Divlja kći

 

Vindret Berginsdotir (Wyndreth Berginsdottir) Vindret Berginsdotir (Wyndreth Berginsdottir)

Moja drugarica, Marina, ima profil na Fejsbuku preko koga objavljuje zapažene tekstove o manje poznatim događajima i ličnostima. Kroz te tekstove ljudima proširuje kulturološke vidike. Njeni pratioci su baš srećni što Marina postoji, jer za mnogo od toga iz Marininih objava nisu čuli, ili nisu imali vremena, mogućnosti, a možda ni potrebnog znanja da sami potraže. Za razliku od Marine, nisam baš takav altruista da edukujem ljude preko društvenih mreža. Svoje profile na Fejsbuku i Linktinu osmislio sam da na njima objavljujem svoje književne ispilotine. Ali mi danas Marina prenese virus. Uhvati me neka vatra i odstupih od samog sebe. Nadam se da je to samo trenutni marinizam i da će ga moj odbrambeni mehanizam savladati. Tekst koji sam u tom vrenju pripremio, zaslužuje da se pojavi na mojim stranicama na internetu iako nije književno delo – barem to nije u bukvalnom smislu. Edukativan jeste, a književan je samo u tome što nisam mogao izbeći poletnost dok sam ga pisao. 

 

Divlja kći
(Savage daughter)

– prikaz pesme –

U poslednje vreme zasipaju me sa svih strana preko društvenih mreža spotovima jedne pesme od koje mi se diže kosa na glavi. Kosa na glavi ne diže se samo kad vas strah parališe, ili vam se slika kakvog užasa svali na grudi. Meni se kosa na glavi diže od onog što mi srce dirne, od onoga što me skrozira svog, uzdrma moje bilo, svaku ćeliju u meni pobudi i grudi očajno stanu više vazduha da mi ištu. Na primer kad se svira himna, kad gledam vojnu paradu, kad vidim kako se dvoje zaljubljeno gledaju... Svako je udaren na svoj način. Nema normalnih.

Kopao sam nekoliko puta po internetu ne bih li našao ko je tu opsedajuću pesmu prvi zapevao, čiji su stihovi, ko je autor melodije. Sa Jutjuba, TikToka, Instagrama, Redita, Pinteresta i drugih portala koji skladište sve i svašta, stizali su mi manje ili više uspešni prepevi bez nekih bližih podataka. Preskakao sam izvođenje Sare Hester Ros (Sarah Hester Ross) čiji su spotovi najbrojniji, po nekima i najuspešniji, ali kad mi je iskočio spot jedne kćeri Afrike zastrašujuće lepote, zanemeh. Svojim me je izvođenjem oborila s nogu! Žmarci su mi se rastrčali kičmom. Samo Afrika zna da peva tako savršeno i tako zanosno. Njen glas mi je prosto ledio krv. Nije mi pritom bilo važno da li stvarno peva, ili samo otvara usta. Interpretacija joj je bila snažna, jezovita, mađijala je. Uhvatio sam se kako nesvesno karaokam za njom. Ne samo da mi se kosa dizala od njenog glasa, dizala mi se i svaka dlaka na telu.

Ko zna dokle bih se divio toj crnoj Izis i mislio da je niko ne može nadmašiti u scenskom nastupu ni u načinu na koji izvodi ovu pesme, da nisam na internetu našao biografske podatke autorke i da nisam čuo kako je sada izvodi. Crna Izis je istog trena izbledela, jer autorkino pevanje je tek bilo da ti se, ne kosa, nego celo telo naježi. Izvlačila je glas i pesmu iz duše, iz grudi, iz dubine stomaka, iz srca, pevala je tako sirovo, tako snažno – očigledno sa istim uzbuđenjem kakvim je tu pesmu doživljavala kad je pisala. Kakva je to samo glasina! A žena je u godinama, štaviše baka! Peva je spontano, grleno, promuklo, onako kako se nekad pevalo na selu, onom u koje su se njeni preci naselili pre mnogo vekova, doneti severnim vetrovima.

