„Uzdah“ u knjizi

 

Juče ispod prozora čujemo glas našeg poštara: „Perići! Paket!“ Kad ga prihvatih umalo da mi ne ispade iz ruke od neočekivane težine. Platismo propisanu poštarinu koja košta koliko knjigu da kupiš, otvorih paket, a ono, u paketu – knjiga! Eto, kupio sam knjigu, ali ne u knjižari, niti preko interneta, već, ispade, od Pošte!

Knjiga tvrdih korica. Tvrdih korica!? Hajde što ima 353 strane, ali da je tvrdih korica!? Zamisli, danas kad više niko ne štampa knjige tvrdih korica već samo mekih – takozvano broširano izdanje – moraš da ga držiš u rukama pažljivije nego šoljicu do vrha pune kafe: kafa da se ne prospe kad je usnama prinosiš, a knjiga da se ne raskupusa posle prvog čitanja! I još ima svilenu traku – obeleživač stranica gde si stao sa čitanjem! Nije ni čudo što je teška 476 grama (izmerio sam) – taman koliko tri obične knjige sa tankim koricama.

Ime joj je malo blesavo – „Zbornik nade“. Ko se tu i čemu nada ne znam da li će se dokučiti nakon čitanja i gledanja. Ima unutra i slikâ – i to u boji! Izdavač je „Kreativna radionica Balkan“. Može se kupiti kod izdavača, u knjižarama „Vulkan“ i „Roman“, kao i preko internet prodavnica ovih istih. Pazite samo da vas glava ne zaboli kad budete videli cenu. Mada kod izdavača može i znatno jeftinije da se pazari.

Bela hartija. Lepo. Od kad ne videh knjigu bele hartije, već samo štampanu na onoj žutoj koju štamparije kradu iz kasapnica pa posle kasapi nemaju čime meso da ti uvijaju. Na 184. strani pesma „Uzdah“, a na 311. i 312. moja cenjena biografija. Baš lepo.

„Uzdah“ spevah još davne 1972. godine i poslah je Ivanu Bekjarevu, našem glumcu čije mi se recitovanje sviđalo.

Ivan Bekjarev je starijim generacijama bio poznatiji kao Stevica Kurčubić iz kultne TV serije „Bolji život“, ili kao i Boško Despotović iz takođe kultne TV serije „Srećni ljudi“, nego kao Ivan Bekjarev. A današnjim generacijama? Eh, današnje generacije se ne usuđujem da anketiram, pošto je Bekjarev umro još „davne“ 2020.

Elem, tom slavnom Ivanu Bekjarevu se svide moja pesma i odrecitovao je nadahnuto u ponoćnom programu „Beograda 202“ koji je te godine vodio.

Prođoše godine, otada.

Pre skoro više od 30 godina crkao mi magnetofon na kome sam Bekjarevo recitovanje zabeležio. Srećom papir duže traje od tehnike.

Konačno dođe vreme da i svoj „Uzdah“ ugledam odštampanog na papiru. Dobro, de, biće odštampan i u okviru knjige pesama koju ću, nadam se, uskoro staviti u korice. Nadam se takođe da ta moja knjiga neće biti ovako teška kao „Zbornik nade“, kako je ne bi neka gospa upotrebila kao hladno oružje pa njome rascopala glavu nekom svom gosponu koji je ne ispunjava i ne raspilavljuje kao što ja ispunjavam i raspilavljujem svojim uzdasima nežna ženska srca. Mada, mojoj gospi nije potrebna ovako teška knjiga – ima ona ubojitija oružja. Hm, na to već nisam računao.

KRAJ

Pesmu možete pročitati klikom na ovaj link:
https://branimirperic1.blogspot.com/2024/01/uzdah.html

 

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

 

Ogledna, jedan od vrhova Kopaonika - Snimljeno iz Drenjaka, 6.8.2023.

Ogledanje sa Ogledne

 

Na Svetog Iliju, kad se po planini ne hodi, jer na taj dan gromovi tuku i dažd sa neba zemlju zaliva, PSK „Jastrebac“ ubeležio još jedan uspeh. Doduše, penjao se samo jedan njegov član, a poveo i komšiju da ne ide sam. Zastavu PSK „Jastrepca“ nismo imali, ali su umesto zastave slike tu da se lepršaju.

