Stari majstori

 

Андрей Санников - Вальс Наташи Ростовой и князя Андрея

Stari majstori

 

Večeras kasno primih darak za laku noć od moje drage prijateljice, spot na kome se smenjuju slike starih majstora sa balova a prati ih zanosna muzika „Drugog valcera“ iz „Svite za orkestar“ kompozitora, bezmalo našeg savremenika, Dmitrija Šostakoviča. Umesto da me ove očaravajuće slike i još čarobnija muzika ponesu u slatki san, razbudiše me svog, te umesto blaženstva koje nose, osetih nenadani žal za vremenima kojih više nema (ne onima iz mog detinjstva, mladosti, prošlosti uopšte), već za onim čarom kojima su mogli samo stari klasici da nas hipnotišu, uznesu, ponesu, zavedu da patimo za onim što nemamo niti ćemo ikada imati. Mojoj dragoj prijateljici zato ovako odgovorih (neka mi ne zameri, a  ne zamerite mi ni vi koji ovo u ove sitne sate čitate):

Predivno! Kad god bih video crnokosu i muškarca u uniformi na ovim slikama, video bih Natašu Rostovu i Andreja Bolkonskog, ulazio i sam u kadar, poistovećivao se sa Balkonskim, njihao se podijumom, vitlao sa Natašom, a ona bi u vrtnji, opijena, povijala glavu unazad, oči bi joj sjale, rumeneli se obrazi, dah kidao više od uzbuđenja nego same kretnje... Bilo je to vreme ratova, ali nadasve ljubavi, prave, bolne i one uzletele, od koje pucaju grudi, ne retko i smešanih osećanja, očajne žudnje i straha od neispunjenja. Sve mi se čini, niko nije umeo da voli toliko iskreno i tako duboko kao što se volelo tada. I još mi se čini da iz generacije u generaciju ljubav – ona iskonska, čista, iskrena, kojoj se predaje misao, telo celo, protkana uzdasima, drhtajima, bѝlom koje čas gruva, čas nemi – sve više bledi, tone, prestaje da bude ona ljubav koja žari obraze, prevrće snove, gužva jastuke, koja nemirima ispunjava noć, jutro, dan ceo… ne predaje se, ali uzmiče pred ogoljenim seksom, brutalnošću, najprizemnijim nagonom sirove putenosti, bezosećajnošću u odnosima, izvitoperenim percepcijama podstaknutim halucinogenim supstancama, raspaljenim brutalnim slikama životinjskih odnosa kojima nas bombarduju današnji filmovi, površnošću kojom se pišu današnje knjige... Zar drhtaje ljubavi da nalazimo samo u „ljubićima“ nad kojima uzdišu usedelice a pišu ih iste takve, kao i u pesmama očajnih domaćica izneverenih nada kojima nam zatrpavaju „društvene mreže“ po internetu? Zar samo u filmovima iz zlatnog doba Holivuda, u starim francuskim filmovima sa obaveznim nesrećnim krajem, ili starim italijanskim filmovima protkanim socijalnom bedom da toga ima? Gde nestaše oni vajni pesnici koji nas uzdizaše, koji nam dušu oplemenjivaše? Starogradske pesme više niko ne svira, još manje peva. Stiskavac se davno više ne igra. Laku noć.

Dmitri Shostakovich - The Second Waltz - YouTube

KRAJ

 © Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Dana 22. novembra 2023. na makedonskom književnom portalu "Krajbrežje" pojavio se preveden tekst "Stari majstori" autora Branimira Perića uz svesrdno angažovanje prevodioca Tatjane Maženkovske. Tekst na makedonskom možete pročitati na adresi https://krajbrezje.mk/2023/11/22/starite-majstori-branimir-perikj/ i uporediti ga sa izvornim tekstom na srpskom jeziku.

