Uzdah

i da prospu milovanje svoje
ko kišu da prospu u prolećnom pljusku
i kapi po zemlji da pršte
i da zvone dugo, dugo uspavanku neku
i da kosu ti mrse u lahorskoj ćudi
ustreptalo i tanano
i na prstima da hode
a ti da lebdiš
da razlivaš se kao
voda što kocku od šećera poji
i da se topiš
i da toneš u naručju nekom
al’ čemu
kad čežnja i nije čežnja
u snovima dok samo luta

© 1973 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

---

Recitovao Ivan Bekjarev, u svojoj emisiji „Mislim na vas, mislite na mene“, „Beogradu 202“, 9. april 1973.

---

Objavljeno u časopisu „Provincija“, br. 42, Međurepublička zajednica kulture „Sava“, Šabac, 1984. str.41.

---

Objavljeno u knjizi "Zbornik nade", Kreativna radionica Balkan, avgust 2023, str. 184

Drvodelja

 

 

Drvodelja

Završih danas (konačno) sa drvodeljskim poslovima za ovu godinu. Naporan to posao beše: napraviti tri ormana, dve komode i kapiju da spreči pasje sinove da nam više ne upadaju na terasu i ne prave dar-mar po njoj dok halapljivo brišu iz zdele ono što naš mladi mačor nije pojeo ili od njih nije stigao (a i mleko mu posrču). Da mi nije bilo pomoćnika, ne znam koliko bih brzo i uspešno uradio sam. Moja gospa se u to ne računa. Sem što je bila fotograf-dokumentarista mog drvodeljskog umeća, bila je i vidar mojih rana, koje u svom majstorskom zanosu i svoj svojoj majstorskoj veštini sam sebi naneh. Umesto dlanom u dasku sa tiplovima, kako bi tiplovi sa druge strane nekako upali gde im je mesto, udarih zglobom. Vena mi pukla i iz momenta krvlju zacrnela zglob, nadula i njega i batak od palca ko krofnu u užarenom ulju. Skoči ti moja gospa kao panterica, baci se na zamrzivač i zari kandže u njega. Izvadila otud sleđeni grašak i turila mi ga na zglob, uprkos mom jogunjenju, ritanju i pominjanju nekih reči, više zbog toga što sam bio hrabro uplašen. Mada se i nisam toliko ritao. Posle toliko godina braka svikao sam da budem krotak kao goveče kad govedarica drekne (a dreči počesto – u poslednje vreme sve češće).

Bila je moja gospa, kad zatreba (posle serije pristojnih reči što je prekidam u njenim poslovima) dodavač alata, pridrživač komada nameštaja i pomoćni podizač gotovog nameštaj. Ah, da, bila je i zalupač vrata kad počnem da psujem što mi nikako ne polazi za rukom već stoti pokušaj štelovanje krila na ormanu i nabrajanja najmilijih onom ko ih je takve vitoperne osmislio.

Ovo sve kad je bilo u pitanju sklapanje i postavljanje nameštaja. Što se tiče izrade kapije za sprečavanje ulaska pasjih sinova na terasu, sklepah je od drvenih parčića zateklih u našoj šupi (nemate pojma šta se sve u šupi može naći!), kao i od otpadaka drvenih radova na kući komšinice Menke (koje mi svojom ljubaznošću ustupila. Ne znam kad bih i kako je završio da mi nije bilo pomoćnika: učenog mačka, sveznalice – kod grubih radova i mačkice, umetnice s kičicom – kod finih. Hvala im od srca. Zbog njih mi nije bilo hladno, iako je temperatura, čim zađe sunce, ili se skrije iza oblaka, padala naglo. Topio sam se od miline i zahvalnosti što mi odmažu i što sam po njihovim uputim nekoliko puta radio istu stvar dok je ne dovedem do savršenstva (srećom pa sebi bušilicom nisam prosvirao ruke, ili se bojom umazao više nego što sam se umazao ). Što reče jedan moj Vajber prijatelj, kome sam slike moje tvorevine slao: „Takvom majstoru i priliče takvi pomoćnici. Ako su pametni, naučiće kako ne treba raditi.“ Pakosnik. Ali ne dam se ja demoralisati. Dođi ti pa napravi bolje! Možeš da radiš i bez pomoćnika.

Dok gledam svoje gotovo delo, sve mi nešto lepo oko srca. Odavno nisam bio tako ponosan na sebe (što bi rekla moja bratanica). Počeh i da pevušim. Onu predivnu pesmu koju su „Crveni koralji“ tako maestralno pevali davne 1968, skoro jednako dobro kao što je pevao i njen najuspešniji izvođač, Bob Darin, bolje od njenog tvorca Tima Hardija, bolje čak i od Led Cepelina i svih četrdeset drugih izvođača, a svakako bolje od Džonija Keša koji je sa svojom Džunom voleo da testeriše.

Drvodelja da sam ja

A ti da si dama

Da li onda bi željela

Ljubav među nama

Da, drvodelja, a ne drvoseča kako su je „Koralji“ prepevali! U originalu, na engleskom, tako i glasi “If I were a carpenter” (“Da sam drvodelja“). Ne znam da li ste znali da je tu pesmu pevao i mister Spok, čuveni Vulkanaca iz „Zvezdanih staza“, alijas Leonard Nimoj? Snimio je i ploču sa njom. Ali su „Koralji“ i od njega bili bolji, iako se tome nisu nadali, kao što sam i ja ispao veštiji drvodelja nego što se moja gospa nadala. 

