Ispratismo kolegu u penziju

U petak ispratismo kolegu u penziju. Svi su srećni, a i on je srećan. Zbog čega? Što je napunio šezdeset i pet? Nije baš za sreću. Lažu svi oni koji kažu kad dođe vreme za penziju: „Jedva čekam, dovde mi je došlo.“ Šta jedva čekaš? Da se ugasi jedan život i otvori novi pun neizvesnosti, upitnog kvaliteta i dužine trajanja? U pravu je moja drugarica iz Esena kad kaže da čovek treba da radi dok je živ – rad te jedino čini živim. Da, pod uslovom da rad sa kojim se sticala penzija nije bio kuluk, mučenje, isisavanje životne snage, već zadovoljstvo koje ispunjava. Mnogo je više onih koje je takav rad razorio, pretvorio ih u senku. Ne znaš šta je tužnije sresti: izborane žene, oteklih nogu, nadutih zglobova, iskrivljenih prstiju od ukrštenih muka iscrpljivanja na poslu i robovanja u sopstvenoj kući, ili prevremeno oćelavele i osedele muškarce, uvećane nosine, zarasle u veđe i dlake iz nosa i ušiju, pogrbljene, tanušnih, staračkih nožica. Rad ih nije ispunjavao, zapravo retki su koje jeste, ujedno i srećnici. Većina je radila samo da bi imali od čega da živi, očajni da prehrane porodicu, ispune očekivanja roditelja, društva, iscrpljivali se do beskraja na poslu, radili prekovremeno i bez plaćanja, trpeli uvrede, bivali ponižavani, a onda bi dolazili kući i istresali se na ukućanima, prebijali ženu, decu, ili, čim ručaju bežali od kuće, da sa društvom zaliju beznađe rakijom i zaborave sebe. Nije ni čudo što je većina njih u toku svog radnog veka zabušavala na poslu, „hvatala krivine“, pa i potkradala svoje poslodavce. Zar ne misliš da bi oni (i muškarci ubijeni u pojam, i žene robovi), svi do jednog više voleli da ima je bogata tetka ostavila u nasleđe dovoljno da mogu da šetkaju po belom svetu, posećuju galerije, idu na koncerte, uživaju u prirodi, na planini, jezeru, moru, pecaju u brzacima, ili da se prosto zavale u hladovinu ispod krošnje, pletu venčiće, gledaju u plavo nebo i u belini oblaka prepoznaju svoje želje?

Šta mi bi? Zar nisam došao na veselje? Kolega nam ide u zasluženu penziju, a ja udario u mrak! Bi mi to što malo koga od došlih na ispraćaj prepoznadoh „iz prve“. Dvadeset i pet godina je prošlo kako ih nisam video, još od kako sam prešao sa poslom u Beograd. Izmenila im se lica, odebljali su, otromboljili se, neki se osušili ko grane, oni koji su bili ispičuture, zaokruglili se, otekli, nadule im se trbušne ko bure da su progutali; neki bledi kao pred smrt, neki crveni, gomila ćelavih, a svi sedi, izmenjene im fizionomije, godine izdubile bore… Jedino se žene nekako drže, ne znam kako i zbog čega. Verovatno je šminka u pitanju, ofarbana kosa, haljine drečavih boja, nakit, a pre svega osmeh na licu (ili je to što sam kratkovid a moja mašta nadopunjuje ostalo). Čudo jedno, one sve nasmejane, razigrane, „mesto ih ne drži“, ne izlaze iz kola, a muškarci natmureni, cigaru ne vade iz usta, vuku dim za dimom: čim im se jedna ugasi, pale drugu. Jedino su veseli oni koje je već „uhvatilo“ piće. Saliću druge, grle, pričaju, pričaju, ponavljaju ono što su ti već rekli, šire ruke i kao vesele se, kao pevaju – srećom čaše ne lome.

Kao da u mozgu imam onaj kompjuterski program koji pretapa slike glumaca iz starosti u mladost – tuga da te uhvati. Bez mog svesnog učešća radi obrnuto: kopa po arhivi pamćenja, vadi otuda slike od pre dvadeset pet godina došlih na ovaj ispraćaj koje je upamtio i uparuje ih sa sadašnjim starinama. Da, da to je taj, to je ta, olakšano uzdahnem kako koga pronađem u arhivi i njegovu sadašnju sliku stopim sa onom iz mladosti. Radujem se iako im se dobrom delu imena više ne sećam. Da je ime bilo slika a ne tekst upamtio bih ga. Slike se pamte, reči zaboravljaju. Bi tu i razočarenja nakon uparivanja. Za one već otišle u penziju nije mi bilo teško, njih sam lakše prepoznavao, jer poznato je da se ljudi u poznim godinama balsamuju, po desetak godina ne menjaju lik iako stare, onda skokovito propadnu za jedan stepenik pa se opet balsamuju. To uglavnom veži za muškarce. Žene se menjaju i izobličuju jedva primetno, poznaš im godine tek po sitnim useklinama kao ih je neko žiletom reckao, najpre oko očiju i uglova usana, a onda im nemilosrdno nožem utiskivao brazgotine bora po licu; godine im pegave telo, ruke, ispumpavaju grudi. Šminkama i brushalterima poprave donekle tu štetu, malo se podgoje, salom isprave bore pa ti se, ako si stalno sa njima čini da se ne menjaju; dok ih nešto naglo ne dokosuri i postanu izgledom neke druge, nepoznate, žene koje jedino glas i oči odaju da su to upravo one, drage koleginice, za koje sam nekad možda, u žaru mladosti, prvih svojih godina zaposlenja bio i „zagrejan“. Mada, ruku na srce, nisu ni sada za bacanje – barem ne ove koje su došle. Neke čak pokušavam da ne gledam, jer zazubice i sad lako izazivaju – dvadeset i pet godina od kad ih nisam video, na njihovih ondašnjih dvadeset i pet, plus popunjeno telo, plus mladalačka frizura, plus vatra koja seva iz njih, blistav sjaj u očima, razigrane noge koje ne staju, ždralova krila u rukama, kosovski ples takav da nijedna od današnjih devojaka bolje da ne pomišlja sa njima da se nadmeće… brrr! Sve mi slike ispadoše mutne koliko su mi ruke drhtale dok sam ih snimao.