 

Stranica književnog portala "Krajbrežje" na kojoj je objavljen na makedonskom tekst "Starite majstori" Branimira Perića (https://krajbrezje.mk/2023/11/22/starite-majstori-branimir-perikj/) Stranica književnog portala "Krajbrežje" na kojoj je objavljen na makedonskom tekst "Starite majstori" Branimira Perića (https://krajbrezje.mk/2023/11/22/starite-majstori-branimir-perikj/)

Silom poštar, ili kako sam postao štrajkbreher

 

Silom poštar

ili kako sam postao štrajkbreher

Ovoga puta nisam čuo dragog čika poštara pod prozorom kako doziva: „Perići! Pošta!“ Umesto njegovog veselog glasa, zazvrja mi kućevni telefon. „Ovde upravnik pošte, dobar dan!“ Preseče me preko pola. Da se čika poštaru nije nešto desilo kad me upravnik lično zove?! Nikako da se otresem onih vremena kad su nam iz pošte samo tužne vesti stizale. Telegram nam je bio najmrskija stvar koju nikom nismo želeli. Il' ti je neko blizak „otputovao“, ili ti je stigao poziv za vojsku. Kako god obrneš, oba su da ti se stegne grlo. Srećom pa telegrami izumreše. Tužne vesti se sad na drugi način saopštavaju, osavremenili smo se. Umesto da ti čika poštar na motorčetu donese telegram, za one najrođenije cimnu te mobilnim bližnji (ako ih imaš, ili daljnji, ako bližnjih nemaš); za one koji ti nisu najrođeniji bipnu ti i bližnji i daljnji elektronsku poruku, a za one koji ti nisu ništa, a na neki način su ti značili ( „selebriti“ uglavnom), zatrpaju te oglasima preko društvenih mreža i prijatelji i neprijatelji (u stara dobra vremena u te svrhe koristile su se bandere). Eto zato isključujem mobilni sa mreže kad pođem da spavam. Nek umire noću kome se umire i nek je budan onaj kome se ne spava. Sebično?

„Ne nije mu se ništa desilo,“ umiruje me upravnik. „Samo je sa ostalim poštarima u štrajku. Ovih dana kolje za pastrmu pa nije zgodno onako masnih ruku da raznosi pismiće. Štrajk mu doš'o ko poručen. Nije morao da uzima slobodne dane niti da otvara bolovanje. Dvadeset deveti novembar, tradicionalni svinjokolj, samo što nije – deset dana gore dole ne znače mnogo (sem svinjama). Biće čvaraka za sve. Nego, ako biste bili tako ljubazni, upalite kola i dođete do pošte da podignete pošiljku – evo je kod mene na stolu, stigla je Postekspresom. I ponesite trista dinara za poštarinu.“

Iz Sokobanje su mi još pre dve nedelje javili da su mi poslali pošiljku. Znači zato je putovala toliko dugo! Štrajkuju i sokobanjske čike poštari. Mora da je poslovodstvo Pošte unajmilo štrajkbrehere kad se i nama ovde u planini dokotrljao Postekspres. Samo su pričekali da se nakupi dovoljno pismića i paketa za ovamo da što manje štrajkbrehera plate. Sa ovim štrajkom koji već podosta traje nije im lako. Nije ni našem upravniku lako. Sve sad mora sam: da je u pošti i da raznosi pismiće istovremeno. Duplikatore nauka još nije izmislila da sam sebi bude blizanac. Uostalom gde si ti video upravnika da radi. Ne ide, brate. Razumem ga potpuno. Zato upregni one kojima su pošiljke upućene da rade umesto tebe (to jest umesto poštara koji pastrmi) – nema ti druge.