Nema žene koja ovu dramatičnu pesmu čuje a da joj srce ne zadrhti i da joj ne postane himna, moto, magnet, zvezda Severnjača. Mrežom se širi kao pošast, pošast koja opčinjava. Moć joj je u vibracijama otpevanih reči. Zvuk i smisao tih reči oslobađa žene, poziva ih na otpor, kolektivni revolt eksploatisane bolje polovine čovečanstva, vekovima od one druge polovine ugnjetavane, ponižavane, tiranisane. Od kad je sveta i veka žene sa muškarcima nemaju jednaka prava na život, mišljenje, verovanje, delanje. Za to je pre svega kriva religija. Ne postoji nijedna religija od većih, u kojoj su žene i muškarci jednaki, u kojima ih jednako tretiraju u hramu i pri molitvama. E, ova baka, autorka, želi da se to promeni. Zato u svojim pesmama (nije joj ovo jedina) priziva paganske bogove i zaboravljene mnogobožačke običaje. Dok paganski bogovi nisu proterani, a u dve trećine planete ostavljen samo jedan bog da življu kroji život, razlike između žena i muškaraca nije bilo – jednako su i jedni i drugi strepeli i jednako se divili nadležnom bogu.

Baka je pesmu napisala u stilu pesama kakve su se nekad pevale u nordijskim selima na severu Irske. Splela je u nju zvuke keltske i vikinške muzike i prepoznatljiv irski ritam u kome se takt obično daje nogama. Nema poetske rime u njoj, jer bi rimovani stihovi neminovno pokvarila njen keltski zvuk.

Neko će na ovo moje spajanje irske i vikinške muzike možda skočiti i reći: „Čekaj, pobro, kakvi pa sad Vikinzi?! Irci nisu Vikinzi, nego Kelti?!“ Jesu Kelti, ali su se na severu Irske i po okolnim ostrvima sa Keltima stopili Vikinzi koji su, između devetog i dvanaestog veka, tražeći sebi manje hladnu i manje gladnu domovinu, u te krajeve došli i tu ostali. Kasnije su, sada već kao Irci, trbuhom za kruhom preplivali Atlantik i po Americi posejale svoje potomke, među njima i autorku ove magične pesme.

Baka, pesnik i kompozitor „Divlje kćeri“, vuče poreklo upravo od ovih irskih Vikinga – otud i ta vikinška snaga u njoj. Puno ime joj je Karen L. Unrejn Kahan (Karen L. Unrein Kahan). Pesmu je spevala još 1990. godine pod pseudonimom Vindret Berginsdotir (Wyndreth Berginsdottir), kad još nije bila baka. Jednostavno se jednog jutra probudila sa refrenom u glavi. Dok je napipala olovku, izlio se nadahnuto i ostatak pesme iz nje, a u toku dana došla joj je i muzika.

Sve pesme bake Karen su u starom irsko-nordijkom stilu i sve se pevaju a kapela (bez instrumenata), onako kako su ih pevali Vikinzi – promuklo, sirovim glasom, narodski, u horu, nadjačavajući jedni druge, iz duše. Baka Karen za svoju „Divljakušu“ kaže da je ona „himna osnaživanja, a ne pesma koja služi određenoj boji krvi, ljudi, ili kože. Ako pronađete snagu i moć i svoj glas u njoj, ovo je vaša pesma i nadam se da ćete je pevati sa jačinom i besom i lepotom i snagom koja je unutar vas – ko god da ste. Žene nisu niža bića od muškaraca niti su ikad bile. Mi smo pevači oluja, meso od vatre, neumoljiva snaga planina, ljubazna topline i vetar koji reže. Mi smo pola sveta, a naučene smo da govorimo tiho i da se ponašamo blago, jer nas je tako lakše kontrolisati.“

Tu nije bio kraj mom dizanju kose na glavi. Đavo mi ne dade mira, stadoh da čeprkam dalje nađubrenu zemlju interneta. Pored bakine „Divlje kćeri“ iskopah još jedan dragulj. Ime mu je: „Žene vode“ (Women of the Water). Šta je sad pa to? U pitanju je međunarodni pokret žena koje se bore za čistu vodu planete, „za slobodu svih i divljinu u sebi“. Propovedaju jednakost među ljudima, potrebu žene da bude poštovana kao roditeljka čoveka. Zaštitnice su vode, a time i Zemlje, brane vodu od muškarac koji je na sve načine širom planete truju. Sebe nazivaju „Žene koje govore u ime vode“ (Women Speaking for the Water). Vole pritom da citiraju jednu drugu baku, Indijanku po rođenju, sada već počivšu Žozefinu Mandamin (Grandmother Josephine Mandamin): „Voda Majke Zemlje nam nosi život, a mi kao žene nosimo život kroz svoja tela. Mi kao žene smo davaoci života, zaštitnici vode i zato smo posebno sklone da Majci Zemlji pružimo poštovanje koje joj je potrebno kad je u pitanju voda.“

„Divlja kći“ Karen Kahan je nezvanična himna „Žena vode“. Slučajno? Nije. Razumljivo i zašto.