Sad malo i o ambijentu. Kafana na glasu, jedna od najpoznatijih u gradu. U njoj akustika katastrofa. Kad svi zagraje, a zagraje – a ko ne bi posle toliko godina ne viđanja – teorije nema ni onog do sebe da čuješ, a kamo li kolegu ili koleginicu prekoputa. Samo klimaš glavom ko glupi avgust, kao, pratiš ga što priča; klima i on kad ti odgovaraš na ono što misliš da te pitao, kao, i on tebe čuje. Sve vreme sam držao otvorenu šaku čas iza jednog uha, čas iza drugog, ne retko iza oba, ne bih li kako tako usmerio glas do svojih bubnih opni, eliminisao graju i prepoznao izgovoreno. A tek kad je u zlo doba muzika zasvirala – lepo, brate, ogluvesmo svi. Idem posle od kafane do kola, ne čujem ništa, ni svoje korake, ni korake moje gospe koja korača pored mene (ah, da, zaboravih da napomenem: i moja gospa je naša koleginica – njen sadašnji izgled srećom nisam morao da uparujem sa slikom od pre dvadeset i pet – za zazubice nisam siguran, jer kad je barabar sa onim zazubičastim zaigrala – nije bilo razlike). Setih se naprasno svog profesora akustike sa fakulteta, Husnije Kurtovića, kako nas je učio da se postiže koncertna akustika prostora. Ima sigurno inženjera koje je vlasnik kafane mogao da uposli – ozvučili bi mu kafanu i za dve dobre večere sa pićem. Ili bar našeg. takođe bivšeg kolegu. da su zvali, Dejana Ljubisavljevića, dokazanog akustičara – on bi im sigurno to uradio za džabe, iz čiste ljubavi prema gradu u kom se rodio i u kom je mlađan momkovao.

Pre nego što odem na počinak da iz sebe izvetrim sav u kožu zavučeni dim koga ni topla kupka iz nozdrva nije mogla da istera, da iskažem još nešto što na ovom slavlju nisam mogao da svarim. One ispičuture koje pomenuh na početku – nisam im brojao, ali koliko su vina i viskija popili, konobari su sa tom količinom celo veče mogli da poje svoje goste. Ono prokleto u našem čoveku: kad drugi plaća, odaberi ono najskuplje – kad bi ga inače sam kušao. Da su to najskuplje jednom samo popili, ajde de, ali da se bukvalno kupaš u skupoći, e to ne mogu ni na pijanstvo da im odbijem. Jadan naš kolega koga u penziju ispratismo, koliki li je samo ceh za ovu veče platio? Otišlo mu je garant bar polovina od tri plate koje mu za odlazak u penziju sleduju povrh poslednje. No, svejedno, nisu mi se zgadili, naprotiv, drago mi je bilo da sam ih sve video. Nazdravljao sam, uzvraćao zdravicu, grlio se, tapšao ih po ramenu, muvao u rebra kako se muvaju najdraži, pljeskao po trbušini, smejao se sa njima iako nismo imali pojma čemu. Jednom se živi kako treba, makar i samo to veče kad se ispraća kolega u penziju. Sutra će već ustati s glavoboljom. Oni već penzioneri, kukaće na bolove u kostima, na gorušticu i glavobolju od prekomerno ispijenih čaša, oni mlađi koji imaju još da služe robovlasnicima, jedva će čekati neki novi ispraćaj da se ponovo provesele, napiju, najedu roštilja i bar do ponedeljka zaborave svoje robovanje, a do ujutru kućevne muke: mašina za pranje im je dotrajala, bojler procureo, i jednom i drugom detetu brak škripi, unučići samo bulje u telefone ne mare za školu, da li na odmor i kako da ga plate... Ponavljaće se to sve dok ne dođu i sami do penzije (pod uslovom da su u međuvremenu bili dobre kolege, a oni ih, koji odlaze u penziju, pozovu na slavlje). Ako nemaju sreću da imaju neki hobi, parče zemlje, košnice, lovačku pušku, štapove za pecanje, da su članovi nekog kluba, planinarskog, filatelističkog, ugursuza, koji se često sastaje, kao penzioneri će skapati od dosade, grišće sve oko sebe redom i žaliti što više nisu robovi.

Kolegi koga ispratismo u penziju svaka čast: časno je odradio svoje. Trudio se da bude pravi domaćin. Nekoliko puta nas obilazio sa čašom da nam nazdravi i zahvali što ćemo mu prepoloviti tri poslednje penzije, hvatao se u kolo i pokušavao da parira ženskim furijama. Šteta samo što nije uhvatio instrument i sam zasvirao, jer to sam očekivao, znajući kako nas je, uz prošvercovano pivo ili rakiju, u kancelariji ispred sistem sale našeg računskog centra, na harmonici uveseljavao kad se završi radno vreme. A mogao je i na gitari, jer ništa manje nije ni na gitari virtuoz. Davno to beše kad ga primih na posao, a nisam ni znao da je muzički nadaren. Briljantan um, samleo je ko od šale testove koji se daju kandidatima. Pokazalo se po ko zna koji put da su umetnost i bistrina sestre rođene. Želim mu još puno godina muziciranja. On je bar srećnik – umetnost (bilo koja) je i rad i uživanje. Carstvo čula i blagodet uma. Srećno muziciranje, druže moj, i dobrodošao u klub!