P.S. Prilažem i sliku čudne sprave od plastike. Došla je sa materijalom za sklapanje ormana. Ni iz priloženog uputstva za montažu nisam joj uspeo da prokljuvim svrhu. Pisao sam i proizvođaču opreme da mi kažu, ne samo čemu služi taj deo, nego i kako se koristi. Rekli su mi čemu služi, ali nisu i kako se koristi. Očigledno ni sami nisu znali. Eto vama nagradnog pitanja. Ko mi prvi napiše čemu služi i kako se koristi, šaljem mu ga kao nagradu (imam ih tri – uz svaki orman je stigao po jedan). Evo i pomoći prijatelja: da sam znao čemu služi i kako se koristi, ne bih onoliko sebe izudarao čekićem po prstima.

 

KRAJ

© 2020 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

  

Ta čudesna stvorenja Istre

N

e, ovoga puta nemam nameru da vam prikazujem slike sa svog letovanja u onom stilu u kom sam vam ih ranijih godina prikazivao: kako mi je baš lepo bilo, kako sam se provodio, kako je sve nezaboravno, očaravajuće, bajno, kako osmesi i blažen izraz lica moje gospe i moj svu našu sreću iskazuju dok se držimo za ruke i zabludelim pogledom daljinu ispijamo... Društvene mreže su prepune oči zamazujućih fotki foliranja, prenaglašene ushićenosti, prikrivanja onoga što baš i nije sve kako druge želimo da uverimo da jeste; postavljač preko njih želi da šarmira, da se hvali, pozira, da nam se predstavi lepši, pametniji, uspešniji nego što jeste, duboko želi da mu se zavidi, da prijatelje na mreži izluđuje, te da ga, zbog toga, što mu je bilo „tako lepo“, ako je moguće i mrze. Neobjašnjiv je taj poriv u nama do koje mere nam je stalo da u ljudima izazivamo ružna osećanja, da se zbog nas, ili uz nas, loše osećaju, da sami sebi izgledaju manji nego što im sopstveni kompleks niže vrednosti nameće: sama pomisao da se negativna osećanja mogu izazvati serviranjem pozitivnih, prosto nas dovodi do vrhunca, do svršavanja. S druge strane, te naše fotke pregledaču (ako ih uopšte i pregleda) imaju jedinu svrhu: da lupi skupni lajk za sve njih odjednom, da levom rukom kucanim rečima, prepunim slovnih i jezičkih grešaka, iskaže lažno divljenje, ili, još češće, da ostavi zajedljivi komentar, ne bi li postavljaču, zbog komentara, proključala krv, ne bi li iskočio iz kože, bio izveden iz takta, i jedva se uzdržao da odgovaraču ne odgovori još zajedljivije. Zato ću se truditi bar sa ovog letovanja da vašoj znatiželji pružim samo ono što je mene ushitilo, iznenadilo, ili na svoj način obezoružalo, pri čemu ću to propratiti odgovarajućim, često ne kratkim tekstom (čuj mene – „ne kratkim“!), na užas mnogih od vas😁, jer ja ne pišem zbog vas nego zbog sebe, a oduševljavam se zbog vas, i jedino se osećam živim kad čitaoca moji tekstovi ganu, dirnu, uzbude, poremete, izbace iz svakodnevnice, vrate mu izgubljena sećanja, nekad i stid, makar me mnogi od vas baš zbog toga i ne čitali, makar mi se podsmevali (ne smejali, jer podsmevanje više boli od smejanja; podsmevanje je potuljeno smejanje, zlonamerno, za razliku od smejanja koje smehom maskira simpatiju).

Dakle, da krenemo. (Prosto čujem kako je ovog časa neko od vas uzdahnuo i umesto psovke ispustio: „Najzad!”. Među tima koje zamaraju ovako dugi tekstovi, još u prvom krugu, znam, i ovoga puta će istrčati moj saborac iz mlađih dana – iz doba kad smo ratovali protiv vetrenjača: Milentije Đ; Milentiju Đ samo sopstveni tekstovi nisu dosadni – mada, priznajem, ni meni).

Šta me je podstaklo da vam prikažem i pišem baš o morskim i primorskim stvorenjima, tačnije stvorenjima istrijanskih obala i priobalja? (Come mi piace! – skovah novi pridev od italijanskog i našeg jezika: „istrijanski”!) Najpre sâm, onda zajedno, moja gospa i ja, nema kutka onda naše obale Jadrana koji nismo obišli, niti šatorče naše podigli gde god da smo zgodno mesto našli, ali do ovog odmora neka od ovih morskih i primorskih stvorenja koje želim da vam predstavim, ne da nisam video, nego nisam ni znao da postoje, a i ako sam znao, ni sanjao nisam da će ih jednom i u Jadranu i uz Jadran biti! 