Hajte molim vas, šta ste me odmah napali! Ne kudim ja našeg upravnika. Duševan je to čovek. Eto, ponudio se da mi doturi tu pošiljku čak do benzinske pumpe na izlazu iz sela da ne moram do pošte – da podelimo posao, veli, pumpa ti je taman na pola puta. Kaže, sa' će mu pauza (kuća mu je prekoputa pumpe), pa kad već ide na doručak (a doručkuje kod kuće), toliko može da mi učini. Fala ti, upravniče, ki bratu. Nemo' mi se baš toliko sekiraš. Kad već palim kola za taj kilometar, upaliću ih i za dva do pošte, samo ti na miru jedi, ne d'o bog da te i trba zaboli. Kad posle doručka vidiš da se nešto u plamenu zaustavlja pred tvoju poštu, znaćeš da sam stigao. Bolje da tebi izgori pošta, jer ako plane pumpa, budem li sa upaljenim kolima, kako si mi preporučio, otišao do nje po svoju pošiljku – izgore nam pola sela.

Kola se ipak ne pale tako lako. Sačekah jedan sat – toliko sam računao da će upravniku biti dovoljno da pojede doručak što mu je mama spremila – pa odoh do pošte da donesem sebi pošiljku.

„A, ti li si taj štrajkbreher!“ sačekaše me ispred pošte dva namrgođena poštara (koji ne kolju svinju). Uplaših se sad stvarno za svoja kola. Mora da su gledali prenos preko TikToka kako njihove kolege iz Beograda razgovaraju sa predstavnicima Vlade pa se i oni napalili – zavrću rukave.

Srećom osmehnuše se. „Šta si se udronj'o! Znamo da ni tebi kao penzioneru nije lako. Mi čekali dvadeset godina da nam dođe do grla, a vi, penzosi, šta vi čekate? Barem vi ne mora da strahujete od štrajkbrehera! Nema tog štrajkbrehera koji bi za vašu crkavicu breherovao.“

Stvarno, imaju ljudi pravo. Kao penzioneri nismo ti ni za štrajkovanje. Ali zato možemo da budemo štrajkbreheri, što se iz priloženog vidi. Ko nije uz vlast neka topi mast. Zamišljam našeg čika poštara, kad mu budu pričali za ovo, kako će uz kazan da se znoji. Sve mi dođe slatko (to jest slano) na njegov red.

KRAJ

PS: U pošiljci koju sam sebi donesoh nađoh knjigu „Zbornik 4“ sa nagrađenim i odabranim pesmama i pričama na četvrtom međunarodnom književnom konkursu udruženja književnika „Stojan Živadinović“ iz Sokobanje. I ne samo knjigu. Uz knjigu nađoh i pohvalu za nagrađenu priču koju su mi u ovoj knjizi objavili (doduše beše „lečka“ izgužvana, jer štrajkbreheri su štrajkbreheri zbog para, ne da bi bili pažljivi). Ako vam se čita proza (priča je kratka, čika Milentije, ne brini! – ovaj mi čika Milentije baš uterao strah u kosti), evo je na mom blogu. Kliknite na link ispod i otvoriće vam se.

https://branimirperic1.blogspot.com/2023/11/izgubili-smo-subaru.html 

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Izgubili smo Šubaru

 

 

Izgubili smo Šubaru

Danas smo u dubokoj žalosti. Vesna ceo dan plače, sva se nadula, a mene bole ruke od kopanja. Nema više našeg mačka, našeg Šubare. Sahranio sam ga u dnu Drenjaka. Neko ga je noćas ubio kolima na krivini iznad našeg naselja. Nije nam jasno šta je tražio na putu kad nikad tamo ne ide, a tek nikada tamo gde su nam javili da su ga videli da leži mrtav. Ovo  je treći mačak za kojim tugujem. Prvi se rodio istog dana kad i ja. Ubio ga je moj teča iz pištolja jer mu je noću krao kanarince iz kaveza. Drugi je bio mačak Marko, ziftano crni šmeker iz Vojvode Putnika 76. Taj se nije bojao nikoga i nikog sem nas nije puštao da ga pomiluje. A onda ga jednoga dana jednostavno nije bilo. Kažu, kad mačke i psi osete da im se bliži kraj, odlaze daleko. Naš Šubara nije imao potrebe tako nešto da oseća. Do samog mraka se juče igrao sa decom, dozvoljavao da ga nosaju i dave, puštao i njihovog kucova.