KRAJ

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Испратили смо колегу у пензију

Divlja kći

 

Vindret Berginsdotir (Wyndreth Berginsdottir) Vindret Berginsdotir (Wyndreth Berginsdottir)

Moja drugarica, Marina, ima profil na Fejsbuku preko koga objavljuje zapažene tekstove o manje poznatim događajima i ličnostima. Kroz te tekstove ljudima proširuje kulturološke vidike. Njeni pratioci su baš srećni što Marina postoji, jer za mnogo od toga iz Marininih objava nisu čuli, ili nisu imali vremena, mogućnosti, a možda ni potrebnog znanja da sami potraže. Za razliku od Marine, nisam baš takav altruista da edukujem ljude preko društvenih mreža. Svoje profile na Fejsbuku i Linktinu osmislio sam da na njima objavljujem svoje književne ispilotine. Ali mi danas Marina prenese virus. Uhvati me neka vatra i odstupih od samog sebe. Nadam se da je to samo trenutni marinizam i da će ga moj odbrambeni mehanizam savladati. Tekst koji sam u tom vrenju pripremio, zaslužuje da se pojavi na mojim stranicama na internetu iako nije književno delo – barem to nije u bukvalnom smislu. Edukativan jeste, a književan je samo u tome što nisam mogao izbeći poletnost dok sam ga pisao. 

 

Divlja kći
(Savage daughter)

– prikaz pesme –

U poslednje vreme zasipaju me sa svih strana preko društvenih mreža spotovima jedne pesme od koje mi se diže kosa na glavi. Kosa na glavi ne diže se samo kad vas strah parališe, ili vam se slika kakvog užasa svali na grudi. Meni se kosa na glavi diže od onog što mi srce dirne, od onoga što me skrozira svog, uzdrma moje bilo, svaku ćeliju u meni pobudi i grudi očajno stanu više vazduha da mi ištu. Na primer kad se svira himna, kad gledam vojnu paradu, kad vidim kako se dvoje zaljubljeno gledaju... Svako je udaren na svoj način. Nema normalnih.

Kopao sam nekoliko puta po internetu ne bih li našao ko je tu opsedajuću pesmu prvi zapevao, čiji su stihovi, ko je autor melodije. Sa Jutjuba, TikToka, Instagrama, Redita, Pinteresta i drugih portala koji skladište sve i svašta, stizali su mi manje ili više uspešni prepevi bez nekih bližih podataka. Preskakao sam izvođenje Sare Hester Ros (Sarah Hester Ross) čiji su spotovi najbrojniji, po nekima i najuspešniji, ali kad mi je iskočio spot jedne kćeri Afrike zastrašujuće lepote, zanemeh. Svojim me je izvođenjem oborila s nogu! Žmarci su mi se rastrčali kičmom. Samo Afrika zna da peva tako savršeno i tako zanosno. Njen glas mi je prosto ledio krv. Nije mi pritom bilo važno da li stvarno peva, ili samo otvara usta. Interpretacija joj je bila snažna, jezovita, mađijala je. Uhvatio sam se kako nesvesno karaokam za njom. Ne samo da mi se kosa dizala od njenog glasa, dizala mi se i svaka dlaka na telu.

Ko zna dokle bih se divio toj crnoj Izis i mislio da je niko ne može nadmašiti u scenskom nastupu ni u načinu na koji izvodi ovu pesme, da nisam na internetu našao biografske podatke autorke i da nisam čuo kako je sada izvodi. Crna Izis je istog trena izbledela, jer autorkino pevanje je tek bilo da ti se, ne kosa, nego celo telo naježi. Izvlačila je glas i pesmu iz duše, iz grudi, iz dubine stomaka, iz srca, pevala je tako sirovo, tako snažno – očigledno sa istim uzbuđenjem kakvim je tu pesmu doživljavala kad je pisala. Kakva je to samo glasina! A žena je u godinama, štaviše baka! Peva je spontano, grleno, promuklo, onako kako se nekad pevalo na selu, onom u koje su se njeni preci naselili pre mnogo vekova, doneti severnim vetrovima.

Nema žene koja ovu dramatičnu pesmu čuje a da joj srce ne zadrhti i da joj ne postane himna, moto, magnet, zvezda Severnjača. Mrežom se širi kao pošast, pošast koja opčinjava. Moć joj je u vibracijama otpevanih reči. Zvuk i smisao tih reči oslobađa žene, poziva ih na otpor, kolektivni revolt eksploatisane bolje polovine čovečanstva, vekovima od one druge polovine ugnjetavane, ponižavane, tiranisane. Od kad je sveta i veka žene sa muškarcima nemaju jednaka prava na život, mišljenje, verovanje, delanje. Za to je pre svega kriva religija. Ne postoji nijedna religija od većih, u kojoj su žene i muškarci jednaki, u kojima ih jednako tretiraju u hramu i pri molitvama. E, ova baka, autorka, želi da se to promeni. Zato u svojim pesmama (nije joj ovo jedina) priziva paganske bogove i zaboravljene mnogobožačke običaje. Dok paganski bogovi nisu proterani, a u dve trećine planete ostavljen samo jedan bog da življu kroji život, razlike između žena i muškaraca nije bilo – jednako su i jedni i drugi strepeli i jednako se divili nadležnom bogu.