Pređosmo 18,7 kilometara i uspenjasmo visinsku razliku od 537 metara. Pošli smo sa 930 mnm, a u povratku siđosmo do Donjeg Radmanova na 810 mnm. Odozdo, regionalnim putem Brus-Brzeće, od tih 810 mnm do 930 mnm, ciglo 1,8 km, umalo ne pocrkasmo tabanajući po asfaltu. Asfalt i ravni putevi su smrt za planinara. Jedino od toga je gore kad sa ženom obilaziš radnje.

Do Ogledne uživasmo u prirodi, ali se trzasmo svakog časa od pucnjeva pucaljki nakačenih na butan-bocu, kojima seljaci iz svake njive plaše divlje svinje da im ne oru njuškama po krompirištu, ne obrste maline i ne popasu ovas i raž. Posebno htedosmo da izludimo podno same Ogledne. Tamo je lokalni veleposednik odvio ventil pa pucaljka izbaca eksplozije bukvalno svakog minuta i to mnogo snažnije od drugih, lepo da ogluviš. Čuje se pola kilometara daleko. Zvuk se odbija od oblaka pa ti se čini kao da avioni probijaju zvučni zid, ili ne daj bože da se ratovi iza brda vode. Čak i orlovi, sirotani, taman da slete (a ima ih gore tušta i tma – lepih li ptica) odmah uzlete kad god se pucaljka oglasi. Ajd što se životinjke plaše al' da vidiš tek Slovak kako se udronjao.

Taman se popesmo iznad poslednjeg zaseoka i zamakosmo kroz šumu prema njivama, sretosmo nekog Slovaka – ide od Mramora. Doveo sina u košarkaški kamp pri hotelu „Ozon“, a on (otac) utucava vreme i švrlja naokolo. ali po brdima. Očigledno nije još čuo onu čuvenu pesmicu, takoreći himnu ovih krajeva: „U Brzeće nema koja neće, u Livađe ima da se nađe, a u Ravnište mora da se ište.“ Vidimo mi, Slovak bled, umesto od pešačenja da bude crven. Nešto nam zamuckuje dok priča. Jedva ga razumesmo. Pita za lovce. Mislio grdan da to lovci jure jarebice, zečeve i ko zna kakve još zverke čim ovako svaki čas pucaju. Laknu čoveku kad mu objasnismo za pucaljke na gas. Namah mu se boja vrati u lice.

Na Oglednoj komša i ja htedosmo da se pogubimo jedan od drugog u toliko visokoj travi da je prekrila šančeve koje su artiljerci još za vreme Prvog svetskog rata na vrhu iskopali, birajući najvišu kotu odakle mogu da se dobace ako treba i do Brusa, ali i do puta za Prokuplje na južnoj strani. Svi šančevi do reda su zarasli u travu, umalo vrat ne polomismo kad u njih upadosmo, iako smo znali da su tu pa smo tapkali da ih napipamo – trava ih je bila potpuno zaravnila.

Ogledna je vrh Kopaonika koga ne pohode planinari jer im nije usputan. Nalazi se na istočnom masivu Kopaonika, a sa njega puca pogled na Pančićev vrh i prelepi krljomak kutnjaka od kopaoničke Treske. Visok je 1.347 mnm po aplikacija My Elevation na mom telefonu,  a vidim da na internetu pišu da je visina 1.359 mnm. Bilo kako bilo, to je 90 metara (odnosno 100 metara po internetu) više od naše Bele stene na Jastrepcu (za koju Kruševljani, koji se na nju nisu popeli, misle da je najviši vrh Jastrepca – a i mi smo to mislili kad smo bili deca).

U povratku sa Ogledne, od silne travuljine ne uspesmo da pronađemo pogodan spust do puta koji vodi za Donje Radmanovo, već moradosmo da se vratimo do račve puta za Leviće na jug, Kneževo na zapad i Radmanovo na sever, odakle smo bili krenuli da se penjemo uz Oglednu. Tu se uslikasmo kraj dva bivša drveta u koje je, na dan nekog od ranijih Svetih Ilija, udario grom i spalio im srce. Nađoh u podnožju većeg od njih otpalu tablu pa je zakačih na njega da se na slici vidi da je to bila tačka gde su se okupljali divljaci kad su snimali „Survajver“. Na dvadeset pet metara visinski ispod Ogledne nađosmo i ostatke njihovog logora i vežbališta. Priča je to za sebe, jer ništa za sobom nisu pokupili. Gomila plastičnih balona od pića i – ono što nismo uspeli da objasnimo: na sve strane razbacane upotrebljene tanke čarape – nalazili smo ih i usput dok smo se od zgromljenih stabala vukli uz Oglednu.

