Gori lila uoči Ilina 2023

XXII međunarodni književni sabor u Pelagićevu

 

Evo novog putešejstvija, ovoga puta od preko 1.700 kilometara. Odoh u Pelagićevo, a kad gospa i ja već, po ovoj vrućinčini, preplivasmo Drinu, ajmo i do prijateljice iz Dodikovog Aleksandrovca, povrh Banja Luke, otuda do Visokog i Semira Osmanagića piramida, pa uz Piramidu Sunca na njen vrh, pa ispod nje, u Dolini piramida,  hodnicima starim ko zna koliko hiljada godina, koje Semir i prijatelji od peska oslobodiše, bauljaj sa šlemom na glavi prema komorama podno Piramide Sunca, a kad se unutra na plus 10 dobro posmrzavasmo, zaputismo se po žeženom suncu (na 39 stepeni), do prestonog dvora Ive od Semberije, posetismo u Dvorovima i Bijeljini brata i sestru, decu mojih tetaka, ispismo ispred Pavlovića ćuprije piće i napunismo trbuh u društvu sa prijateljima iz Bijeljine, sačekasmo da se napolju istutnji orkanska oluja koja je u Beogradu i Zagrebu u međuvremenu poobarala kranove, pa za njom kaskajući, krenusmo put Kuzmina, usput vozeći slalom između popadalih stabala, provukosmo se po mraku kroz carinu (pasoše nam proveravali na sveću), na prvoj pumpi koju videsmo da u njoj škilji svetlo, benzin na kurblu natočismo, pa jureći dalje za olujom, uz neprestan lajt-šou iz oblaka, stigosmo do Beograda, navrh Banjice, gde sve „trole“ stajaše, jer im je preko žica palo stablo, a pobratimi se tog stabla izvališe po svim parkinzima oko zgrada, proveravajući kroz slomljene šoferšajbne i ulubljene karoserije automobila šta je unutra…

Pelagićevo se do skora zvalo Gornje Žabare. Rodno je mesto Vase Pelagića, narodnog učitelja, borca za narodnu pravdu, prosvetitelja, rodoljuba i svega onog što čoveka čini čovekom. Ne znam ima li sa ovih prostora pismenih (pa i nepismenih), koji nisu čuli za Vasinu knjigu (ili Vasovu?) koja se štampa pod imenom „Pelagićev narodni učitelj“. Ako niste znali (a nisam ni ja do skora), „Pelagićev narodni učitelj“ je najštampanija i najčitanija knjiga kod nas od XIX veka na ovamo! Neki tvrde da je štampana u više primeraka od same Biblije i da je kudikamo čitanija od nje (u ovo poslednje ne sumnjam)! Čak i ja znam za nju, od malena. Kad god je mami trebao neki savet po pitanju zdravlja ili medicine, otvarala je „Narodnog učitelja“ i znanje upijala. Ne jednom me je moralu i ljudskim vrlinama iz nje učila.

Svake godine, od 15. jula do 2. avgusta, kad se slavi Ilindan (a u mom kraju tuku gromovi i oluja zaspe vašarišta – taj dan obavezno, nikad ne promaši!), održavaju se u Pelagićevu narodne svečanosti, pod imenom „Gori lila uoči Ilina“. Ove godine Svečanosti su otvorene sedamnaestim međunarodnim književnim saborom „Gori lila uoči Ilina 2023“. Književnici sa svih strana, ovdašnji i belosvetski, dođoše u Pelagićevo i svoje radove u svečanoj sali Doma kulture čitaše, kako one štampane u zborniku „Gori lila uoči Ilina 2023“, tako i druge, po srcu i inspiraciji. Pročitah i ja odlomčić iz svog eseja „O roditeljstvu balkanskom“, koji se, integralan, nađe u ovoj ilindanskoj knjizi. Dobih i zahvalnicu od organizatora što podržah ovu blistavu manifestaciju. Nju je, inače, osmislio pre mnogo godina, do dana današnjeg je organizuje i sponzore koji će sve ovo (i posle ovog😊) da plate hvata, takođe jedan prosvetitelj, osnivač KUD „Vaso Pelagić“, pedagog i pesnik, Pajo Brkić, gorostas od čoveka! Posle svečanosti, založismo se za bogatom trpezom parohijskog doma crkve „Svetog proroka Ilije“, a bogme i zapevasmo, ali samo duhovne pesme.

Prilažem, čisto da vas zagolicam, pomenuti odlomčić iz eseja „O roditeljstvu balkanskom“.

Moj tata se uvek bojao starosti, da će ga deca zaboraviti. Srećom po njega deca ga nisu ostavila samog. Iako je, barem mene koji sam živeo u Beogradu, u strahu od takvog kraja, počesto, kao da priča sam sa sobom, opominjao rečima Kačanika, nekadašnjeg načelnika Narodne banke u Kruševcu, koji je svakom ko ga pita kako su mu deca, odgovarao: „Dobro su. Retko dolaze, a još brže odlaze.“

Integralnu verziju eseja pročitajte na sledećoj adresi:

https://branimirperic1.blogspot.com/2023/07/o-roditeljstvu-balkanskom-jedna-moja.html

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

O roditeljstvu balkanskom

 

 

O roditeljstvu balkanskom

 

Jedna moja Fejsbuk prijateljica poslala mi je link na priču ispisanu rukom spisateljice Zorice Vučelić, koja za sebe kaže da nije pisac, a piše bolje od 99,99% onih koji se smatraju i koje smatraju u nas (a i mimo nas) piscima. Jedina joj je mana što piše crno. Dobro je da to nije horor (mada, skoro i da jeste, sudeći kako pritiska dušu, kako se čovek oseća posle njenih tekstova). Da piše horor svojim bi umećem bila bolja od onog prokletnika, Stivena Kinga, koji već tolike godine nikako zlo iz sebe da istisne (a očigledno ni Zorica – zato i radi na popravci ljudske psihe; oni kojima je duša ranjena najbolje razumeju tuđu muku, a iz drugoga izbaciti nečiste sile, mnogo je lakše nego iz sebe, makar to bila i samo gorčina).

Znam ovu priču, odgovorio sam prijateljici. Čitao sam je ranije. Moj tata se uvek bojao starosti kakvu je Zorica opisala. Srećom po njega deca ga nisu ostavila samog kao Zoričinog deda Stanka njegova. Iako je, barem mene, koji sam živeo u Beogradu, u strahu od takvog deda Stankovog kraja, počesto, kao da priča sam sa sobom, opominjao rečima Kačanika, nekadašnjeg načelnika Narodne banke u Kruševcu, koji je svakom ko ga pita kako su mu deca, odgovarao: „Dobro su. Retko dolaze, a još brže odlaze.“

Pogrešno je da roditelji računaju na svoju decu. Izveli su ih na put, završili su škole, kraj, nema više. Vreme je sad da se brinu jedno o drugom. Ponovo su bez tereta roditeljstva. Duša im je jednako mlada kao kad su se uzeli; uprkos godinama brige je nisu postarile. Ponovo imaju jedno drugo. A pošto su ponovo mladenci, kao mladenci nek se i osećaju, kao mladenci neka žive, kao mladenci nek se iznova okrenu sami sebi, samo sebi.

