Hodanje po žici

Ilustrovao Branimir Perić

 

Hodanje po žici 

Nad ponorom žica a na žici ja
Šta će se zbiti strepi li ko
Ponor vidim, sa druge strane ne
Čika li iko hod moj
Pruža li mi izazov
Ili to samu sebe čikam ja
Grla promuklog od čekanja

Zašto sam gore
Koga kušam
Sebe ili ledene žice kliz
Stvarno čiji je izazov to

Ne gledaj pticu, ne slušaj njen zov
Ptice su samo da ti misli skrenu
Ne gledaj ponor
Laž o daljini krije on

Prati li me iko
Strepi li umesto mene moju bol
Šta pobogu nad ponorom tražim tim
Da ga pređem očiju skritih
Ili hrabrošću svojom prikrijem let
Plaši li me više samohod
Ili neznanje o ambisu tom

Pitanja
Pitanja
Pitanja su varalice
Žica je struna
Varalica udicu krije

Po ravnom da je razapeta žica
Drugom bih mahala umesto sebi
I da padnem
Ruke bi mi te blažile pad
Do naspramnog kraja pesma bi bila
Ne kao sada jauka poj

Smelosti gde si
Strah mi od tebe ostao samo
Hrabrosti bar delić mi vrati
Da nastavim nad ponorom samohod
Ili pre hoda još na ravnom
Nečijim rukama da se dam

Strah me je straha
Nad ponorom žica zna pući
A na ravnom se pod žicom izmaći tlo

Budi se!

 

© 2023 Branimir Perić

Pesma može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ove pesme suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Stari majstori

 

Андрей Санников - Вальс Наташи Ростовой и князя Андрея

Stari majstori

 

Večeras kasno primih darak za laku noć od moje drage prijateljice, spot na kome se smenjuju slike starih majstora sa balova a prati ih zanosna muzika „Drugog valcera“ iz „Svite za orkestar“ kompozitora, bezmalo našeg savremenika, Dmitrija Šostakoviča. Umesto da me ove očaravajuće slike i još čarobnija muzika ponesu u slatki san, razbudiše me svog, te umesto blaženstva koje nose, osetih nenadani žal za vremenima kojih više nema (ne onima iz mog detinjstva, mladosti, prošlosti uopšte), već za onim čarom kojima su mogli samo stari klasici da nas hipnotišu, uznesu, ponesu, zavedu da patimo za onim što nemamo niti ćemo ikada imati. Mojoj dragoj prijateljici zato ovako odgovorih (neka mi ne zameri, a  ne zamerite mi ni vi koji ovo u ove sitne sate čitate):

Predivno! Kad god bih video crnokosu i muškarca u uniformi na ovim slikama, video bih Natašu Rostovu i Andreja Bolkonskog, ulazio i sam u kadar, poistovećivao se sa Balkonskim, njihao se podijumom, vitlao sa Natašom, a ona bi u vrtnji, opijena, povijala glavu unazad, oči bi joj sjale, rumeneli se obrazi, dah kidao više od uzbuđenja nego same kretnje... Bilo je to vreme ratova, ali nadasve ljubavi, prave, bolne i one uzletele, od koje pucaju grudi, ne retko i smešanih osećanja, očajne žudnje i straha od neispunjenja. Sve mi se čini, niko nije umeo da voli toliko iskreno i tako duboko kao što se volelo tada. I još mi se čini da iz generacije u generaciju ljubav – ona iskonska, čista, iskrena, kojoj se predaje misao, telo celo, protkana uzdasima, drhtajima, bѝlom koje čas gruva, čas nemi – sve više bledi, tone, prestaje da bude ona ljubav koja žari obraze, prevrće snove, gužva jastuke, koja nemirima ispunjava noć, jutro, dan ceo… ne predaje se, ali uzmiče pred ogoljenim seksom, brutalnošću, najprizemnijim nagonom sirove putenosti, bezosećajnošću u odnosima, izvitoperenim percepcijama podstaknutim halucinogenim supstancama, raspaljenim brutalnim slikama životinjskih odnosa kojima nas bombarduju današnji filmovi, površnošću kojom se pišu današnje knjige... Zar drhtaje ljubavi da nalazimo samo u „ljubićima“ nad kojima uzdišu usedelice a pišu ih iste takve, kao i u pesmama očajnih domaćica izneverenih nada kojima nam zatrpavaju „društvene mreže“ po internetu? Zar samo u filmovima iz zlatnog doba Holivuda, u starim francuskim filmovima sa obaveznim nesrećnim krajem, ili starim italijanskim filmovima protkanim socijalnom bedom da toga ima? Gde nestaše oni vajni pesnici koji nas uzdizaše, koji nam dušu oplemenjivaše? Starogradske pesme više niko ne svira, još manje peva. Stiskavac se davno više ne igra. Laku noć.

Dmitri Shostakovich - The Second Waltz - YouTube

KRAJ

 © Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Dana 22. novembra 2023. na makedonskom književnom portalu "Krajbrežje" pojavio se preveden tekst "Stari majstori" autora Branimira Perića uz svesrdno angažovanje prevodioca Tatjane Maženkovske. Tekst na makedonskom možete pročitati na adresi https://krajbrezje.mk/2023/11/22/starite-majstori-branimir-perikj/ i uporediti ga sa izvornim tekstom na srpskom jeziku.