Sve u svemu zadovoljio sam dušu. Trideset godina gledam tu Oglednu, trideset godina me izaziva, ali pošto izdaleka izgleda „pih“ da se na nju popneš, ostavljao sam je za „neki drugi put“ – kao takva nije mi bila izazov. Šta tu ima da bude izazovno – obično livadarenje, mislio sam. Ni sanjao nisam da do njenog podnožja treba osam i po kilometara šipčiti,  a onda uz nju – najstrmiji deo puta – još dva kilometra ići isplaženog jezika, da bi te na kraju sačekalo probijanje kroz džunglu od trave.

Mene pokreću izazovi, a gde ćeš veći izazov nego se penjati po brdima na dan Ilije Gromovnika. Umesto planinarskih štapova (koji su metalni, iako se tvrdi da su grafitni) poneo sam kišobran, ali sa drvenom drškom – ako zagrmi da se ispod njega pravim blesav.

Ipak nije grmelo. Grmele su samo moje psovke dok sam krčio put kroz džunglu. Jedino nisam psovao kad je moj komšija naglavačke upao u jedan od šančeva. Nisam se ni smejao. Čoveka jednostavno nestade ispred mene. Sad mi je jasno zašto su logor Survajvera ne tu, nego ispod, na pokošenoj livadi postavljali. Nisu ni survajveri ono što su nekad bili. Na televizije to drugačije izgleda. Nije ti potrebna veštačka inteligencija da namontiraš i animiraš šta hoćeš. Sve se menja, jedino se mi planinari ne menjamo. Nama je svaki uspon survajv. Život bez izazova je obično „pih“.

KRAJ

 

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

 

Četrnaestog ovog meseca u almanahu

 

U petak, četvrtog avgusta, 2023. desilo se književno veče u kafančetu „Beti Ford“ u Skadarliji, iliti što bi se u nas pomodno reklo: u art-kafeu „Beti Ford“ (da čudnog li imena za nas u Srbadiji). No, nobl je nobl, stransko lepše zvuči nego da se naški kaže Beloslava Beti Fijakerić ili Čezić, ili ne daj bože Taljigić (mada bi ovo poslednje i imalo smisla, s obzirom da vuče na onu čuvenu Taliju, grčku muzu, zaštitnicu komedije i idilične pesme); oduvek smo se dodvoravali strancima. Nemojte samo veštačku inteligenciju da pitate zašto se tako zove. Odgovoriće vam kao i meni da je to „ironičan naziv po imenu nekadašnje prve dame Amerika, Beti Ford, koja je bila poznata po svom aktivizmu i borbi protiv zavisnosti od alkohola i droga“. Zamisli, Beti Ford koja se lečila od alkohola i tableta po prestanku mandata prve dame da je simbol borbe protiv alkoholizma i to u Srbiji gde je rakija nacionalno ponos-piće, a krčmarice vino toče! Mada, ruku na srce, nemam ništa protiv što se po toj prvoj dami Amerike ova art-birtija i galerija zove, jer Beti Ford je bila sa američkog stanovišta potpuno iščašena (u ono vreme). Bila je prirodna, normalna osoba, nekako se ponašala naški, otvorena srca – što na um to na drum. Bolje u svakom slučaju tako zove nego da se zove po nekoj našoj izvikanoj i naduvanoj, nekoj silikonki, estradnoj „umjetnici“ ili isfabrikovanoj, da ne kažem „diplomiranoj“, koje „haraju“ današnjom književnom i umetničkom scenom Srbije, a nisu ni pod prozor da prođu curama što ove večeri u 18:30, u memljivom dvorištu pod lipom bašte „Beti Ford“ (Zetska 2) dođoše i svojim blistavim i umnim stihovima se oglasiše.

Elem u tom „Beti Ford“ umetničkom-kafančetu bejah i ja tog četvrtog avgusta sa gospom mi, ali ne pih ni rakiju ni vino, nego se napijah mladosti na književnoj večeri koja je bila upriličena u čast izlaženja „Međaša 1“ prvog almanaha poezije u izdanju Udruženja nezavisnih pisaca Srbije. Zašto kažem da se napijah mladosti? Zato što su, sem nas dva-tri metuzalema, došli da čuju poete samo mladi i to pretežno cure. Cure su inače najzastupljenije i u Almanahu. Od 59 autora, 38 ne brijaju bradu, odnosno više od 64% su pesnikinje. To nije ni čudo, s obzirom da su danas skoro isključivo žene te koje čitaju; logično je onda da njihova, čitanjem omekšala dušica, oseti potrebu da se i lirski izrazi, a još veću i drugima svoja osećanja da ispovedi (uglavnom nežna, topla – ona ostala iskaliće već gde treba i kad dođe vreme za to).