Roditelji pogrešno misle (kod nas) da deca imaju obavezu prema njima. Ljubav se ne kupuje. Ne kupuje se zahvalnost za ono što si im pružio. Ljubav roditelja prema deci je jedina ljubav koja se sipa. Izliveno mleko ljubavi se ne vraća u bokal. Ili kao što jednom neko mudar reče: ljubav roditelja prema deci je ljubav unapred, a ne unazad, daje se da bi je deca prenela svojoj deci, a ne da  bi je vratila nazad roditeljima.

Roditelji su dovoljni sami sebi, dovoljni su jedno drugom. Ako jedno ode, drugo treba da nađe drugog druga s kojim će da druguje i život deli. Ne mogu deca da žive za tebe. Nisi rodila robove. Ako tako nešto kao roditelj očekuješ, onda ste unesrećeni i ti i deca. Pusti ptiče da odleti iz gnezda jednom za svagda, ne očekuj da će se ikada vratiti pa ni svratiti u gnezdo. To je zdravo razmišljanje.

Ova Zoričina priča je srceparajuća samo ako se gleda iz patrijarhalne, iskrivljene, nakaradne, balkanske perspektive. Iako o Amerikancima i njihovom odnosu prema svemu ne mislim mnogo lepo, njihov odnos dece prema roditeljima (i obrnuto) mnogo je zdraviji. Amerikanci su usredsređeni na to da decu što pre osposobe za samostalan život, a onda se presele na Floridu i misle samo na sebe (karikiram, naravno).

Neko će na ovo reći da je to materijalistički pogled na život koga je skrojio surovi kapitalizam. Možda jeste, ali nećemo valjda da se vraćamo u rodovsku zajednicu kad su mlade roditelji bez njihove saglasnosti ženili gledajući samo na materijalnu stranu njihovog budućeg života (eto i tu materijalizma!), a ovi imali obavezu do smrti roditelja da žive sa njima i da se brinu o njima. Doduše, imalo je to i pozitivnu stranu – nije se rastakala imovina u suludim deobama i zavadama braće posle smrti roditelja, jer sve je ostajalo u zadruzi, jedini je naslednik bila zadruga, sve u njoj je ostajalo naše.

Da li su sebičnija deca ili roditelji koji smatraju da je obaveza dece da se brinu o njima, tu nema dileme. I deca i roditelji u tom odnosu polaze od sebe. Deca žele da su slobodna, nesputana, da ih ne vuku roditeljske teške negve od kojih ne mogu da maknu, jer negve vremenom neminovno pretežu nad ljubavlju, pretežu čak i nad obzirima koje deca osećaju prema roditeljima. S druge strane roditelji su sa godinama sve više uplašeni da im se neće naći niko ako im se nešto desi (ako slome ruku, nogu, razbole se, udari ih kap...). I deca i roditelji nastupaju sa pozicije borbe za opstanak. Jedino što je kod roditelja sebičnost (a time u očima dece i zloća) obrnuto proporcionalna njihovim godinama. Što su stariji to su ozlojeđeniji i sebično zahtevniji da su deca što češće, a najbolje je stalno uz njih, ali da se njihov životni prostor ne menja (u najvećem broju slučajeva je tako). Mada se ta osobina manifestuje i kod dece, samo obrnuto: što su roditelji stariji, deca osećaju veći poriv da im se roditelji skinu s vrata, osećaju poriv za bekstvom. Malo je, ili nimalo razuma u tim odnosima, sve se svodi na surovi nagon za održanjem, krug se zatvara: postajemo ponovo animalna bića.

Na sve ovo što sam rekao neko će se suprotstaviti lepim, čak dirljivim primerom iz života, kako nije uvek i kod svakog tako. Izuzeci ne ruše pravilo, izuzeci su samo izuzeci. Pravila su zasnovana na statističkim prosecima, a statistika zna da bude neumoljivo okrutna i tužna. Pokušajima da se cvetovima pene, koje prosipaju retki talasi sreće sakriju hridi naših balkanskih pogleda, samo se zamagljuju stvari. Bol i patnja koju naše vaspitanje nasleđeno od predaka dubi u nama, time se ne pokriva. Prikazom pojedinačnih sreća samo se nanosi dodatna bol i okrutno povređuje onaj prosek naše dece i naših roditelja koji su žrtve „balkanske ljubavi“. Lepo bi bilo da nas sve zapljuskuju samo talasi sreće, ali nam pogledi moraju biti zdraviji za njih, moramo pre toga obrusiti hridi nasleđa da bi se talasi sreće jednako prema svima prostirali. Obala treba da sjaji i kad ne očekuje da je talasi kupaju. Račići radosti treba da trčkaraju po njoj i kad nisu opterećeni mišlju da li će ih balkanski talas razbiti o hridi, ukopati u pesak, ili će im za sobom ostaviti na obali hranu životne radosti kad se povuče. Sreća je u nama i samo od nas zavisi kakvim ćemo očima oko sebe gledati. Ka tome treba usmeravati životne talase – da pokrenu unutrašnja mora sama da šire talase radosti. Lako je vetru da to radi po površini.

Kod nas su roditelji spremni da se žrtvuju za svoju decu (i žrtvuju se) i kad ona više nisu deca, već imaju svoju decu. Uzajamni zdrav odnos razumno je da postoji, samo je pitanje do koje granice se smatra „zdravim“. Ako pređe u uzurpaciju i zloupotrebu roditelja od strane dece, ako dete ne pomišlja da je roditelju potrebna jednaka briga, možda i veća nego što je potrebna njegovom detetu, onda to „zdravlje“ više nije „zdravo“. Svaki roditelj oseća sreću da je sa svojim unučetom. Prema unučetu se u starijim danima čak oseća veća privrženost nego prema bračnom drugu, ne retko i prema rođenom detetu. Iskorišćavanje te ljubavi put je ka zloupotrebi roditelja. S druge strane, potreba i sreća koju osećaju roditelji prema unucima i privrženost prema njima ne sme da ide dotle da postane „smaranje“ mladih roditelja i mešanje u njihovo vaspitanje sopstvene dece, ma koliko baka i deka smatrali da njihova deca pogrešno vaspitavaju svoju decu (a većina smatra, to je činjenica). I tu su Amerikanci (i razvijenije zemlje Zapada) u prednosti sa svojim kindergartenima i organizovanim prevozom za đake, između ostalog. Ali, to je već nešto što zadire u domen poređenja bogatstva dve zemlje. Mada se koreni razlike BDP-a i prosečne zarade mogu tražiti i u balkanskom nasleđu koje nam jednako i na tom planu vezuje htenja u kučine.

