Postanje

 

– Ne zastajkujte, deco. Ne smete da stanete. Idemo. Krećite se.

– Ali, mama?...

– Bez „ali“. Zar da nas stignu? Nikako, mili. Ne klonite. Gledajte šume. Samo još malo. Moramo izdržati.

Vukli su se s naporom, teturali, gegali nezgrapno na repovima, uporni su bili da istraju. Slutili su moranje. Moranje je bilo van njih, istovremeno duboko u njima. Kao i težnja. Slutili su i nju. Osećali su kako navire iz prasećanja, suviše jaka, suviše snažna da bi joj se oduprli. Nije bilo drugog načina, nije bilo boljeg načina sem da se što dalje dospe, da im se pobegne.

– Hitrije, deco.

Kretali su se kao u snu. Sivilo je prožimalo okolinu i njih same. Toliko je bilo mračno da jedni druge nisu videli. Nazirali su samo konture, naslućivali oblike, ali se nisu raspoznavali. Nije ni bilo potrebno da se raspoznaju. Tajanstveno čulo im je označavalo put, usmeravalo postojanje.

Tiskali su se jedno uz drugo, jurili napred. Dodirivali su se perajima da se ne pogube.

Grobna tišina oko njih. Muk. Ptice se ne čuju. Ni cvrčci. Čak ni struganje repova po opalom lišću. Samo metalni zvon kad krljušt dotakne krljušt.

Tišina im pomaže da naziru. Bolje se usredsređuju u njoj. Gledaju nekim unutrašnjim čulom koje nisu oči. Beskrajna prostranstva vrleti i gora pred njima. Na obzorju goleti i šume. Šume strče kao hridi. U tami se najbolje nestaje i najbolje nastaje. Bistar pogled smeta. Nestajanje se ne vidi. Ni preobražavanje.

– Zar tako mora biti?

– Mora, sine, mora. Hitro samo, već se lakše krećemo. Svikavamo nekako. Ne smeju nas stići. Sam znaš šta bi to značilo.

– Ali, mama, ja ne mogu više bez vode. Hoću vodu, mama, vodu!

– Smiri se, mili. Zaboravi na vodu. Oni su tamo. Voda nam oduzima volju. Bežimo od nje. Što dalje. Hajde, deco, ne zastajkujte. Moramo uspeti, rođeni moji.

Znali su dobro da će im bez vode biti teško. Znali su koliko bi bilo pogubno da je ponovo osete. Još od onog časa kad su je se odrekli. Zato ih mati vodi visoko u brda. Tamo nema vode. Gore su sigurni. Uprkos škrga koje se u prazno otvaraju, uprkos oštre i rezovite boli u njima. Srećom pa se u škržnim naborima sačuvalo vlage. Koliko-toliko. Vlaga umanjuje bol. Samo da istraju, da ponovo ne čuju sablasni zuj, da ga se oslobode zauvek. Neka i jače boli posle, nek se gubi svest. Istrajaće, makar više nikad ne osetili vodu niti njeno umilno strujanje škrgama, prelivanje preko krljušti, milovanje peraja.

Oh, kad bi. Samo još jednom. Još jednom da bućnu. Posle bi lakše. Ali ne bi. Slute da ne bi. Urezano im je u svest. Ne bi više mogli bez vode. Oni bi došli. Zujanje bi došlo.

Neka dođe. Samo vodu da osete. Još jednom da je osete.

⁕⁕⁕

I zazujalo je. Protresla ih je drhtavica, silna, nesnosna. Zazujalo je ubitačno. Više njihovih glava. Gore. Tamo gde lete i traže ih.

– U šumu, deco, u šumu! Bežite, bežite! Jedino nas šuma može spasti. Pod granje! Pod granje!

Jurnuli su koliko su mogli da jurnu. Nisu mogli mnogo. Zujanje je bilo prejako. Bol u plećima je bila prejaka. Zujanje što opija. Škrge su im bez vode. Ljuljaju se omamljeni. Provlače kroz šikare. Bauljaju kao gušteri. Uleću u šiblje. U mrak. Zamiču. Mrak je dobar. Zujanje nije dobro. Slute ga sve niže. Sluti i ono njih. Iznad reže grane. Sve bliže. Bar škrge da ne bole. Voda da je u njima. Kap vode samo. Suvo. Sasušeno. Korito reke bez reke. Kad bi ponovo potekla. Slapovima niz krljušti. Brzacima žustrim. Nakvasila bi grlo. Napojila škrge. Ispunila nabore. Jednog zla bi se spasli. Zujanje nek ostane. Nek ih stigne. Posle i tako neće ništa biti važno i sad je tama.

