Silom poštar ili kako sam postao štrajkbreher

 

Silom poštar

ili kako sam postao štrajkbreher

Ovoga puta nisam čuo dragog čika poštara pod prozorom kako doziva: „Perići! Pošta!“ Umesto njegovog veselog glasa, zazvrja mi kućevni telefon. „Ovde upravnik pošte, dobar dan!“, preseče me preko pola. Da se čika poštaru nije nešto desilo kad me upravnik lično zove?! Nikako da se otresem onih vremena kad su nam iz pošte samo tužne vesti stizale. Telegram nam je bio najmrskija stvar, nikom ga nismo želeli. Il' ti je neko blizak „otputovao“, ili ti je stigao poziv za vojsku. Kako obrneš, oba su da ti se stegne grlo. Srećom pa telegrami izumreše. Tužne vesti se sad na drugi način saopštavaju, osavremenili smo se. Umesto da ti čika poštar na motorčetu donese telegram, za one najrođenije cimnu te mobilnim bližnji (ako ih imaš, ili daljnji, ako bližnjih nemaš); za one koji ti nisu najrođeniji bipnu ti i bližnji i daljnji elektronsku poruku, a za one koji ti nisu ništa, a na neki način su ti značili ( „selebriti“ uglavnom), zatrpaju te „novostima“ preko društvenih mreža i prijatelji i neprijatelji (u stara dobra vremena u te svrhe koristile su se bandere). Eto zato isključujem mobilni sa mreže kad pođem da spavam. Nek umire noću kome se umire i nek je budan onaj kome se ne spava. Sebično?

„Ne nije mu se ništa desilo,“ umiruje me upravnik. „Samo je sa ostalim poštarima u štrajku. Ovih dana kolje za pastrmu pa nije zgodno onako masnih ruku da raznosi pismiće. Štrajk mu došô ko poručen. Nije morao da uzima slobodne dane niti da otvara bolovanje. Dvadeset deveti novembar, tradicionalni svinjokolj, samo što nije – deset dana gore dole ne znače mnogo (sem svinjama). Biće čvaraka za sve. Nego, ako biste bili tako ljubazni, upalite kola i dođite do pošte da podignete pošiljku – evo je kod mene na stolu, stigla je Postekspresom. I ponesite trista dinara za poštarinu.“

Iz Sokobanje su mi još pre dve nedelje javili da su mi poslali pošiljku. Znači zato je putovala toliko dugo! Štrajkuju i sokobanjske čike poštari. Mora da je poslovodstvo Pošte unajmilo štrajkbrehere kad se i nama ovde u planini dokotrljao Postekspres. Samo su pričekali da se nakupi dovoljno pismića i paketa za ovamo, što manje štrajkbrehera da plate. Sa ovim štrajkom koji već podosta traje nije im lako. Nije ni našem upravniku lako. Sve sad mora sam: da je u pošti i da raznosi pismiće istovremeno. Duplikatore nauka još nije izmislila sam sebi da bude blizanac. Uostalom gde si ti video upravnika da radi. Ne ide, brate. Razumem ga potpuno. Zato upregni one kojima su pošiljke upućene, nek rade umesto tebe (to jest umesto poštara koji pastrmi) – nema ti druge.

Hajte molim vas, šta ste me odmah napali! Ne kudim ja našeg upravnika. Duševan je to čovek. Eto, ponudio se da mi doturi tu pošiljku čak do benzinske pumpe na izlazu iz sela da ne pešačim do pošte. Da podelimo posao, veli, pumpa ti je taman na pola puta. Kaže, sa' će mu pauza (kuća mu je prekoputa pumpe), pa kad već ide na doručak (a doručkuje kod kuće), toliko može da mi učini. Fala ti, upravniče, ki bratu. Ne mô mi se baš toliko sekiraš. Kad već palim kola za taj kilometar, upaliću ih i za dva do pošte, samo ti na miru jedi, ne dô bog da te i trba zaboli. Kad posle doručka vidiš da se nešto u plamenu zaustavlja pred tvoju poštu, znaćeš da sam stigao. Bolje da tebi izgori pošta, jer ako plane pumpa, budem li sa upaljenim kolima, kako si mi preporučio, otišao do nje po svoju pošiljku – izgore nam pola sela.

Kola se ipak ne pale tako lako. Sačekah jedan sat – toliko sam računao da će upravniku biti dovoljno da pojede doručak što mu je mama spremila – pa odoh do pošte da donesem sebi pošiljku.

„A, ti li si taj štrajkbreher!“ sačekaše me ispred pošte dva namrgođena poštara (koji ne kolju svinju). Uplaših se sad stvarno za svoja kola. Mora da su gledali prenos preko Tik-Toka kako njihove kolege iz Beograda razgovaraju sa predstavnicima vlade pa se i oni napalili – zavrću rukave.

Srećom osmehnuše se. „Šta si se udronjô! Znamo da ni tebi kao penzioneru nije lako. Mi čekali dvadeset godina da nam dođe do grla, a vi, penzosi, šta vi čekate? Barem vi ne mora da strahujete od štrajkbrehera! Nema tog štrajkbrehera koji bi za vašu crkavicu breherovao.“

Stvarno, imaju ljudi pravo. Kao penzioneri nismo ti ni za štrajkovanje. Ali zato možemo da budemo štrajkbreheri, što se iz priloženog vidi. Ko nije uz vlast neka topi mast.

KRAJ

© Branimir Perić

Tekst u celini ili delovima može biti preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena pisca i postavljanje linka na ovaj blog odakle je tekst preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Humoreska "Silom poštar", objavljena je u časopisu "Književne vertikale" broj 33/34,  godina XII, maj-decembar 2024, Udruženje nezavisnih pisaca Srbije, Beograd, mart 2025