Umro je naš Šubara. Tako ga je Vesna od milja nazvala; kao, pretila mu da će od njega šubaru da napravi ako nije poslušan, jer bio je sav kao šubara Dejvid Kroketa, ne samo po boji, čak je i dabrovski rep Dejvi Kroketa imao. Deca tuguju, ne mogu da veruju. Dolaze i po ko zna koji put nas pitaju da im ispričamo kako je poginuo – kao da mi to znamo i kao da oni znaju šta je to kad nekog nema više. Išli su grob da mu traže.

Više ni jednom mačetu ni kucovu nećemo dozvoliti da nam Drenjaku priđe. Vikaćemo na njega, jurićemo ga metlom. Bolje da ostane gladan nego da ga više nema. Zar ne osećaju da ovde četvoronožni mezimci traju samo jednu sezonu. Gde im je onaj urođeni instinkt kojim nepogode predskazuju? Neće vala nijedan psić ni mače, ma kako umiljati bili, ni zrno iz naše ruke više da okuse. Prosućemo u potok svu onu hranu koju smo kupili da hranimo nesrećnike koje bezdušni dvonošci iz kola u naše naselje ubace. Kad bismo imali srca. Kad bi se moglo izmeriti da li je teže da ga ne nahraniš, da ga ne pospeš praškom protiv buva, ne kljukaš tabletama protiv glista… ili da ga više nema kad napuni sedam meseci kao naš Šubara. Da li se čoveku srce više cepa, kad ga razdiru uortačeni sažaljenje i ljudskost da jadnike zbrine, ili mu se više cepa kad ti mila, dlakava stvorenja prirastu za srce i pod kožu uđu, a onda ti jednoga dana jave da su ih videli onako kako su našeg Šubaru videli? Nema takvog kantara.

Dan žalosti je ipak malo. Naš Šubara zaslužuje više. Kad bi i to, koliko će srce krvariti, moglo da se izmeri kantarom.

KRAJ 

© 2021 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava

Priča Izgubili smo šubaru objavljena je u Zborniku 4 nagrađenih i odabranih pesama i priča sa četvrtog međunarodnog književnog konkursa Udruženja književnika „Stojan Živadinović“ iz Sokobanje.

Priča "Izgubili smo šubaru" nagrađena je na četvrtom međunarodnom književnom konkursu Udruženja književnika „Stojan Živadinović“ iz Sokobanje.

Volim

 

Volim

volim život
volim pesmu
volim cveće
volim plave
volim oči
volim tvoje

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Oćeš raki'cu

Ilustrovao autor koristeći veštačku inteligenciju Dall E 3

 

Oćeš raki'cu

 

„Perići! Pošta!“, opet pod prozorom topao glas našeg poštara. Kad god dođe nudim ja našeg poštara nešto da popije: kafu, pivce, raki'cu obavezno, ali se ovoga puta prevarih. Ne pozvah ga onako kako se u ovom kraju, otvorena srca poziva na čašicu svako, blizak ili nepoznat, rod, komšija ili putnik koga su slučajnost ili nužda naterali da ti do kuće dođe ili kroz imanje prođe. Umesto da poštaru kažem: „Hajde na raki'cu!“, ja odvalih po gradski: „Oćeš raki'cu?“ Razlika je ogromna! Oni u gradu takvim formalnim, bezličnim, hladnim pozivom („Oćeš raki'cu?“, ili „Oćeš kafu?“, ili još uopštenije i najgore „Oćeš nešto da popiješ?“) nude piće svom gostu, moleći boga da ovaj ne prihvati. Propustiš li da prepoznaš otuđenog građanina kako poziva na piće, sačekaj da vidiš da li će gostu, kad popije prvu čašicu dosuti drugu. Budi siguran da će i to učini pitanjem koje počinje sa „oćeš“. Za razliku od građanina, ovde gde smo mi namernika niko ne pita da li hoće još, već mu se bez pitanja dosipa. Kad je gostu čaša puna i domaćinovo je srce puno.