– U grmlje, deco! Skačite! U grmlje! Kotrljajte se! Provlačite! Za mnom, deco! Za mnom! Ne smeju nas stići! Ne sada!

Divno! Divno! Kako umilno šibaju grančice. Rosa je u njima. Prekrasno. Rosa hladna, draga rosa. Golica škrge. Ljubi ih mokrim poljupcima. Žudi veću vodu. Što pre do vode. Što brže. Zujanje nije važno. Ne slušaj ga. Zaboravi. Voda je važna. Ni tabu nije važan. Prekrši ga. Do vode stigni. Voda je glavna.

– Ne, deco! Ne tamo! Vratite se! Zar zaboravljate? Ne vucite me! Slušajte: zuji još uvek! Dalje od vode! Bežite! Znate šta nas čeka! Ne idite! Nikako vodi! Deco! Deco!!!

Zalud. Ne čuju rezove tabua što im vrišti svešću. Ni zujanje. Ni majčin očaj. Vapaje. Ništa. Sva čula se premetnula u miris.

Tlo je postalo kamenito. Ne šušti lišće pod njima. Ali miriše! Kamen i miris. Najlepši miris. Uvlače ga u nozdrve. Oh, kako miriše. Miluje pluća. I škrge. Naravno škrge. Zbog njih i hrle.

– Voda!!!

– Ne, deco, ne! To je klopka!

Zastadoše na ivici stene. Neodlučno. Ali samo za trenutak.

– Deco!!!... – krik joj se izgubi u mokrom pljuskanju.

⁕⁕⁕

Uspravljena na repu mati je stajala do pola u vodi. Gledala je pod sobom to ushićeno, bezglavo bacakanje dece i plakala. Sve da je izgubljeno. Na domaku cilja propalo.

Deca plivaju u krug, jure se, prevrću presrećna. Krljušti im bljeskaju. Izvijaju se virtuozno, rone do staklenog dna klopke. Tá voda je njihov svet, a ne ne znam šta. Makar je bilo samo u klopki, na dnu klopke. Vrte se u krug, jure jedno drugom rep, iskaču, prskaju se. Duguljaste ribe u svome carstvu, bezbrižne. Nek sad i propast sveta stigne, sve im je jedno. U vodi su!

– Hajde, mama, zaroni. Vidi, vidi kako plivam!

Zurila je tužno, ukočena i nema. Suze se skamenile. Usahle. Kad bi se i sama u kamen pretvorila. Očaj, patnja, nemoć.

Ne predaj se. Ne predaj se. Ne gubi nadu. Spasa uvek ima, šaptalo je u njoj. Predanje se javljalo iz podsvesti.

Kao kad se ikra baca, prosu joj se odgovor. Zadrhtala je. Rešenje je isplivalo.

⁕⁕⁕ 

Zazujalo je ponovo. Ovoga puta zvukom od koga se krv ledi.

Deca su se napravila da ga ne čuju. Plivala su nehajno u krug, sustizala jedno drugom repove. Prskali se.

Zujanje se pojačalo. Pretvorilo se u škrgut, škrgut se raspukao u riku. Sablasan podivljala, zazveča staklenim zidovima klopke. I deca podivljaše. Unezverena prestadoše da plivaju. Jeka im se upijala u kosti, prodirala u mozak, grčila telo, cimala ih, tresla. Strah u njima nije više bio običan strah. Gubili su glavu.

Pojuriše prema zidovima. Zaletali su se u staklo misleći da ga glavom mogu probiti. Žudeli su prostranstvo, žudeli slobodu. Jecaj im je postajao cviljenje. Planine su tamo, šume! Moraju se izvući. Spas je napolju!

– Mama!!! – kričali su uglas.

Odustali od probijanja, jatili su se oko majke. Lakše je odustati. Mati će pomoći. Mati uvek pomaže. Kad ne može bar ih grli i stiska uza se. Uvijali su se od bola i cvileli.