 

Stranica književnog portala "Krajbrežje" na kojoj je objavljen na makedonskom tekst "Starite majstori" Branimira Perića (https://krajbrezje.mk/2023/11/22/starite-majstori-branimir-perikj/) Stranica književnog portala "Krajbrežje" na kojoj je objavljen na makedonskom tekst "Starite majstori" Branimira Perića (https://krajbrezje.mk/2023/11/22/starite-majstori-branimir-perikj/)

Silom poštar, ili kako sam postao štrajkbreher

 

Silom poštar

ili kako sam postao štrajkbreher

Ovoga puta nisam čuo dragog čika poštara pod prozorom kako doziva: „Perići! Pošta!“ Umesto njegovog veselog glasa, zazvrja mi kućevni telefon. „Ovde upravnik pošte, dobar dan!“ Preseče me preko pola. Da se čika poštaru nije nešto desilo kad me upravnik lično zove?! Nikako da se otresem onih vremena kad su nam iz pošte samo tužne vesti stizale. Telegram nam je bio najmrskija stvar koju nikom nismo želeli. Il' ti je neko blizak „otputovao“, ili ti je stigao poziv za vojsku. Kako god obrneš, oba su da ti se stegne grlo. Srećom pa telegrami izumreše. Tužne vesti se sad na drugi način saopštavaju, osavremenili smo se. Umesto da ti čika poštar na motorčetu donese telegram, za one najrođenije cimnu te mobilnim bližnji (ako ih imaš, ili daljnji, ako bližnjih nemaš); za one koji ti nisu najrođeniji bipnu ti i bližnji i daljnji elektronsku poruku, a za one koji ti nisu ništa, a na neki način su ti značili ( „selebriti“ uglavnom), zatrpaju te oglasima preko društvenih mreža i prijatelji i neprijatelji (u stara dobra vremena u te svrhe koristile su se bandere). Eto zato isključujem mobilni sa mreže kad pođem da spavam. Nek umire noću kome se umire i nek je budan onaj kome se ne spava. Sebično?

„Ne nije mu se ništa desilo,“ umiruje me upravnik. „Samo je sa ostalim poštarima u štrajku. Ovih dana kolje za pastrmu pa nije zgodno onako masnih ruku da raznosi pismiće. Štrajk mu doš'o ko poručen. Nije morao da uzima slobodne dane niti da otvara bolovanje. Dvadeset deveti novembar, tradicionalni svinjokolj, samo što nije – deset dana gore dole ne znače mnogo (sem svinjama). Biće čvaraka za sve. Nego, ako biste bili tako ljubazni, upalite kola i dođete do pošte da podignete pošiljku – evo je kod mene na stolu, stigla je Postekspresom. I ponesite trista dinara za poštarinu.“

Iz Sokobanje su mi još pre dve nedelje javili da su mi poslali pošiljku. Znači zato je putovala toliko dugo! Štrajkuju i sokobanjske čike poštari. Mora da je poslovodstvo Pošte unajmilo štrajkbrehere kad se i nama ovde u planini dokotrljao Postekspres. Samo su pričekali da se nakupi dovoljno pismića i paketa za ovamo da što manje štrajkbrehera plate. Sa ovim štrajkom koji već podosta traje nije im lako. Nije ni našem upravniku lako. Sve sad mora sam: da je u pošti i da raznosi pismiće istovremeno. Duplikatore nauka još nije izmislila da sam sebi bude blizanac. Uostalom gde si ti video upravnika da radi. Ne ide, brate. Razumem ga potpuno. Zato upregni one kojima su pošiljke upućene da rade umesto tebe (to jest umesto poštara koji pastrmi) – nema ti druge.

Hajte molim vas, šta ste me odmah napali! Ne kudim ja našeg upravnika. Duševan je to čovek. Eto, ponudio se da mi doturi tu pošiljku čak do benzinske pumpe na izlazu iz sela da ne moram do pošte – da podelimo posao, veli, pumpa ti je taman na pola puta. Kaže, sa' će mu pauza (kuća mu je prekoputa pumpe), pa kad već ide na doručak (a doručkuje kod kuće), toliko može da mi učini. Fala ti, upravniče, ki bratu. Nemo' mi se baš toliko sekiraš. Kad već palim kola za taj kilometar, upaliću ih i za dva do pošte, samo ti na miru jedi, ne d'o bog da te i trba zaboli. Kad posle doručka vidiš da se nešto u plamenu zaustavlja pred tvoju poštu, znaćeš da sam stigao. Bolje da tebi izgori pošta, jer ako plane pumpa, budem li sa upaljenim kolima, kako si mi preporučio, otišao do nje po svoju pošiljku – izgore nam pola sela.

Kola se ipak ne pale tako lako. Sačekah jedan sat – toliko sam računao da će upravniku biti dovoljno da pojede doručak što mu je mama spremila – pa odoh do pošte da donesem sebi pošiljku.

„A, ti li si taj štrajkbreher!“ sačekaše me ispred pošte dva namrgođena poštara (koji ne kolju svinju). Uplaših se sad stvarno za svoja kola. Mora da su gledali prenos preko TikToka kako njihove kolege iz Beograda razgovaraju sa predstavnicima Vlade pa se i oni napalili – zavrću rukave.

Srećom osmehnuše se. „Šta si se udronj'o! Znamo da ni tebi kao penzioneru nije lako. Mi čekali dvadeset godina da nam dođe do grla, a vi, penzosi, šta vi čekate? Barem vi ne mora da strahujete od štrajkbrehera! Nema tog štrajkbrehera koji bi za vašu crkavicu breherovao.“

Stvarno, imaju ljudi pravo. Kao penzioneri nismo ti ni za štrajkovanje. Ali zato možemo da budemo štrajkbreheri, što se iz priloženog vidi. Ko nije uz vlast neka topi mast. Zamišljam našeg čika poštara, kad mu budu pričali za ovo, kako će uz kazan da se znoji. Sve mi dođe slatko (to jest slano) na njegov red.

