O roditeljstvu balkanskom

 

 

O roditeljstvu balkanskom

 

Jedna moja Fejsbuk prijateljica poslala mi je link na priču ispisanu rukom spisateljice Zorice Vučelić, koja za sebe kaže da nije pisac, a piše bolje od 99,99% onih koji se smatraju i koje smatraju u nas (a i mimo nas) piscima. Jedina joj je mana što piše crno. Dobro je da to nije horor (mada, skoro i da jeste, sudeći kako pritiska dušu, kako se čovek oseća posle njenih tekstova). Da piše horor svojim bi umećem bila bolja od onog prokletnika, Stivena Kinga, koji već tolike godine nikako zlo iz sebe da istisne (a očigledno ni Zorica – zato i radi na popravci ljudske psihe; oni kojima je duša ranjena najbolje razumeju tuđu muku, a iz drugoga izbaciti nečiste sile, mnogo je lakše nego iz sebe, makar to bila i samo gorčina).

Znam ovu priču, odgovorio sam prijateljici. Čitao sam je ranije. Moj tata se uvek bojao starosti kakvu je Zorica opisala. Srećom po njega deca ga nisu ostavila samog kao Zoričinog deda Stanka njegova. Iako je, barem mene, koji sam živeo u Beogradu, u strahu od takvog deda Stankovog kraja, počesto, kao da priča sam sa sobom, opominjao rečima Kačanika, nekadašnjeg načelnika Narodne banke u Kruševcu, koji je svakom ko ga pita kako su mu deca, odgovarao: „Dobro su. Retko dolaze, a još brže odlaze.“

Pogrešno je da roditelji računaju na svoju decu. Izveli su ih na put, završili su škole, kraj, nema više. Vreme je sad da se brinu jedno o drugom. Ponovo su bez tereta roditeljstva. Duša im je jednako mlada kao kad su se uzeli; uprkos godinama brige je nisu postarile. Ponovo imaju jedno drugo. A pošto su ponovo mladenci, kao mladenci nek se i osećaju, kao mladenci neka žive, kao mladenci nek se iznova okrenu sami sebi, samo sebi.

Roditelji pogrešno misle (kod nas) da deca imaju obavezu prema njima. Ljubav se ne kupuje. Ne kupuje se zahvalnost za ono što si im pružio. Ljubav roditelja prema deci je jedina ljubav koja se sipa. Izliveno mleko ljubavi se ne vraća u bokal. Ili kao što jednom neko mudar reče: ljubav roditelja prema deci je ljubav unapred, a ne unazad, daje se da bi je deca prenela svojoj deci, a ne da  bi je vratila nazad roditeljima.

Roditelji su dovoljni sami sebi, dovoljni su jedno drugom. Ako jedno ode, drugo treba da nađe drugog druga s kojim će da druguje i život deli. Ne mogu deca da žive za tebe. Nisi rodila robove. Ako tako nešto kao roditelj očekuješ, onda ste unesrećeni i ti i deca. Pusti ptiče da odleti iz gnezda jednom za svagda, ne očekuj da će se ikada vratiti pa ni svratiti u gnezdo. To je zdravo razmišljanje.

Ova Zoričina priča je srceparajuća samo ako se gleda iz patrijarhalne, iskrivljene, nakaradne, balkanske perspektive. Iako o Amerikancima i njihovom odnosu prema svemu ne mislim mnogo lepo, njihov odnos dece prema roditeljima (i obrnuto) mnogo je zdraviji. Amerikanci su usredsređeni na to da decu što pre osposobe za samostalan život, a onda se presele na Floridu i misle samo na sebe (karikiram, naravno).

Neko će na ovo reći da je to materijalistički pogled na život koga je skrojio surovi kapitalizam. Možda jeste, ali nećemo valjda da se vraćamo u rodovsku zajednicu kad su mlade roditelji bez njihove saglasnosti ženili gledajući samo na materijalnu stranu njihovog budućeg života (eto i tu materijalizma!), a ovi imali obavezu do smrti roditelja da žive sa njima i da se brinu o njima. Doduše, imalo je to i pozitivnu stranu – nije se rastakala imovina u suludim deobama i zavadama braće posle smrti roditelja, jer sve je ostajalo u zadruzi, jedini je naslednik bila zadruga, sve u njoj je ostajalo naše.