Osim tog pokreta žena, postoji još nekoliko ženskih pokreta osnovanih sa istom motivacijom: svojom ženskom snagom spasiti vodu Zemlje i spasiti sebe. Sve su one prigrlile Kareninu „Divlju kći“ kao nezvaničnu himnu. Ona ih bodri. Kao i „Žene vode“ oslanjaju se na paganske rituale. Zapadni svet uveliko osvaja nova vera oslonjena na paganstvo, tačnije oslonjena na rituale germanskih plemena, vikinških pre svih. Ženski pokreti ovoj veri utiru put. Nisu to zatvorena društva, jer nisu sekte. Štaviše, žene u njima pozivaju sve žene sveta da im se priključe, bez obzira na boju kože, nacionalnu pripadnost, ili društveni položaj – baš kako je baka Žozefina Mandamin za života propovedala, a baka Karen kroz svoje pesme peva. Reči ove dve bake govore ženama da svojom snagom mogu sve i ta ih misao nosi. Nije to povratak matrijarhata, mada ja lično ne bih ništa imao protiv, jer su po meni žene daleko mudrija i sposobnija bića od nas muškaraca. I pravičnija. Jednostavno je ovo borba da i njih obasjava isto sunce kao i muškarce.

Još ne razumete šta je to što me je u svemu ovome naježilo? Prosto me ježe takve stvari i to je to. Slatka je to jeza. Ježi me svaka duboko humana ideja ili postupak, ježi me iskazivanje ljubavi, topline, ježi me sve što vodi boljem sutra, sve što je suprotno od onog što mi muškarčići svojim dečačkim ludorijama, bujnom maštom, zaneti igrama koje igramo jedni sa drugima i jedni protiv drugih, donosimo bližnjima svojim, ženama, majkama, deci, drugim ljudima, ne misleći na posledice igre, ne misleći na sutra; večitim dečacima kakvi smo, samo nam je do igranja stalo; kad nam igra ne ide od ruke, kad gubimo, besnimo i svoj bes iskaljujemo na „slabijem polu“. Žene srećom nisu više krotke, sve su manje to. Žene su vodena bića. U vodi je život nastao, a mi iz vodenih žena isplivali. Voda pamti i žene pamte. Red je zaista da se voda pobuni, da žene pokažu svoju snagu, divljinu nagona za održanjem koja ih uprkos viševekovnoj potčinjenosti nije napustila. Red je da tresnu pesnicom, da voda prsne na sve strane, red je da zapevaju u horu baš tu pesmu koja me, eto, već danima opseda i koju vrtim bez svoje volje kao pokvareni gramofon: „Moje sam majke divlja kći (I am my mother's savage daughter). Moje sam majke divlja kći, neću da skratim kosu, neću da stišam svoj glas!“ Ne postajem li to i ja žena?

Prilažem prepev na naš jezik Karenine „Divlje kćeri“, prilažem i putokaz koji će vas odvesti na Jutjub da čujete kako je sama Karen peva. Što samo meni da drhte grudi, što samo meni da se ježi kosa na glavi dok slušam magijski glas tog ženskog Vikinga. Žene, poslušajte šta vam Karen poručuje, „ko god da ste, imate glas koji se ne može ućutkati. Zajedno, vaši glasovi ne mogu da se ne čuju!“ Biće dobro i vama i nama, u glavu udarenoj drugoj polovini čovečanstva, vašoj deci.

Savage Daughter - YouTube

DIVLjA KĆI

Moje sam majke divlja kći,
Ona koja trči bosa i psuje oštro kamenje.
Moje sam majke divlja kći,
Neću da skratim kosu, neću da stišam svoj glas.

Moje majke dete je divljak,
Ono traži svoje znake u boji kamena,
U licu mačke, u padanju perja,
U plesu vatre i krivini starih kostiju.

Dete moje majke igra u mraku,
I peva paganske pesme pod svetlom meseca,
I posmatra zvezde i preimenuje planete,
I sanja pesmom i metlom da dopre do njih.

Dete moje majke psuje baš glasno i psuje često,
Dete moje majke se smeje previše i dugo,
I zavija na mesec i spava u jarcima,
I nespretno diže ton u pesmi ovoj.

Izvedeni smo svi sad iz tame i vode,
Dovedeni na ovaj svet kroz krv i kroz bol,
I duboko u kostima našim bude se pesme stare,
Zato ih glasovima kiše i groma pevajte.

Mi smo divlje kćeri naše majke,
One koji trče bose i psuju oštro kamenje,
Mi smo divlje kćeri naše majke,
Nećemo skratiti kosu, nećemo spustiti svoj glas.

 

Napisala i spevala Karen Kahan 1990.
Prepevao Branimir Perić, 21. juna 2023.

 

KRAJ

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.