Mlinarka

 

Mlinarka

Tri sata pre

Prohladno letnje predvečerje. Neka nejasna mirnoća upila se u kuće raspirujući prve škiljave petrolejke što su se tu i tamo palile iza prozora. Noć se umorno spuštala gušeći testolikom neprozirnošću poslednje jecaje đermova i čangrljanje lanaca privezanih pasa. Iz krošnje drveta dopre klepet krila kokoške koja se bolje nameštala na počinak. Grana pod njom se zanjiha budeći drugu pospalu živinu. Odgovori joj par kvocanja i još poneki klepet pa se i to utiša.

Jovan Spasojev nesvesno zastade ispred svoje kuće i odsutno zaokruži pogledom selo. Nešto mu je smetalo, nešto nije bilo kao svakog dana. Zurio je neodređeno u vrhove brda i zakrvavljeno nebo na zapadu. Ćulio je uši kao kakav šarov kad iza ambara njuši vazduh i traga za mirisom koga samo on razaznaje. „Mòre, ima nečeg!“ reče sam sebi.

Iz pravca grada začu se daleko, teško raspoznatljivo brundanje. Približavalo se sporo grickajući idilu seoskog sumraka. Jovana Spasojevog zebnja ščepa za grudi. Ukočio se sav. Psi na trenutak umukoše nakostrešeni, a onda su svi u jedan mah zalajali. Od te siline napeše se lanci i kaiševi za koje su bili vezani, zastenjaše i zacvileše resko i zategnuto. Jovana obli znoj. Slutnja ili stvarnost, pitao se. Ne čekajući odgonetku, skoro bezglavo ulete u kuću i zalupi vrata za sobom.

– Ženo, gasi lampu! Švabe! – viknu još sa praga.

U drugim kućama se takođe pogasiše lampe. Selo kao po dogovoru nenadano utonu u mrak. Psi se prosto raspomamiše.

Jovan Spasojev priđe prozoru i napregnu oči. Gledao je niz drum pokušavajući pogledom da prodre kroz mrak koji se, činilo mu se, prebrzo spustio. Meseca još nije bilo. Osluškivao je pomno. Brundanje se više nije čulo, ali ga to ni malo nije uspokojilo – užas mu se preduboko zavukao pod kožu. Tako je i sa Međašima bilo. Kad se začulo brundanje, isto je ovako najpre zastalo pa se premetnulo u vrisak žena, pucnjeve i oganj.

Vreme je teklo užasno sporo. Drumom se ništa nije pojavljivalo. Psi su jedan po jedan lagano prestajali da laju. Taman da se sve za njima ponovo utiša, oni na ulazu u selo iz nekog razloga opet zalajaše. Jovan stegnu pesnice. Lavež se postepeno prenosio prema njegovoj kući.

Crno je slutio Jovan Spasojev i crno mu pred očima beše. Koliko se čelom bio priljubio uz staklo, od pritiska je moglo da prsne. Kad zalaja i njegov pas u dvorištu, žmarci mu potrčaše uz kičmu. Kucnuo mu je poslednji čas, znao je. Usne počeše same od sebe da drhte i izgovaraju molitvu. Kud baš na mene prvo? Sav se pretvori u oči i uši. Ćulio je zvek oružja i bat cokula. Zube je stezao do bola. Pas je u dvorištu skoro pobesneo od zatezanja lanca i lajanja.

Odjednom se začu kucanje na vratima, tek toliko jako da ga pored laveža ukućani mogu čuti. Jovan pretrnu. Odskočio je od prozora i brzo čučnuo. „Gotovo je!“ pomisli. Prestade da diše očekujući najgore.

– Jovane! – začu poziv sa spoljnje strane vrata. Kao ni kucanje, ni poziv nije bio prejak.

Šumela mu je u ušima.

– Jovane!

Da je žensko pao bi u nesvest.

– Jovane, otvori! To sam ja, Pavle Banaćanin!