KRAJ

PS: U pošiljci koju sam sebi donesoh nađoh knjigu „Zbornik 4“ sa nagrađenim i odabranim pesmama i pričama na četvrtom međunarodnom književnom konkursu udruženja književnika „Stojan Živadinović“ iz Sokobanje. I ne samo knjigu. Uz knjigu nađoh i pohvalu za nagrađenu priču koju su mi u ovoj knjizi objavili (doduše beše „lečka“ izgužvana, jer štrajkbreheri su štrajkbreheri zbog para, ne da bi bili pažljivi). Ako vam se čita proza (priča je kratka, čika Milentije, ne brini! – ovaj mi čika Milentije baš uterao strah u kosti), evo je na mom blogu. Kliknite na link ispod i otvoriće vam se.

https://branimirperic1.blogspot.com/2023/11/izgubili-smo-subaru.html 

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Izgubili smo Šubaru

 

 

Izgubili smo Šubaru

Danas smo u dubokoj žalosti. Vesna ceo dan plače, sva se nadula, a mene bole ruke od kopanja. Nema više našeg mačka, našeg Šubare. Sahranio sam ga u dnu Drenjaka. Neko ga je noćas ubio kolima na krivini iznad našeg naselja. Nije nam jasno šta je tražio na putu kad nikad tamo ne ide, a tek nikada tamo gde su nam javili da su ga videli da leži mrtav. Ovo  je treći mačak za kojim tugujem. Prvi se rodio istog dana kad i ja. Ubio ga je moj teča iz pištolja jer mu je noću krao kanarince iz kaveza. Drugi je bio mačak Marko, ziftano crni šmeker iz Vojvode Putnika 76. Taj se nije bojao nikoga i nikog sem nas nije puštao da ga pomiluje. A onda ga jednoga dana jednostavno nije bilo. Kažu, kad mačke i psi osete da im se bliži kraj, odlaze daleko. Naš Šubara nije imao potrebe tako nešto da oseća. Do samog mraka se juče igrao sa decom, dozvoljavao da ga nosaju i dave, puštao i njihovog kucova.

Umro je naš Šubara. Tako ga je Vesna od milja nazvala; kao, pretila mu da će od njega šubaru da napravi ako nije poslušan, jer bio je sav kao šubara Dejvid Kroketa, ne samo po boji, čak je i dabrovski rep Dejvi Kroketa imao. Deca tuguju, ne mogu da veruju. Dolaze i po ko zna koji put nas pitaju da im ispričamo kako je poginuo – kao da mi to znamo i kao da oni znaju šta je to kad nekog nema više. Išli su grob da mu traže.

Više ni jednom mačetu ni kucovu nećemo dozvoliti da nam Drenjaku priđe. Vikaćemo na njega, jurićemo ga metlom. Bolje da ostane gladan nego da ga više nema. Zar ne osećaju da ovde četvoronožni mezimci traju samo jednu sezonu. Gde im je onaj urođeni instinkt kojim nepogode predskazuju? Neće vala nijedan psić ni mače, ma kako umiljati bili, ni zrno iz naše ruke više da okuse. Prosućemo u potok svu onu hranu koju smo kupili da hranimo nesrećnike koje bezdušni dvonošci iz kola u naše naselje ubace. Kad bismo imali srca. Kad bi se moglo izmeriti da li je teže da ga ne nahraniš, da ga ne pospeš praškom protiv buva, ne kljukaš tabletama protiv glista… ili da ga više nema kad napuni sedam meseci kao naš Šubara. Da li se čoveku srce više cepa, kad ga razdiru uortačeni sažaljenje i ljudskost da jadnike zbrine, ili mu se više cepa kad ti mila, dlakava stvorenja prirastu za srce i pod kožu uđu, a onda ti jednoga dana jave da su ih videli onako kako su našeg Šubaru videli? Nema takvog kantara.

Dan žalosti je ipak malo. Naš Šubara zaslužuje više. Kad bi i to, koliko će srce krvariti, moglo da se izmeri kantarom.

KRAJ 

© 2021 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava

Priča Izgubili smo šubaru objavljena je u Zborniku 4 nagrađenih i odabranih pesama i priča sa četvrtog međunarodnog književnog konkursa Udruženja književnika „Stojan Živadinović“ iz Sokobanje.

Priča "Izgubili smo šubaru" nagrađena je na četvrtom međunarodnom književnom konkursu Udruženja književnika „Stojan Živadinović“ iz Sokobanje.

Volim

 

Volim

volim život
volim pesmu
volim cveće
volim plave
volim oči
volim tvoje

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Oćeš raki'cu

Ilustrovao autor koristeći veštačku inteligenciju Dall E 3

 

Oćeš raki'cu

 

„Perići! Pošta!“, opet pod prozorom topao glas našeg poštara. Kad god dođe nudim ja našeg poštara nešto da popije: kafu, pivce, raki'cu obavezno, ali se ovoga puta prevarih. Ne pozvah ga onako kako se u ovom kraju, otvorena srca poziva na čašicu svako, blizak ili nepoznat, rod, komšija ili putnik koga su slučajnost ili nužda naterali da ti do kuće dođe ili kroz imanje prođe. Umesto da poštaru kažem: „Hajde na raki'cu!“, ja odvalih po gradski: „Oćeš raki'cu?“ Razlika je ogromna! Oni u gradu takvim formalnim, bezličnim, hladnim pozivom („Oćeš raki'cu?“, ili „Oćeš kafu?“, ili još uopštenije i najgore „Oćeš nešto da popiješ?“) nude piće svom gostu, moleći boga da ovaj ne prihvati. Propustiš li da prepoznaš otuđenog građanina kako poziva na piće, sačekaj da vidiš da li će gostu, kad popije prvu čašicu dosuti drugu. Budi siguran da će i to učini pitanjem koje počinje sa „oćeš“. Za razliku od građanina, ovde gde smo mi namernika niko ne pita da li hoće još, već mu se bez pitanja dosipa. Kad je gostu čaša puna i domaćinovo je srce puno.

„Izvini,“ ispravih se odmah i pozvah čika poštara na piće dodajući veću srdačnost glasu: „Ulazi, bre, unutra, ima i pivce, i pita tek ispečena!“

Kasno. Čovek se zahvali. Povredio se čovek. „Izvini, imam još gomilu pošte da raznesem, a podne već prešlo!“ Okrete se i ode, ne stigoh ni da ga pozdravim. Posramih se. Bi mi krivo. Steže me nešto u grudima. Tolike sam godine među njima, a otuđeni građanin iz mene, eto, iskočio. Sam sebe sam izneverio.

