Postanje

 

– Ne zastajkujte, deco. Ne smete da stanete. Idemo. Krećite se.

– Ali, mama?...

– Bez „ali“. Zar da nas stignu? Nikako, mili. Ne klonite. Gledajte šume. Samo još malo. Moramo izdržati.

Vukli su se s naporom, teturali, gegali nezgrapno na repovima, uporni su bili da istraju. Slutili su moranje. Moranje je bilo van njih, istovremeno duboko u njima. Kao i težnja. Slutili su i nju. Osećali su kako navire iz prasećanja, suviše jaka, suviše snažna da bi joj se oduprli. Nije bilo drugog načina, nije bilo boljeg načina sem da se što dalje dospe, da im se pobegne.

– Hitrije, deco.

Kretali su se kao u snu. Sivilo je prožimalo okolinu i njih same. Toliko je bilo mračno da jedni druge nisu videli. Nazirali su samo konture, naslućivali oblike, ali se nisu raspoznavali. Nije ni bilo potrebno da se raspoznaju. Tajanstveno čulo im je označavalo put, usmeravalo postojanje.

Tiskali su se jedno uz drugo, jurili napred. Dodirivali su se perajima da se ne pogube.

Grobna tišina oko njih. Muk. Ptice se ne čuju. Ni cvrčci. Čak ni struganje repova po opalom lišću. Samo metalni zvon kad krljušt dotakne krljušt.

Tišina im pomaže da naziru. Bolje se usredsređuju u njoj. Gledaju nekim unutrašnjim čulom koje nisu oči. Beskrajna prostranstva vrleti i gora pred njima. Na obzorju goleti i šume. Šume strče kao hridi. U tami se najbolje nestaje i najbolje nastaje. Bistar pogled smeta. Nestajanje se ne vidi. Ni preobražavanje.

– Zar tako mora biti?

– Mora, sine, mora. Hitro samo, već se lakše krećemo. Svikavamo nekako. Ne smeju nas stići. Sam znaš šta bi to značilo.

– Ali, mama, ja ne mogu više bez vode. Hoću vodu, mama, vodu!

– Smiri se, mili. Zaboravi na vodu. Oni su tamo. Voda nam oduzima volju. Bežimo od nje. Što dalje. Hajde, deco, ne zastajkujte. Moramo uspeti, rođeni moji.

Znali su dobro da će im bez vode biti teško. Znali su koliko bi bilo pogubno da je ponovo osete. Još od onog časa kad su je se odrekli. Zato ih mati vodi visoko u brda. Tamo nema vode. Gore su sigurni. Uprkos škrga koje se u prazno otvaraju, uprkos oštre i rezovite boli u njima. Srećom pa se u škržnim naborima sačuvalo vlage. Koliko-toliko. Vlaga umanjuje bol. Samo da istraju, da ponovo ne čuju sablasni zuj, da ga se oslobode zauvek. Neka i jače boli posle, nek se gubi svest. Istrajaće, makar više nikad ne osetili vodu niti njeno umilno strujanje škrgama, prelivanje preko krljušti, milovanje peraja.

Oh, kad bi. Samo još jednom. Još jednom da bućnu. Posle bi lakše. Ali ne bi. Slute da ne bi. Urezano im je u svest. Ne bi više mogli bez vode. Oni bi došli. Zujanje bi došlo.

Neka dođe. Samo vodu da osete. Još jednom da je osete.

⁕⁕⁕

I zazujalo je. Protresla ih je drhtavica, silna, nesnosna. Zazujalo je ubitačno. Više njihovih glava. Gore. Tamo gde lete i traže ih.

– U šumu, deco, u šumu! Bežite, bežite! Jedino nas šuma može spasti. Pod granje! Pod granje!

Jurnuli su koliko su mogli da jurnu. Nisu mogli mnogo. Zujanje je bilo prejako. Bol u plećima je bila prejaka. Zujanje što opija. Škrge su im bez vode. Ljuljaju se omamljeni. Provlače kroz šikare. Bauljaju kao gušteri. Uleću u šiblje. U mrak. Zamiču. Mrak je dobar. Zujanje nije dobro. Slute ga sve niže. Sluti i ono njih. Iznad reže grane. Sve bliže. Bar škrge da ne bole. Voda da je u njima. Kap vode samo. Suvo. Sasušeno. Korito reke bez reke. Kad bi ponovo potekla. Slapovima niz krljušti. Brzacima žustrim. Nakvasila bi grlo. Napojila škrge. Ispunila nabore. Jednog zla bi se spasli. Zujanje nek ostane. Nek ih stigne. Posle i tako neće ništa biti važno i sad je tama.

– U grmlje, deco! Skačite! U grmlje! Kotrljajte se! Provlačite! Za mnom, deco! Za mnom! Ne smeju nas stići! Ne sada!

