Tako je to kad se na vreme ne fuguje

Ilustrovano pomoću veštačke inteligencije Dalle 3

Fugovanje predsoblja

Tako je to kad se na vreme ne fuguje

Posle dvadeset pet i kusur godina od kako postavih pločice u predsoblju letnjeg nam doma, konačno mi „dođe“ da pločice isfugujem. Moja gospa reč nije rekla za to vreme (a i šta bi joj vredelo). Zna ona da ja po kući, svaki posao koji počnem, na kraju i završim. Jesʼ da to bude „kad mi dođe“, ali ga završim. Gunđala ne gunđala, zanovetala ne zanovetala, to joj je. Tako jednom u stanu u Beogradu, rasklimatala se stolica na kojoj sedim. Nije to do mene što sedam kao da „skačem s neba“, niti što se na stolici vrtim dok jedem. Do stolice je, a i do druge je bilo kad sam onu već rasklimatanu zamenio zdravom. Zdravost treće stolice ipak nije imalo smisla da proveravam. Kupio sam drveni čekić i lepak za drvo pa udri po stolicama – da ih naučim pameti. Lupao sam ih sve dok se nisu rastavile na sastavne delove. Posle su, bogme, tako rastavljene, više od četiri godine, kao loši đaci, boravile u ćošku iza otomana, „dok mi nije došlo“ da ih ponovo sastavim. (Ako moju gospu pitate, reći će vam da je do tog mog „dok mi nije došlo“ prošlo skoro deset godina, ali ne verujte joj – žene su sklone da preteruju.) Srećom, lepak za drvo se nije osušio.

Da je predsoblje moglo da se rastavi na delove i da je, toliko godina koliko je čekalo na fugovanje, stajalo iza otomana, bar ne bi mojoj gospi bilo pred očima pa ne bi svaki put kad kroči u njega kuvala (u sebi, jer ne sme naglas: opasan sam ja 😁).

Koliko su žene osvetoljubiva bića, videlo se uskoro. Čak i kad vam se svesno ne svete, onaj odozgo, koji je sa njima u dosluhu, uradi to umesto njih (đavo naravno, gde će bog da se sa ženama petlja: kakva bi to božja sramota bila da kao bog nadrlja). Siđe ti on (đavo) odozgo, iza mojih leđa izvadi tefter i poče da sabira: „Da vidimo, šta smo imali: dvadeset i pet godina crvenjenja kad joj neko dođe, godinama nakupljana prljavština između pločica na podu, paukovi i ostala mnogonoga gamad iza vertikalnih pločica… Ovde oduzmem, ovde dodam… Ovamʼ te onamʼ te, idi mi dođi mi, to mu dođe tačno…“ Taman što sam klečeći prvo izusisavao sve razmake između pločica na podu i kanale između onih vertikalnih i zidova, i (opet klečeći) vlastoprsno i vlastošakno ispopunjavao fugomalom fugne (što ruka odradi, to ni jednoj alatki tako ne uspeva😁), a onda (opet klečeći) sve to vlastošakno, vlažnom krpom više puta prešao, i do upale zglobova na prstima i šakama trljao, napred-nazad, levo-desno dok nisam dobio predsoblje kao da je sad, ovog časa novo završeno – sve se blista, sjaji, da ga oližeš od miline. Moja ti gospa (umesto da se do ujutru divi i celiva mi namučene ruke), zagleda se u moj ponos, šaka mi delo, i reče: „A kad si sve to tako lepo odradio, mogao bi i zidove da okrečiš?“ (Pazi: „odradio“! Kako je ženi lako bilo šta da kaže! A pojma nema šta sve treba da se uradi do tog krečenja!) „Šta smo ono imali…“, začuh ponovo glas onog njenog, odozgo. Ajdʼ suprotstavi joj se ako smeš! „Da, draga! Bilo bi zaista dobro i da se okreči!“, potvrđujem glasno, a u sebi dodajem: „Uzmi ti pa kreči, bip-bip-bip, da vidiš kako je to lepo da se radi posle onolikog trljanja!“ – opsovao bih glasno da sam od onih što psuju (i da smem). Uzeh vazduh i otfunjah se do svog kutka i ormana u kome držim alatke i materijal za ovakve slučajeve. Moje tantalove muke krenuše tek tad.