Iscepah omot paketa, umesto, kao što imam običaj (i volim) pažljivo da odlepljujem selotejp u koji je pošiljka upakovana. Ljutnju na sebe zbog svoje sramote prema poštaru iskalih na omotu. Osetio sam već bio pod prstima da je u paketu knjiga. Šalje je Krajinski književni klub iz Negotina. Zbornik „Pesničke rukoveti 2023“. U njemu je moja pesma „Ponedeljak“ koju sam napisao još u pubertetskim danima (iz kojih, po rečima moje gospe, nisam ni izašao). Kad sam je gospi pročitao, dočekala me pitanjem koje mi uvek postavlja kad je maltretiram čitanjem nekog od svojih rukopisa: „Priznaj koliko je sad bio star dečak od koga si to ukrao?“ Ponekad uzmem neki svoj stari rukopis pa ga prepravljam, dajem mu novu dušu, ili prosto poboljšavam glazuru. Bio je star dvadeset i jednu godinu, moradoh da priznam. Nije ni čudo onda što je pesma siva (dobro da nije crna; mada će se sigurno naći neko ko će je i ocrniti). Iz nje izbija osećanje bezvoljne dosade koja je samo korak od očaja. Takvu vrstu dosade po pravilu imaju pubertetlije kad izgube cilj (kao da ga neko od pubertetlija pa ima – jedini im je cilj da balave za ženskama, ali to nije cilj, već potreba). Začudo (začudo za mene, večitog pubertetliju), tog „balavljenja za ženskama“ u ovoj mojoj pesmi nema, barem ne otvorenog. U stvari ima, jer šta je drugo pubertetska dosada nego kad nemaš za kim da balaviš?

Otvorih knjigu i višestruko popizdeh.

Strašno mrzim kad aljkavci u zbornicima ne poređaju po nečemu autore (ili bar dela), makar po azbučnom redu. Lenji su, ili ne umeju da naprave indeksaciju i uz autorovo ime stave na kojoj je strani njegova pesma, priča, ili šta mu već objavljuju. Moraš da čitaš imena svih autora, ili da listaš knjigu od korica do korica dok ne dođeš do svog imena i svog dela, a ono na pedesetoj strani!

Drugo što popizdeh bi to što nisu uopšte registrovali knjigu u Narodnoj biblioteci! Nema ISBN-a ni broja CIP katalogizacije! To ti je isto kao da je ilegalno štampana. Očigledno im bilo žao para za registraciju. Jeste da knjiga ima 106 strana i da je štampana u samo dvesta primeraka, ali su za nju dobili 63.000 dinara. Toliko ih ne koštaju štampa i poštarina zajedno ma je na dvesta adresa poslali, a nisu! Ko mi ne veruje nek proveri!

Treće i najveće pizdenje ostavih za kraj. Pesmu u knjizi su mi unakazili! Poslao sam im je sa strofama. Strofe se, kao što znamo, razdvajaju praznim redom. A u knjizi? Kam gi strofe? Nema ni jedne! Sve stihove su sabili. Pesma je izgubila ritam, dah, smisao, kao prvi pisani primerci Kurana koji nisu imali samoglasnike te se u njima ista rečenica mogla čitati na razne načine, dobijala ono značenja kako je čitač shvati. Tako je sad i sa mojom pesmom. Savremeni negotinski kuranci, poizbacivali su joj sve razmake između strofa pa je možeš tumačiti i naglašavati, a time joj i menjati smisao, kako ti se navrne.

To što su korice knjige jednobojne i bez ičega sem slova (tamno su braon ko mrtvački sanduk), nimalo mi ne smeta, ne smeta mi ni što knjiga nije štampana ćirilicom, ali unakazivanje moje pesme, to ne opraštam! S razlogom je meni moj drugar, emeritus prof. dr, nedavno udario šamarčinu, a ja ga svejedno ne poslušah iako nadasve cenim njegovo mišljenje: „Brane, vidim petljaš se i dalje sa kojekakvim konkursima. Znaš dobro šta mislim o zbornicima i almanasima. Zanimacija za književni vrbopuc i penzose koji su iznenada otkrili neverovatan književni dar. Jebeš to, brate. To si odavno prevazišao, a ako voliš da te tako jebu, nastavi da im šalješ zarad spisateljske sujete. Napiši, brate, knjigu, odavno ti govorim, i daj je ozbiljnom izdavaču. To je jedino što ima smisla (ako išta ima smisla danas). Shvati ovo kao moj iskren i dobronameran savet.“ U pravu si, brate, emerituse! Prevarilo me je to što su i pozicioni i opozicioni mediji pisali naširoko o njihovom konkursu. Ne sećam se da je ijedan drugi bio toliko reklamiran. Navukoh se, šta drugo da ti kažem. Ako nisam onda, slušaću te od sada, obećavam. Ti si za mene ne emeritus, nego emeritus everitus. (Isto mu obećanje dadoh i prošli put kad me ošamario.)

Dođe mi sad nekako još više krivo što sam dragom poštaru ponudio piće onim nipodaštavajućim „oćeš raki'cu“. Nije ni čudo što je pomislio da želim da ga se kurtališem. Nemoguće je da sam u tom trenutku imao prekogniciju o negotinskom kuranstvu u knjizi pa me jed unapred obuzeo.  Umesto poštaru, treba to reći Krajinskom književnom klubu. Greška bi bila da se dva puta uzastopce pogreši. Zato, evo, reći ću i njima: „Oćeš raki'cu!“ Nikad više, milo moje. Pozvah i voljenu Biseru da pripomogne i pečatira moje obećanje. Nadam se da je i emeritus everitus time zadovoljan. Voli i on Biseru, znam, a voli i raki'cu, naš je čovek. „Ajd, svrati na jednu!“

 KRAJ

PS: Pesma „Ponedeljak“ se nalazi na stranici:
https://branimirperic1.blogspot.com/2023/11/ponedeljak.html

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Ponedeljak

 

 

Ponedeljak

 

danas je ponedeljak
trideset i prvi dan u godini
ili trideseti
ili uopšte nije ponedeljak
 
napolju sneg
družim se sa zimom
kitim je suzama svojim
 
napolju mraz
vapaj vetra
lelek mu bokova
silno lomatanje
ludo lupanje
rasklimatani prozor
zvonjava stakla
 
napolju vetar
hteo bi da gvirne
i gviri
 
napolju led
kaskade smrti
klizave agonije automobilskih guma
 
sve mi je to poznato
i moje postojanje razvučeno na stolu dosade
i rez samoće što para mi dušu
 
danas je ponedeljak
trideset i prvi dan u godini
ili trideseti
ili možda uopšte nije ponedeljak

© 1971, 2023 Branimir Perić

Napisano u Beogradu, u sredu, 22. XII 1971.