Buka nije prestajala. Kroz vodu se još jače čula, pomamna, nezajažljiva. Prodirala je u nerve, zagađivala bolom svaki delić tela, nesnosna.

– Mama!!!

⁕⁕⁕

Morala je da se usredsredi. Lice joj se izobličilo od naprezanja. Shvatila je potpuno. Nije bilo kasno.

– Za mnom, deco! Sledite me!

Zaletela se u staklo pa jurnula nazad, ponovo se zaletela i opet vratila, ritmično zaletala i vraćala. Deca su je panično sledila. Odbacivali su se sa njom repovima o zidove.

– Samo tako, mili moji! Samo tako!

Voda se u klopci ljuljala. Ljuljala se i klopka.

Zaboravili su na zvuk. On i tako nije jenjavao. Samo su se čula zasitila. Navikli su se na njega kao na neminovnost.

Voda se pretvarala u džinovski talas, od koga se klopka na kraju prevrnula. Stakleni zidovi su se razbili u hiljade komadića.

Zemlja je upijala rasutu vodu žedno i nezajažljivo. Deci više nije bila potrebna.

⁕⁕⁕ 

Dolazili su svesti lagano kao da se bude, jedan po jedan, a ipak svi odjednom. Zvuk se sasvim izgubio.

Obazreli su se. Začudo, mogli su da se vide, ne kao pre. Gledali su se i čudili. Škrga je nestalo. Takođe peraja i krljušti. Naokolo je i dalje bilo tamno, samo su oni svetleli. Belasala se tanana kožica, nežna i kao sneg bela. Niz ramena im se slivala ulepljena kosa: tekla je u gustim bokorima. I ruke su imali. I noge. Nagi i beli. Zurili su u tu svoju belinu ne verujući. Niz lice su im tekle suze, prave, kristalno prozirne. Najzad, najzad! Nagi i beli.

– Deco, još nije sve gotovo!

Začuli su negde odozgo njen glas. Nisu je videli. Kao dok su se probijali kroz grmlje, slutili su samo njeno postojanje, njen nejasan obris u tami okoline.

– A, zar nisi i ti, mama?...

– Ne, sine.

– Ali?...

– U redu je, ne plači. Tako je moralo biti.

Pokazala im je rukom ribolike oblike razbacane svuda unaokolo. Kad se klopka prevrtala ti oblici su ih izbacili iz sebe. Nisu se začudili što joj ruku ne vide. Ćuteći, još uvek malaksali, dovukli su se do svojih bivših tela. Stajali su nad njima nemo, kao da im odaju poštu, ali bez osećanja. Ravnodušno su im posmatrali poslednje trzaje. Škržni prorezi su se ribolikim oblicima otvarali i zatvarali sve sporije i klonulije. Širila se beskrajna tišina, kao kad su u brda bili krenuli. Sada nekako drugačija, ne više zloslutna.

Riboliki oblici prestaše da dišu.

– Još nije gotovo! – odnekud su im stizale poruke, udaljene, a ipak razumljive. Mati im je govorila. Nisu je čuli, čuli su samo odjeke njenih reči u svesti, jasno razabirali.

– Bame, ti si najstariji, ti počni.

⁕⁕⁕ 

Počeo je. Znao je dobro šta treba da čini. Nije razmišljao otkuda mu to znanje. Bacio se na najbliži oblik, ščepao ga i dobro zagrizao. Kao da je uvežbavao, činio je to sasvim siguran gde treba da ujede. Informacija se nalazila duboko u njegovoj svesti, još odavna, osećao je to. Ne samo u njegovoj. Sva su je deca posedovala. Zagrizla su i ona. Svako svoju ribu, svako svoj rog. Bez roga ništa.

– Čovek se postaje tek kad se rog pojede!

Bam ga je otkinuo i sigurnim trzajem progutao. Rog mu je zaparao utrobu. Od jačine boli se savio u klupko i zaječao.

– Ne kloni, sine. Čovek se postaje bolom!

Bacakao se i sam kao riba. Rog ga je rezao na kriške ali se on uporno sastavljao. Vario mu je tvrdoću ljutim sokovima, smekšavao ga. Osećao je njegovu sve veću klonulost. Nije ga više onako sigurno rezao kao u početku. Zaletao se i ostavljao iznutra blede i kvrgave ožiljke. Malaksavao je.