„Izvini,“ ispravih se odmah i pozvah čika poštara na piće dodajući veću srdačnost glasu: „Ulazi, bre, unutra, ima i pivce, i pita tek ispečena!“

Kasno. Čovek se zahvali. Povredio se čovek. „Izvini, imam još gomilu pošte da raznesem, a podne već prešlo!“ Okrete se i ode, ne stigoh ni da ga pozdravim. Posramih se. Bi mi krivo. Steže me nešto u grudima. Tolike sam godine među njima, a otuđeni građanin iz mene, eto, iskočio. Sam sebe sam izneverio.

Iscepah omot paketa, umesto, kao što imam običaj (i volim) pažljivo da odlepljujem selotejp u koji je pošiljka upakovana. Ljutnju na sebe zbog svoje sramote prema poštaru iskalih na omotu. Osetio sam već bio pod prstima da je u paketu knjiga. Šalje je Krajinski književni klub iz Negotina. Zbornik „Pesničke rukoveti 2023“. U njemu je moja pesma „Ponedeljak“ koju sam napisao još u pubertetskim danima (iz kojih, po rečima moje gospe, nisam ni izašao). Kad sam je gospi pročitao, dočekala me pitanjem koje mi uvek postavlja kad je maltretiram čitanjem nekog od svojih rukopisa: „Priznaj koliko je sad bio star dečak od koga si to ukrao?“ Ponekad uzmem neki svoj stari rukopis pa ga prepravljam, dajem mu novu dušu, ili prosto poboljšavam glazuru. Bio je star dvadeset i jednu godinu, moradoh da priznam. Nije ni čudo onda što je pesma siva (dobro da nije crna; mada će se sigurno naći neko ko će je i ocrniti). Iz nje izbija osećanje bezvoljne dosade koja je samo korak od očaja. Takvu vrstu dosade po pravilu imaju pubertetlije kad izgube cilj (kao da ga neko od pubertetlija pa ima – jedini im je cilj da balave za ženskama, ali to nije cilj, već potreba). Začudo (začudo za mene, večitog pubertetliju), tog „balavljenja za ženskama“ u ovoj mojoj pesmi nema, barem ne otvorenog. U stvari ima, jer šta je drugo pubertetska dosada nego kad nemaš za kim da balaviš?

Otvorih knjigu i višestruko popizdeh.

Strašno mrzim kad aljkavci u zbornicima ne poređaju po nečemu autore (ili bar dela), makar po azbučnom redu. Lenji su, ili ne umeju da naprave indeksaciju i uz autorovo ime stave na kojoj je strani njegova pesma, priča, ili šta mu već objavljuju. Moraš da čitaš imena svih autora, ili da listaš knjigu od korica do korica dok ne dođeš do svog imena i svog dela, a ono na pedesetoj strani!

Drugo što popizdeh bi to što nisu uopšte registrovali knjigu u Narodnoj biblioteci! Nema ISBN-a ni broja CIP katalogizacije! To ti je isto kao da je ilegalno štampana. Očigledno im bilo žao para za registraciju. Jeste da knjiga ima 106 strana i da je štampana u samo dvesta primeraka, ali su za nju dobili 63.000 dinara. Toliko ih ne koštaju štampa i poštarina zajedno ma je na dvesta adresa poslali, a nisu! Ko mi ne veruje nek proveri!