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Pesma "Ponedeljak je objavljena u zborniku "Pesničke rukoveti 2023", Krajinski književni klub, Negotin, 2023, str. 50

Nabavka drva u deset koraka

 

Nabavka drva u deset koraka

Konačno obezbedismo drva za ovu zimu. Trajala je ta operacija od prve polovine avgusta do druge polovine oktobra. Završila bi se sa danom kad su i drva moga brata bila uneta da nije trebalo nečim pokriti ona iscepana koja smo morali da ostavimo složena napolju, jer nismo imali više mesta u šupi. Ako ih ne pokrijemo kvasiće ih kiše i snegovi. Onako mokra će istruleti dok stignu na red da i njih gorimo. Takođe je trebalo i trinju pokupiti da nam njome ne zasipa vetar trotoar i ne ubaca je u kuću. Trebalo je i odlučiti gde ćemo je. Čak i da je vetar ne rastura, ispred kuće je ružno da stoji.

Zašto je ova operacija trajala više od dva i po meseca, upitaće se neko ko ume na prste da broji. Pitamo se i mi, iako nemamo dovoljno prstiju da sračunamo sve dane izgubljene u čekanju i iščekivanju, najpre da se nahvataju, a onda da se smiluju i dođu spoljni akteri operacije nabavke drva, oni koji ne zavise od nas a mi zavisimo od njih.

Najpre nismo mogli da nađemo nikoga od koga bismo umetrena drva kupili. Godinama već drva nabavljamo od prijatelja iz Graševaca. Požališe nam se da šumari još nisu izašli da obeleže stabla za seču. Avgust je uveliko zakoračio. Da su drva u šumi markirana, prijatelji bi ih već isekli, kod sebe istrugali, iscepali, dovezli traktorom ili kombijem (zavisno od količine i vremenskih uslova), istovarili, deo nam uneli u šupu. a deo složili na terasu, pod strehom, gde god da im kažemo. Nije bolje sa šumarima ove godine ni u našem „šairu“. Ne, nisu se olenjili, vole oni da markiraju, do njih sigurno nije. Neka čudna politika odozgo se diktira, nema druge – nagađaju seljaci. Ne krive oni „Srbija šume“ toliko, mada ni oni nisu cvećke. Zna se ko stoji iza svega u ovoj zemlji. Stiglo naređenje prvo da se namire strane firme koje prerađuju naše drvo, a za nas, seljake, šta ostane. Ni za pilane ga nema, ej! Sve ode gde do sada nije išlo. Uostalom, zar se seljaci (i pilane) ne snalaze sami svake godine, obeležili im šumari stabla ne obeležili – tako odozgo razmišljaju o nama. Ko se tu bolje snalazi ne treba sumnjati.

Konačno, zahvaljujući komšiji sa brda (koji se jedne subote zapio sa lovcima i u pijenju natpio svoje kolege i drvoseče iz Livađa), Livađani da nam drva iseku, u cepanke umetre i donesu. I, stvarno, donesoše, ali ne kad su obećali. Valjda, kad se istreznili, videli da je trinaest metara, koliko smo poručili, baksuzan broj i da ne mogu preko noći svih trinaest da poseku. Donesoše ih tek prvog septembra (deset dana po obećanju). Doterali su ih taman pred naš polazak na jednomesečno skitanje po Dalmaciji i Italiji. Sutradan smo krenuli na put, a drva ostaše u dvorištu da se kvase i suše do našeg povratka.

Kad se vratismo sa puta, nastavi se glavobolja. Koga naći da nam ih istruže? Bi oni iz Brusa – imaju cirkular, urade to očas posla, ali ne bi sad, nego tek kad sva drva po Brusu završe – ne prekida im se tamošnji posao samo za naših trinaest metara. Komšija sa brda se ponudio da nam svih trinaest istruže motornom testerom pa koliko traje nek traje, ali mi ne htesmo da ga odvlačimo od poljoprivrednih poslova. Mučenik, sve sam radi, a nema četiri, nego samo dve ruke. Ni upravnik pošte, koji svakog od seljaka zna u glavu – da li mu se krava otelila, i na koju mu stranu dim iz odžaka ide – ne mogade da nam pomogne. Tek posle dvadeset dana uspesmo nekako (uz pomoć lokalnog vlastelina) da se dokopamo momaka koji pristaše da nam ih istružu, ali po uvećanoj ceni. Neće ovde više niko da radi. I ne samo ovde. Uprkos visokim nadnicama seljaci ne mogu da ujure radnike kad treba maline da se beru, krompir da se vadi, a kamo li da nađu nekog ko će drva da im istruže i iscepa kako ne bi dangubili od poljoprivrede. Ovde ti sve košta kao da si u Beogradu. Struganje drva je skuplje nego u Brusu. Isto važi i za cepanje. Prava ludnica. Pogospodilo se to, samo bi da se turizmom bavi, a reke im pune đubreta, sela smrde, po putu i okolo puta samo što decu ne bacaju.