„A od kuma…“ u „Međašu 1“, na 72. strani, moja poema „Četrnaestog ovog meseca“ – i to na čitavih deset strana! Verujem da ju je urednik Almanaha, Ivan Despotović, odabrao zbog kvaliteta, a ne zato što mu je nedostajalo deset strana teksta da popuni knjigu. Šalu na stranu, stvarno mislim da je pesma „Četrnaestog ovog meseca“ majstorski i baš pesnički dobro odrađena i da bi bilo „greota“, što rekao narod, da je i neki muški, ne samo ženska čeljad ne pročita. Odrecitovah prisutnim damama (i ponekom zalutalom muškarcu među nama) prvu stranu od tih deset, uz propratnu besedu. Na žalost, sliku kako zborim moja mi gospa od uzbuđenja ne uslika – sva se bila napela da nešto ne lupim (kako već umem kad mi inspiracija nadođe). Zato molim, ako se desilo da me je neko od prisutnih ipak uslikao, nek blagoizvoli poslati mi na dar to svoje snimateljsko delo – znaću da mu se zahvalim. A vi koji propustiste ovo veče pod lipom (valjda je ono iznad nas bila lipa, mada je gorostasna), proverite da li se samo hvališem ili je pesma „Četrnaestog ovog meseca“ zaista hvale vredna.

Ovo je link na kome se da pročitati:
https://branimirperic1.blogspot.com/2023/08/cetrnaestog-ovog-meseca.html.

KRAJ 

©2023 Branimir Perić

 

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

 

Četrnaestog ovog meseca

  
Četrnaestog ovog meseca
venčala se moja sestra mila.
Njoj baš nije bilo do braka
ali...
 
Do svoje osme godine živela je u Zagrebu
u stanu od pet soba;
bunda joj od hermelina
čizmice lakovane bele
na bini balet igrala;
bila je mala velika dama
i sve što joj je srce htelo
pre bi i od pomisli same
kao da čarobnjaka bajki i na ovom svetu ima
stiglo.
Drugarice
pričaju ljudi
ni jele nisu samo
da bi sa njom vreme provodile
jurile se po pločniku gradskom
šljapkale po bari
žvrljale po katedrali
slušale brujanje orgulja
zanesene
opčinjene
i prskale u smeh
kad se tome niko ne nada
jer sve je bilo srećno
sve prolećno.
 
Četrnaestog ovog meseca
venčala se moja sestra mila.
Njoj baš nije bilo do braka
ali...
 
Postoji u nauci jedna tvrdnja
koju je davno još neka budala dala
i nikome da padne na pamet
da nešto drugo kaže
makar i tome u prilog.
Činjenice su nepobitne
vele mudre glave:
ukoliko jedinka više stoji
na lestvici svepostanja
utoliko moć genetska
prenošenja sećanja postaje sve manja
i protiv toga se ništa ne može
čovek kao najviše biće
genetski nasleđuje samo
fizička svojstva dok
duhovna
odnosi tama...
Vraga!
 
Četrnaestog ovog meseca
venčala se moja sestra mila.
Njoj baš nije bilo do braka
ali...
 
Vremena se menjaju i mi se menjamo u njima
rekoše Latini
i pustiše varvare da im sruše carstvo;
nesta Zagreba, gradskih pločnika
nesta zidova katedrala
orgulja
muzike
stana od pet soba
bine i baleta
nesta sreće i poleta
vreme preskoči leto
za prolećem jesen stiže
i list otkide žut
ne hte da ga ponese dalje
pusti ga da čami
i čeka
drugi vetar
drugi neki put.
Trošna kuća u kojoj se sad živi
seća li se bar blata od koga je zdana?
ne
seća se jedino čizmica belih
lakovanih
i bunde od hermelina koja
u nju uđe
a onda izađe
da bude prodana;
seća se i tuge
za tamo nekim gradom
blještavoga sjaja
prelepim i dragim
divnijem od maja
seća se.
U novoj školi
stolica do nje je prazna;
onima koji padnu
ni deca oproštaj ne nude;
ona je iz Zagreba
ona velika mala dama;
zato neka bude sama
neka maštu samo ima
i misli daleke
nedostižne
zato nek je niko neće
zato neka piše pesme
zbog čežnji
i težnji
zbog tuge svoje žute
jer tuga je žuta
neka se zaljubljuje u one
koji za nju niti malog prsta daju
neka sniva snove suze što donose
i misli crne
sve crnje
nikad dovoljno crne
da se u crno ode sasvim
zato
 
Četrnaestog ovog meseca
venčala se moja sestra mila.
Njoj baš nije bilo do braka
ali...
 
