Sladunjavi miris otmene dame

 

Juče kasno popodne, posle osam meseci dobrovoljnog izbeglištva, prošetah nekoliko kilometara Beogradom. Uželeo sam se prolećnog, opojnog mirisa otmene dame u belim rukavicama. Ovde gde sam se izmestio iz Beograda, mirisi su raznovrsni, oštri, štipaju nos i nadimaju grudi. Mirisi su to poljskog cveća. U Beogradu ti se od njegovih mirisa spava. Klone ti glava. U njemu ne miriše cveće livada, livada retko ovde gde ima, a i ako ih ima, zarasle su u korov u kome se poljsko cveće guši, boluje, jedva razaznaje. U Beogradu miriše cveće iz krošnji, visoko sa grana, nadmeno kao sam Beograd, a sladunjavo, prosto osećaš šećer u ustima od tolike gustine sladunjavosti. Juče je mirisao bagrem. Gušio je čak i miris kestenova. Gde god kreneš bele se grozdovi visećih zvončića, prosto vidiš kako se miris iz njih izliva i natapa retke šetače, njihova odela, krzna zubatih ljubimaca na povocu ili bez povoca. Idućeg meseca mirisaće lipa. Opet će se Beograd kupati u opojnoj sladunjavosti, opet će od mirisa Beograda da mi se spava. Neka. Probudiće me moje planinske livade kad se budem vratio.

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.