Ni momci za struganje ne dođoše kad su obećali. Ako nema majstora koji drže obećanje, što bi testeraši bili bolji? Dođoše tek posle tri dana, ali dođoše. Dok si rekao piksla, njih dvojica, ko od brega odvaljeni, za dva i po sata motornim testerama istrugaše dvanaest metara drva (osam naših, tri bratovljeva i jedan komšijin; trinaesti koji nije ušao u ovih dvanaest, pripada drugom komšiji, ali taj nije mogao da čeka pa zvao komšiju sa brda da mu istruže motornom testerom, onog istog koga mi nismo imali srca da odvajamo od poljoprivrede).

Kad se najzad stiglo do cepanja, tu, hvala bogu, nismo imali sekiraciju. Prijatelj iz Brusa – ne budi nigde i nikad bez pravog prijatelja – kad je obećao, tad se i pojavio. Dovukao je kao prikolicu ogromnu pneumatsku mašinu za cepanje, koja prosto peva kad cepa, to jest drvo peva (a kako i ne bi kad ga cepa nož kome hidraulika uveća težinu na dvadeset tona). Mada nam ni cepanje ne prođe bez problema. Kako utakosmo mašinu u struju, pregoreše nam dva osigurača. Dok ih zamenismo (to jest dok provukoh kabl do bratovljeve struje), počeo već mrak da pada. Prijatelj nije mogao pre da dođe – čekao sina studenta da stigne iz Beograda i pomogne mu, jer dvojica triput brže rade: jedan dodaje, drugi samo podmeće panjeve pod sečivo.

To veče nam došla ko poručena gospina bratanica sa sinom. Dok sam sledećeg jutra ustao (jutarnja takotrebanja odradio i nešto „glocnuo“), bratanica sama napunila sa drvima skoro celu šupu. Vidim kroz prozor, malac joj pomaže, gura kolica. Radi cura kao mašina – ne treba joj hidraulika. Jedva stigoh da joj pomognem sa dvoja-troja kolica drva koja sam joj preterao.

Uto, eto ti i mačka koga zovemo Smrda (kao mali nam je svakog dana kadio terasu – strah ga bilo od lisice da silazi u baštu). Red je, domaćine, da ti se drva osveštaju, veli Smrda (čitam mu misli). Čučnu uz drva i pokenja nam se na trinju. Zasmrde kâd, uštinu me za nos, prosviraše mi bronhije, bi mi gore nego da sam direktno iz kandila udahnuo tamjan iz popove kadionice dok sa njim po kući maše. Umalo se ne uguših. Džaba Smrdi što svoj kadiluk zatrpa šapicama (a zatrpavao je, siromah, pola sata, njušio, zatrpavao, nikako da prestane da mu smrdi – kako i da prestane kad ga trinjom zatrpavao).

Naredna tri dana gospa i ja provedosmo u ređanju preostalih drva na palete. „Ceo dan vam trebao za jednu paletu?!“ – čujem već gospinog oca kako nam se odozgo iz oblaka podsmeva. Naravno da nam je trebao ceo dan. Dok ujutru ustanem, dok obavim one radnje, dok glocnem, dok na terasi popijem kafu, prelistam poruke, onima koji me nerviraju odgovorim, isprevrćem internet… Komšija nam dao palete. Pre nego što smo počeli da ređamo drva na njih izučio sam sa interneta kako to drugi rade, ali mi se njihov način ne svide – osmislih svoj. Smeje mi se najbliži komšija, smeje se i drugi komšija (on malo suzdržanije – bio čovek do penzionisanja direktor tehničke škole, zna da se rukama, kad uključiš mozak, svašta da sačiniti). Kad naređasmo prvu paletu, a drva se sa nje ne srušiše, dođe komšija koji mi se smejao da vidi to čudo. Ne mogu da verujem, kaže. Siđe sa krova i majstor koji mu je crep preređivao da se i on uveri. Lupi se čovek po čelu. "A ja se mučio svake godine kako da ih ređam u dvorištu, pobadao kojekakve šipove!"

Sledećeg dana pojavi se moj brat sa svojom medicinskom sestrom i njenim svekrom, nameran da svoja tri metra unese. Ne dadoše mu njih dvoje da se drva hvata. Nije doktorovo da radi, njegovo je da leči. Jedva je koju cepanku kradom preneo. Pripomogoh i ja, ali ne njemu, nego sestri. Svekar se nije bunio.

Kad su sva drva bila složena (računajući i ona čvornovata koja je mašina za cepanje bila zdrobila, a gospa ih poređala na terasu, uz vrata, da prvo njih spali), celi naredni dan gospa utroši da istrebi svu trinju i pokupi iz nje iverke ostale posle struganja i cepanja (a i da ukloni Smrdine kaduljke). Umorih se na njen red gledajući je i tek dan posle prebacih trinju (koju je sabrala u kupe), do voćnjaka i leja sa njenim travkama zabrljavkama, kao i do leja sa povrćkama koje je ostavila nepočupane (nadala se još kojem plodiću). Posuh trinju oko voćki i izručih je duž leja. Gospa je posle razvukla. Mene bolela leđa da se saginjem. Njoj bilo lakše – navikla se na savijanje juče dok je trebila iverke i mačje smrduljke iz trinje.

Otišli smo sutradan u Brus i kupili platno za pokrivanje drva napolju. Onaj komšija koji mi se za paletni izum prvo bio smejao, uz pomoć moje gospe i penzionisanog direktora tehničke škole, očas ga posla razape preko drva i sa drugim paletama, flašama napunjenim vodom i paljenom žicom, učvrsti da ga vetar ne odnese. Doprineo sam i ja ovoj finalnoj fazi: slikao sam ih dok rade. Fotografisanje je takođe rad. I više od rada. Umetnost je to, brajko moj!

Sve u svemu, spakovana drva su nas koštala koliko i prošle godine (s tim što nam prošle godine nisu pucala leđa – drugima su). Ubace li se u račun i leđa, onda smo ovogodišnja drva platili i preplatili. Bogami, iduće godine uvodim podno grejanje, bunila se gospa ne bunila. Ostaviću joj pećku da se povremeno greje – mačka je to. Neće mene više boleti ruke i leđa od guranja kolica i fotografisanja.