Baka je pesmu napisala u stilu pesama kakve su se nekad pevale u nordijskim selima na severu Irske. Splela je u nju zvuke keltske i vikinške muzike i prepoznatljiv irski ritam u kome se takt obično daje nogama. Nema poetske rime u njoj, jer bi rimovani stihovi neminovno pokvarila njen keltski zvuk.

Neko će na ovo moje spajanje irske i vikinške muzike možda skočiti i reći: „Čekaj, pobro, kakvi pa sad Vikinzi?! Irci nisu Vikinzi, nego Kelti?!“ Jesu Kelti, ali su se na severu Irske i po okolnim ostrvima sa Keltima stopili Vikinzi koji su, između devetog i dvanaestog veka, tražeći sebi manje hladnu i manje gladnu domovinu, u te krajeve došli i tu ostali. Kasnije su, sada već kao Irci, trbuhom za kruhom preplivali Atlantik i po Americi posejale svoje potomke, među njima i autorku ove magične pesme.

Baka, pesnik i kompozitor „Divlje kćeri“, vuče poreklo upravo od ovih irskih Vikinga – otud i ta vikinška snaga u njoj. Puno ime joj je Karen L. Unrejn Kahan (Karen L. Unrein Kahan). Pesmu je spevala još 1990. godine pod pseudonimom Vindret Berginsdotir (Wyndreth Berginsdottir), kad još nije bila baka. Jednostavno se jednog jutra probudila sa refrenom u glavi. Dok je napipala olovku, izlio se nadahnuto i ostatak pesme iz nje, a u toku dana došla joj je i muzika.

Sve pesme bake Karen su u starom irsko-nordijkom stilu i sve se pevaju a kapela (bez instrumenata), onako kako su ih pevali Vikinzi – promuklo, sirovim glasom, narodski, u horu, nadjačavajući jedni druge, iz duše. Baka Karen za svoju „Divljakušu“ kaže da je ona „himna osnaživanja, a ne pesma koja služi određenoj boji krvi, ljudi, ili kože. Ako pronađete snagu i moć i svoj glas u njoj, ovo je vaša pesma i nadam se da ćete je pevati sa jačinom i besom i lepotom i snagom koja je unutar vas – ko god da ste. Žene nisu niža bića od muškaraca niti su ikad bile. Mi smo pevači oluja, meso od vatre, neumoljiva snaga planina, ljubazna topline i vetar koji reže. Mi smo pola sveta, a naučene smo da govorimo tiho i da se ponašamo blago, jer nas je tako lakše kontrolisati.“

Tu nije bio kraj mom dizanju kose na glavi. Đavo mi ne dade mira, stadoh da čeprkam dalje nađubrenu zemlju interneta. Pored bakine „Divlje kćeri“ iskopah još jedan dragulj. Ime mu je: „Žene vode“ (Women of the Water). Šta je sad pa to? U pitanju je međunarodni pokret žena koje se bore za čistu vodu planete, „za slobodu svih i divljinu u sebi“. Propovedaju jednakost među ljudima, potrebu žene da bude poštovana kao roditeljka čoveka. Zaštitnice su vode, a time i Zemlje, brane vodu od muškarac koji je na sve načine širom planete truju. Sebe nazivaju „Žene koje govore u ime vode“ (Women Speaking for the Water). Vole pritom da citiraju jednu drugu baku, Indijanku po rođenju, sada već počivšu Žozefinu Mandamin (Grandmother Josephine Mandamin): „Voda Majke Zemlje nam nosi život, a mi kao žene nosimo život kroz svoja tela. Mi kao žene smo davaoci života, zaštitnici vode i zato smo posebno sklone da Majci Zemlji pružimo poštovanje koje joj je potrebno kad je u pitanju voda.“

„Divlja kći“ Karen Kahan je nezvanična himna „Žena vode“. Slučajno? Nije. Razumljivo i zašto.

Osim tog pokreta žena, postoji još nekoliko ženskih pokreta osnovanih sa istom motivacijom: svojom ženskom snagom spasiti vodu Zemlje i spasiti sebe. Sve su one prigrlile Kareninu „Divlju kći“ kao nezvaničnu himnu. Ona ih bodri. Kao i „Žene vode“ oslanjaju se na paganske rituale. Zapadni svet uveliko osvaja nova vera oslonjena na paganstvo, tačnije oslonjena na rituale germanskih plemena, vikinških pre svih. Ženski pokreti ovoj veri utiru put. Nisu to zatvorena društva, jer nisu sekte. Štaviše, žene u njima pozivaju sve žene sveta da im se priključe, bez obzira na boju kože, nacionalnu pripadnost, ili društveni položaj – baš kako je baka Žozefina Mandamin za života propovedala, a baka Karen kroz svoje pesme peva. Reči ove dve bake govore ženama da svojom snagom mogu sve i ta ih misao nosi. Nije to povratak matrijarhata, mada ja lično ne bih ništa imao protiv, jer su po meni žene daleko mudrija i sposobnija bića od nas muškaraca. I pravičnija. Jednostavno je ovo borba da i njih obasjava isto sunce kao i muškarce.