Dokle treba da ide propagiranje balkanske mantre „da deca treba da se brinu o svojim roditeljima“? Do uništavanja sopstvenog života? Do razaranja brakova? Do unesrećivanja najmanje dve porodice (dece i roditelja), kao i svih onih koji su za njih neposredno ili posredno vezani dokle su vezani (prijatelji, rodbina...)? Teška je to priča. Nju ne razumeju deca čiji su roditelji još uvek mladi, kao ni roditelji čija deca nisu još odletela iz gnezda te život nije ugrožen ni jednima ni drugima zbog toga (još). Može tvoj bračni drug da te voli ne znam koliko, ali ako ga zanemariš, ako decu svoju zanemariš, ako zanemariš svoju kuću da bi brinuo o roditelju... ne znam koliko će iskrenosti u ljubavi zanemarenog bračnog druga ostati. Na žalost, mi smo jedno od najsiromašnijih društava ovog dela sveta. U bogatijim zemljama u kojima postoje socijalne ustanove dostojne čoveka, u kojima one mogu da se plate, u kojima se ne gaji kult roditeljstva kao kod nas, već svesnost da roditelji treba da budu sa svojim vršnjacima (jer nepobitna je činjenica da su sa vršnjacima najsrećniji), u tim zemljama takvi problemi ne postoje, odnosno nisu toliko izraženi kao kod nas. Njihova deca se drugačije vaspitavaju, što se nama, sa naše balkanske tačke gledišta, čini nehumano. Prihvatiti njihov način ne znači da treba pogaziti sve naše vrednosti, samo je pitanje do kojeg nivoa treba ostati u busiji patrijarhalnosti, odnosno koliko se patrijarhalnosti možemo osloboditi a da ostanemo sa najboljim od onoga što nas čini onim što smo u pozitivnom smislu? Neka mera mora da postoji, bez daljnjeg.

Kad su u pitanju balkanski odnosi dece prema roditeljima (i obrnuto), briga nije deo ljubavi prema njima, već deo usađenog takotrebanja, koje je imalo opravdanja dok se čuvalo jedinstvo zajednice. Danas, kad rodovske zajednice nema, brak se sve češće pretvara u dan-dva veseljem obeleženo uzimanje i par meseci slatke opijenosti nakon toga (koja najčešće traje do prvih mladenaca). Posle polizanog meda sledi razvod, ili manje ili više gorak suživot i godine patnje. Briga prema roditeljima se izvitoperava, umesto ljubavi postaje teško breme. Deca, čak i ona koja nisu u bračnoj zajednici, već iz ovog ili onog razloga samuju, ni sama sa sobom danas ne mogu da izađu na kraj, a kamo li sa roditeljima koji im dahću za vratom. Odraslo dete to uglavnom neće priznati, čak ni da ga deru; priznaće tek kad mu prekipi i zabezekne komšiluk, ili se na kanabetu, u ležećem položaju, isplače i ogoli.

Ljubav roditelja prema deci i dece prema roditeljima u godinama kad su deca odrasla, kad su stvorili sopstvene porodice, kad žive svoj život, kad su sama postala roditelj, ne pretvara se kod svih roditelja u patnju. Roditeljska ljubav je samo onda patnja ako je roditelj oseća kao neuzvraćenu, ako ide dotle u svojoj suprotnosti, zanemarivanju i bezosećajnosti da najrođeniji rod tvoj ne nađe za shodno ni telefonom da te pozove, ako nemaš prilike svoje unuče da priviješ na grudi makar kad mu je rođendan, da se igraš sa njime, da mu se raduješ… patnja je ako te rod tvoj tretira kao psa, ili te zaobilazi kao kužnog… Pomislite, koliko je u nas starih koji se tako ne osećaju? Sve je to zato, ponoviću se, što smo na ovim prostorima vaspitavani da deca imaju obavezu prema roditeljima po cenu svoje sreće i sreće svoje porodice a ne iz ljubavi, a roditelj da do smrti smatra, zato što je dete rodio, ishranio ga, odškolovao, da je dete dužno da ima obavezu prema njemu po cenu zapostavljanja sopstvenog života. To vaspitanje je ono koje nas ubija, koje nas čini nesrećnim u starosti, a našoj deci nameće do kraja života grižu savesti, ili ih pretvara u bezosećajnike, ne bi li sačuvali sebe i svoju porodicu. Promenimo li poglede, postavimo li se humanije, zamenimo li obavezu sa obzirnošću, odbojnost sa saosećanjem, bićemo i jedni i drugi srećniji. Roditelju je dovoljno da ti čuje glas, a uz nove tehnologije i da te vidi kad priča sa tobom, i makar za jedan od raspusta da zagrli unuče; a i to unuče da je vaspitavano da se samo seti babe, dede, da ih samo pozove, a ne da čeka da ga roditelj na ljubav podseća. Ako tako postupamo svi, onda će sve manje biti starih Kačanika koji će na pitanje „kako su ti deca“ odgovarati: „Ma dobro su. Retko dolaze a još brže odlaze!“

 

KRAJ

 © 2022 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Esej "O roditeljstvu balkanskom" objavljen je u knjizi "Gori lila uoči Ilina", zborniku radova sa XVII međunarodnog književnog sabora 2023. u Pelagićevu. Izdavač: Kulturno prosvetno društvo "Vaso Pelagić", Pelagićevo, 2023, str. 22-27.

 

 

 

 

Tri aforizma

Napadoše me neki znatiželjnici, "kam gi ti aforizmi na kojima ti aforističari zahvališe i u knjigu te svoju ubaciše"? "Eve gi", a evo i kako izgleda ta zahvalnica kao i korice “Zbornika aforizama IV” sa manifestacije „Dani satire – Pavle Tončić“ u kojima su štampani. Počastvovan sam. Posebno godi saznanje da su i dokazanim aforističarima u njega uvrstili takođe tri, najviše četiri aforizma. Zašto je baš ova moja tri žiri Manifestacije odabrao, a ne neke druge, stvar je ukusa i uređivačke politike Zbornika. Hvala im svakako. Dovoljna mi je nagrada to što su me kao aforističkog goluždravka uopšte primili u svoj časni krug.

