Oćeš raki'cu

Ilustrovao autor koristeći veštačku inteligenciju Dall E 3

 

Oćeš raki'cu

 

„Perići! Pošta!“, opet pod prozorom topao glas našeg poštara. Kad god dođe nudim ja našeg poštara nešto da popije: kafu, pivce, raki'cu obavezno, ali se ovoga puta prevarih. Ne pozvah ga onako kako se u ovom kraju, otvorena srca poziva na čašicu svako, blizak ili nepoznat, rod, komšija ili putnik koga su slučajnost ili nužda naterali da ti do kuće dođe ili kroz imanje prođe. Umesto da poštaru kažem: „Hajde na raki'cu!“, ja odvalih po gradski: „Oćeš raki'cu?“ Razlika je ogromna! Oni u gradu takvim formalnim, bezličnim, hladnim pozivom („Oćeš raki'cu?“, ili „Oćeš kafu?“, ili još uopštenije i najgore „Oćeš nešto da popiješ?“) nude piće svom gostu, moleći boga da ovaj ne prihvati. Propustiš li da prepoznaš otuđenog građanina kako poziva na piće, sačekaj da vidiš da li će gostu, kad popije prvu čašicu dosuti drugu. Budi siguran da će i to učini pitanjem koje počinje sa „oćeš“. Za razliku od građanina, ovde gde smo mi namernika niko ne pita da li hoće još, već mu se bez pitanja dosipa. Kad je gostu čaša puna i domaćinovo je srce puno.

„Izvini,“ ispravih se odmah i pozvah čika poštara na piće dodajući veću srdačnost glasu: „Ulazi, bre, unutra, ima i pivce, i pita tek ispečena!“

Kasno. Čovek se zahvali. Povredio se čovek. „Izvini, imam još gomilu pošte da raznesem, a podne već prešlo!“ Okrete se i ode, ne stigoh ni da ga pozdravim. Posramih se. Bi mi krivo. Steže me nešto u grudima. Tolike sam godine među njima, a otuđeni građanin iz mene, eto, iskočio. Sam sebe sam izneverio.

Iscepah omot paketa, umesto, kao što imam običaj (i volim) pažljivo da odlepljujem selotejp u koji je pošiljka upakovana. Ljutnju na sebe zbog svoje sramote prema poštaru iskalih na omotu. Osetio sam već bio pod prstima da je u paketu knjiga. Šalje je Krajinski književni klub iz Negotina. Zbornik „Pesničke rukoveti 2023“. U njemu je moja pesma „Ponedeljak“ koju sam napisao još u pubertetskim danima (iz kojih, po rečima moje gospe, nisam ni izašao). Kad sam je gospi pročitao, dočekala me pitanjem koje mi uvek postavlja kad je maltretiram čitanjem nekog od svojih rukopisa: „Priznaj koliko je sad bio star dečak od koga si to ukrao?“ Ponekad uzmem neki svoj stari rukopis pa ga prepravljam, dajem mu novu dušu, ili prosto poboljšavam glazuru. Bio je star dvadeset i jednu godinu, moradoh da priznam. Nije ni čudo onda što je pesma siva (dobro da nije crna; mada će se sigurno naći neko ko će je i ocrniti). Iz nje izbija osećanje bezvoljne dosade koja je samo korak od očaja. Takvu vrstu dosade po pravilu imaju pubertetlije kad izgube cilj (kao da ga neko od pubertetlija pa ima – jedini im je cilj da balave za ženskama, ali to nije cilj, već potreba). Začudo (začudo za mene, večitog pubertetliju), tog „balavljenja za ženskama“ u ovoj mojoj pesmi nema, barem ne otvorenog. U stvari ima, jer šta je drugo pubertetska dosada nego kad nemaš za kim da balaviš?

Otvorih knjigu i višestruko popizdeh.