Treće i najveće pizdenje ostavih za kraj. Pesmu u knjizi su mi unakazili! Poslao sam im je sa strofama. Strofe se, kao što znamo, razdvajaju praznim redom. A u knjizi? Kam gi strofe? Nema ni jedne! Sve stihove su sabili. Pesma je izgubila ritam, dah, smisao, kao prvi pisani primerci Kurana koji nisu imali samoglasnike te se u njima ista rečenica mogla čitati na razne načine, dobijala ono značenja kako je čitač shvati. Tako je sad i sa mojom pesmom. Savremeni negotinski kuranci, poizbacivali su joj sve razmake između strofa pa je možeš tumačiti i naglašavati, a time joj i menjati smisao, kako ti se navrne.

To što su korice knjige jednobojne i bez ičega sem slova (tamno su braon ko mrtvački sanduk), nimalo mi ne smeta, ne smeta mi ni što knjiga nije štampana ćirilicom, ali unakazivanje moje pesme, to ne opraštam! S razlogom je meni moj drugar, emeritus prof. dr, nedavno udario šamarčinu, a ja ga svejedno ne poslušah iako nadasve cenim njegovo mišljenje: „Brane, vidim petljaš se i dalje sa kojekakvim konkursima. Znaš dobro šta mislim o zbornicima i almanasima. Zanimacija za književni vrbopuc i penzose koji su iznenada otkrili neverovatan književni dar. Jebeš to, brate. To si odavno prevazišao, a ako voliš da te tako jebu, nastavi da im šalješ zarad spisateljske sujete. Napiši, brate, knjigu, odavno ti govorim, i daj je ozbiljnom izdavaču. To je jedino što ima smisla (ako išta ima smisla danas). Shvati ovo kao moj iskren i dobronameran savet.“ U pravu si, brate, emerituse! Prevarilo me je to što su i pozicioni i opozicioni mediji pisali naširoko o njihovom konkursu. Ne sećam se da je ijedan drugi bio toliko reklamiran. Navukoh se, šta drugo da ti kažem. Ako nisam onda, slušaću te od sada, obećavam. Ti si za mene ne emeritus, nego emeritus everitus. (Isto mu obećanje dadoh i prošli put kad me ošamario.)

Dođe mi sad nekako još više krivo što sam dragom poštaru ponudio piće onim nipodaštavajućim „oćeš raki'cu“. Nije ni čudo što je pomislio da želim da ga se kurtališem. Nemoguće je da sam u tom trenutku imao prekogniciju o negotinskom kuranstvu u knjizi pa me jed unapred obuzeo.  Umesto poštaru, treba to reći Krajinskom književnom klubu. Greška bi bila da se dva puta uzastopce pogreši. Zato, evo, reći ću i njima: „Oćeš raki'cu!“ Nikad više, milo moje. Pozvah i voljenu Biseru da pripomogne i pečatira moje obećanje. Nadam se da je i emeritus everitus time zadovoljan. Voli i on Biseru, znam, a voli i raki'cu, naš je čovek. „Ajd, svrati na jednu!“

 KRAJ

PS: Pesma „Ponedeljak“ se nalazi na stranici:
https://branimirperic1.blogspot.com/2023/11/ponedeljak.html

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Ponedeljak

 

 

Ponedeljak

 

danas je ponedeljak
trideset i prvi dan u godini
ili trideseti
ili uopšte nije ponedeljak
 
napolju sneg
družim se sa zimom
kitim je suzama svojim
 
napolju mraz
vapaj vetra
lelek mu bokova
silno lomatanje
ludo lupanje
rasklimatani prozor
zvonjava stakla
 
napolju vetar
hteo bi da gvirne
i gviri
 
napolju led
kaskade smrti
klizave agonije automobilskih guma
 
sve mi je to poznato
i moje postojanje razvučeno na stolu dosade
i rez samoće što para mi dušu
 
danas je ponedeljak
trideset i prvi dan u godini
ili trideseti
ili možda uopšte nije ponedeljak

© 1971, 2023 Branimir Perić

Napisano u Beogradu, u sredu, 22. XII 1971.

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Pesma "Ponedeljak je objavljena u zborniku "Pesničke rukoveti 2023", Krajinski književni klub, Negotin, 2023, str. 50