1.       Juče sam želeo sutra, a danas bih sve dao za juče.

2.       Kad sam bio mali išao sam bos. Danas više nisam mali.

3.       Sve sam pokušao, jedino još nisam pokušao da ne pokušavam.

 

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Prozni pisac među aforističarima

Prošle su dve nedelje od onda. Ne nisam čekao da mi se slegnu slike. Iako bih možda pojedine, koje su se umešale među njih i želeo da izbrišem. Sećanje će ih i tako, kako to kod mene biva, vremenom uobličiti u lepe slike i pridružiti ostalim lepim koje će mi, iz ove južnomoravske varošice, kad god se ovog dana setim, natapati dušu šećernom vodicom, slađom od one kojom se prelivaju i u kojoj plivaju meni najdraže poslastice: tulumbe, baklave, kadaifi i urmašice.

Otišao sam tamo sa svojom životnom saputnicom po onom najvećem nevremenu – onda kad su bogovi bacili mali potop u naše krajeve da saperu ljudski nemar i rekama odnesu braći Bugarima i Rumunima naše đubre, plastično pre svega, koje pobacaše u potoke, reke, po obalama, kraj puteva, po livadama i stazama, parkovima i dečjim igralištima, oni koje nije imao ko da nauči kulturi, redu, vaspitanju i ljubavi prema svom. Usput izbegosmo nekoliko odrona, dva klizišta, jedan potopljeni most i opasnost da nam se gume na brisačima odvale koliko su mlatili po šoferšajbni. Udarnih rupa srećom i začudo ne bi na putu. U povratku takođe prođosmo kroz manje potope i dažd s neba.

Sutradan, posle dana i dana kiša osvanu u našem planinskom vilajetu sunce. Bi ga cele nedelje. Šta će drugo seljak, koji je najzad dočekao lepo vreme, nego da se odmah upregne umesto volova i posvršava sve one poslove koje, u vodi nad sobom i pod sobom, svih ovih dana nije mogao. Okolni seljaci zaglaviše u malinjake, na njive i bašte da ih okopavaju i pleve, da posade što se nije posadilo, a u livade, kad su se malo prosušile, da napasaju stoku, ili da ih kose. I mi, koji nismo seljaci, ali smo među njima, iskoristismo sedmodnevno zatišje između kiša. Bacismo se na voćnjak, vrt i okućnicu da što možemo više od lepog vremena ugrabimo. Šišaj travu, istrimeruj nepodšišano, preori (tačnije: izdrljači) leje električnom frezom, pretesteriši sva ona drva koja su od predugog stajanja već počela da dobijaju crvene gljive i trule (dovlačili smo ih sa planina tokom jeseni i zime kao trofeje iz šetnji; bili su popadali sa drveća združenim dejstvom starenja i crva, ili smo ih kao ostatke pokupili posle oglodavanja šume od strane drvoseča). Moju gospu je čekalo i sađenje pelcera (koji od tolikog čekanja da ih rasadi, više nisu bili pelceri, već zamalo u saksijama počeli da dobijaju plodove, ili da umiru od prekomerne vlage ispod mušeme kojom ih je od kiša i hladnoće štitila). Bacih se i na pomaganje komšijama oko njihovih poslova. Preuredismo šupu, oslobodismo se jabuka koje je dublje zahvatila trulež. One sa manje istrulele očistismo za pitu. Isprskasmo voćke protiv štetočina. Odvukosmo što dalje od kuće kante sa smrdljakom u vodu potopljenih kopriva, koje je moja gospa kiselila za prehranu svojih travki-zabrljavki i povrćki u lejama. Naravno i miomirisnu zovu sam morao da berem po naređenju zna se koga, a i oko stabala da obmotavam lepljive trake i da ih mažem kolomazom, kako nam po listovima voćki mravi-stočari ne bi razmnožavali i napasali svoju stoku (biljne vaši). Poslova koliko hoćeš. I ne samo poslova.

Taman kad su počele nove kiše i kad sam mislio, eto, najzad mogu da sednem i na papir (ekrana) prenesem svoje impresije o boravku među južnomoravskim aforističarima, dođe nam u goste prerano raspušteni unuk sa mamom. Razume se, od pisanja u takvim okolnostima ne bi ništa. Svako dete traži pažnju.

Na dan unukovog odlaska ponovo granu sunce, mireći me sa tim da još ne mogu za kompjuter. Radovi u voćnjaku i bašti se obradovaše. Srećom, odozgo od Bele reke, vidim danas, valjaju se oblaci. Neošišana trava u dvorištu zaplaka. Obećah joj, ako ova sadašnja tmurnoća potraje dovoljno dugo da u cugu završim pisanje, naoštriću nož na kosilici da je ne boli i odmah je ošišati čim sunce grane.

⁕⁕⁕

Aforističari su ti posebna fela ljudi. Umišljaju da su pametniji od drugih, da im je glava velika kao balon, veći od onog koji leti nad Kapadokijom. Nos im bode oblake od uobraženosti. Uvereni su da su svojom mudrošću uhvatili boga za bradu. S prezirom gledaju na svet oko sebe, a naročito na nas pisce: piskaramo tu stotine i stotine strana, a oni sve to što nam u roman stane, iskažu u jednoj ili dve rečenice. Prepotentni su kao bogataši u poseti osiromašenom kralju. Oni ne jedu hranu, snagu crpu direktno od sunca i nuklearnih procesa iz utrobe Zemlje. Nemaju potrebe ni vodu, a ni druge tečnosti da piju, posebno ne alkoholne – naduveni su i dovoljno opijeni svojim egom. Ispod časti im je da se saginju i pertle vezuju. Umesto cipela nose čizme sa zvečećim mamuzama, kako bi na sebe skrenuli pažnju i onima koji ih ne vide, jer njih mora svako da vidi, svako da čuje i obavezno do zemlje da im se klanja. Jednom rečju, niko ih nije dostojan onoliko koliko su uvrteli sebi u glavu da su dostojni.

Da, tako mislih, štaviše i ubeđen bih – doduše ne baš ovako iskarikirano, ali ni daleko od toga – dok ne dođoh u ovu varoš, prestonicu aforizma i ne stadoh među njih, aforističare. Kad ono, oni obični ljudi, svakodnevni, obučeni ko i svaki drugi, normalno očešljani. Ni uobraženi, ni s prezirom u glasu i pogledu prema onima koji nisu aforističari. Skromni štaviše, povučeni, tihi, nasmešeni, prijatni – jednom rečju: dragi. Dobro, de, ima i među njima onih koji nose mamuze, s repićem, leptir mašnom, lulom u ustima (ovo za lulu lažem, ali mi je osećaj isti). Ima i onih koji ćute, tihih, skromnih po prirodi, ili vaspitanju. Ima i pričalica, koje ti povere sve tajne kao najrođenijem, ne samo društva u kome se kreću, nego i svoje, iako si se sa njima tek upoznao. Ima i sramežljivih, kojima još malo pa moraš kleštima reči da čupaš ne bi li što te interesuje saznao. Ima i takvih koji pokazuju već poslovičnu prostosrdačnost našeg čoveka kad im stranac dođe, a i onih koji kao da su te znali sto godina, pa te malo-malo lupaju po leđima kao da si im najbolji drugar. Sve u svemu, obični ljudi, naši, domaći, svakodnevni.