KRAJ

© 2023 Branimir Perić

KORAK 1. Dvadesetodnevna očajna potraga za potencijalnim dobavljačem drva. Konačno, uz posredovanje lokalnog lovca na lisice i divlje svinje, njegove kolege i drvoseče iz Livađa pristaše da nam ih doteraju.

KORAK 2. Stigla drva. Istovariše ih i umetriše za tren oka drvoseče iz Livađa. Ovde je samo dvanaest metara. Još po jedan metar su u dvorištu kod dvojice komšija.

KORAK 3. Potraga za strugačima drva potraja deset dana. Konačno nam lokalni vlastelin nađe momke koji pristaše da nam motornim testerama istružu drva po ceni skupljoj za šestinu od one koju naplaćuju strugači cirkularom iz Brusa.

KORAK 4. Struganje drva. Kresnuše motorne testere. Za dva i po sata, momak iz Blaževa i njegov pomagač iz Brzeća koji ima leđa široka ko kuća, prestrugaše svih trinaest metara. Ovo na slici je onaj usamljeni metar jednog od komšija.

KORAK 5. Cepanje drva. Prijatelj nam iz Brusa, uz pomoć svog sina i dvadeset-tonske hidraulične mašine, dok reče britva, iscepa sva drva (nama, bratu i komšiji). Koliko smo bili fascinirani mašinom i tehnikom cepanja, ne setismo se da uslikamo sam postupak cepanja. Na slici se vide samo iscepana drva pošto su mašinu odvezli.

KORAK 6. Osveštavanje drva. Sveštenik, mačor Smrda, kadi drva. Nakon toga će trinjom da zatrpa svoj pokakadaj.

KORAK 7. Ovaj korak se sastoji od četiri potkoraka: 7.1. – prenošenje drva do mesta slaganja; 7.2. - slaganje drva u šupu; 7.3. – slaganje na terasu drva sa čvorovima koje je mašina zdrobila; 7.4. – slaganje drva na palete.

KORAK 8. Pokrivanje drva na paletama platnom da ne kisnu.

KORAK 9. Prebiranje iverki iz trinje i skupljanje trinje na gomilu za kasnije lakše odvoženje.

KORAK 10. Razvlačenje trinje oko voćki i po lejama sa travkama zabrljavkama i povrćem.

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini, takođe i slike i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i slika i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta i ovih slika suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Коначно смо добили дрва за ову зиму. Операција је трајала од прве половине августа до друге половине октобра. Завршило би се оним даном када су унесена и братова дрва, да нисмо морали нечим да прекријемо исецкане, које смо морали да оставимо наслагане напољу, јер нисмо имали више места у шупи. . Ако их не покријемо, киша и снег ће их поквасити. Колико год да је мокар, иструнуће док дође ред да и њих спале. Морали смо да покупимо и трење да га ветар не баци на тротоар и баци у кућу. Такође смо морали да одлучимо где ћемо је одвести. И да га ветар не растргне, ружно је стајати пред кућом.

Зашто је ова операција трајала више од два и по месеца, питаће се неко ко може да изброји на прсте. Питамо се и ми, иако немамо довољно прстију да избројимо све дане изгубљене у чекању и чекању, прво да сустигнемо, а онда да се смилујемо и дођемо до спољних актера операције набавке дрвета, они који не зависи од нас и ми зависимо од њих.

У почетку нисмо могли да нађемо никога од кога бисмо могли да купимо резано дрво. Годинама набављамо дрва од пријатеља из Грашевца. Пожалили су нам се да шумари још нису изашли да обележе стабла за сечу. Август је направио велики корак. Да је дрво у шуми обележено, пријатељи би га већ посекли, стругали код куће, цепали, довезли трактором или комбијем (у зависности од количине и временских услова), истоварили и донели нешто од тога у шупа. а неке су биле постављене на тераси, испод стрехе, где год смо им рекли. Није боље ни са шумарима ове године, чак ни у нашем „шајру”. Не, нису се уленили, воле да се жигошу, то сигурно није до њих. Одозго је диктирана нека чудна политика, друге нема – спекулишу сељаци. Не замерају толико „шумама Србије”, мада ни оне нису цвеће. Зна се ко стоји иза свега у овој земљи. Стигао је налог најпре да се намире стране фирме које прерађују наше дрво, а нама сељацима оно што је остало. Чак ни за пилане, хеј! Све иде тамо где није ишло. Уосталом, зар се сељаци (и пилане) не сналазе сваке године сами, шумари су обележили своја стабла а нису обележили – тако они мисле о нама одозго. Не треба сумњати ко то ради боље.

Коначно, захваљујући комшији са брда (који се једне суботе напио са ловцима и напио своје колеге и дрвосече из Ливађа), Ливађани су нам секли дрва, ставили у балван и донели нам. И, заиста, јесу, али не када су обећали. Ваљда су, кад су се отрезнили, видели да је тринаест метара, колико смо ми наредили, лош број и да не могу преко ноћи да пресеку свих тринаест. Донијели су их тек првог септембра (десет дана како су обећали). Добили су их непосредно пред наш полазак на једномесечно лутање по Далмацији и Италији. Сутрадан смо кренули на пут, а дрва су остала у дворишту да се покисну и осуше до нашег повратка.

Када смо се вратили са пута, главобоља се наставила. Кога можемо наћи да нам их саструже? Ако они из Бруса – имају циркулар, урадиће то одмах, али не сада, него тек када се заврше сва дрва у Брусу – тамо им се посао не прекида само за наших тринаест метара. Комшија са брда се понудио да нам моторном тестером оструже свих тринаест, па нека траје колико треба, али нећемо да га одвлачимо од пољопривредних послова. Мученик, он све ради сам, а нема четири, него само две руке. Не може нам помоћи ни управник поште, који сваког од сељака зна напамет – да ли му се крава отелила, и куда иде дим из оџака. Тек после двадесетак дана успели смо некако (уз помоћ локалног земљопоседника) да се докопамо момака који су пристали да нам их остругају, али по већој цени. Овде више нико неће да ради. И не само овде. И поред високих плата, сељаци не могу да ангажују раднике када треба брати малине, копати кромпир, а камоли наћи некога ко ће да струже и цепа дрва да не изгубе на пољопривреди. Овде вас све кошта као да сте у Београду. Стругање дрвета је скупље него у Брусу. Исто важи и за раздвајање. Права лудница. Сређено, само да се бави туризмом, а реке пуне ђубрета, села смрде, на путу и ​​око пута, само децу не бацају.