Divno! Divno! Kako umilno šibaju grančice. Rosa je u njima. Prekrasno. Rosa hladna, draga rosa. Golica škrge. Ljubi ih mokrim poljupcima. Žudi veću vodu. Što pre do vode. Što brže. Zujanje nije važno. Ne slušaj ga. Zaboravi. Voda je važna. Ni tabu nije važan. Prekrši ga. Do vode stigni. Voda je glavna.

– Ne, deco! Ne tamo! Vratite se! Zar zaboravljate? Ne vucite me! Slušajte: zuji još uvek! Dalje od vode! Bežite! Znate šta nas čeka! Ne idite! Nikako vodi! Deco! Deco!!!

Zalud. Ne čuju rezove tabua što im vrišti svešću. Ni zujanje. Ni majčin očaj. Vapaje. Ništa. Sva čula se premetnula u miris.

Tlo je postalo kamenito. Ne šušti lišće pod njima. Ali miriše! Kamen i miris. Najlepši miris. Uvlače ga u nozdrve. Oh, kako miriše. Miluje pluća. I škrge. Naravno škrge. Zbog njih i hrle.

– Voda!!!

– Ne, deco, ne! To je klopka!

Zastadoše na ivici stene. Neodlučno. Ali samo za trenutak.

– Deco!!!... – krik joj se izgubi u mokrom pljuskanju.

⁕⁕⁕

Uspravljena na repu mati je stajala do pola u vodi. Gledala je pod sobom to ushićeno, bezglavo bacakanje dece i plakala. Sve da je izgubljeno. Na domaku cilja propalo.

Deca plivaju u krug, jure se, prevrću presrećna. Krljušti im bljeskaju. Izvijaju se virtuozno, rone do staklenog dna klopke. Tá voda je njihov svet, a ne ne znam šta. Makar je bilo samo u klopki, na dnu klopke. Vrte se u krug, jure jedno drugom rep, iskaču, prskaju se. Duguljaste ribe u svome carstvu, bezbrižne. Nek sad i propast sveta stigne, sve im je jedno. U vodi su!

– Hajde, mama, zaroni. Vidi, vidi kako plivam!

Zurila je tužno, ukočena i nema. Suze se skamenile. Usahle. Kad bi se i sama u kamen pretvorila. Očaj, patnja, nemoć.

Ne predaj se. Ne predaj se. Ne gubi nadu. Spasa uvek ima, šaptalo je u njoj. Predanje se javljalo iz podsvesti.

Kao kad se ikra baca, prosu joj se odgovor. Zadrhtala je. Rešenje je isplivalo.

⁕⁕⁕ 

Zazujalo je ponovo. Ovoga puta zvukom od koga se krv ledi.

Deca su se napravila da ga ne čuju. Plivala su nehajno u krug, sustizala jedno drugom repove. Prskali se.

Zujanje se pojačalo. Pretvorilo se u škrgut, škrgut se raspukao u riku. Sablasan podivljala, zazveča staklenim zidovima klopke. I deca podivljaše. Unezverena prestadoše da plivaju. Jeka im se upijala u kosti, prodirala u mozak, grčila telo, cimala ih, tresla. Strah u njima nije više bio običan strah. Gubili su glavu.

Pojuriše prema zidovima. Zaletali su se u staklo misleći da ga glavom mogu probiti. Žudeli su prostranstvo, žudeli slobodu. Jecaj im je postajao cviljenje. Planine su tamo, šume! Moraju se izvući. Spas je napolju!

– Mama!!! – kričali su uglas.

Odustali od probijanja, jatili su se oko majke. Lakše je odustati. Mati će pomoći. Mati uvek pomaže. Kad ne može bar ih grli i stiska uza se. Uvijali su se od bola i cvileli.

Buka nije prestajala. Kroz vodu se još jače čula, pomamna, nezajažljiva. Prodirala je u nerve, zagađivala bolom svaki delić tela, nesnosna.

– Mama!!!

⁕⁕⁕

Morala je da se usredsredi. Lice joj se izobličilo od naprezanja. Shvatila je potpuno. Nije bilo kasno.

– Za mnom, deco! Sledite me!

Zaletela se u staklo pa jurnula nazad, ponovo se zaletela i opet vratila, ritmično zaletala i vraćala. Deca su je panično sledila. Odbacivali su se sa njom repovima o zidove.

– Samo tako, mili moji! Samo tako!

Voda se u klopci ljuljala. Ljuljala se i klopka.

Zaboravili su na zvuk. On i tako nije jenjavao. Samo su se čula zasitila. Navikli su se na njega kao na neminovnost.

Voda se pretvarala u džinovski talas, od koga se klopka na kraju prevrnula. Stakleni zidovi su se razbili u hiljade komadića.

Zemlja je upijala rasutu vodu žedno i nezajažljivo. Deci više nije bila potrebna.

⁕⁕⁕ 

Dolazili su svesti lagano kao da se bude, jedan po jedan, a ipak svi odjednom. Zvuk se sasvim izgubio.