Slike: 1, 2 i 3

P

osle nekoliko dana od našeg dolaska na ovogodišnji odmor, odosmo da obiđemo najzapadniji rt Istre, na kome kampovasmo poslednji put još pre više od trideset godina. Savudrija. Oči pokušavaju da prepoznaju, grudi se stežu. Svetionik je tu gde je i bio, takođe i kamp, do ove tačke smo pešačili i gledali more, evo i malenog zaliva u kome smo se kupali i stene sa koje smo kamenom pokušavali da pogodimo talas tik pre nego što penom nasapunja obalu. Ovaj zaliv je jedan od retkih u Istri koji ima šljunkovitu plažu. Na žalost šljunak je samo na obali; umesto šljunka, u moru kamenje i stene, čukljeve da očuljiš i noge polomiš dok uđeš u vodu. Istra se ne može podičiti peščanim plažama. Oivičuju je stene mestimično zalivene betonom, po kojima se u jeku sezone peku sunčači (Come mi piace! – kujem li kujem!), a gde-gde i golaći. Srećom i borovi su tu: svojim tankim, dugim prstima natkriljuju polegla tela sunčača i čuvaju ih od konkurisanja pečenim rakovima.

Plaža zaliva je po obodu izbetonirana da bi se na betonu ležalo (a i da mravima bude lakše, dok ležimo, da okolo nas i po nama marširaju i njuškaju nas). Rasprostresmo peškire-čerge, koje ljubaznošću našeg hotela donesmo (nisu nam pogledali u torbe😀). More pretoplo. Vredni su Savudrijanci (Come mi piace! – opet skovah reč!). Da ne bismo lomatali noge po kamenju dok u vodu ulazimo, izbetonirali su stazu (bolje reći pistu): pista pod nagibom zalazi duboko u more. Doduše to „duboko“ treba shvatiti relativno, pošto su ovde velike razlike u nivou vode između plime i oseke: u vreme najniže oseke staza tek da dodiruje vodu. I gelendere su sa obe njene strane postavili: da se ne okliznemo i ne ukvasimo pre kvašenja. Bratanac moje gospe, inače već godinu dana domorodac, Umagijanac (Come mi piace! – opet ja izmišljator!), neće ni za živu glavu da uđe u vodu. Veli: „Dok je meduza, ni prst ne umačem! Ništa mi nije tako gadno nego dodir tih pljuvanjaca. Kad plivam, pa naletim na njih, trgnem se ko somina kad se upeca na udicu. Ruku sam jednom hteo da iščašim iz ramena koliko sam se trgao. Ježim se i od pomisli da me ti kurtoni slinave. Bilo bi mi draže da imaju pipke sa žaokama, bar da znam od čega se plašim. Odvratne splačine! Onako prozirne i ljigave kao da su ih pravili kibiceri iz Knez Mihajlove što oko sebe pljuckaju!”

Ne verujem mu. Meduze!? Bez žaoka!? Mislim da me zafrkava.

Hrabro gazim po betonskoj pisti, bacam se sa njenog ruba i zaplivavam kraul, pa prsno, pa… majko moja, kad počeh da se trzam, kad počeh da zapomažem, da se bacakam, kad počeh da im psujem majku ljigavu i da ih teram u ono još ljigavije odakle su izašle. Jedva se nekako dokopah obale, usput ih razgrćući, a što sam ih više razgrtao, njih je bilo sve više, u plićaku najviše.

Smeje mi se bratančeva verenica, oči joj pune suza – ona već osma godina domorodica, Umagijanka, od doseljenja u Umag – veli da je tako prvi put, dok se ne navikneš da su svuda oko tebe.

Ajdʼ, ko velim, da je poslušam. Osušim se malo pa nazad preko piste u vodu – ne propušta mi se ovako lep dan. A splačina tamo, ko da su znale da ću ponovo da uđem – ne desetine, na stotine: kurton do kurtona, pljuvanjak do pljuvanjka, želatina do želatine, pihtije od belanaca bez žumanaca. Domorodica je bila u pravu: ko se ne grozi pljuvanjka (a i ko se grozi), svaki sledeći put, uprkos sve brojnijim splačinama, jednostavno ogugla (ako je Kleopatra mogla da se kupa u magarećem mleku, a grof Drakula u krvi Turaka, što se ne bih ja sviko na kupanje u belancu).

Znao sam da more krije svakojaka čudesa, znao sam i za one beogradske meduze sa Ade Ciganlije da ne žare, ali za ove, jadranske, jošte i istarske, iskreno nisam. Manje bih se iznenadio da je iz vode isplivala žena-riba. Štaviše…

Ovdašnji zoolozi ih zovu rebraši, jer, kažu, imaju po telu jedva uočljive pruge treplji što podsećaju na rebra; mada ja oči izbuljih i ni u jednoj pihtiji ne videh ni pruge ni rebra. Na prvoj od mojih slika koje sam vam priložio, pokušajte da razaznate rebraše – obeležio sam ih crvenom strelicom. Ispod njih sam plavom obeležio drugo čudo za koje sam mislio da obitava samo u toplim morima i zalivima indijskog okeana, nikako u Jadranu, pogotovu ne toliko severno, uz obalu Istre. Reč je o ribama-iglama koje na igle i liče (mada više na vreteno na koje se nabušila Uspavana Lepotica). A tek što znaju da lete! Mislim, to sa letenjem za ribe i nije čudo, ali za izbacivanje igala potreban je luk.