„Pavle? Jest, njegov je glas. Otkud sad Pavle!?“ Htede da zastenje pod težinom svih pitanja koja su mu navrla sa svih strana u glavu. „Šta pa sad on traži od mene?“ Kako je rat počeo izgubio je kontakt sa njim. U selu se šuškalo da su preko, u Banatu, sve domaće Švabe obukle uniformu. Rekoše i Pavle.

– Jovane, otvori, znam da si kraj vrata, ne boj se. Sâm sam. Nema vojske. Niko ne dolazi za mnom.

Jovan je ćutao. Ne, nisu čista posla! Doduše, Pavle nije rđav čovek. Barem nije bio. Služili su u istoj jedinici vojni rok. Zbližili se, pobratimili čak. Posle vojske su se posećivali. Ženu je uzeo iz našeg sela. Ali, danas...

– Jovane! – Pavle nije odustajao.

Pričao mu je pokojni babo. Prešao je ne samo Albaniju, nego i gore golgote. U ratu se sve izokrene. Braća se ubijaju kao da nisu ništa jedan drugom. Zašto bi za pobratime važilo drugačije? Možda je Pavle baš zato došao?! Nije. Kud bi Pavle.

– Jovane, preklinjem te! Ne dolazim kao vojnik! Otvori, tako ti svega! Ne boj se. Nemam oružje.

Jovan se pokrenu i priđe vratima. „Mora da je u nekoj nuždi? E i ja magarac, usrʼo sam se od straha, a čoveka ko zna kakva muka stisla. Kad bih mogao da mu verujem?“

– Jovane, razumi me!

„Ako, tako mi i treba! Pobratimi! Malo je falilo i kum da mu na venčanju budem!“

– Jovane, imaj srca, naići će neko, smiluj se.

„Ipak… možda...“

Više nije izdržao. Prišao je vratima i mašio se kvake. Žena mu se obesi za rukav i zacvile.

– Ne, Jovo, tako ti dece! Zar nas u smrt teraš?!!

– Čovek, ženo božja...! – kao da je stresa, otrže se od nje Jovan. – Zar da ga pustim da čuči napolju? Ajde, šta si se uplašila! – reče joj, ali je osećao da to pokušava sebe da zavara i smiri ne nju.

Drhtavom rukom je podigao rezu. Odmakao se korak i pustio Pavla da uđe.

– Bi što bi – procedi kroz zube.

Odozgo, na tavanskom otvoru, pojaviše se tri malene glave i gvirnuše u tamu pod sobom.

Psi prestaše da laju.

 

Dva sata pre

– E, vala, sila si, Učo, nema šta! Znao sam da u tebe mogu da se uzdam! Fala ti do boga, spasʼo si me bede, a i onaj sinji kukavac će ti biti zahvalan. Ako ništa drugo, našima će u šumi bar ručak moći da kuva. Ajd', zdravo mi ostaj!

– Zdravo!

Osvrćući se na sve strane Jovan na prstima šmugnu preko praga van. Vrata su se za njim nečujno zatvorila. Uča spusti rezu. Sačekao je da se Jovanovi koraci izgube u noć, a onda ode u sobu.

– Ranko, sine, probudi se! – drmnuo je dete.

Mališan protrlja oči i pospano zevnu.

– Ustani. Moraš tatu nešto da poslušaš.

Dete se široko proteže i još jednom zevnu. Već naviklo na noćna buđenja, ustade bez reči.

– Požuri. Obuci kaputić. Hladnjikavo je noćas.

– Je l’ ću opet tetka Mariji?

– Da, sine, samo ovoga puta moraš da stigneš brže nego obično i još brže da se vratiš. Jesi li se dovoljno rasanjivio da možeš da upamtiš šta da joj kažeš?

Dete klimnu glavom.

– Reći ćeš joj da se pobrine za gosta koga joj šaljem. Jesi li razumeo? Da se pobrine za gosta. Ponovi.