Još ne razumete šta je to što me je u svemu ovome naježilo? Prosto me ježe takve stvari i to je to. Slatka je to jeza. Ježi me svaka duboko humana ideja ili postupak, ježi me iskazivanje ljubavi, topline, ježi me sve što vodi boljem sutra, sve što je suprotno od onog što mi muškarčići svojim dečačkim ludorijama, bujnom maštom, zaneti igrama koje igramo jedni sa drugima i jedni protiv drugih, donosimo bližnjima svojim, ženama, majkama, deci, drugim ljudima, ne misleći na posledice igre, ne misleći na sutra; večitim dečacima kakvi smo, samo nam je do igranja stalo; kad nam igra ne ide od ruke, kad gubimo, besnimo i svoj bes iskaljujemo na „slabijem polu“. Žene srećom nisu više krotke, sve su manje to. Žene su vodena bića. U vodi je život nastao, a mi iz vodenih žena isplivali. Voda pamti i žene pamte. Red je zaista da se voda pobuni, da žene pokažu svoju snagu, divljinu nagona za održanjem koja ih uprkos viševekovnoj potčinjenosti nije napustila. Red je da tresnu pesnicom, da voda prsne na sve strane, red je da zapevaju u horu baš tu pesmu koja me, eto, već danima opseda i koju vrtim bez svoje volje kao pokvareni gramofon: „Moje sam majke divlja kći (I am my mother's savage daughter). Moje sam majke divlja kći, neću da skratim kosu, neću da stišam svoj glas!“ Ne postajem li to i ja žena?

Prilažem prepev na naš jezik Karenine „Divlje kćeri“, prilažem i putokaz koji će vas odvesti na Jutjub da čujete kako je sama Karen peva. Što samo meni da drhte grudi, što samo meni da se ježi kosa na glavi dok slušam magijski glas tog ženskog Vikinga. Žene, poslušajte šta vam Karen poručuje, „ko god da ste, imate glas koji se ne može ućutkati. Zajedno, vaši glasovi ne mogu da se ne čuju!“ Biće dobro i vama i nama, u glavu udarenoj drugoj polovini čovečanstva, vašoj deci.

Savage Daughter - YouTube

DIVLjA KĆI

Moje sam majke divlja kći,
Ona koja trči bosa i psuje oštro kamenje.
Moje sam majke divlja kći,
Neću da skratim kosu, neću da stišam svoj glas.

Moje majke dete je divljak,
Ono traži svoje znake u boji kamena,
U licu mačke, u padanju perja,
U plesu vatre i krivini starih kostiju.

Dete moje majke igra u mraku,
I peva paganske pesme pod svetlom meseca,
I posmatra zvezde i preimenuje planete,
I sanja pesmom i metlom da dopre do njih.

Dete moje majke psuje baš glasno i psuje često,
Dete moje majke se smeje previše i dugo,
I zavija na mesec i spava u jarcima,
I nespretno diže ton u pesmi ovoj.

Izvedeni smo svi sad iz tame i vode,
Dovedeni na ovaj svet kroz krv i kroz bol,
I duboko u kostima našim bude se pesme stare,
Zato ih glasovima kiše i groma pevajte.

Mi smo divlje kćeri naše majke,
One koji trče bose i psuju oštro kamenje,
Mi smo divlje kćeri naše majke,
Nećemo skratiti kosu, nećemo spustiti svoj glas.

 

Napisala i spevala Karen Kahan 1990.
Prepevao Branimir Perić, 21. juna 2023.

 

KRAJ

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Mlinarka

 

Mlinarka

Tri sata pre

Prohladno letnje predvečerje. Neka nejasna mirnoća upila se u kuće raspirujući prve škiljave petrolejke što su se tu i tamo palile iza prozora. Noć se umorno spuštala gušeći testolikom neprozirnošću poslednje jecaje đermova i čangrljanje lanaca privezanih pasa. Iz krošnje drveta dopre klepet krila kokoške koja se bolje nameštala na počinak. Grana pod njom se zanjiha budeći drugu pospalu živinu. Odgovori joj par kvocanja i još poneki klepet pa se i to utiša.

Jovan Spasojev nesvesno zastade ispred svoje kuće i odsutno zaokruži pogledom selo. Nešto mu je smetalo, nešto nije bilo kao svakog dana. Zurio je neodređeno u vrhove brda i zakrvavljeno nebo na zapadu. Ćulio je uši kao kakav šarov kad iza ambara njuši vazduh i traga za mirisom koga samo on razaznaje. „Mòre, ima nečeg!“ reče sam sebi.

Iz pravca grada začu se daleko, teško raspoznatljivo brundanje. Približavalo se sporo grickajući idilu seoskog sumraka. Jovana Spasojevog zebnja ščepa za grudi. Ukočio se sav. Psi na trenutak umukoše nakostrešeni, a onda su svi u jedan mah zalajali. Od te siline napeše se lanci i kaiševi za koje su bili vezani, zastenjaše i zacvileše resko i zategnuto. Jovana obli znoj. Slutnja ili stvarnost, pitao se. Ne čekajući odgonetku, skoro bezglavo ulete u kuću i zalupi vrata za sobom.

– Ženo, gasi lampu! Švabe! – viknu još sa praga.

U drugim kućama se takođe pogasiše lampe. Selo kao po dogovoru nenadano utonu u mrak. Psi se prosto raspomamiše.

Jovan Spasojev priđe prozoru i napregnu oči. Gledao je niz drum pokušavajući pogledom da prodre kroz mrak koji se, činilo mu se, prebrzo spustio. Meseca još nije bilo. Osluškivao je pomno. Brundanje se više nije čulo, ali ga to ni malo nije uspokojilo – užas mu se preduboko zavukao pod kožu. Tako je i sa Međašima bilo. Kad se začulo brundanje, isto je ovako najpre zastalo pa se premetnulo u vrisak žena, pucnjeve i oganj.