Držeći alat spreman u ruci, pogledah po zidovima, a gde god mi pogled pade, videh pukotine i neravnine. Šta ću, kud ću, odložih alata pa nazad u svoj kutak, funj do računara. Kopaj po internetu, čitaj, gledaj poučne filmove kako se krpe rupe na zidovima i plafonu, kako se kreči...

Najzad, naoružan znanjem, sa zašiljenim alatom, krenuh da stružem rupe, onako kako su me preko interneta čike naučile. Šrafcigerom „na ve“ bušim pukotine.

Stigoh do futera vrata, a tamo – kuku majko! Gde god zabodoh šrafciger – krater, gde god povukoh vrhom šrafcigera – otpade zid. Tako ti je to kad ti majstori rade bez nadzora. Nije džaba nadzorni organ najvažniji organ investitora. Ako ti nadzorni organ ne dahće za vratom, ako te za uši neprestano ne vuče i po potrebi ne tucka… Još ne sretoh majstora koji ne bi bez nadzora makar iz nehata nešto isfušario. Ovaj, koji je malterisao posle nameštanja štoka od vrata, ne da je isfušerisao, sto mu ga majke majčine, nego, umesto razmak između vrata i cigle da popuni pur-penom, ili bar dozida malterom –  u rupe ubutavao zgužvane džakove od cementa pa preko njih direktno malterisao – nije ni čudo što je zid ovako pukao. E, tu vala više nisam mogao da se uzdržim. Pretvorih se u kočijaša pa sve ono što nisam smeo ženi, istresoh kroz psovke onima koji su zidali i zid malterisali. Naravno, naplatih se usput i ženi (kao zidare psujem). Na žalost, od psovki mi ne bi lakše.

Tu mukama nije bio kraj. Kad završih popravku krpeža, zid je izgledao ko švalerske gaće – sav šaren. O tome da sam se krpeći od vrućine sav bio istopio, neću ni da pričam – toliko se nijedan od onih što kreče nije oznojio (noć je bila pala i morao sam da držim zatvorena vrata da mi noćni leteći objekti ne bi, privučeni svetlom, uletali unutra).

Čike sa interneta rekoše da treba, posle krpljenja pukotina, gletovane površine da se išmirglaju. Je l'? A jeste li probali vi to nekad da uradite, majku vam naučenjačku?! Džaba maska protiv kovida-19, džaba usisivač koji na maksimumu usisava. Izašao sam iz predsoblja napolje da se istresem, belji od sneška belića. Više sam tog sata pobeleo nego za svih svojih godina.

Čikama sa interneta to nije bilo dosta. Kažu, uzmi sad vlažnu krpu pa sve zidove prebriši. Brišem ja, a ne smem da uzdišem (da ne udahnem preveliku dozu belog). Kad završih. još mokriji nego što sam bio pre toga, slušam dalje čike, vele: sad ide prajmer, kako se ne bi posle krečenja videla na svetlu gletovana mesta. Tu već nisam psovao – prajmerovanje je bilo manje zamorno od ostalog posla, iako me je i ono znojem orosilo.

Ostavih te noći da se zidovi suše, jer čike kažu da prajmeru treba najmanje šest sati za to. Ujutru reših da ih više ne slušam, nego da čitam uputstvo sa kante od boje za krečenje (jer ono što su čike rekle, činilo mi se blesavo). Zamutih boju sa vodom u razmeri kako na kanti piše, a kad pređoh zidove prvom rukom, shvatih da je i to što na kanti piše blesavo. Ne slušajte ni čike ni šta na tarabama piše, nego stičite iskustvo sami – pravilo je neprikosnoveno kad su krečeće stvari u pitanju. U svakom drugom slučaju uči se na tuđem iskustvu. Nauka je nastala kroz eksperimente. Probaš ovu pozu, probaš onu. Smućkaš malo ovako, malo čvršće. Kad osetiš da treba, ti prorediš.

Kad sad pogledam kako se beli, vredelo je četiri dana bipovanja.

 

KRAJ 

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Humoreska "Tako je to kad se na vreme ne fuguje" objavljena je 10.03.2024. na sajtu KratkePrice.net kao podžanr "komedija apsurda". Tako je to kad se na vreme ne fuguje - Branimir Perić (kratkeprice.net)