Poljubismo najpre zaključana vrata na Domu kulture u čijoj je bioskopskoj dvorani trebalo u dvanaest sati da počne svečanost (bilo je deset do dvanaest). Stojimo ispred i cupkamo. Samo smo moja gospa i ja, i jedna meštanka koja je došla kao gledalac. Meštanka ne cupka. Od one kiše, meni se i mojoj gospi, posle dva i po sata vožnje, napunila bešika pa bi i na uši da nam izađe. Nadali smo se ve-ceu Doma kulture ko ozeblom suncu. Za mene lako, odoh iza vrzine pored zgrade železničke stanice, ali gospa, vidim, samo što nije počela da prokišnjava. „Znam gde su aforističari,“ rekoh joj. „Hajde za mnom. Tamo je i ve-ce.“

Jedino kafanče čiju klateću tablu ispred ulaza videsmo, bi ono što mislih. Dok je gospa unutra obavila što je imala, ispred kafančeta počeše da se skupljaju aforističari, a neki i iz nje da izlaze. Tad mi je počelo da se razbistrava i cepa platno kojim ih je moja uobrazilja oslikavala. Čavrljaju kao deca, radosni kao đaci koji su pošli na priredbu. Pružiše mi ruku, odmah me prepoznali da sam stranac. Odakle si, raspituju se, pitaju za zdravlje, kako je u planini. Onda svi krenusmo prema Domu, dva po dva, baš kao đaci. Zapravo, samo ja đak, aforistički, a oni profesori, bardovi bistrine i nemilosrdnosti dosoljene jedom, pre svega nemilosrdnost samih prema sebi, jer bez nemilosrdnosti se aforizam ne pravi. Da se razumemo, neko bi tu smešu bistrine i nemilosrdnosti nazvao prepredenošću. Priznajem, prepreden ne može biti glup čovek, niti može biti nemilosrdan prema drugome. Ovo ipak nije ta vrsta prepredenosti, ovde se prepredenost svodi samo na igru reči, kako da što lukavije sabiješ eksploziv u naprstak, a on da eksplodira kao vulkan, sve okolo da obasja i pospe pepelom, a bogme, poneke i lavom da ožari.

Uđosmo najzad u Dom kulture. Dobro je: odmah je kod ulaza ve-ce, ako zatreba. Dobro je i što mozak aforističara ne radi kao bešika. Kod njega nema opasnosti da će se prepuniti aforizmima, a onda da mu svinkter popusti i da ih nekontrolisano prospe bilo gde i bilo po kome. Aforističar cilja koga će da pogodi. Aforizme izbacuje kao rakete sa navođenjem. Ako ih više pošalje odjednom ka istom cilju, to se zove aforistička kanonada. Za njegove plotune, hvala bogu, u ovom svetu baruta ima na pretek. Koga aforističko đule opali, a zaslužio je, češe se do prekosutra.

Sala je tipična za seoske domove kulture. Začudo nepoderane joj stolice, gotovo im nov narandžasti tapacirung, neće te žuljati ceo dan da sediš u njima. Ne znam samo ko ih sve očisti i pod sali izriba kad ono pijani vandali obiše zimus Dom i celu salu i sva sedišta isprskaše snegom iz vatrogasnog aparata. Nadam se da su te vandale posle pohvatali i naterali da sve očiste i to četkicama za zube, kako se priča da su, u slavnoj nam vojsci nekada, vojnici po kazni nužnik u kasarni prali.

Sala je po propisu nagnuta, kako oni u redu ispred ne bi zaklanjali pogled onima u redu iza. Bina joj je taman toliko visoka da prvi red vidi koje su boje čarape konferansijeu i izvođačima. Sedišta je, ako sam tačno izbrojao, sto šezdeset. Baš velika sala. Ne znam samo kako je zimi greju? Nigde ne videh ni peći ni kalorifere ni klima-uređaje ni radijatore. Očigledno je ne koriste kad je hladno. Sem za doček Nove godine, kad ljudima i ne treba furuna – sami su furune: zrače igrajući kolo, a lože se alkoholom i masnim pečenjem. „Dom je ovaj kuća svima, dok u njemu pića i prasetine ima.“ Kuku, ja postao aforističar!

Nas dvoje se prosto raspilavismo kad poče priredba. Zapravo, bio je to garnir od priredbe, nalik onim kakve su se nekad pravile po školama i domovima kulture širom voljene nam zemlje. Vratismo se u detinjstvo. Red je mlada dama, predivne, duge kose, još divnijeg glasa, otpevala narodnu tužbalicu, red su čitani aforizmi prisutnih aforističara, red je sjajni ansambl lokalnog KUD-a blistao spletom narodnih kola, u nadahnutoj koreografiji mlađane nastavnice i starog koreografskog vuka, red su opet aforističari izmamljivali usklike odobravanja od prisutne publike, pa je opet mlada dama božanskog glasa pevala, sklanjajući povremeno svoju, do nogu dugu kosu (kako joj se ne bi pretvorila u krila, a ona u vilu, Zvončicu i poletela prema svetlu od ulaznih vrata iza naših leđa), red su opet aforističari aforizovali publiku, red opet KUD izmamljivao uzdahe i tapšanja (naročito jedan crvčak od devojčurka među njima, koja teško da je imala osam godina), red nanovo aforističari, red ja na bini! Ej i ja čitao svoje aforizme koji uđoše u „Zbornik aforizama“ sa ovog skupa! Dobih i zahvalnicu, ispisanu krasnopisom, što udostojih ovaj skup svojim prisustvom (al sam skroman!). Osim nagrađenog momka iz Vrnjačke Banje, bejah jedini gost sa strane (ne računajući Nišlije), koji je imao dovoljno kuraži (ili manjak pameti) da se autom probije kroz dažd i usput slalom vozi između odrona. Stvarno smo zavredeli pohvalu, ne samo zahvalnost.

Slikasmo se na kraju svi mi učesnici priredbe, zajedno sa organizatorom, poređani na bini kao apotekarske flašice. Sad kad gledam te fotografije, ispade da sam bio najviša štrklja među njima. Od brđana se i očekuju duge noge. Mada duge noge pre priliče ravničaru – da ga drže iznad vode kad reke ravnice zaplave. Ovde se to pravilo izmetnulo: iako su u ravnici rođeni i ravničarsku majku sisali, Žitkovčani, domaćini naši dragi, niži su od nas, sa planine sišlih (čak i od onog momka iz Vrnjačke Banje). Ko zna šta je Prirodi bilo na umu kad je njima i nama gene smućkavala. Jedino ako su i oni sišli sa neke planine pa nas to samo zeke da su iz ravnice? Od kad nam u brdima sela opusteše, od planinskog kala reke nam se u ravnici zapušiše. Sad jedino da nam peraja niknu. Kuku, ja opet izbacih aforizam, iako nikad do sada, tačnije do poziva domaćina na ovaj skup, nisam pisao aforizme!