– Bez ožiljaka se ne postaje čovek!

Smirio se i istopio u njemu. Nestao je kao da nije ni postojao.

– Još nije gotovo!

Shvatao je i sam da nije. Prišao je utihloj ribi. Prislonio je usne tamo gde je zjapila šupljina od roga. Povukao je dobro ustima. Odvratna gorčina mu je jurnula u ždrelo. Poželeo je da odustane. Nije se dao. Stresao se i nastavio da vuče.

– Bez gorčine se ne postaje čovek!

Ispio je sve. Izvukao je iz ribe svu oporost, do poslednje kapi. Obrisao je nadlanicom usta i skočio čio i gibak. Svi su skočili čili i gipki. Telom im je strujala snaga, neslućena, silovita. Osećali su je u kostima, prodirala im je u srž.

Bam je pobedonosno pogledao dole u ravnicu i poželeo da usklikne, ali se nije oglasio. Prasećanje se protivilo likovanju. Postao je čovek.

– Mama, a gde si ti?!

Okretao se oko sebe tražeći je pogledom. Nije je video. Nije je čak ni osećao kao pre. U svesti se zadržala jedino slutnja njenog postojanja. Bio je čovek.

– Deco, ja vas ostavljam. Vi ste sada ljudi. Majka vam više nije potrebna.

– Mama! – kriknuli su očajno za njom.

– Tako mora biti, deco moja. Ne plačite. Tako mora biti...

– Mama! Mama!!!

Nije ih čula. Onim čulom koje se postepeno degenerisalo, Bam uspe da nasluti kako njenog obrisa potpuno nestaje. Bledela je i stapala se sa drvećem. Uplela se u krošnje i potekla rekama. Jedan njen najdivniji deo zarumeni nebo i utihnu. Nije je više bilo.

Osećao je u duši prazninu, nesnosnu. Nemo je bludeo prema horizontu pokušavajući da uhvati poslednji tračak njenog postojanja. Plakao je.

  

KRAJ 

© Branimir Perić

Tekst  može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

"Postanje" je objavljeno na portalu Kratkeprice.net. Tamo je možete čitati klikom na link Branimir Perić: Postanje | KratkePrice.net 

Kosi mojoj naoštrenoj

Ilustrovano pomoću veštačke inteligencije Dalle 3

Kosi mojoj naoštrenoj

otkosi nebrojeni kosom izvrnuti
u mozgu pustoš korenima svikli 
povaljani
isušeni
kletvom nestignuti 
praskozorjem lednim jedom pojedeni
na duši
u duši
otkosi sveli
nedogledom žutim vali otuđeni 
nemi i prenemi
rosom ispljuvani 
tihi i pretihi
suncem pokapani 
tugu milovali
tugom kovitlani 
nepovratom žudnim sneno odneseni 
otkosi detinjstva
pokošeni

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Pesma "Kosi mojoj naoštrenoj" objavljena je u zborniku "Jutro nad Ozrenom 2023", Književni klub "Sokolovo pero", Sokobanja, 2023, str. 30

Pesma "Kosi mojoj naoštrenoj objavljena je u knjizi "Lirska kruna", knjiga peta, izdavač "Umetnički horizont", Kragujevac, 2024, str. 49

Mile Bogeski

 

Smrt nije kraj

– Poslednji pozdrav prijatelju –

 

Da li ste znali ovog čoveka? Ime mu je Mile Bogeski. Bio je naš sugrađanin. Tih, smirena pogleda, zagledan u daljinu kao da traži odgovore i lepotu u beskraju. Naočari na nosu, cigara u rukama (iako nije smeo da puši prkosio je sebi). Mozak mu je radio trista na sat. Jedino po toj cigari si mogao da vidiš da mu je duh sve drugo samo ne smiren. U dubinama šahovske igre tražio je odgovor, u umetnosti starih majstora lepotu izražaja. Takav oduvek, još od onog doba kad ga je šahovska igra kao mlado momče ponela. Kruna njegovog umeća je bila 1974. godine kad je sa trojicom prilepskih šahista osvojio državno prvenstvo Makedonije za šahovski klub „Crni bor“ iz Prilepa. Pobedili su daleko iskusnije klubove iz zemlje, što im je omogućilo da u Poreču igraju u kupu "Maršala Tita" na saveznom nivou.