Vreme je teklo užasno sporo. Drumom se ništa nije pojavljivalo. Psi su jedan po jedan lagano prestajali da laju. Taman da se sve za njima ponovo utiša, oni na ulazu u selo iz nekog razloga opet zalajaše. Jovan stegnu pesnice. Lavež se postepeno prenosio prema njegovoj kući.

Crno je slutio Jovan Spasojev i crno mu pred očima beše. Koliko se čelom bio priljubio uz staklo, od pritiska je moglo da prsne. Kad zalaja i njegov pas u dvorištu, žmarci mu potrčaše uz kičmu. Kucnuo mu je poslednji čas, znao je. Usne počeše same od sebe da drhte i izgovaraju molitvu. Kud baš na mene prvo? Sav se pretvori u oči i uši. Ćulio je zvek oružja i bat cokula. Zube je stezao do bola. Pas je u dvorištu skoro pobesneo od zatezanja lanca i lajanja.

Odjednom se začu kucanje na vratima, tek toliko jako da ga pored laveža ukućani mogu čuti. Jovan pretrnu. Odskočio je od prozora i brzo čučnuo. „Gotovo je!“ pomisli. Prestade da diše očekujući najgore.

– Jovane! – začu poziv sa spoljnje strane vrata. Kao ni kucanje, ni poziv nije bio prejak.

Šumela mu je u ušima.

– Jovane!

Da je žensko pao bi u nesvest.

– Jovane, otvori! To sam ja, Pavle Banaćanin!

„Pavle? Jest, njegov je glas. Otkud sad Pavle!?“ Htede da zastenje pod težinom svih pitanja koja su mu navrla sa svih strana u glavu. „Šta pa sad on traži od mene?“ Kako je rat počeo izgubio je kontakt sa njim. U selu se šuškalo da su preko, u Banatu, sve domaće Švabe obukle uniformu. Rekoše i Pavle.

– Jovane, otvori, znam da si kraj vrata, ne boj se. Sâm sam. Nema vojske. Niko ne dolazi za mnom.

Jovan je ćutao. Ne, nisu čista posla! Doduše, Pavle nije rđav čovek. Barem nije bio. Služili su u istoj jedinici vojni rok. Zbližili se, pobratimili čak. Posle vojske su se posećivali. Ženu je uzeo iz našeg sela. Ali, danas...

– Jovane! – Pavle nije odustajao.

Pričao mu je pokojni babo. Prešao je ne samo Albaniju, nego i gore golgote. U ratu se sve izokrene. Braća se ubijaju kao da nisu ništa jedan drugom. Zašto bi za pobratime važilo drugačije? Možda je Pavle baš zato došao?! Nije. Kud bi Pavle.

– Jovane, preklinjem te! Ne dolazim kao vojnik! Otvori, tako ti svega! Ne boj se. Nemam oružje.

Jovan se pokrenu i priđe vratima. „Mora da je u nekoj nuždi? E i ja magarac, usrʼo sam se od straha, a čoveka ko zna kakva muka stisla. Kad bih mogao da mu verujem?“

– Jovane, razumi me!

„Ako, tako mi i treba! Pobratimi! Malo je falilo i kum da mu na venčanju budem!“

– Jovane, imaj srca, naići će neko, smiluj se.

„Ipak… možda...“

Više nije izdržao. Prišao je vratima i mašio se kvake. Žena mu se obesi za rukav i zacvile.

– Ne, Jovo, tako ti dece! Zar nas u smrt teraš?!!

– Čovek, ženo božja...! – kao da je stresa, otrže se od nje Jovan. – Zar da ga pustim da čuči napolju? Ajde, šta si se uplašila! – reče joj, ali je osećao da to pokušava sebe da zavara i smiri ne nju.

Drhtavom rukom je podigao rezu. Odmakao se korak i pustio Pavla da uđe.

– Bi što bi – procedi kroz zube.

Odozgo, na tavanskom otvoru, pojaviše se tri malene glave i gvirnuše u tamu pod sobom.

Psi prestaše da laju.

 

Dva sata pre

– E, vala, sila si, Učo, nema šta! Znao sam da u tebe mogu da se uzdam! Fala ti do boga, spasʼo si me bede, a i onaj sinji kukavac će ti biti zahvalan. Ako ništa drugo, našima će u šumi bar ručak moći da kuva. Ajd', zdravo mi ostaj!

– Zdravo!

Osvrćući se na sve strane Jovan na prstima šmugnu preko praga van. Vrata su se za njim nečujno zatvorila. Uča spusti rezu. Sačekao je da se Jovanovi koraci izgube u noć, a onda ode u sobu.

– Ranko, sine, probudi se! – drmnuo je dete.

Mališan protrlja oči i pospano zevnu.

– Ustani. Moraš tatu nešto da poslušaš.

Dete se široko proteže i još jednom zevnu. Već naviklo na noćna buđenja, ustade bez reči.

– Požuri. Obuci kaputić. Hladnjikavo je noćas.

– Je l’ ću opet tetka Mariji?

– Da, sine, samo ovoga puta moraš da stigneš brže nego obično i još brže da se vratiš. Jesi li se dovoljno rasanjivio da možeš da upamtiš šta da joj kažeš?

Dete klimnu glavom.

– Reći ćeš joj da se pobrine za gosta koga joj šaljem. Jesi li razumeo? Da se pobrine za gosta. Ponovi.

– Da kažem tetka Mariji da se pobrine za gosta koga joj šalješ. Je l' tako?

– Tako je. Pazi, ne sme niko da te vidi. Ako čuješ nekog da ti ide u susret, sakri se u žbunje i sačekaj dok prođe.

– Ne brini, tato, umem da se čuvam.

– Ne sumnjam – reče Uča i poljubi ga u kosu. – Ajde sad, tutanj!