Domaćin „Dana satire Pavle Tončić“ u Žitkovcu bilo nam je Udruženje stvaralaca u kulturi „Zavičaj“ (skraćeno USUK). Njegovi članovi se samo tako zovu. Nisu usučeni ni duhom ni organizatorskim sposobnostima, naprotiv. Nisu usučeni ni članovi porodice Tončić, generalnog sponzora, čijom je ljubaznošću ovaj vatromet pameti leteo. Počivši Pavle Tončić, njihov otac i brat, bio je aforističar „Ošišanog ježa“, takođe i dobitnik „Zlatne kacige“, viteškog zvanja „Festivala humora i satire“ iz Kruševca, koji se održava svakog prvog aprila, na dan rođendana Čkalje, Kruševljanina, ikone srpske komedije, koji je samo svojom pojavom – nisu mu bili potrebni gegovi – zasmejavao celu ondašnju Jugoslaviju. Linije života se seku.

⁕⁕⁕

Dok smo dolazili, ulazili smo polako u Žitkovac. Prvi put smo ovde. Kola su milila a mi zverali okolo zbunjeni. Utisak nam je bio kao da nas je neki okrutni, srbijanski vremeplov (okrutniji od onog H. Dž. Velsa), bacio u prošlost i vratio najmanje pola veka unazad (možda i čitav vek). Kao da smo uronili u stare fotografije i mušicama isflekane razglednice gradova Srbije pred Drugi svetski rat ili u prvih deset-dvadeset godina posle njega. Nekom haripoterovskom magijom te požutele fotografije su pred našim očima sada oživele. Promiču pored nas stare kuće, prizemljuše, pravljene očigledno još u predratno vreme, a one „mlađe“ u posleratno. Nijedna nova! Fasade im neodržavane. Neke samo što se ne sruše. Jadne prodavnice, par tezgi ispred sa oskudnim artiklima kolonijalne robe, povrćem ili voćem. Jedna benzinska pumpa, manja od najmanje seoske u našem kraju, na kojoj se toči gorivo za traktore i freze. Iza pumpe, nekadašnji ponos ovog dela Srbije, pruga od Beograda do Niša, kojom je prošao prvi voz tek proglašene kraljevine. Između nje i pumpe, u sred Žitkovca, železnička stanica na kojoj, zamislite tog poniženja, ne piše „Žitkovac“, nego „Aleksinac“, a Aleksinac nije ovde, nego je tri kilometra daleko, ne vidi se – tamo je preko Južne Morave i autoputa. Nigde u svetu nema da se železnička stanica zove po mestu koje nije mesto u koje putnici iz voza silaze!

Ali tu jadu nije kraj. Iza pumpe, a desno od železničke stanice, tik prekoputa Doma kulture – ruglo Žitkovca: zemljani parking sa nekadašnjim ve-ceom u dnu (bez vrata, pun šuta i đubreta), nekoliko žbunova okolo, šikara. Tuga božja. Tražimo pogledom trafiku da pre početka manifestacije kupimo „Politikin Zabavnik“ (juče je bio petak). Izlazimo iz ulice kojom smo došli od autoputa, skrećemo prema Domu kulture u ulicu koja spaja kućama već spojena nekadašnja zasebna mesta Moravac, Žitkovac i Prćilovac. Nigde trafike. Žitkovac jednostavno nema trafike. Nema ni birtija. Jedinu koju videsmo (birtiju) je ona u kojoj mi je gospa, uz osmeh pričljivog konobara, veselog kao da ćemo popiti nešto, našla olakšanje u muškom ve-ce-u (u ženskom nije bilo svetla).

Kasnije saznasmo zašto je sve ovako, kako majka sina imala, ranila ga, a kad sin malo porastaja, u sirotište ga dala. A sirotište gore nego u Dikensovim romanima. Da ga tamo bar u Pepeljugu pretvoriše (danas je to moderno), mogao bi se nadati da će se naći princ i pre ponoći sa njim (to jest s njom) zaplesati. Ovako, preseli se naš Žitkovac na požutele fotografije, zamrznu se u vremenu, prepušten kišama koje će mu farbu sa fotografija skidati, a fotografije potkorušiti i sa njih lak negdašnjeg sjaja ljuštiti.

Priču koju nam ispričaše predobri domaćini (a pričaše je ne jadajući se, ali sa primetnom gorčinom u glasu), proverih posle na internetu. Sve je bilo kako su nam rekli da je bilo. Kad je ono 1965. nekom pametnjakoviću u vlasti dunuo pogrešan vetar kroz šuplju glavu, ukinuše opštinu Žitkovac koja je dotle, levo od toka Južne Morave, zahvatala pola južnomoravskog kraja iza planine Jastrebac. Beše to bogat, zemljoradnički kraj, išaran poslovnim potezima budućih preduzetnika. Tu se nije gajilo samo ono što se u zemlju kao seme ne baca. Vino, rakija i med su potocima tekli. Pšenice, kukuruza, repe koliko hoćeš. A onda je došlo odumiranje. Isto što se desilo sa Kruševcom, privrednim gigantom i kulturnom perjanicom krajeva uz Rasinu, Zapadnu, Južnu i Veliku Moravu. Umesto Kruševac da bude međuopštinski centar ibarsko-moravske nahije kao najrazvijeniji grad, zasadiše ga u Kraljevo, mesto koje je u to vreme bilo jedva nešto veće od Lazarice, kruševačkog prigradskog naselja. Zahvaljujući toj sadnji, Kraljevo procveta, razvi se parama Kruševljana, a Kruševac osta da tavori i sam se o sebe sapliće. Od tog mučkog udarca se nikad nije oporavio.

Pričaju stari, kad se ono u Skupštini odlučivalo ko će između Kraljeva i Kruševca gaće izvezene srmom da navuče, Kruševljani poslali kao pregovarače u Beograd političke komesare, bez škole i matematičkog znanja. Kraljevčani ispadoše mudriji: umesto komesara u Beograd ispred njih odoše ono malo doktora nauka što se nađe a pretekli su osvetničku čistku do rata „prezrenih“. Doktori nauka matematički dokazaše da je Kraljevo mesto gde se ukrštaju železnički i drumski putevi, da se nalazi na razmeđi fesova i šajkača i baš zato treba da je u njemu sedište. Pitam se samo, ako je takav kriterijum važio za administrativno ustoličenje Kraljeva, zašto nije važio da se Žitkovcu ne izmiče stolica ispod nogu? I Žitkovac je bio raskršće zemljanih i gvozdenih drumova. Dobro, nije baš na razmeđi fesova i šajkača, mada nije ni daleko.