Stavio ja najveće uvećanje na foto aparatu da jednu od riba-igli sa keja uslikam, kad ti se ona praćaknu, kad izlete iz vode pa polete! Preletela je nekoliko metara, ali ne u luku kao druge leteće ribe, već paralelno sa vodom, kao da je zaista neki luk iz vode izbacio, i posle tih nekoliko metara bućnula u vodu bez buća, bez da je i kap prsnula – iglasto telo i igla-kljun joj za to očigledno i služe: da bešumno iz vode izleti, bez zuja nad njom leti i nečujno ponovo u nju uleti. Svrha takvog leta samo je prirodi znana.

Rebraša ranije nije bilo u Jadranu (ne bih se čudio da je isti slučaj i sa ribama-iglama). Zapravo nije ih bilo u ono vreme kad smo moja gospa i ja svojim šatorom nastanjivali ova područja. Doneli su ih prekookeanski brodovi u balastnim vodama (to vam je ona voda koju u polaznoj luci na jednom kraju sveta usrče u sebe prazan brod, da ga praznog more ne bi ljuljalo i vetrovi klatili dok plovi, pa je ispusti u luci na drugom kraju sveta, u koju po robu uplovljava, a sa vodom i sva živa i neživa bića koja je pred putovanje usrkao). Takvi brodovi-usrkači u istarske luke dolaze uglavnom iz Amerike. Do sada su zla svetu otud dolazila avionima, pa internetom, a sad, eto, ni u moru više ne možemo da se brčkamo, a da ne pomislimo na milu im majku.

Prvo su se pojavili u Crnom moru (ko će drugi nego ih američki brodovi i tamo doneli). Za godinu dana su potamanili skoro sav plankton u vodama Bugarske, što su Bugari po džepu osetili: prepolovio im se godišnji ulov sardela (koje zovemo sardinama kad su u konzervi), jer sardele se hrane planktonom. Eto sad i istarski ribari kukaju. Istarske novine pišu da je zbog beštija ulov ribe sve manji: potamaniše i ovdašnji plankton.

Iskreno, meni tu nešto ne štima; nigde više riba ne videh na gomili nego u ovdašnjim plićacima. I ne bune se što nad njima kurtoni lebde: ko i svake ribe, vole da ih senka natkriva.

Nezadovoljan kako se rebraši na slici vide, vratio sam se neki dan kasnije, kad je vreme opet bilo lepo, do Savudrije da ih bolje uslikam, jer more je u zatonu kraj svetionika, najtoplije, pa je za ove splačnjake Savudrija prosto bogom dana banja – nigde ih nema u tolikom broju kao ovde. Prilažem najbolju od tih novih slika, a za svaki slučaj, pošto ni sa njima nisam nešto srećan kako su ispale, prilažem i treću, na kojoj se rebraši, bar se meni tako čini, najbolje vide. Nju sam isekao iz filma koji je snimio sin Đulia Kodilje, harmonikaša ovdašnjeg i meštra umagijanskog karnevala, inače mog ispisnika. O Đuliu drugi put. Meštre Đulio zaslužuje poseban tekst, i više od teksta. Da su svi ljudi ko on, život bi nam prolazio u šali i veselju. Poznanstvo s njim mi je ukrasilo ovogodišnji odmor.

 

Slika: 4

K

ad sam u Savudriji izašao iz vode uz onu betonsku pistu (ljigavu od splačina) i krenuo betoniranim delom plaže, vidim dole jedna devojčica plastičnom lopaticom odguruje sa obale nešto u vodi (ili ga privlači – kratkovid sam, ne vidim dobro na daljinu). Vežba se dete – osmehnuh se svojoj dosetki – pa će joj kad posraste lakše ići od ruke privlačenje i odgurivanje. Siđoh sa betona i po šljunku dođoh do nje. A ono, imam šta da vidim: ogromno jaje na oko pliva ispred devojčice. Kad pre nauči da ih razbija? I gde nađe ovoliko? Zar dinosaurusi nisu izumrli? A i ptice dodo?

Prvo mi pade na pamet da je to meduza, ali, koliko znam meduze su bele, plave, roze, a ova: belance, u sredini žumance, a ispod nema nikakvog lelujanja od slina, nikakvih žarnih niti kako bi trebalo da je u meduze. Sagoh se i gvirnuh joj ispod (meduzi), dok joj devojčica lopaticom zadignu belance da bolje vidim. A ispod žumanca – creva! Dobro, nisu creva, ali ono što je trebalo da joj se uvija i žari, smotano u gužvu, a u toj gužvi ljubičaste, plavkaste đinđuve. Posle saznah da se stvarno zovu onako kako i izgledaju – jaje na oko, i da su im one đinđuve zapravo žarne ćelije (na koje naša koža srećom ne reaguje).

Ni ovih jaja nije bilo do skora u Jadranu, i njih doneše oni što im spominjemo majku. Odlični su plivači (jajca), ko i svaka jajca kad su prazna. (Hteo ne hteo setih se vojničke priče kako žene proveravaju muževe kad dođu kući da li su bili u švaleraciji. Sipaju vodu u lavor…)

 

Slike: 5 i 6 

V

ratismo se iz Savudrije do našeg hotela. Do večere još sat-dva ostalo. Siđoh do plaže da uhvatim još malo sunca pre nego što zađe, i da se, ako ne bude previše hladno, bar još jednom okupam. U moru je dvadeset i četiri stepena, a napolju jedva dvadeset, posebno pred veče kad vetar jače piri – prosto ti dođe da iz vode ne izlaziš.