– Da kažem tetka Mariji da se pobrine za gosta koga joj šalješ. Je l' tako?

– Tako je. Pazi, ne sme niko da te vidi. Ako čuješ nekog da ti ide u susret, sakri se u žbunje i sačekaj dok prođe.

– Ne brini, tato, umem da se čuvam.

– Ne sumnjam – reče Uča i poljubi ga u kosu. – Ajde sad, tutanj!

Dete kliznu kroz otškrinuta vrata i otrča u noć.

 

Jedan sat pre

Jedva je sačekao da se udalji od sela. Lavež ga je izluđivao. Kad god je prolazio pored nekog psa, čangrljanje lanca mu je zvučalo kao da će se pas tog trenutka otrgnuti. Hodao je skoro na prstima i osvrtao se oko sebe. Kolski put se s vremena na vreme gubio preko travnatih površina. Poslednji lavež sa periferije sela je utihnuo. Sa njim se izgubio i kiseli miris stoke koji ga je kroz selo pratio. Nevidljivi zrikavci su strugali noć. Od tog zvuka se činilo kao da trava u snu hrče.

Rađao se Mesec, belasalo se njegovo okruglo lice kroz krošnje šume u koju je put uranjao. Kao da je Mesečevo bledilo prlji, iz krošanja bi se katkad izvio bunovni krik usnule ptice. Na svaki šum se trzao kao u ružnom snu. Samo da pre zore stigne! Na jutarnjoj smotri će primetiti da ga nema.

Malo mu laknu kad je osetio svilenkastu prašina pod nogama, a na obrazima vetar koji donosi svežinu vode. Šuma se proređivala. Drum se približavao reci. Grgoljenje brzaka i zvon vodom ponekog preturenog oblutka, učiniše mu se kao najlepša simfonija. Nije mu smetalo šiblje koje ga je usput kačilo po licu. Grgolj se ubrzo pretvorio u hučanje, a huk u penušanje vode zahvaćene lopaticama vodeničnog kola. Srce mu življe zakuca. Izgubio je orijentaciju koliko već dugo ide.

Izbio je iz šikare. Tamna kontura vodenice se ocrtavala na zvezdanom nebu. Reka ispod nje se belasala.

Prešao je preko jaza pridržavajući se za ogradu mostića. Pred vratima vodenice za trenutak zastade i popravi uniformu.

Zakucao je reda radi iako je znao da ga Marija neće čuti od huka vode. Verovatno spava. Uča je dobro postupio što je poslao malog da ga najavi umesto da ga je dete vodilo. Neko je mogao da ih vidi, a onda ode glava i Uči i celoj njegovoj porodici.

Gurnuo je lagano vrata i zastao na ulazu. Mrak unutrašnjosti ne dade mu u prvo vreme išta da vidi.

– Marija! – zovnu tiho.

– Marija! – ponovi još glasnije.

Slegnuo je ramenima i zakoračio unutra vadeći baterijsku lampu. Taman da je upali, kad mu krajičak oka uhvati kako se u tami iza vrata pokrenu nešto crnje od mraka. Nesvesno je ispred sebe ispružio ruke štiteći se ni sam ne znajući od čega. U toj kretnji nehotice upali lampu i uluči taman toliko vremena da vidi kako se to „nešto“, raščupano, obrušava na njega sa nožem u ruci. Pretrnuo je. Instinktivno se izvio i podmestio lakat. „Bože, pa to je žena!“, htede da krikne. Lampa mu ispade i otkotrlja se u ugao nastavljajući da svetli.

Borili su se bez daha. Po zidovima su plesale njihove senke mestimično presecane odsjajem noža. Izvijali su se držeći jedno drugo za ruke. Zglobovi su im krckali. „Otkud joj tolika snaga?!“, pitao se. Pulsiralo mu je u slepoočnicama od napora.