Da li su sebičnija deca ili roditelji koji smatraju da je obaveza dece da se brinu o njima, tu nema dileme. I deca i roditelji u tom odnosu polaze od sebe. Deca žele da su slobodna, nesputana, da ih ne vuku roditeljske teške negve od kojih ne mogu da maknu, jer negve vremenom neminovno pretežu nad ljubavlju, pretežu čak i nad obzirima koje deca osećaju prema roditeljima. S druge strane roditelji su sa godinama sve više uplašeni da im se neće naći niko ako im se nešto desi (ako slome ruku, nogu, razbole se, udari ih kap...). I deca i roditelji nastupaju sa pozicije borbe za opstanak. Jedino što je kod roditelja sebičnost (a time u očima dece i zloća) obrnuto proporcionalna njihovim godinama. Što su stariji to su ozlojeđeniji i sebično zahtevniji da su deca što češće, a najbolje je stalno uz njih, ali da se njihov životni prostor ne menja (u najvećem broju slučajeva je tako). Mada se ta osobina manifestuje i kod dece, samo obrnuto: što su roditelji stariji, deca osećaju veći poriv da im se roditelji skinu s vrata, osećaju poriv za bekstvom. Malo je, ili nimalo razuma u tim odnosima, sve se svodi na surovi nagon za održanjem, krug se zatvara: postajemo ponovo animalna bića.

Na sve ovo što sam rekao neko će se suprotstaviti lepim, čak dirljivim primerom iz života, kako nije uvek i kod svakog tako. Izuzeci ne ruše pravilo, izuzeci su samo izuzeci. Pravila su zasnovana na statističkim prosecima, a statistika zna da bude neumoljivo okrutna i tužna. Pokušajima da se cvetovima pene, koje prosipaju retki talasi sreće sakriju hridi naših balkanskih pogleda, samo se zamagljuju stvari. Bol i patnja koju naše vaspitanje nasleđeno od predaka dubi u nama, time se ne pokriva. Prikazom pojedinačnih sreća samo se nanosi dodatna bol i okrutno povređuje onaj prosek naše dece i naših roditelja koji su žrtve „balkanske ljubavi“. Lepo bi bilo da nas sve zapljuskuju samo talasi sreće, ali nam pogledi moraju biti zdraviji za njih, moramo pre toga obrusiti hridi nasleđa da bi se talasi sreće jednako prema svima prostirali. Obala treba da sjaji i kad ne očekuje da je talasi kupaju. Račići radosti treba da trčkaraju po njoj i kad nisu opterećeni mišlju da li će ih balkanski talas razbiti o hridi, ukopati u pesak, ili će im za sobom ostaviti na obali hranu životne radosti kad se povuče. Sreća je u nama i samo od nas zavisi kakvim ćemo očima oko sebe gledati. Ka tome treba usmeravati životne talase – da pokrenu unutrašnja mora sama da šire talase radosti. Lako je vetru da to radi po površini.

Kod nas su roditelji spremni da se žrtvuju za svoju decu (i žrtvuju se) i kad ona više nisu deca, već imaju svoju decu. Uzajamni zdrav odnos razumno je da postoji, samo je pitanje do koje granice se smatra „zdravim“. Ako pređe u uzurpaciju i zloupotrebu roditelja od strane dece, ako dete ne pomišlja da je roditelju potrebna jednaka briga, možda i veća nego što je potrebna njegovom detetu, onda to „zdravlje“ više nije „zdravo“. Svaki roditelj oseća sreću da je sa svojim unučetom. Prema unučetu se u starijim danima čak oseća veća privrženost nego prema bračnom drugu, ne retko i prema rođenom detetu. Iskorišćavanje te ljubavi put je ka zloupotrebi roditelja. S druge strane, potreba i sreća koju osećaju roditelji prema unucima i privrženost prema njima ne sme da ide dotle da postane „smaranje“ mladih roditelja i mešanje u njihovo vaspitanje sopstvene dece, ma koliko baka i deka smatrali da njihova deca pogrešno vaspitavaju svoju decu (a većina smatra, to je činjenica). I tu su Amerikanci (i razvijenije zemlje Zapada) u prednosti sa svojim kindergartenima i organizovanim prevozom za đake, između ostalog. Ali, to je već nešto što zadire u domen poređenja bogatstva dve zemlje. Mada se koreni razlike BDP-a i prosečne zarade mogu tražiti i u balkanskom nasleđu koje nam jednako i na tom planu vezuje htenja u kučine.