Dete kliznu kroz otškrinuta vrata i otrča u noć.

 

Jedan sat pre

Jedva je sačekao da se udalji od sela. Lavež ga je izluđivao. Kad god je prolazio pored nekog psa, čangrljanje lanca mu je zvučalo kao da će se pas tog trenutka otrgnuti. Hodao je skoro na prstima i osvrtao se oko sebe. Kolski put se s vremena na vreme gubio preko travnatih površina. Poslednji lavež sa periferije sela je utihnuo. Sa njim se izgubio i kiseli miris stoke koji ga je kroz selo pratio. Nevidljivi zrikavci su strugali noć. Od tog zvuka se činilo kao da trava u snu hrče.

Rađao se Mesec, belasalo se njegovo okruglo lice kroz krošnje šume u koju je put uranjao. Kao da je Mesečevo bledilo prlji, iz krošanja bi se katkad izvio bunovni krik usnule ptice. Na svaki šum se trzao kao u ružnom snu. Samo da pre zore stigne! Na jutarnjoj smotri će primetiti da ga nema.

Malo mu laknu kad je osetio svilenkastu prašina pod nogama, a na obrazima vetar koji donosi svežinu vode. Šuma se proređivala. Drum se približavao reci. Grgoljenje brzaka i zvon vodom ponekog preturenog oblutka, učiniše mu se kao najlepša simfonija. Nije mu smetalo šiblje koje ga je usput kačilo po licu. Grgolj se ubrzo pretvorio u hučanje, a huk u penušanje vode zahvaćene lopaticama vodeničnog kola. Srce mu življe zakuca. Izgubio je orijentaciju koliko već dugo ide.

Izbio je iz šikare. Tamna kontura vodenice se ocrtavala na zvezdanom nebu. Reka ispod nje se belasala.

Prešao je preko jaza pridržavajući se za ogradu mostića. Pred vratima vodenice za trenutak zastade i popravi uniformu.

Zakucao je reda radi iako je znao da ga Marija neće čuti od huka vode. Verovatno spava. Uča je dobro postupio što je poslao malog da ga najavi umesto da ga je dete vodilo. Neko je mogao da ih vidi, a onda ode glava i Uči i celoj njegovoj porodici.

Gurnuo je lagano vrata i zastao na ulazu. Mrak unutrašnjosti ne dade mu u prvo vreme išta da vidi.

– Marija! – zovnu tiho.

– Marija! – ponovi još glasnije.

Slegnuo je ramenima i zakoračio unutra vadeći baterijsku lampu. Taman da je upali, kad mu krajičak oka uhvati kako se u tami iza vrata pokrenu nešto crnje od mraka. Nesvesno je ispred sebe ispružio ruke štiteći se ni sam ne znajući od čega. U toj kretnji nehotice upali lampu i uluči taman toliko vremena da vidi kako se to „nešto“, raščupano, obrušava na njega sa nožem u ruci. Pretrnuo je. Instinktivno se izvio i podmestio lakat. „Bože, pa to je žena!“, htede da krikne. Lampa mu ispade i otkotrlja se u ugao nastavljajući da svetli.

Borili su se bez daha. Po zidovima su plesale njihove senke mestimično presecane odsjajem noža. Izvijali su se držeći jedno drugo za ruke. Zglobovi su im krckali. „Otkud joj tolika snaga?!“, pitao se. Pulsiralo mu je u slepoočnicama od napora.

Jedva mu je uspelo da je oslobodi noža. Sa zvekom je pao na pod. Šutnuo ga je daleko i zavrnuo joj ruke na leđa.

– Proklet da si! – pokušala je da ga pljune.

Othuknuo je i rukavom otro sa čela znoj i delove njene pljuvačke. Pošao je po baterijsku lampu. Vukao ju je za sobom držeći joj čvrsto ruke. Pustio ih je tek kad je podigao bateriju.

Uperio je svetlost prema njoj. Sva nakostrešena, stajala je podbočena, sevajući pogledom. Disala je ubrzano i iskidano. Kao katran crna kosa padala joj je preko ramena i zaustavljena velikim grudima tvorila na njima gužvu.

„Bože, al’ je lepa!“ – pomisli najzad. „Lepša je nego one godine kad sam došao po Dunju.“ Nije mogao da ne primeti Marijinu lepotu među seoskim devojkama koje su se bile okupile da isprate mladu i požele joj sreću u braku.

– Ti si Marija? – upitao je reda radi ne bi li je opustio.

Ništa mu nije odgovorila. Podignutom rukom štitila je oči od svetla.

Ne ispuštajući je iz vida, otišao je i podigao nož.

– Marija – reče umirujućim glasom – ne treba da me se bojiš. Nisam došao kao nemački vojnik iako sam u uniformi. Zar ti Učin mali nije najavio moj dolazak? Evo ti, uzmi – pružio joj je nož drškom okrenut prema njoj. –Ja sam Pavle Banaćanin, sećaš me se valjda? Dunjin muž.

Marija spusti ruke. Sa lica joj iščeze izraz mržnje.

– Đavole jedan, tako si me prestrašio! Mislila sam da si stvarno „fric“.

Prihvatila je nož iz njegove ruke i zavitla ga nazad na pod. Nož odskoči i otkliza u mrak.

– Otkud ti?

– Dezertirao sam.

– U sred noći?

– Ne misliš valjda da je trebalo po danu? – odgovorio je ironijom.

Prišla je stolu i upalila petrolejku.

– Je l te bilo strah?

– Još pitaš?

– Znaju li?

– Ujutru će saznati.

– Kako je Dunja? – promenila je temu.