Jedva mu je uspelo da je oslobodi noža. Sa zvekom je pao na pod. Šutnuo ga je daleko i zavrnuo joj ruke na leđa.

– Proklet da si! – pokušala je da ga pljune.

Othuknuo je i rukavom otro sa čela znoj i delove njene pljuvačke. Pošao je po baterijsku lampu. Vukao ju je za sobom držeći joj čvrsto ruke. Pustio ih je tek kad je podigao bateriju.

Uperio je svetlost prema njoj. Sva nakostrešena, stajala je podbočena, sevajući pogledom. Disala je ubrzano i iskidano. Kao katran crna kosa padala joj je preko ramena i zaustavljena velikim grudima tvorila na njima gužvu.

„Bože, al’ je lepa!“ – pomisli najzad. „Lepša je nego one godine kad sam došao po Dunju.“ Nije mogao da ne primeti Marijinu lepotu među seoskim devojkama koje su se bile okupile da isprate mladu i požele joj sreću u braku.

– Ti si Marija? – upitao je reda radi ne bi li je opustio.

Ništa mu nije odgovorila. Podignutom rukom štitila je oči od svetla.

Ne ispuštajući je iz vida, otišao je i podigao nož.

– Marija – reče umirujućim glasom – ne treba da me se bojiš. Nisam došao kao nemački vojnik iako sam u uniformi. Zar ti Učin mali nije najavio moj dolazak? Evo ti, uzmi – pružio joj je nož drškom okrenut prema njoj. –Ja sam Pavle Banaćanin, sećaš me se valjda? Dunjin muž.

Marija spusti ruke. Sa lica joj iščeze izraz mržnje.

– Đavole jedan, tako si me prestrašio! Mislila sam da si stvarno „fric“.

Prihvatila je nož iz njegove ruke i zavitla ga nazad na pod. Nož odskoči i otkliza u mrak.

– Otkud ti?

– Dezertirao sam.

– U sred noći?

– Ne misliš valjda da je trebalo po danu? – odgovorio je ironijom.

Prišla je stolu i upalila petrolejku.

– Je l te bilo strah?

– Još pitaš?

– Znaju li?

– Ujutru će saznati.

– Kako je Dunja? – promenila je temu.

– Ne znam. Nisam je video ima već godinu dana, a ni decu. Po njenim pismima bih rekao da je dobro.

– Sigurno si gladan?

– Nisam.

– Ma, kakvi nisi. Od straha se najviše gladni. Eno ti tamo tronožac. Sedi dok ti nešto časkom ne spremim. Ajde, ajde, ne stoj!

Seo je. Gledao je za njom kako se krenula vodenicom. Pod škiljavim svetlom petrolejke ličila mu je na vilu iz dečje mašte. Ko bi rekao da je ova vila još pre minut htela da ga ubije? Marijina vitka silueta klizila je prostorijom lebdeći između tavanice i poda. Izgledala je nestvarno. Setio se priča iz kasarne o magijskim moćima žena ovog kraja. Bajke su o njima ispredane. Dunja jeste odavde, ali Marija…

Kao da sluti njegove poglede, Marija nije popravljala košulju koja joj se u poslu razdrljila. Jovanu postade vruće, žar mu je palio obraze. Hučanje vode jedva da je razaznavao, činilo mu se da jedino čuje šuštanje Marijine odeće. Ne samo da je čuo, mirisao je. Osećao je drhtaje u grudima, u stomaku, uši su mu šumele. Prestao je da misli. Da li se to on selio u bajku, ili je bajka postajalo sve oko njega? Bateriju je zaboravio da isključi. Misli su mu se samo vraćale na Marijino kretanje, na Mariju u haljini i na Mariju bez haljine. Marija se upijala u njega, postajala sama misao, kljucala mu je žilama sve nesnosnije. Šuštale su njene haljine, nesnosno šuštale...