Nakon šaha počeo je da osvaja kupove i na polju jezika. Vrsni šahista postao je vrsni literata. Jednakom strašću kao kad je povlačio figure, bacio se na prevođenje sa latinskog. Zahvaljujući Bogeskom najveći pisci komedija i hroničari Rimske imperije i Romejskog carstva (Vizantije) progovorili su makedonski i srpski, a stihovi latinskih i vizantijskih velikana u prepevu Bogeskog još bolje su zazvučali na našem jeziku. Poeta šahovske table premetnuo se u velemajstora poezije. Tomovi i tomovi njegovih prevoda i prepeva objavljivani su u Makedoniji, Crnoj Gori, Srbiji, Hrvatskoj. Niko od njega nije bolje pretočio na naš jezik Epigrame Marcijala, Plautove komedije Menemi, Škrtica i Trgovac, kao i Terencijeve komedije Devojka sa Androsa, Evnuh, Svekrva i Braća.

Upoznao sam ga u Turskoj 2018. Ne znam zašto, naš prvi susret je bio takav da sam se pred tim čovekom osećao mali. Ulivao je strahopoštovanje svojom pojavom. Njegov nemi, zabludeli pogled u daljinu terao je na ćutanje. Bojao sam se da ga ne prekinem u smišljanju šahovskog poteza koji će naredan povući u igri sa nevidljivim protivnikom, a još više da mu ne poremetim nadahnuće dok prepevava kakav novi latinski stih. Siguran sam da i sad tamo gore smišlja kako će nekog sveca da matira ili mu život učini ugodnijim prevodom najboljih latinskih majstora reči. „Pragu nebesa i podzemlja, zdravo, u isto vreme i zbogom! Ovog dana podižem poslednju nogu iz svoje domovine.“ Limen superum imferumque, salve, simul atque vale; Hunc hodie postremum extollo mea domo patria pedem. (Прагу горен и долен, здраво и, во исто време, збогум! Оваа нога денеска за последен пат ја ставам во татковиот ми дом. – preveo na makedonski: Mile Bogeski)

KRAJ

© 2024 Branimir Perić

Pisano 11.02.2024. Drenjak (Brzeće), Kopaonik

---

 

Смртта не е крај

– Последен поздрав на пријателот –

Дали го познавате овој човек? Неговото име беше Миле Богески. Тој беше наш сосед. Мирен, со смирен поглед, загледан во далечината како да бара одговори и убавина во бескрајот. Очила на носот, цигара во раката (иако не смееше да пуши, си пркосеше себеси).. Единствено по таа цигара можевте да видите дека духот не му беше мирен. Во длабините на шаховската игра, бараше одговор, во уметноста на старите мајстори израз на убавината. Таков од секогаш, уште од тогаш кога се заљуби во шаховската игра како младо момче. Круната на неговата вештина беше триумфот во Македонија кога со тројца прилепски шахисти станаа републички прваци и учествуваа на сојузниот натпревар за куп на „Маршал Тито“. По шахот, почна да освојува купови и на јазичното поле. Врвен шахист стана врвен литерат. Со иста страст како кога поместуваше фигури, се посвети на преведувањето од латински. Благодарение на Богески, најголемите писатели на комедијата и хроничарите на Римската империја и Римското царство (Византија) зборуваа македонски и српски, а стиховите на латинските и византиски великани во превод на Богески уште подобро звучеа на нашиот јазик. Поетот на шаховската табла се претвори во голем мајстор на поезијата. Томови и томови на неговите преводи и препеви беа објавувани во Македонија и Црна Гора. Никој не го претвори подобро нашиот јазик во Епиграмите на Марцијал, комедиите на Плаут: Менехми, Скржавец и Трговецот, како и комедиите на Теренције: Девојката од Андрос, Евнухот, Суетниот и Браќата и огромниот број на преводи во едицијата „Монумента Монтенегрина „ во Црна Гора.