Obazreli su se. Začudo, mogli su da se vide, ne kao pre. Gledali su se i čudili. Škrga je nestalo. Takođe peraja i krljušti. Naokolo je i dalje bilo tamno, samo su oni svetleli. Belasala se tanana kožica, nežna i kao sneg bela. Niz ramena im se slivala ulepljena kosa: tekla je u gustim bokorima. I ruke su imali. I noge. Nagi i beli. Zurili su u tu svoju belinu ne verujući. Niz lice su im tekle suze, prave, kristalno prozirne. Najzad, najzad! Nagi i beli.

– Deco, još nije sve gotovo!

Začuli su negde odozgo njen glas. Nisu je videli. Kao dok su se probijali kroz grmlje, slutili su samo njeno postojanje, njen nejasan obris u tami okoline.

– A, zar nisi i ti, mama?...

– Ne, sine.

– Ali?...

– U redu je, ne plači. Tako je moralo biti.

Pokazala im je rukom ribolike oblike razbacane svuda unaokolo. Kad se klopka prevrtala ti oblici su ih izbacili iz sebe. Nisu se začudili što joj ruku ne vide. Ćuteći, još uvek malaksali, dovukli su se do svojih bivših tela. Stajali su nad njima nemo, kao da im odaju poštu, ali bez osećanja. Ravnodušno su im posmatrali poslednje trzaje. Škržni prorezi su se ribolikim oblicima otvarali i zatvarali sve sporije i klonulije. Širila se beskrajna tišina, kao kad su u brda bili krenuli. Sada nekako drugačija, ne više zloslutna.

Riboliki oblici prestaše da dišu.

– Još nije gotovo! – odnekud su im stizale poruke, udaljene, a ipak razumljive. Mati im je govorila. Nisu je čuli, čuli su samo odjeke njenih reči u svesti, jasno razabirali.

– Bame, ti si najstariji, ti počni.

⁕⁕⁕ 

Počeo je. Znao je dobro šta treba da čini. Nije razmišljao otkuda mu to znanje. Bacio se na najbliži oblik, ščepao ga i dobro zagrizao. Kao da je uvežbavao, činio je to sasvim siguran gde treba da ujede. Informacija se nalazila duboko u njegovoj svesti, još odavna, osećao je to. Ne samo u njegovoj. Sva su je deca posedovala. Zagrizla su i ona. Svako svoju ribu, svako svoj rog. Bez roga ništa.

– Čovek se postaje tek kad se rog pojede!

Bam ga je otkinuo i sigurnim trzajem progutao. Rog mu je zaparao utrobu. Od jačine boli se savio u klupko i zaječao.

– Ne kloni, sine. Čovek se postaje bolom!

Bacakao se i sam kao riba. Rog ga je rezao na kriške ali se on uporno sastavljao. Vario mu je tvrdoću ljutim sokovima, smekšavao ga. Osećao je njegovu sve veću klonulost. Nije ga više onako sigurno rezao kao u početku. Zaletao se i ostavljao iznutra blede i kvrgave ožiljke. Malaksavao je.

– Bez ožiljaka se ne postaje čovek!

Smirio se i istopio u njemu. Nestao je kao da nije ni postojao.

– Još nije gotovo!

Shvatao je i sam da nije. Prišao je utihloj ribi. Prislonio je usne tamo gde je zjapila šupljina od roga. Povukao je dobro ustima. Odvratna gorčina mu je jurnula u ždrelo. Poželeo je da odustane. Nije se dao. Stresao se i nastavio da vuče.

– Bez gorčine se ne postaje čovek!

Ispio je sve. Izvukao je iz ribe svu oporost, do poslednje kapi. Obrisao je nadlanicom usta i skočio čio i gibak. Svi su skočili čili i gipki. Telom im je strujala snaga, neslućena, silovita. Osećali su je u kostima, prodirala im je u srž.

Bam je pobedonosno pogledao dole u ravnicu i poželeo da usklikne, ali se nije oglasio. Prasećanje se protivilo likovanju. Postao je čovek.

– Mama, a gde si ti?!

Okretao se oko sebe tražeći je pogledom. Nije je video. Nije je čak ni osećao kao pre. U svesti se zadržala jedino slutnja njenog postojanja. Bio je čovek.

– Deco, ja vas ostavljam. Vi ste sada ljudi. Majka vam više nije potrebna.

– Mama! – kriknuli su očajno za njom.

– Tako mora biti, deco moja. Ne plačite. Tako mora biti...

– Mama! Mama!!!

Nije ih čula. Onim čulom koje se postepeno degenerisalo, Bam uspe da nasluti kako njenog obrisa potpuno nestaje. Bledela je i stapala se sa drvećem. Uplela se u krošnje i potekla rekama. Jedan njen najdivniji deo zarumeni nebo i utihnu. Nije je više bilo.

Osećao je u duši prazninu, nesnosnu. Nemo je bludeo prema horizontu pokušavajući da uhvati poslednji tračak njenog postojanja. Plakao je.

  

KRAJ 

© Branimir Perić

Tekst  može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

"Postanje" je objavljeno na portalu Kratkeprice.net. Tamo je možete čitati klikom na link Branimir Perić: Postanje | KratkePrice.net