Konj opet zarza

 

 

Konj opet zarza

Čika Mići

Zagledao ti se moj Mićo, duboko se zagledao, daljinu pogledom obgrlio, pa bi je sve nekako, kad bi mogao, izljubio, i srcu mesto melema privio, samo da ublaži u sebi onaj čudni nemir što se, tu i tamo, kadšto pojavi, te natopi dušu nekom slatkom patnjom, upije se ko vaška, ni batinom je iz nje ne bi istjerao; gore nego da kacu usmrdjelu, od kupusa još s jeseni, ribaš i ispiraš, ne bi li kako nadmudrio onaj gadni bazd što se, tvrdoglavo, u nakvašeno drvo zavukao. Tuga ga neka obuzela, mila i ne baš mila, sve mu se u glavi pomutilo, pa suze čisto na oči udarile, ne znaš, da lʼ od tuge, ilʼ od sreće, tako su se nekako, tuga i sreća, smućkale, i u podgrlac stigle, prosto ti dođe da ih progutaš, samo svojoj duši da olakšati možeš. Opružio se u hladovinu da odmori, a i vrancu treba predaha.

E, moj sokole. Ne znaš ti još šta je muka. To što ti i ja tegljimo po vascijeli dan, nije to ništa. Kad bi u dušu moju pogledati mogo, na tren samo da zaviriš, vidjeo bi šta znači crno i zacrnjeno. Toliko sam dugo živio da se ne sjećam jesam li i majke imao, rekao bi neko; za to vrijeme se i nešto drugo na ovome svijetu, valjda, moglo naći sem te prokletinje muke. Pa i jeste, našlo se, našlo, nije da nije. Ali to mu se nekako na isto svodi kao da u pijesak mokriš, a pijesak, vala, znaš i sam, ko i svaki pijesak, ne može grah biti; šuplje, moj golube, sasvim šuplje. Da nije onih malih svijetlica u životu, mogao bih još pomisliti da je i sama sreća ništa drugo doli nesreća; malo manja nesreća – eto ti sreće. A i nije baš tako. Čovek obično priča crno kad se sjeti crnog. Samo sam se, eto, malo rastužio, rasplakala se duša za onim što beše, onim davnim... E, đavo sam ti onda bio, pa još lijep i otresit kako se poželjeti samo može. Da si me vidio u kraljevoj gardi dok služih. Sve su se gospe za mnom okretale na konju kad prođem, a mladi kralj me čak jednom potapšao. I vojnici su me voljeli, jer sam umio i znao svuda i na svakome mjestu pravo da se postavim: nejake sam štitio, a jakima zube pokazivao, da se one jadne vojničine, moje drugarčine, kako tako osjete svoji, da ima još nekog ko na njih misli. Sjećam se, jednom me je poručnik pozvao k sebi. Bilo je to u ono vrijeme kad je svaki oficir imao kojekake sluge i seize. Pozvo on mene, kažem, a ja ti baš tad sjedio na travi sa drugarima i pričo o koječemu. ”Vojniče, Suziću,” razdra se on. ”Dođi, deder, ovamo!” Izripim ti ja, onaka garava momčina kakav sam bio, naočit i pomalo prepreden, isprsim se i lupnem čizmama. ”Izvolte, gosn poručniče!” On se malo trže od takova glasa, te me odmjeri ispod oka, ko što bi se bakovi na pijaci gledali, pa će, ni šest ni pet, nego: ”Bi li ti htio, junačino, moj seiz da budeš?“ Mene ko da grom ošinu, steže mi se nešto oko srca i čelo namršti. Premišljo sam se šta da mu kažem, premišljo, premišljo, pa prozborim: „I ja bi, gosn poručniče, volio kad bi neko i mog konja mogo timariti i zobi mu davati pa po vascijeli dan da lješkarim i ništa da me nije briga.” Poručnik najednom skupi veđe. Ličio je na čovjeka koji se upravo nabo pa sad, od srama i bruke, ne smije ni pisnuti, a kamo li se drati. Stegao je zube i zaškiljio očima, misliš, sablju će od kapaka sačiniti, te mene njome, ko salama što se reže, na kriške sasijeći. ”Zar tako, majku ti seljačku?!“, opsova me. „Gubi se, da te više ne vidim!” „Razumijem, gospodine poručniče,” poskočim ti ja i čisto otperjam, prašinu za sobom dignem, zavučem se među drugove, a sve mi nešto smiješno, sve se smješkam, ko no lanjske godine kad mi krmača devetoro mladih na svijet donijela. Kažem ti, svi su me voljeli sem tog poručnika, bog da mu dušu prosti. Pogibe siroma čim se zaratovalo. Stigla ga kazna ko i onu sovu što nam meso kroz badžu krala. A lukava li je bila, vražju joj mater, ko ni jedna zverka – jedva je gvožđem ulovismo. Još i sad pamtim kako se sve zbilo, iako je davno bilo. Od strica smo ukrali dinamit i vezali joj ispod krila. Batrgala se i kreštala sve dok je ne pustismo da poleti, kao na gubilištu, poslednju joj želju ispunismo. A ona, kud će, jadnica, nego šumi svojoj pohrlila, zapela da što brže odletjeti može, predosjeća da to što joj pod krilima gori ne sluti baš na dobro. A kad grunu, moj sokole, najpre vidiš sovu kao da je malo zastala, onda ništa ne vidiš, potom kiša perja zaleprša nebom i poleti nadolje kao one plakate što su nam Švabe bacale dok smo bili u obruču. Znaš, sokole, da sad imam tu sovu, pustio bih je njenoj slobodi, pa nek mi poslije i svo meso pokrade. Uostalom, njeno je da krade a moje da činim sa njom šta hoću. Nisam ja ko Švabe; došli da ruše i pale, da ubijaju. E, blentavi smo vala bili, slavu mu božju, a i šta smo mogli protiv tolike vojske. Šta, nijesam ti to pričao? E, pa, vako je to bilo. Došle Švabe, vele, neka kaznena ekspedicija. A mi, kud ćemo, nego tutanj, pa zagrebli uz brdo. Ne može se nas šačica seljaka suprotstaviti tolikoj pasiji. Važno da zbijeg uspešno napravismo, da nam se narod sklonio. Skupismo se poslije na vrhu. Dolje nam domovi gore, a mi ništa, ne beremo brige; napravićemo nove kuće, glavno da se ljudi spasoše. Pa nas sve nekako smijeh uvatio, suze ti prosto od njega idu. Sve ti se skupilo, i nemoć da braniš svoje, i sreća što si glavu sačuvao. Čisto ne znaš da li da plačeš ili da se smiješ. Plačemo tako kroz smijeh i guramo jedan drugog laktovima pokazujući nadolje. Smijeh zarazio i one najtvrdokornije. „Gledaj, Lazo, ode i tvoja!“, viče odnekud moj kum Živan. Počesmo i viceve da pravimo na svoj i tuđ račun. Čemu da se tuži, čemu plača? Uvijek je bolje šalu zbijati i najcrnje kad je. Tad si junak. Što duša da te vara, žensko od tebe da je jače. Junak je ko se smije, plakati već može svako. „Bog te mazo al' gori!“ Ali to nije bio smijeh, moj golube, samo nam se činilo da jeste. Pre je ličio na neku grimasu, na masku od voska koja se od vreline već počela da topi i otkriva užase u našim srcima. „A, Gavro, al' ih pređosmo!“, čujem Stanoja kako bodri mog susjeda. Gavro mu kanda ne vjeruje. „Mi na jednu, narod na drugu, a njima prazne šake. Šta veliš?“, nastavlja Stanoje. „Ma, pusti selo, kud na njega misliš. Zar ne vidje koliko se te gamadi razmilelo, sve bi nas poklali. Džaba ti vojevanje onda. Ajde čoveče, mrdni se malo, razveseli se. Eno i tvoju pale. Vidi kako bukti. A tek moja. Šta kažeš, koja je od boljeg materijala?“ „Stani,“ uzvrpolji se Gavro. „Čuješ li? Ko ono vriska i zapomaže dolje?“ „Vjerojatno babe. Znaš i sam kako su bandoglave; nijedna ne htje od svojega ognjišta da se mrdne, ko da joj se gujica za nj zalijepila.“ ”A majku, jesi li vidio moju majku?!” ”Ne luduj, čovječe. Stara među prvima uz brijeg zagrebala. De smiri se. Udri, bolan, brigu na veselje. Evo, vako ko ja: položiš pušku kraj sebe, osloniš se na busen, umuj sad, brate, koliko hoćeš, posmatraj nebo ako ti je drago...”