Го запознав во Турција 2018 година. Не знам зошто, нашето прво среќавање беше такво што се осетив мал. Страв и почит влеваше со неговата појава. Неговото немо, изгубено гледање во далечината нè натера на молчење. Се плашев да го прекинам додека размислуваше за шаховски потез кој ќе го направи во играта со невидливиот противник, и уште повеќе да не му го прекинам вдахновението додека го преведуваше некој нов латински стих. Сигурен сум дека и сега таму горе размислува како да матира некој светец или да го направи животот поудобен со преводот на најдобрите латински мајстори на зборот. „Прагот на небото и подземјето, здраво и збогум! На овој ден го подигнувам последниот мој чекор од мојата домовина.“ Лимен суперум имферумqуе, салве, симул атqуе вале; Хунц ходие постремум еxтолло меа домо патриа педем. (Прагот на горното и долното, здраво и, истовремено, збогум! На овој ден го ставам последниот мој чекор во мојата татковина. - преведено на македонски: Миле Богески)

КРАЈ

© 2024 Бранимир Периќ

Напишано на 11.02.2024. година, Дрењак (Брзеќе), Копаоник

Са српског на македонски превеле Ана Богеска

---

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i prevodioca i postavljanje m linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Jesenje lišće već opalo je

 

Ilustrovano pomoću veštačke inteligencije Dalle 3

 

Jesenje lišće već opalo je

 

Danas još topliji dan nego juče. Jedva naterah dragu svoju da se u brda krenemo. Zna me: opet ću izmisliti neku stazu „kojom normalni ljudi ne idu“. Eto je, puhće za mnom ko parnjača (psihički, uglavnom). Ja sam mala, ne znaš koliki je to za mene napor, nikad mi ne veruješ, nemam dugačke noge kao ti, uvek me prevariš, nikad ne bude staza koju si obećao, ja budala uvek ti poverujem… I sve tako u krug. A kad se vratimo, srećna što je išla.

Jesen već skinula prirodi letnju garderobu, privremeno je odeva u šarene haljine i požuruje da se spremi, da se sasvim svuče i gola utone u zimski san. Nepokošena trava požutela (ona pokošena i neće). Paprat još pre deset dana dobila boju gvožđa koje druguje s vlagom. Jedino se lišće na pojedinim drvetima zlati, a na bagremovima bledo-zeleni ko da je tek olistalo. Kad staza po kojoj hodimo zađe pod grane, sag nam lisnati pod nogama šušti. Juče je i mraz štipao, ali nije bilo slane. Pravi raj za pečurke: nema livade ni šume a da ih nema – onih kasnih, jesenjih. Puše se nadule, prosto te mame da ih obereš, na šnitove isečeš i staviš u tavu. Sunčanice vape za pohovanjem, a otrovne bi lepotom htele da te prevare…

Da nije sve kraćih dana pa da se čovek raduje ovoj blagodeti.

 

© 2020 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Objavljeno u Zbornik pesama i priča o prirodi "Čas u prirodi“, izdavač Centar za kulturu "Vračar" u ime Udruženja "Zdrave navike", Beograd, 2023, str. 76

Balkanac

Ilustrovano pomoću veštačke inteligencije Dalle 3

BALKANAC

i krenuh, ja niko
iz balkanskih prašina
psovki i gorčina
u slobodu u slobodu
 
kad tamo
sunce iz dragulja vrca
kipovi bogu, kipovi ocu
ukočeni kipovi
a sloboda a sloboda
 
blješte hoteli, lepršaju toalete
sjaj bina, muzika violina
potoci pića, jela i žena
al' sloboda al' sloboda
 
dođavola sve
vraćam se nazad
 
na granici, iz voza
srce i ja zamalo ne iskočismo
da izljubimo trobojku
i kravu našu na livadi
jer sloboda jer sloboda
 
džabe što sjaje daljine
blješte visine
i dozivaju violine
džabe
kad sloboda kad sloboda
 
Balkan je ovo, brate
Balkan prašina
psovki i gorčina
al' sloboda al' sloboda

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava. 