Očigledno je Aleksinčanima te godine bila jača rakija pa skupštinskim odbornicima očas posla pomela pamet. Džaba što im Žitkovčani na vreme u Beograd poslaše svoju lepoticu, glumicu, Branku Mitić, rođenu u Žitkovcu (ili Prćilovcu – još se Žitkovčani i Prćilovčani nisu dogovorili gde – srpska posla). Eh, kakva je to lepota  od glumice bila! Crna, podgojena taman toliko koliko treba. Na nju će, kad bude zaigrala kao udovica Nikolija u seriji „Ljubav na seoski način“, balaviti muškarčine cele Jugoslavije.

Džaba se Žitkovčani trudiše. Onima na vlasti su izgleda bale obilnije tekle od unosnije pomisli: koliko može da se „skloni“ od prodaje uglja, čije je vađenje u aleksinačkim rudnicima tih godina upravo postiglo rekordnu proizvodnju. Lakše je bušiti zemlju nego jalovo balaviti na udovicu Nikoliju. Parite vi oči sa Nikolijom svi koliko vas ima, od zarade na rudnicima parićemo se samo mi, „izabrani od naroda“. Lakomost je vrlina onih kojima umesto muškosti zadebljaju prsti. (Kuku, opet sam se dao u aforističare!).

Od te otimačine Žitkovac poče materijalno da probada. Kako i da ne propadne kad mu nametnuti gospodari iz Aleksinca poskidaše sa položaja u dotadašnjim institucijama sve viđenije ljude. Jednako tako bi i sa direktorima ono malo državnih preduzeća u Žitkovcu. Umesto Žitkovčana, novi gospodari postaviše na „važna mesta“ svoje. Tim „svojima“ to beše samo dodatni izvor džeparca – za Žitkovac i njegov dalji razvoj briga ih bilo koliko za lanjski sneg.

Još gora vremena Žitkovčanima dođoše posle pištaljki i lupanja u šerpe, kad od kraja dve hiljadite počeše na „položajima“ da im se smenjuju partijski „kadrovi“ (iz Aleksinca, naravno, a odakle bi). No voz se tu nizbrdo samo zahuktavao. Taman da Nikolijini potomci pomisle da od njihove nizbrdice nema gore, otvori se ponor sa dolaskom najnovije vlasti. Dotle su im bar slali ljude sa kakvom takvom državnom školom koju su zaista završavali, a otada… No, bolje da ćutim da me ne bi neki u crnom pritisli da otkrijem ko mi svu ovu gorčinu u uši sasu.

Žitkovčani se ipak ne dadoše odumreti. U inat takvoj vlasti. Nek se kuće ruiniraju, nek se ljušti fasada onim malobrojnim koje jedva sprat imaju, nek stoje i dalje u ciglenoj fazi retke ko zna kad započete, nek se farba sa drvenih okovratnica i izloga radnji suši i puca, nek su im trotoari ko u tursko doba. Ako, vas, Aleksinčane, i tebe državo, nije sramota da putnici, pošto siđu iz voza, prolaze kroz ovakvu kasabu – nas je još manje sramota. Mi svoju materijalnu bedu više ne primećujemo, jer imamo nešto što nam ne možete prisvojiti, a ono što ne možete prisvojiti, ne možete ni zapustiti. Kulturu jednog naroda još niko nije uspeo da uništi, pa nije i neće žitkovačku. Formirali smo jedan od najuspešnijih ansambala narodnih igara u zemlji. Na njegovoj koreografiji mogu da mu pozavide i takve veličine kakvi su folklorni ansambli „Krsmanović“, „Abrašević“, „Lola“ i „Kolo“ iz Beograda. Zaista zaslužuje duboki naklon onaj polet u dečici svih uzrasta, koja prosto lete pozornicom preplićući nogicama kao da su im propeleri, kao i onaj osmeh i ispunjenost igrom u prelepim curama, još malo pa stasalim za udaju, koje su daskama pozornice zamenile šetnju oko crkve i hvatanje u kolo na vašarima da bi ih momci primetili, kako su do skora radile njihove majke i bake. Imamo i svoje muzičare, „Dukat“, sjajnije od dukata. A tek ovo udruženje „Zavičaj“, koje naš Žitkovac proizvede u prestonicu aforizma Srbije, a i šire! Sve to zaista niko ne može da nam oduzme i prisvoji niti iz grudi iščupa. Zar vi mislite da mi ne volimo da čitamo, zar mislite da ne umemo stihove da nižemo, prozu da pišemo, da slikamo, sviramo, pevamo i sportom se bavimo? Dođite i uverite se da smo i dalje opština, kulturna opština. Ne, nije to inat, to je samo da vam pokažemo da nismo ni malo zaostali, iako ste se svim silama trudili da nas srozate, ponizite, sa uličnim džukcima i govedima na livadi izjednačite!

Šok za mene i gospu tek je imao da dođe – ali pravi. Sprovede nas posle priredbe domaćin do svojih prostorija ulicom koja vodi prema Prćilovcu, pa desno u ulicu kojom smo došli u Žitkovac. Prolazismo straćare i one, vidi se, nekad otmene kuće. Uvukoše nas, na kraju, između dve takve, preko travnatog dvorišta do doksata jedne, vidi se i to, nekad raskošne, domaćinske kuće (u njeno vreme možda i vile). Nakon doksata i malog hodnika, uđosmo unutra. A unutra, nismo mogli da verujemo prizoru koji se ispred nas rasprostro. Sala, ne mala, tu i tamo joj se sa plafona oljuštio kreč (nečemu je ozbiljnom očigledno u minulim vremenima služila). Na sred sale ogroman, dugačak sto kao konferencijski u salama upravnog odbora ozbiljnijih firmi. Na stolu hrpa hrane, samo što ne popada koliko je ima. Da ne veruješ očima šta su nam sve ovi materijalni sirotani, a duhovni bogataši spremili! Roštilja najboljeg svih vrsta – gomila. Ovali suhomesnatih proizvoda, sira i kačkavalja svih vrsta – gomila. Gomila sokova svih vrsta u flašama i tetrapaku. Gajbe sa flašama piva u uglu, koje sumnjam da ima ko i da može sve da popije koliko ga je. Kisele vode, obične vode, vina, rakije. Tek kolača kakvih sve nije bilo i koliko je bilo, ne da se opisati. Iskreno, ni na najbogatijim banketima i ručkovima naučnih i stručnih konferencija u Beogradu i svetu koje svojevremeno pohodih, ovoliko hrane i ovako ukusne nisam video ni kušao. Tako nečeg nema ni u ol-inkluziv hotelima Turske i Egipta. Bukvalno se udavismo u jelu. Da je moglo u trbu da mi stane, ko zna koliko bih još kobasica pojeo – tako slasne do sada ne probah: topile su se u ustima. A tek „ruske kape“! Mogle su, bez lažne skromnosti da se takmiče sa „ruskim kapama“ najboljih svetskih poslastičara. Uplaših se ko će toliku hranu da pojede. Nas dvadesetak gostiju USUK-a koji pođosmo za domaćinom, uključujući i desetak domaćih, teško da se sa svim ovim moglo da izbori.