– Ne znam. Nisam je video ima već godinu dana, a ni decu. Po njenim pismima bih rekao da je dobro.

– Sigurno si gladan?

– Nisam.

– Ma, kakvi nisi. Od straha se najviše gladni. Eno ti tamo tronožac. Sedi dok ti nešto časkom ne spremim. Ajde, ajde, ne stoj!

Seo je. Gledao je za njom kako se krenula vodenicom. Pod škiljavim svetlom petrolejke ličila mu je na vilu iz dečje mašte. Ko bi rekao da je ova vila još pre minut htela da ga ubije? Marijina vitka silueta klizila je prostorijom lebdeći između tavanice i poda. Izgledala je nestvarno. Setio se priča iz kasarne o magijskim moćima žena ovog kraja. Bajke su o njima ispredane. Dunja jeste odavde, ali Marija…

Kao da sluti njegove poglede, Marija nije popravljala košulju koja joj se u poslu razdrljila. Jovanu postade vruće, žar mu je palio obraze. Hučanje vode jedva da je razaznavao, činilo mu se da jedino čuje šuštanje Marijine odeće. Ne samo da je čuo, mirisao je. Osećao je drhtaje u grudima, u stomaku, uši su mu šumele. Prestao je da misli. Da li se to on selio u bajku, ili je bajka postajalo sve oko njega? Bateriju je zaboravio da isključi. Misli su mu se samo vraćale na Marijino kretanje, na Mariju u haljini i na Mariju bez haljine. Marija se upijala u njega, postajala sama misao, kljucala mu je žilama sve nesnosnije. Šuštale su njene haljine, nesnosno šuštale...

Sada

Predavao se, nema drugog objašnjenja. Zaista su žene ovog kraja čarobnice! Slutio je u sebi bujanje energije, silovite, nesnosne, skupljane mesecima u kasarni. Mogao je da je opipa, da pomiluje njenu nadošlost. Grizao je zanosnu vešticu, ljubio je besomučno. Žene, đavolje žene, ništa bez vas! Stezao joj je bokove, grudi, zarivao zube. Ispijao joj usne kao vino, ispijao oči. Pio je nezasito, žudno. Drhtao je kao da drži ogoljenu žicu pod naponom. Osećao je njene ruke, hiljade ruku. Njeni su ga poljupci izluđivali. Vijugala se kao žrvanj. Hučala je voda, mlin je hučao, okretao se vrtoglavo, bezglavo. Čuo je buku mlina pod njim, ili onog nad njim, svejedno kog. Buči, glavno da buči, da se vrti i melje.

Trčanje po utrobi postade brže. Osećao ga je kako narasta kao kvasac. Uskoro će se preliti, jurnuće preko ivice.

Navaljivao je sve žešće. Pritiskao kao da plugom ore. Grozničavo. Sasušenu zemlju dugo neoranu. Grizao je nanovo. Otkidao zalogaje. Otkidao da se zadavi, da se ne najede, da još ostane, uvek nešto da ostane. Dok utroba ne eksplodira, dok u vulkan ne sine. Njene ruke po njemu kao po klaviru prebiraju dirke, drhte dodirima mekim, drhte svirkom. Uvijaju se golicave. Eti ih na ramenima, po vratu, eto ih na grudima, među rebrima. Spuštaju se ka trbuhu, ka utrobi što gori. Niže do vulkana na pomolu. Sve bliže. Sprema se da grune. Ruke na njemu, ruke, gospode! Vrele, sve vrelije! Ruke!... Ali otkud led u njima? Otkud led? I rez? Oštar? Led koji žari? Zar led žari?! Ne! Ne!!! Vrelo, oh, vrelo! Strahovito vrelo! Bol užasna. Zgrči se, zaštiti! Na bok! Ruke moje, dole! Zadržite! Uhvatite! Zaustavite!... Zalud. Svest se muti. Svetlaci u očima. Koturi svetlosti. Bol. Vatra. Koturi. Koturi...

Marijine ruke se izvlače. Stežu nož koji je pre nepun sat bacila na pod. Počinju da bodu. Sviraju poslednji menuet. Besomučno, histerično. Po grudima, po stomaku. Milovanja su to jadna prema bolu, prema vatri tamo dole gde je gorelo, gde je najviše bolelo. Povijena je nad njim kao prava veštica. Zajapurena, raščupana. Švaburdo gadni! Evo ti! Evo ti još!... Mene da prevariš!... Poslao te Uča, je li?... A ko te u naše selo poslao, to ne pričaš!!!...

Zazvuča i poslednji akord smrti. Marija se savi u klupko i zarida sitnim jecajima. Raščupana kosa joj se rasturi po podu i poteče gustim pramenovima. Tresla su joj se ramena od plača. Onda oseti kako joj se podiže utroba. Zagrcnu se. Nagon za povraćanjem je u nekoliko naleta pokušavao da joj izbljuje sadržinu želuca, ali sem želudačnog soka koji joj ispeče grlo, ništa drugo ne izađe iz nje. Uspravila se nesigurno i drhtavo. Nešto meko skliznu joj niz skute i ljigavo pljusnu kraj nepomične glave na podu. Zateturala se hvatajući se za ivicu stola. Mrtve oči pogledaše u to ispalo parče mesa i ukočeno se začudiše.

Jecaj utihnu i rastopi se među daščane zidove. Sve stade. Jedino se vodenični točak i dalje okretao. Klobučao je vodu i škripao monotono.

Svitalo je.

KRAJ

© 1973, 1979, 2022, 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Objavljeno u časopisu za književnost, "Suština poetike", godina X, broj 77, april/juni, Glušci, str. 150-160