Pesma je objavljena u knjizi "Vidovdanski cvet", Zborniku rodoljubive poezije br. 7, Udruženje potomaka ratnika 1912-1920, Narodna biblioteka "Ilija M Petrović" Požarevac, Požarevac, 2024, str.29-30

 

Tako je to kad se na vreme ne fuguje

Ilustrovano pomoću veštačke inteligencije Dalle 3

Fugovanje predsoblja

Tako je to kad se na vreme ne fuguje

Posle dvadeset pet i kusur godina od kako postavih pločice u predsoblju letnjeg nam doma, konačno mi „dođe“ da pločice isfugujem. Moja gospa reč nije rekla za to vreme (a i šta bi joj vredelo). Zna ona da ja po kući, svaki posao koji počnem, na kraju i završim. Jesʼ da to bude „kad mi dođe“, ali ga završim. Gunđala ne gunđala, zanovetala ne zanovetala, to joj je. Tako jednom u stanu u Beogradu, rasklimatala se stolica na kojoj sedim. Nije to do mene što sedam kao da „skačem s neba“, niti što se na stolici vrtim dok jedem. Do stolice je, a i do druge je bilo kad sam onu već rasklimatanu zamenio zdravom. Zdravost treće stolice ipak nije imalo smisla da proveravam. Kupio sam drveni čekić i lepak za drvo pa udri po stolicama – da ih naučim pameti. Lupao sam ih sve dok se nisu rastavile na sastavne delove. Posle su, bogme, tako rastavljene, više od četiri godine, kao loši đaci, boravile u ćošku iza otomana, „dok mi nije došlo“ da ih ponovo sastavim. (Ako moju gospu pitate, reći će vam da je do tog mog „dok mi nije došlo“ prošlo skoro deset godina, ali ne verujte joj – žene su sklone da preteruju.) Srećom, lepak za drvo se nije osušio.

Da je predsoblje moglo da se rastavi na delove i da je, toliko godina koliko je čekalo na fugovanje, stajalo iza otomana, bar ne bi mojoj gospi bilo pred očima pa ne bi svaki put kad kroči u njega kuvala (u sebi, jer ne sme naglas: opasan sam ja 😁).

Koliko su žene osvetoljubiva bića, videlo se uskoro. Čak i kad vam se svesno ne svete, onaj odozgo, koji je sa njima u dosluhu, uradi to umesto njih (đavo naravno, gde će bog da se sa ženama petlja: kakva bi to božja sramota bila da kao bog nadrlja). Siđe ti on (đavo) odozgo, iza mojih leđa izvadi tefter i poče da sabira: „Da vidimo, šta smo imali: dvadeset i pet godina crvenjenja kad joj neko dođe, godinama nakupljana prljavština između pločica na podu, paukovi i ostala mnogonoga gamad iza vertikalnih pločica… Ovde oduzmem, ovde dodam… Ovamʼ te onamʼ te, idi mi dođi mi, to mu dođe tačno…“ Taman što sam klečeći prvo izusisavao sve razmake između pločica na podu i kanale između onih vertikalnih i zidova, i (opet klečeći) vlastoprsno i vlastošakno ispopunjavao fugomalom fugne (što ruka odradi, to ni jednoj alatki tako ne uspeva😁), a onda (opet klečeći) sve to vlastošakno, vlažnom krpom više puta prešao, i do upale zglobova na prstima i šakama trljao, napred-nazad, levo-desno dok nisam dobio predsoblje kao da je sad, ovog časa novo završeno – sve se blista, sjaji, da ga oližeš od miline. Moja ti gospa (umesto da se do ujutru divi i celiva mi namučene ruke), zagleda se u moj ponos, šaka mi delo, i reče: „A kad si sve to tako lepo odradio, mogao bi i zidove da okrečiš?“ (Pazi: „odradio“! Kako je ženi lako bilo šta da kaže! A pojma nema šta sve treba da se uradi do tog krečenja!) „Šta smo ono imali…“, začuh ponovo glas onog njenog, odozgo. Ajdʼ suprotstavi joj se ako smeš! „Da, draga! Bilo bi zaista dobro i da se okreči!“, potvrđujem glasno, a u sebi dodajem: „Uzmi ti pa kreči, bip-bip-bip, da vidiš kako je to lepo da se radi posle onolikog trljanja!“ – opsovao bih glasno da sam od onih što psuju (i da smem). Uzeh vazduh i otfunjah se do svog kutka i ormana u kome držim alatke i materijal za ovakve slučajeve. Moje tantalove muke krenuše tek tad.