Dokle treba da ide propagiranje balkanske mantre „da deca treba da se brinu o svojim roditeljima“? Do uništavanja sopstvenog života? Do razaranja brakova? Do unesrećivanja najmanje dve porodice (dece i roditelja), kao i svih onih koji su za njih neposredno ili posredno vezani dokle su vezani (prijatelji, rodbina...)? Teška je to priča. Nju ne razumeju deca čiji su roditelji još uvek mladi, kao ni roditelji čija deca nisu još odletela iz gnezda te život nije ugrožen ni jednima ni drugima zbog toga (još). Može tvoj bračni drug da te voli ne znam koliko, ali ako ga zanemariš, ako decu svoju zanemariš, ako zanemariš svoju kuću da bi brinuo o roditelju... ne znam koliko će iskrenosti u ljubavi zanemarenog bračnog druga ostati. Na žalost, mi smo jedno od najsiromašnijih društava ovog dela sveta. U bogatijim zemljama u kojima postoje socijalne ustanove dostojne čoveka, u kojima one mogu da se plate, u kojima se ne gaji kult roditeljstva kao kod nas, već svesnost da roditelji treba da budu sa svojim vršnjacima (jer nepobitna je činjenica da su sa vršnjacima najsrećniji), u tim zemljama takvi problemi ne postoje, odnosno nisu toliko izraženi kao kod nas. Njihova deca se drugačije vaspitavaju, što se nama, sa naše balkanske tačke gledišta, čini nehumano. Prihvatiti njihov način ne znači da treba pogaziti sve naše vrednosti, samo je pitanje do kojeg nivoa treba ostati u busiji patrijarhalnosti, odnosno koliko se patrijarhalnosti možemo osloboditi a da ostanemo sa najboljim od onoga što nas čini onim što smo u pozitivnom smislu? Neka mera mora da postoji, bez daljnjeg.

Kad su u pitanju balkanski odnosi dece prema roditeljima (i obrnuto), briga nije deo ljubavi prema njima, već deo usađenog takotrebanja, koje je imalo opravdanja dok se čuvalo jedinstvo zajednice. Danas, kad rodovske zajednice nema, brak se sve češće pretvara u dan-dva veseljem obeleženo uzimanje i par meseci slatke opijenosti nakon toga (koja najčešće traje do prvih mladenaca). Posle polizanog meda sledi razvod, ili manje ili više gorak suživot i godine patnje. Briga prema roditeljima se izvitoperava, umesto ljubavi postaje teško breme. Deca, čak i ona koja nisu u bračnoj zajednici, već iz ovog ili onog razloga samuju, ni sama sa sobom danas ne mogu da izađu na kraj, a kamo li sa roditeljima koji im dahću za vratom. Odraslo dete to uglavnom neće priznati, čak ni da ga deru; priznaće tek kad mu prekipi i zabezekne komšiluk, ili se na kanabetu, u ležećem položaju, isplače i ogoli.

Ljubav roditelja prema deci i dece prema roditeljima u godinama kad su deca odrasla, kad su stvorili sopstvene porodice, kad žive svoj život, kad su sama postala roditelj, ne pretvara se kod svih roditelja u patnju. Roditeljska ljubav je samo onda patnja ako je roditelj oseća kao neuzvraćenu, ako ide dotle u svojoj suprotnosti, zanemarivanju i bezosećajnosti da najrođeniji rod tvoj ne nađe za shodno ni telefonom da te pozove, ako nemaš prilike svoje unuče da priviješ na grudi makar kad mu je rođendan, da se igraš sa njime, da mu se raduješ… patnja je ako te rod tvoj tretira kao psa, ili te zaobilazi kao kužnog… Pomislite, koliko je u nas starih koji se tako ne osećaju? Sve je to zato, ponoviću se, što smo na ovim prostorima vaspitavani da deca imaju obavezu prema roditeljima po cenu svoje sreće i sreće svoje porodice a ne iz ljubavi, a roditelj da do smrti smatra, zato što je dete rodio, ishranio ga, odškolovao, da je dete dužno da ima obavezu prema njemu po cenu zapostavljanja sopstvenog života. To vaspitanje je ono koje nas ubija, koje nas čini nesrećnim u starosti, a našoj deci nameće do kraja života grižu savesti, ili ih pretvara u bezosećajnike, ne bi li sačuvali sebe i svoju porodicu. Promenimo li poglede, postavimo li se humanije, zamenimo li obavezu sa obzirnošću, odbojnost sa saosećanjem, bićemo i jedni i drugi srećniji. Roditelju je dovoljno da ti čuje glas, a uz nove tehnologije i da te vidi kad priča sa tobom, i makar za jedan od raspusta da zagrli unuče; a i to unuče da je vaspitavano da se samo seti babe, dede, da ih samo pozove, a ne da čeka da ga roditelj na ljubav podseća. Ako tako postupamo svi, onda će sve manje biti starih Kačanika koji će na pitanje „kako su ti deca“ odgovarati: „Ma dobro su. Retko dolaze a još brže odlaze!“

 

KRAJ

 © 2022 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Esej "O roditeljstvu balkanskom" objavljen je u knjizi "Gori lila uoči Ilina", zborniku radova sa XVII međunarodnog književnog sabora 2023. u Pelagićevu. Izdavač: Kulturno prosvetno društvo "Vaso Pelagić", Pelagićevo, 2023, str. 22-27.