Moja gospa radije ostala u sobi. Znate već te ženske mace: više im prija da se u kupatilu ceo sat timare, pa se posle opruže na krevet, ušuškaju ispod pokrivača (jer mace vole toplo) i čitaju neku „lepu i poučnu knjigu“, po mogućstvu sa srcima koja se kobajagi mrze, a neprestano se traže da bi se svađali pa voleli, pa rastajali pa spajali, pa tako do kraja knjige koja mora da ima hepiend, možda i malo umešane istorije od dva-tri pokolenja bar, a i kroz istoriju sa srceparajućim spajanjem i rastajanjem, ponekim neverstvom (podrazumeva se), detetom koje se odjednom pojavljuje a otac nije imao pojma da ga je napravio, pa sve to još uvijeno u triler, poneko nerešeno ubistvo…

Izvrnuo se ja na hotelsku ležaljku, uzeo i sâm knjigu da čitam; natukao kapu na glavu, naočare za sunce priljubio do korena nosa, preko njih na vrh nosa naočare za blizinu (iako sam kratkovid, od skora sam na blizinu i loševid, naročito kad se umorim, a oni kurtoni u Savudriji jutros su me baš izmorili), i bistrim ti svog omiljenog pisca koji, priznajem, jedini na svetu u pisanju kenja više od mene. Neću vam reći njegovo ime, da slučajno ne izazovem nekog od Muhamedove vere, ako se desi da ovo pročita i shvati koga držim čvrsto u ruci (da mi vetar ne zavrće stranice), pa mi ogorčen naruči fatvu ko i ovom mom piscu, pobratimu u kenjanju, što je bila naručena pre više od trideset godina i do danas mu nije skinuta. Ne mogu ja toliko dugo da čekam da vidim kako će se fatva završiti 😁.

Zadubio se ja u pobratimovo kenjanje, baš se zadubio, i, polako, počeše oči da me peku i kapci da težaju. Taman da zadremam, a krajičak oka mi uhvati nešto crno kako seče sve nemirnije talasiće na vodi; kao da krestu ima, kao da mu repno peraje, crno crncijato to vodu seče bez da penu pravi; i zube mu vidim, bele se ispred njega, zlokobni, oštri, keze se, prosto kao da kruži unaokolo i gleda koga bi za zadnjicu da ćapi… Kratkovid sam, već dvaput rekoh, ali mi mašta ni malo nije kratka (ne znam da li to ima veze sa pameću, ili i u ovom slučaju važi onaj bezobrazni matematički zakon o obrnutoj proporciji?), mašte imam, vala, i za sebe, a i, ako nedostane, mom pobratimu piscu da pozajmim (mada sumnjam da njemu može nedostati). Skinem naočare (obe), pridignem se na laktove i đipim na noge lagane spreman na suprotnu stranu da zagrebem ako to okolnosti nalože. Pritisnem kažiprstima uglove oba oka i iskinezim oči da izoštrim pogled, kad, imam šta i da vidim: ono u moru jeste pas, ali ne morski, nego crni kucov, koji, kako me vide, zašapinja prema meni, dokučeća do ivice betonske plaže, podiže njušku da me čika da mu iz usta uzmem flašu koju je zagrizo i šetao morem, jer flaša je ono od kisele vode bila, a ne zubi morskog psa koje u strahu iskonstruisa moja bujna mašta (toliko se bila zaigrala da joj nije na pamet palo da su morskom kulovu zubi ispod, u ravni trbuha, a da je ono što se belelo mogla da bude, da je to zaista bio morski kulov, samo njegova podignuta njuška koju treba iz sve snage da udariš pesnicom kad te napadne pa da od bola zacvili, okrene ti rep i zaždi, jer u vrhu su mu njuške nervi najosetljiviji na bol, kažu, što radije ne bih da ikad proveravam). Utom mu priđe i gazda, ali ni njemu kucov isprva ne dade flašu, nego se po pisti za ulazak kupača u vodu (da, i plaža našeg hotela je ima) uspnu na kej i posle dva-tri otimanja sa njim, sam mu je spusti ispred nogu. U stvari tek tad videh koliko je crn i koliko je lep. A onda uživasmo i ja i gazda mu u ritualu kučećeg istresanja vode sa pristojnog rastojanja (odskočili smo). Kucov je najpre zavrteo glavu i zapropelerisao levo-desno ušima takvom brzinom, da je voda prskala iz njega na sve strane ko iz šmrka, onda se vrtnja prenela na grudi (glava se umirila), sa grudi na trbuh (glava i ramena se umirili), sa trbuha na zadnjicu (glava, grudi i trbuh se umirili), da bi se na kraju zavrteo rep (glava, grudi, trbuh i zadnjica se umirili), pa je sve to ponovio još jednom, za svaki slučaj ako mu je u dlaci ostala neka kap. Krivo mi je što nisam znao šta će da uradi (zaboravio sam da je to ritual pasa posle kvašenja, jer davno je bilo to moje detinjstvo kad smo psa u dvorištu imali, a mi ga deca, što iz znatiželje, što iz dečjeg obešenjaštva vodom prskali), inače bih snimao kamerom, jer prizor je bio više nego veličanstven, vredan divljenja i zavisti najboljih ritmičkih gimnastičara što tako nešto nisu u stanju da izvedu. Kad bi za kulove postojale olimpijske igre u istresanju vode, ovaj crnko bi potukao sve druge pse: uvek bi dobijao čiste desetke, i za tehniku i za umetnički dojam.