Milovan prekide namah da priča; pridiže se na laktove kao da je nešto na nebu spazio.

„Ma, ne ide mi u glavu čemu ti tu vazda pričam, ti i tako ništa ne razumiješ? E ja, bena, već sam izlapio!” Mahnu rukom pred očima kao da muhu goni, pa se bezvoljno, opet spusti dolje. Nervozno je premeo slamku u ustima i ućutao, ljutit na samoga sebe. Vranac podiže glavu i zaćuli ušima pokušavajući još koji trenutak da uhvati već izblijedeli eho gospodareva glasa. Strugnuo je kopitom po zemlji i zarzao kratko i resko.

„De, de. Razumiješ, razumiješ. Ajd sad, bjež otale, budalo nijedna!”

Vranac zaklima glavom i priđe još bliže. Pognu glavu i gurnu njuškom čovjeka pod pazuho.

Ne izdrža bolna duša. Upleo je prste u gustu grivu i prislonio lice uz vrančev vrat. Iz grive je mirisalo nešto domaće, nešto blisko, srcu drago. Stegao je vranca grčevito uza se, kao da je tog trenutka moglo najednom nestati i konja, i svijeta, i čitave njegove njive. Dve krupne suze klizile su preko bora, nalik bujici koja odavna nije tim vododerinama tekla.

Konj opet zarza.

KRAJ

© 1973, 1976, 2022 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava,

---

Pohvala za priču "Konj opet zarza", 28.04.1976. na "Majskim susretima '76", RU "Đuro Salaj" u Beogradu

---

"Konj opet zarza" je nagrađen prvom nagradom za priču na konkursu za priču iz NOB-a, novembra 1977. godine. Autor ga je čitao na manifestaciji "Dani Ive Lole Ribara" u Lapovu koju je svake godine organizovao Dom kulture "Ivo Lola Ribar" iz Lapova.

Žiri  je radio u sastavu;

1.    Jara Ribnikar, književnik, predsednik žirija

2.    Slobodan Pavićević, književnik

3.    Jovica Aćin, književnik

Jara Ribnikar je žarko želela da upozna autora i ne malo se iznenadila što autor priča ekavski a priča je na ijekavskom.

---

 

Priča "Konj opet zarza" objavljena je  u časopisu "Koraci", br. 3-4, Kragujevac, 1979, str. 67-69.

---