izdanju "Književne omladine iz Kruševca". U njoj su predstavljena dela mlađih pisaca iz bratskih gradova (Varaždin, Žalec, Kruševac, Travnik, Trogir). Recenzent knjige je bio Tode Čolak.

 

Na portalu KratkePriče nalazi se "Gutljaj u prazno" iz prethodnog "glačanja", a u knjizi "Mlađi pisci bratskih gradova", priča je sa prvobitnim "glancom".