Posle smo se sprijateljili sa njegovim gazdom (i gazdaricom). Fini neki Nemci, veseli ljudi, i pričljivi; toliko druželjubivi da se, ne znam zašto, setih stihova Izeta Sarajlića:

Crne farmerke, žuti sviter
i obratno kod Rut.
Samo kad nije uniforma, Ginter.
Sve drugo je – gut!
 
Rut se uvukla u tvoju senku.
Sedaš u folksvagen, pomalo nemački krut.
Samo da nikad ne dođeš u tenku.
Sve drugo je – gut!

(Osećam da će, pošto pomenuh Izeta, neki ovdašnji mrzitelji svega što naginje polumesecu, sad obratno, meni udariti fatvu☹️, što „ne našeg“ citiram, a citiram ga jer Izet je moj i naš, mnogo više nego što će svi oni takvi ikad biti naši.)

Iskreno, vaspitanije kuče u životu nisam sreo. Za sve ovo vreme dok nisu otišli u sobu da se presvuku za večeru, nije ni jednom zalajao, niti smo ga ikad noću čuli, makar da je zacvileo da ga puste unutra da se ogreje, jer noći su postale hladnjikave, ili da je, da me zadovolji, bar jednom zaarlaukao na mesec (bez obzira što meseca nije bilo), a apartman im je bio na deset metara od našeg.

Kad se samo setim razmaženih pasa iz naše zgrade, koji te, kad ih puste napolje, zaskaču uz nogu, zapišavaju svako ćoše, noću zavijaju kao vukodlaci, a tek što seru, da bog sačuva, na sve strane, a tek što smrdi kad im u travi nagaziš minu! Svim našim psima treba dobar dreser. I ne samo psima. Onima dvonožnim možda i pre. Nemci su vaspitani i poslušni jer su oduvek imali iskusne dresere. Sa takvim dreserskim iskustvom kučiće je još lakše dresirati. Pa se nešto razmišljam: što im ne bismo poslali naše kulove na dresuru? Bolje mi njima na vreme naše, nego oni Izetovim tenkom svoje nama. Samo da ne dođu u tenku, sve ostalo je gut.

Slike: 7 i 8 

G

de su psi, tu su i mačke. Morske, dabome. Ne one ribe-mačke iz dubina dalekoistočnih mora, već ovdašnje, istarske.

Čuvaj ih se. Iako predu, umeju da ogrebu, a bogme i da ujedu (poput njihovih dvonožnih posestrima).

Ne govorim o običnim mačkama, kakvih imamo i mi kod nas u unutrašnjosti. Ove, istarske su posebne. Elegantne, dostojanstvenog hoda, podignutog nosa, uvek nakostrešene dlake kao da im je tapirana; s jedne strane preziru sve oko sebe, a sa druge stalno nešto frkišu jedne na druge (i po tome su kao njihove dvonožne posestrime), zato im je dlaka uvek i nakostrešena, zubi iskeženi, ni da pomisliš da im priđeš. Uostalom, evo vam na slici dva primerka pa se sami uverite. Takvih gizdavica nema kod nas – sem na izložbama i u časopisima za zaluđene, napuštene, ili nikad udavane žene, usamljenice (dobro, de, i pojedine, mokrom čarapom u glavu udarene, bivše muškarce), koje jedinu ljubav i utehu traže u prepredenom, umiljavajućem pogledu svog kućnog ljubimca (a kud je jedan, često ih je i čopor, uprkos žalbi komšija na smrad i noćno zavijanje, naročito u doba parenja), kao da ne znaju da vam se ti mali prepredenjaci motaju oko nogu i dlake po vama, kauču i tepihu ostavljaju samo zato što sebe vole a ne vas, a to čine da bi ih redovno i koliko treba hranili, mleko im davali i srce otimali. 

Slika: 9

Š

ta?! Mačke i psi vam nisu morska stvorenja?! Ni primorska?! Kako, nisu kad ih je svuda oko nas gde god da krenemo po Istri, motaju nam se oko nogu, a kao što videste, znaju i da plivaju. Doduše, nisam proveravao sa mačkama, jer bi me sve izgreble kakve su kad bih i uspeo neku ovdašnju da stignem, ali se sećam da smo kao deca znali da ih bacamo u vodu. Plivaju, plivaju, itekako znaju da plivaju, samo ti ne dao bog da ih vidiš kako posle kupanja izgledaju – ko naše žene bez ondulacije i šminke, tako nekako.

A da li ovo stvorenje bakarne boje priznajete za istarsko? Šta je ovo, pitate. Oni iz čačanskog kraja, i, uopšte, duž obe Morave, pa i u celoj Srbiji, znam da ne pitaju, jer su to bile prve domaće životinje koje su kao klinci ugledali (osim zvečki): naučeni su od malena da su srpskom domaćinu one najodaniji prijatelj. Međutim, kako vidim, ni istarski, pravi domaćini, sa tim 

životinjama ne oskudevaju!