Pokaza se da mi je bojazan bila pogrešna. Taman napunismo stomake i zalismo ih pićem, kad u salu hrupi ceo folklorni ansambl KUD „Mladost“. Mila majko, kad se devojčice baciše na ono mesište i kolače, zalivajući sve sokovima pa i „guaranom“ (da i „guarane“ je bilo!). Učini mi se da sam u bioskopskoj sali i da gledam film „Gola džungla“ sa Čarlston Hestonom, koji me je kao klinca prestravio. Najezda mrava ubica, „marabunta“, u Južnoj Americi upada na njive i sela, sve pred sobom zbriše, a goveda i ljude bukvalno oglođe do kostiju. Danima sam posle, kako zatvorim oči, video mrave kako nadiru, penju se po ljudima i žive ih pretvaraju u kosture. Sve koji tako navale na nešto otada smo zvali „marabuntama“. Nek su žive i zdrave ove žitkovačke „marabunte“, posle onako dobre igre nesumnjivo su bile ogladnele. A i mladost je to. Jedva mi uspe da se između njihovih laktova dokopam poslednje „ruske kape“. Pojedoh je kao kucov u tri slatke reči, „am, am, am“. Nisam ni ja „marabunta“ od raskida. Ako sa ovim curicama ne mogu da se takmičim u igranju kola, mogu bar u jedenju.

Tako se svrši naše gostovanje. Pozdravismo se i izgrlismo sa domaćinima i obećasmo da ćemo i iduće godine doći. Ako ni zbog čega drugog, onda bar zbog njihovih slasnih kobasica i „ruskih kapa“. Žitkovac je nama Kruševljanima i bez tih kobasica i „ruskih kapa“ blizak od davnina. Ta sećanja još traju. Dok je Žitkovac bio opština doživljavali smo ga kao udaljenu ispostavu Kruševca. Mnogi naši rođaci i poznanici, posebno zaposleni na železnici, radili su, ženili se, decu rađali i živeli u Žitkovcu ili njegovom takoreći predgrađu, Prćilovcu. Da, živeli su i u Prćilovcu, ali su svi govorili da žive u Žitkovcu. U to vreme (a i danas se može čuti), Prćilovac se pominjao u pogrdnom smislu, nekako sa prezrenjem. Bilo je sramota odgovoriti kad te neko pita da živiš u Prćilovcu. Kad se kaže: „Ma, pusti ga, on je iz Prćilovca“, imalo je značenje kao da se reklo da je iz neke rupe bogu iza nogu. Oduvek je bio na lošem glasu zbog svoje ciganske mahale koja je rasad prosjaka i prostitutki širom Srbije, ali i Evrope. Tuče, bodenja noževima, sevanja sekira, sa usputnim otmicama i silom udavanim devojkama, ne retka su u njemu pojava. Kako je od jedne časne grčke reči, koja isto znači što i naša, nasleđena od Turaka, „miraz“, nastala reč sa posprdnim značenjem, „prćija“, sam sveti bog zna. Štaviše, „prćija“ u većem delu Srbije, Makedonije pogotovu, Crne Gore pa i Hrvatske, ne znači više „miraz koji mlada donosi u brak“, nego „miraz koji udovica donosi u brak“. Ovo za udovice je i razumljivo. Doskora se nije blagonaklono gledalo na udaju žene ostale bez muža. Udovici tek  nije mogao niko da oprosti što imovinu koja joj je ostala od muža unosi u novi brak. Verujem da su „prćiji“ takvi nakaradni odnosi prema ženama u crnom i doneli negativno značenje: „imovina sa kojom svako može da postupa kako mu se ćefne“.

Upravo se tako aleksinačka opština odnosi prema Žitkovcu. Brine o Žitkovcu kao o nekoj prćiji tamo negde preko Morave. Kao da je to „tamo negde“ bogu iza nogu, a ne tri kilometra drumom. Zato su Žitkovčani rešili da se ne daju. Boriće se, ali ne „svijetlim oružjem“ kao njihovi preci, nego mnogo opasnijim, nevidljivim – kulturom. Kultura je oduvek bila delotvorno oružje. Sa njom se ne pobeđuje preko noći, ali se pobeđuje sigurno. Ne bi inače kroz istoriju tolike aforističare, pesnike i romanopisce hapsili i knjige im zabranjivali, nekima i palili. Uzalud im je sve to bilo, jer njihov glas se i iz zatvora narodom pronosio, kao što se i glas žitkovačkog KUD-a „Mladost“ i njegovog USUK-a „Zavičaj“ prenosi širom zemlje. Zahvaljujući KUD-u i USUK-u za Žitkovac zna sve više ljudi. I van zemlje ga pominju.

Možda će se aleksinački opštinski oci trgnuti kad ih budu pogodile strele žitkovačkih aforističara, možda će se neko od aforističara i konjskim ćebetom iza rešetaka zbog toga pokrivati, ali će se žitkovački glas ipak proneti i biti jači od glasa po lošem poznate prćilovačke mahale. Kad se aforističari u Žitkovcu usuknu, i pridruže im se aforističari van Žitkovca, pa se združenim snagama prema Aleksincu usuknjuju, aleksinački „sveti oci“ će, hteli ne hteli, morati na Žitkovac pažnju da usmere. Desi li se to (a desiće se), žitkovački KUD i USUK će za zasluge dobiti dostojnu dvoranu i hotel da se smeste gosti koji im dolaze, a ne kao sada, da im katolički „Karitas“ priskače u pomoć i žitkovačkim gostima došlim iz daleka obezbeđuje spavanje. Bitno je bilo da popovi žitkovački dobiše novu, lepu crkvu (jedino što videh novo u Žitkovcu), a humanošću nek nastave da se bave „lukavi Latini“. Našoj je pravoslavnoj crkvi ispod časti da se time bakće. Za nju su ljudske potrebe nešto suviše prizemno. Ona gleda u visine. Komunicira sa Bogom. Žitkovčani nek se sami snalaze kako znaju i umeju. Bitno da crkvi redovne priloge daju. Je l' imate za prilog crkvi – imate, šta onda kukate. Nek vas Aleksinac i dalje tretira kako vas tretira kad ste za njih prćija. Slava Žitkovčanima! Aleksinac je uz vas! To jest biće. Uveren sam. Ali kad vam vrati opštinu!

KRAJ

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Прозаиста међу афористичарима