Držeći alat spreman u ruci, pogledah po zidovima, a gde god mi pogled pade, videh pukotine i neravnine. Šta ću, kud ću, odložih alata pa nazad u svoj kutak, funj do računara. Kopaj po internetu, čitaj, gledaj poučne filmove kako se krpe rupe na zidovima i plafonu, kako se kreči...

Najzad, naoružan znanjem, sa zašiljenim alatom, krenuh da stružem rupe, onako kako su me preko interneta čike naučile. Šrafcigerom „na ve“ bušim pukotine.

Stigoh do futera vrata, a tamo – kuku majko! Gde god zabodoh šrafciger – krater, gde god povukoh vrhom šrafcigera – otpade zid. Tako ti je to kad ti majstori rade bez nadzora. Nije džaba nadzorni organ najvažniji organ investitora. Ako ti nadzorni organ ne dahće za vratom, ako te za uši neprestano ne vuče i po potrebi ne tucka… Još ne sretoh majstora koji ne bi bez nadzora makar iz nehata nešto isfušario. Ovaj, koji je malterisao posle nameštanja štoka od vrata, ne da je isfušerisao, sto mu ga majke majčine, nego, umesto razmak između vrata i cigle da popuni pur-penom, ili bar dozida malterom –  u rupe ubutavao zgužvane džakove od cementa pa preko njih direktno malterisao – nije ni čudo što je zid ovako pukao. E, tu vala više nisam mogao da se uzdržim. Pretvorih se u kočijaša pa sve ono što nisam smeo ženi, istresoh kroz psovke onima koji su zidali i zid malterisali. Naravno, naplatih se usput i ženi (kao zidare psujem). Na žalost, od psovki mi ne bi lakše.

Tu mukama nije bio kraj. Kad završih popravku krpeža, zid je izgledao ko švalerske gaće – sav šaren. O tome da sam se krpeći od vrućine sav bio istopio, neću ni da pričam – toliko se nijedan od onih što kreče nije oznojio (noć je bila pala i morao sam da držim zatvorena vrata da mi noćni leteći objekti ne bi, privučeni svetlom, uletali unutra).

Čike sa interneta rekoše da treba, posle krpljenja pukotina, gletovane površine da se išmirglaju. Je l'? A jeste li probali vi to nekad da uradite, majku vam naučenjačku?! Džaba maska protiv kovida-19, džaba usisivač koji na maksimumu usisava. Izašao sam iz predsoblja napolje da se istresem, belji od sneška belića. Više sam tog sata pobeleo nego za svih svojih godina.

Čikama sa interneta to nije bilo dosta. Kažu, uzmi sad vlažnu krpu pa sve zidove prebriši. Brišem ja, a ne smem da uzdišem (da ne udahnem preveliku dozu belog). Kad završih. još mokriji nego što sam bio pre toga, slušam dalje čike, vele: sad ide prajmer, kako se ne bi posle krečenja videla na svetlu gletovana mesta. Tu već nisam psovao – prajmerovanje je bilo manje zamorno od ostalog posla, iako me je i ono znojem orosilo.

Ostavih te noći da se zidovi suše, jer čike kažu da prajmeru treba najmanje šest sati za to. Ujutru reših da ih više ne slušam, nego da čitam uputstvo sa kante od boje za krečenje (jer ono što su čike rekle, činilo mi se blesavo). Zamutih boju sa vodom u razmeri kako na kanti piše, a kad pređoh zidove prvom rukom, shvatih da je i to što na kanti piše blesavo. Ne slušajte ni čike ni šta na tarabama piše, nego stičite iskustvo sami – pravilo je neprikosnoveno kad su krečeće stvari u pitanju. U svakom drugom slučaju uči se na tuđem iskustvu. Nauka je nastala kroz eksperimente. Probaš ovu pozu, probaš onu. Smućkaš malo ovako, malo čvršće. Kad osetiš da treba, ti prorediš.

Kad sad pogledam kako se beli, vredelo je četiri dana bipovanja.

 

KRAJ 

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Humoreska "Tako je to kad se na vreme ne fuguje" objavljena je 10.03.2024. na sajtu KratkePrice.net kao podžanr "komedija apsurda". Tako je to kad se na vreme ne fuguje - Branimir Perić (kratkeprice.net)