Ovu sam životinju uslikao u Buzetu. Nije htela da se penje na brdo gde domaćini žive, nego ih verno čeka u podnožju.

Ta te životinja nikad neće izneveriti kao one dvonožne mačke, samo ako si umešan sa njima, mada te ni dvonožne neće izneveriti ako si umešan, s tim što ove bakarne, za razliku od nebakarnih ne traže da ih svaki čas zadovoljavaš, jer se samo jednom godišnje podgrevaju i okruglom hranom hrane.

Slike: 10 – 13 

Š

ta, ne priznajete ni ove bakarne u morska niti u primorska stvorenja? Evo vam onda galebova, za njih ne možete da kažete da nisu morski. Mada, što se mene tiče, i nisu, jer ih više ima oko nas na kopnu (plaži, dokovima, po katarkama barki, stubovima uličnog svetla) nego u moru.

Galebovi su vam, ako niste znali, isto što kod nas u kraju svinje: jedu sve što im baciš, ne biraju. I seru ko svinje, na sve strane. Srećan si ako prođeš neobeljen, ili ne zgaziš u upravo pred tobom štrcnutu izlučevinu.

Ležimo u ležaljkama na plaži, a oni se oko nas šetaju ko na korzou. Znaju i da te kljucnu ako pomisle da si možda ukusan za jelo. Samo zamišljam šta bi bilo da je ovo nudistička plaža – sve vreme bih morao da ležim potrbuške, ili da se brže-bolje na trbuh bacam čim primetim da se u brišućem letu neka senka odozgo strmoglavljuje. Srećom, galebovi nisu pederi, iako se pare zguza, tako da mi je bar zadnjica s njima sigurna.

Slika: 14 

B

ila kiša i duvalo nekoliko dana, a onda osvanulo jutro, bistro ko suza u detinjem oku. Nebo čisto, plaža se blista, sve se blista. A hladno, hladno ko u januaru, prosto štipa za obraze: prsti ti se za čas slede ako nemaš u čemu da ih greješ. Idealno vreme za dugu šetnju duž obale, par kilometara u pravcu Savudrije.

Obilazimo moja gospa i ja sprudove, betonske plaže, uvale sa šljunkom ili sitnim peskom. To jest sprudove i stene samo ja obilazim, jer mojoj gospi još pre dva kilometra bilo previše šetnje i počela da kuka da se vratimo. Na sprudovima koji zalaze duboko u more moradoh sam sebe da slikam, jer gospa čuva nožice da joj se ne izvrnu: po stenju me ne prati.

Uslikah se sa jednom stenom u pozadini daleko u moru. Uvećah sliku jer mi se učini da na steni nešto čuči. Gle, stvarno čuči, ali nisu galebovi. Čuče desetine njih, crnih senki, izduženih vratova sa povijenim kljunom. Srce mi zaigra – do sada nisam video kormorane (ili gnjurce, kako ih domaći zovu), a znao sam da ih Istra ima. Ima ih i kod nas – duž Morave oko Čačka potamaniše ribe. Ribolovci ih mrze iz dna duše, više nego one uspešne muške primerke koji im otimaju dvonožne ribe.

Nešto mi tu nije jasno. Ako svaki kormoran pojede dnevno najmanje tri kilograma ribe, a nikada nije samo jedan, nego se jate bar po petnaest (najveštiji ribolovci, kojima ovi naši sa udicama i varalicama nema šanse da mogu da se mere), to znači da dva tri jata (a ima ih više od stotinu, nekad i hiljadu proždrljivaca na jednom mestu, naročito kad se gnezde) dnevno mogu da pojedu više od tone ribe! Ako se zna da kormorani na jednom mestu ostaju i po četiri meseca, to znači da su oni ti koji osušiše od ribe more oko Istre (i u Crnom moru, ako se sećate), a ne oni kurtoni od ljigavih rebraša koji navodno ribama pojedoše planktone pa ribe bez hrane pocrkaše! Ispade ko u politici (ako i ovo nije politika?): ne znaš šta je istina, ni ko koga tu otpozadi (a ni ko nas i zbog čega otpozadi).

 

Slika: 15

S

ledećeg dana videh kraj naše plaže kako na stenu sleće neka sivo-crna ptičurina. Golub nije, a ni kormoran. Uveličah sliku na ekranu da bolje vidim, a imam šta i da vidim – čavka, vrana, ili kako već ovde zovu te kopnene đubretarke što jednako izmetuju na sve strane i ne gledaju šta izmetom pogađaju kao i njihova belja braća, galebovi. Šta li radi ona usred mora? Čoveče! pa ona nešto kljuca u steni! Skakuće po kamenim oštricama, zavlači kljun u pukotine, otud nešto vadi i guta. Krabe! sinu mi. Čavke da se hrane krabama, to zaista nisam znao. Pa mi sad kažite da ove čavke-vrane nisu morska stvorenja i da nisu čudesna! 

 

Slike: 16 i 17 

A

 evo i novog iznenađenja. Svakog jutra, dok na obali u baru pijuckamo kafu, oko nas, između stolova i stolica skakuću ptice. Ne, nisu vrapci. Ne videsmo ovde ni jednog jedinog. Umesto vrabaca – pliske. Da, pliske kao da smo kod nas u planini. To, zašto nema vrabaca, a umesto vrabaca pliske skakuću i s vremena na vreme mlatnu svojim repom ko muve da teraju, nisam uspeo da saznam ni od jednog domoroca. Ako vi, slučajno znate odgonetku, moliću fino, javite mi.