Sada

Predavao se, nema drugog objašnjenja. Zaista su žene ovog kraja čarobnice! Slutio je u sebi bujanje energije, silovite, nesnosne, skupljane mesecima u kasarni. Mogao je da je opipa, da pomiluje njenu nadošlost. Grizao je zanosnu vešticu, ljubio je besomučno. Žene, đavolje žene, ništa bez vas! Stezao joj je bokove, grudi, zarivao zube. Ispijao joj usne kao vino, ispijao oči. Pio je nezasito, žudno. Drhtao je kao da drži ogoljenu žicu pod naponom. Osećao je njene ruke, hiljade ruku. Njeni su ga poljupci izluđivali. Vijugala se kao žrvanj. Hučala je voda, mlin je hučao, okretao se vrtoglavo, bezglavo. Čuo je buku mlina pod njim, ili onog nad njim, svejedno kog. Buči, glavno da buči, da se vrti i melje.

Trčanje po utrobi postade brže. Osećao ga je kako narasta kao kvasac. Uskoro će se preliti, jurnuće preko ivice.

Navaljivao je sve žešće. Pritiskao kao da plugom ore. Grozničavo. Sasušenu zemlju dugo neoranu. Grizao je nanovo. Otkidao zalogaje. Otkidao da se zadavi, da se ne najede, da još ostane, uvek nešto da ostane. Dok utroba ne eksplodira, dok u vulkan ne sine. Njene ruke po njemu kao po klaviru prebiraju dirke, drhte dodirima mekim, drhte svirkom. Uvijaju se golicave. Eti ih na ramenima, po vratu, eto ih na grudima, među rebrima. Spuštaju se ka trbuhu, ka utrobi što gori. Niže do vulkana na pomolu. Sve bliže. Sprema se da grune. Ruke na njemu, ruke, gospode! Vrele, sve vrelije! Ruke!... Ali otkud led u njima? Otkud led? I rez? Oštar? Led koji žari? Zar led žari?! Ne! Ne!!! Vrelo, oh, vrelo! Strahovito vrelo! Bol užasna. Zgrči se, zaštiti! Na bok! Ruke moje, dole! Zadržite! Uhvatite! Zaustavite!... Zalud. Svest se muti. Svetlaci u očima. Koturi svetlosti. Bol. Vatra. Koturi. Koturi...

Marijine ruke se izvlače. Stežu nož koji je pre nepun sat bacila na pod. Počinju da bodu. Sviraju poslednji menuet. Besomučno, histerično. Po grudima, po stomaku. Milovanja su to jadna prema bolu, prema vatri tamo dole gde je gorelo, gde je najviše bolelo. Povijena je nad njim kao prava veštica. Zajapurena, raščupana. Švaburdo gadni! Evo ti! Evo ti još!... Mene da prevariš!... Poslao te Uča, je li?... A ko te u naše selo poslao, to ne pričaš!!!...

Zazvuča i poslednji akord smrti. Marija se savi u klupko i zarida sitnim jecajima. Raščupana kosa joj se rasturi po podu i poteče gustim pramenovima. Tresla su joj se ramena od plača. Onda oseti kako joj se podiže utroba. Zagrcnu se. Nagon za povraćanjem je u nekoliko naleta pokušavao da joj izbljuje sadržinu želuca, ali sem želudačnog soka koji joj ispeče grlo, ništa drugo ne izađe iz nje. Uspravila se nesigurno i drhtavo. Nešto meko skliznu joj niz skute i ljigavo pljusnu kraj nepomične glave na podu. Zateturala se hvatajući se za ivicu stola. Mrtve oči pogledaše u to ispalo parče mesa i ukočeno se začudiše.

Jecaj utihnu i rastopi se među daščane zidove. Sve stade. Jedino se vodenični točak i dalje okretao. Klobučao je vodu i škripao monotono.

Svitalo je.

KRAJ

© 1973, 1979, 2022, 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Objavljeno u časopisu za književnost, "Suština poetike", godina X, broj 77, april/juni, Glušci, str. 150-160