Strašno mrzim kad aljkavci u zbornicima ne poređaju po nečemu autore (ili bar dela), makar po azbučnom redu. Lenji su, ili ne umeju da naprave indeksaciju i uz autorovo ime stave na kojoj je strani njegova pesma, priča, ili šta mu već objavljuju. Moraš da čitaš imena svih autora, ili da listaš knjigu od korica do korica dok ne dođeš do svog imena i svog dela, a ono na pedesetoj strani!

Drugo što popizdeh bi to što nisu uopšte registrovali knjigu u Narodnoj biblioteci! Nema ISBN-a ni broja CIP katalogizacije! To ti je isto kao da je ilegalno štampana. Očigledno im bilo žao para za registraciju. Jeste da knjiga ima 106 strana i da je štampana u samo dvesta primeraka, ali su za nju dobili 63.000 dinara. Toliko ih ne koštaju štampa i poštarina zajedno ma je na dvesta adresa poslali, a nisu! Ko mi ne veruje nek proveri!

Treće i najveće pizdenje ostavih za kraj. Pesmu u knjizi su mi unakazili! Poslao sam im je sa strofama. Strofe se, kao što znamo, razdvajaju praznim redom. A u knjizi? Kam gi strofe? Nema ni jedne! Sve stihove su sabili. Pesma je izgubila ritam, dah, smisao, kao prvi pisani primerci Kurana koji nisu imali samoglasnike te se u njima ista rečenica mogla čitati na razne načine, dobijala ono značenja kako je čitač shvati. Tako je sad i sa mojom pesmom. Savremeni negotinski kuranci, poizbacivali su joj sve razmake između strofa pa je možeš tumačiti i naglašavati, a time joj i menjati smisao, kako ti se navrne.

To što su korice knjige jednobojne i bez ičega sem slova (tamno su braon ko mrtvački sanduk), nimalo mi ne smeta, ne smeta mi ni što knjiga nije štampana ćirilicom, ali unakazivanje moje pesme, to ne opraštam! S razlogom je meni moj drugar, emeritus prof. dr, nedavno udario šamarčinu, a ja ga svejedno ne poslušah iako nadasve cenim njegovo mišljenje: „Brane, vidim petljaš se i dalje sa kojekakvim konkursima. Znaš dobro šta mislim o zbornicima i almanasima. Zanimacija za književni vrbopuc i penzose koji su iznenada otkrili neverovatan književni dar. Jebeš to, brate. To si odavno prevazišao, a ako voliš da te tako jebu, nastavi da im šalješ zarad spisateljske sujete. Napiši, brate, knjigu, odavno ti govorim, i daj je ozbiljnom izdavaču. To je jedino što ima smisla (ako išta ima smisla danas). Shvati ovo kao moj iskren i dobronameran savet.“ U pravu si, brate, emerituse! Prevarilo me je to što su i pozicioni i opozicioni mediji pisali naširoko o njihovom konkursu. Ne sećam se da je ijedan drugi bio toliko reklamiran. Navukoh se, šta drugo da ti kažem. Ako nisam onda, slušaću te od sada, obećavam. Ti si za mene ne emeritus, nego emeritus everitus. (Isto mu obećanje dadoh i prošli put kad me ošamario.)

Dođe mi sad nekako još više krivo što sam dragom poštaru ponudio piće onim nipodaštavajućim „oćeš raki'cu“. Nije ni čudo što je pomislio da želim da ga se kurtališem. Nemoguće je da sam u tom trenutku imao prekogniciju o negotinskom kuranstvu u knjizi pa me jed unapred obuzeo.  Umesto poštaru, treba to reći Krajinskom književnom klubu. Greška bi bila da se dva puta uzastopce pogreši. Zato, evo, reći ću i njima: „Oćeš raki'cu!“ Nikad više, milo moje. Pozvah i voljenu Biseru da pripomogne i pečatira moje obećanje. Nadam se da je i emeritus everitus time zadovoljan. Voli i on Biseru, znam, a voli i raki'cu, naš je čovek. „Ajd, svrati na jednu!“

 KRAJ

PS: Pesma „Ponedeljak“ se nalazi na stranici:
https://branimirperic1.blogspot.com/2023/11/ponedeljak.html

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.