 

Slika: 18 

T

аman ovo o pliskama i vrapcima napisah, a ono, sledećeg dana, čim je malo zajužilo, u fontani se iza naših leđa začu poznata graja, poznati, dragi cvrkut. Vrapci! Znači ima ih. Samo im je sirotanima hladno kad je zaista hladno pa se nekud skriju da se greju, za razliku od njihovih posestrima, senica, kojima ni sneg ne smeta. Čim kao sad otopli, evo ih, zaposeli kamen u sred fontane, koriste ga kao tobogan da se niz njega do vode dokližu, pa se u vodi praćakaju, tresu raširenim krilima i muziku sreće u horu cvrkuću. Ili im to kupanje služi da se buva otarase? Šteta što ne znam vrapčji jezik da ih pitam. Stvarno bi ih pitao.

Što se tiče moje gospe. Ona ti je očigledno od vrapčjeg roda: u bazenu se radije brčka nego u moru – ne bi da zebne kad iz toplog mora na vetrić izađe i došljapka do ležaljke da se u bademantil uvije. 

 

Slika: 19 

O

pet kiša. Oblaci, oblaci, oblaci. I vetar hladan. U pauzama između pljuskova, kad i rominjanje prestane, ima bar sat-dva vremena fore da se prošeta. Za to vreme vetar osuši šetalište pored rive, a osuši i klupe da može da se na njih sedne.

Hodamo pored mora prema gradu. Držimo se za ruke, naravno. Moja gospa dahće (to namerno radi). A kad počne tako da dahće to znači da je prva klupa koja sledeća naiđe ona na koju treba sesti.

Sedimo tako, sedimo, kad, bup, meni na farmerke, ne slete, nego bukvalno pade pčela. Šta joj bi? Odmah odgovor stiže – kiša zarominja. Nije neka, ne može da se pokisne, imamo kapuljače. Ali jadnica pčela po kiši ne može da leti. Kud ću sada sa njom. U sobu da je nosim, može i to, a kako će posle otud da pogodi kući da se vrati? Ostavili smo je ispod klupe. Tu bar neko vreme neće kisnuti. Sem ako vetar jače ne dune pa ne iskosi kišu. Priznajem, ovo je jedino stvorenje koje nije morsko niti samo primorsko. Pa šta? Pored mora je. Važi se valjda, ako se ona bakarna životinja važi. 

Slika: 20

I

 tu ovo moje nabrajanje morskih i primorskih čudesnih stvorenja Istre završavam. A što se tiče onih dvonožnih, morskih i primorskih, prepuštam mašti muškog dela populacije da im zamišljaju oblike – ja to pored svoje gospe svakako nisam imao potrebe. (Dobro, de, nisam smeo, jer šta ako joj se od ovdašnje klope i zanosnog mirisa mora i borova, naprasno otvori treće oko pa počne da mi čita misli?) Ipak, da ne razočaram svoje muške prijatelje, za primer uslikah i priložih jednu dvonožnu, tek da im raspalim dečačku maštu. Takvih stvorenja je ovde u izobilju (niste valjda sumnjali?): pegavih talijanskih vlasulja, nadevenih, lokalnih drombulja, napuhanih švabica (koje ne prestaju da se cerekaju ma im samo prst pokazao), oštrokonđi poljakinja sa neutoljenom potrebom za svežim mesom (koje ulove), dok ono kome su se zavetovale, s gađenjem preziru; ili drugih gamižućih i puzećih, puzdravih, nakinđurenih, svim mogućim i nemogućim farbama premazanih dvonožnih stvorenja, iz poznatijih i manje poznatih ribljih razreda i podrazreda, koje ne bi uspele da uzbude ni starkelje oklembešenih vilica i zacaklelih očiju, što ih dovde dopratiše i jesenovanje im platiše (njih pogotovo ne), a kamo li neko mlađe, muško, žilavo stvorenje… Preporučujem večitim dečacima da za „veni, vidi, vici” ipak izaberu neko drugo godišnje doba, mada očevici kažu da već godinama ni druga godišnja doba ne mogu da se pohvale boljim primercima. I savet: na ovdašnje nudističke plaže nikako ne idite – da vam se ne bi smučio život. (Gde se izgubi sva ona riblja mlađ?) Jer bapci se ne jedu, džaba im šuške – na to će vas lokalni ribari prvo upozoriti. Sem ako niste perverznjaci.

 

KRAJ 

© 2020 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Na brezi venčanica bela

 

 

Na brezi venčanica bela

 

Drveće zimska obuklo odela
na brezi venčanica bela
cvetove mraza splela u kosi
od magle veo s ponosom nosi
 
Zavrtela bi se u slavu rime
skakala od sreće
da ima sa kime
noge joj ne fale da se kreće
 
I mi bismo s njome
sve do kasno veče
al' mraz štipa
i za nos peče
 
Ah ti izgovori!

 

@ 2020, 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Pesma "Na brezi venčanica bela" objavljena je u knjizi „Čuvari detinjstva 3 – Zbornik poezije za decu 2022“, izdavač KUD „Vuk Karadžić", Grabovca, Trstenik, 2023, str. 60.