Чак ни стругачи нису дошли када су обећали. Ако нема занатлија који испуњавају обећања, шта би боље било од тестера? Дошли су тек после три дана, али су дошли. Кад сте рекли пиксла, њих двојица, који су пали са планине, за два и по сата моторним тестерама су искрчили дванаест метара дрва (наших осам, три брата и једног комшије, тринаести који није направи га у ових дванаест припада другом комшији, али он није могао да чека, па је позвао комшију са брда да га струже моторном тестером, истом оном коју нисмо имали срца да одвојимо од пољопривреде).

Када је коначно дошло до раздвајања, ту, хвала Богу, нисмо имали никаквих проблема. Пријатељ из Бруса – немој нигде и никад без правог пријатеља – кад је обећао, појавио се. Повукао је као приколицу огромну пнеуматску цепалицу, која једноставно пева када се цепа, односно пева дрво (а како се не би цепало ножем чија хидраулика повећава тежину на двадесет тона). Иако ни цепање не пролази без проблема. Када смо укључили машину, прегорела су два осигурача. Док смо их заменили (односно док сам провукао кабл до братове струје) већ је пао мрак. Пријатељ није могао да дође раније – чекао је да студентов син стигне из Београда и помогне му, јер двојица раде три пута брже: један додаје, други само ставља пањеве под сечиво.

Те вечери дођоше нам као гласник сестричина наше госпође и њен син. Када сам следећег јутра устао (одрадио јутарње послове и „шкљоцнуо“), моја нећака је сама напунила дрва за огрев скоро целу шупу. Видим кроз прозор, мали јој помаже, гура колица. Ради као машина - није му потребна хидраулика. Једва сам стигао да јој помогнем са две-три колица од дрвета којима сам је претоварио.

Уторак, ту си ти и мачак кога зовемо Смрда (кад је био мали, сваки дан је кадио на нашој тераси – плашио се да лисица не сиђе у башту). Време је, домаћине, да ти се дрва освештају, каже Смрда (читајући му мисли). Чучи о дрво и трља се о нас. Смрдило је кад ме штипа за нос, отворише ми се бронхије, било би горе него да сам удахнуо тамјан из попове кадионице директно из кандила док је њоме махао по кући. Скоро сам се угушио. Џаба Смрди што је шапама закопао свој мирисни штапић (и закопао га јадан на пола сата, њушкао, закопавао, није могао да престане да мирише - ма како га зауставио кад га је крпом затрпао. ).

Госпођа и ја смо наредна три дана ређали преостала дрва на палете. „Требао ти је цео дан за једну палету?!“ – већ чујем како нам се госпођин отац одозго из облака руга. Наравно, требало нам је цео дан. Док устанем ујутру, док купујем, док пијем кафу на тераси, листам поруке, одговарам онима који ме нервирају, листам интернет... Комшија нам је дала палете. Пре него што смо почели да сређујемо дрва на њима, сазнао сам са интернета како то раде други, али ми се не свиђа њихов начин – смислио сам своје. Смеје се мој најближи комшија, смеје се и други комшија (мало је суздржанији – био је директор техничке школе до пензије, зна да рукама све можеш, кад упалиш мозак). Када смо наручили прву палету, а дрва са ње нису пала, дошао је комшија који ми се смејао да види то чудо. Не могу да верујем, каже. И мајстор који је поправљао цреп сишао је са крова да се и сам увери. Човек се лупи по челу. „И сваке године сам се мучио како да их поређам у дворишту, забијао неке гомиле!“

Следећег дана, мој брат се појавио са својом медицинском сестром и њеним свекром, са намером да увуче своје три стопе унутра. Њих двојица му нису дали дрва да ухвати. Није посао доктора да ради, његов је посао да лечи. Једва је украо иверје. Помогао сам и ја, али не њему, него мојој сестри. Свекар се није бунио.

Када су сва дрва била наслагана (укључујући и она чворнаста која је згњечила машина за цепање, а госпођа их је поређала на тераси, поред врата, да их прво спали), госпођа је цео наредни дан истребљивала све дрва и покупи са њега другу иверак.после стругања и кидања (а и да се уклоне Смрдинине божине). Уморио сам се да је ред гледа и само дан касније преместио сам легло (које је скупила у купе), у воћњак и кревет са њеним неуредним травама, као и у кревет са поврћем које је оставила неочупано. (надала се још неком воћу). Сушила сам их око воћака и ширила уз леју. Након тога, госпођа се протегнула. Леђа су ме болела да се савијем. Било јој је лакше - навикла се на савијање јуче када су јој требале иверак и мачји шмрц од рубина.

Отишли ​​смо код Бруса следећег дана и купили платно да прекријемо дрво напољу. Комшија који ми се испрва насмејао за проналазак палета, уз помоћ моје госпође и пензионисаног директора техничке школе, одмах после посла окачио ју је преко дрвета и са осталим палетама, флашама напуњеним водом и запаљеном жицом. , осигурао да га ветар не однесе. И ја сам допринео овој завршној фази: фотографисао сам их док су радили. Фотографија је такође посао. И више од посла. То је уметност, драга моја!

Све у свему, спакована дрва су нас коштала исто као и прошле године (с тим што нам се прошле године нису ломила кичма - другима јесу). Ако се у рачун урачуна леђа, онда смо овогодишња дрва платили и преплатили. Богами, следеће године уводим подно грејање, протестовала је госпођа, није се бунила. Оставићу шпорет да се повремено загреје – мачка је. Неће ме више боле руке и леђа од гурања колица и фотографисања.