Njen tata je Sidarta.
Sigurno ste čuli priču
o onoj ruskoj princezi
ime nije važno
punoj para
veza dvorskih
i kremskih?
Kao što to uvek bude
kad neko ima sve
poželi i ne-sve;
pitanja mnoga počinju da muče
ili jedno
isto mu dođe;
odgovor se traži
u vremenu
u prostoru
u sebi
van sebe.
Ruska princeza
ko ni jedna druga ruska
po pravilima čudnim
koje
u zakone još ne uhvati niko
krenu ka dnu
od alkoholičarke
krijumčara
striptizete u pariskom lokalu
do prostitutke
prosjakinje droga
službenice boga
da bi se na kraju našla
u pozi lotosovog cveta
sa indijske strane Himalaja
mrtva
kolera kažu.
Sidarta doduše
nije ruski princ
ali ga isti đavo kao
i Lotreamona
i princezu rusku
nagoni da poput pasa
oseća žeđ za beskrajem
i da ne može
da ne može utoliti tu potrebu
jer sin je čoveka i žene
kažu mu
a njega čudi
mislio je da je nešto više
pa ga ni Zagreb nije zadržao
ni mesto kapelnika orkestra gradskog
ni žena ko vila
ni kćer vilina.
Vrsni umetnik na bezbroj instrumenata
za kojim će scene plačem bez suza
onim što najviše boli
osećanja svoja prećutati
nesta nekud
da pronađe sebi instrument takav
na kojemu niko dosad svirao nije
da svirka mu nova odgovor da
ko je i šta je
i šta ga to vuče
vuče?
Čuje se da je čak do Australije stigo
sad u fabrici konzerve puni
mesto sjaja bina
ko zna
možda najzad smisao ima
ili hvata predah
da još jednom krene
jer lotos ga čeka
Himalaji
i reka što teče
u nepovrat.
 
Četrnaestog ovog meseca
venčala se moja sestra mila.
Njoj baš nije bilo do braka
ali...
 
Prva karta stigla je iz Dubrovnika
a za njom ne stigoše redom
iz Pariza, Amsterdama
Malmea, Osla
Toronta, Santa Fea
i sijaset drugih dalekih gradova;
o kako mora da su svi oni bajni
kad je njen tata u njima bio!
I u glavi maloj misao sinu
pa se vinu
i kriknu
u beskraj:
jednom da se stvori vreme
u kojem će moći za tatom da krene –
ideja
pritajena
uzdrhtala
da ne čuje niko –
jednog dana možda.
A dotle
pusti da te uče
moralu
i vrlinama glupim koje ljudi cene
budi skromna
fina
jer život je bina
pozornica prava
za pajaca
i harlekina.
 
Četrnaestog ovog meseca
venčala se moja sestra mila.
Njoj baš nije bilo do braka
ali...
 
Odrasla je najzad
zna
jer u duši bole vapaji sve jači;
beskraj me zove!
kao psi zavija telo
i čelo se rosi
čas hladno
čas vrelo;
gledaj!
vidi se nekakav put
tamo
neodređen
ali žut!
Udaje se
za to izabranik nije važan
bančin službenik
šta li?
Ali banka ima poslovnice širom sveta
pa i u Pariz može da šalje službenike svoje;
pet godina sa Parizom biće dosta
Sorbona, Luvr
Polja Jelisejska
a onda već
put se dalje zna
za Parizom Amsterdam
za Malmeom Oslo
Toronto, Santa Fe
i sijaset drugih dalekih gradova
možda i Havaji, Tahiti
ostrva Bermuda
Australija!
sve odgovor da dâ
ko je i šta je
šta je to vuče
i ima li prava
odgovor da ište
pa najposle da li i pitanje zna?
Dostići svoj eho i prestići sebe
sa žurbom se mora
jer već dugo lotos je čeka
Himalaji
i reka što teče
u nepovrat.
 
Četrnaestog ovog meseca
venčala se moja sestra mila.
Njoj baš nije bilo do braka
ali...

 
© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Liju Cisin: „Kraj smrti“

 

Liju Cisin: „Kraj smrti“

刻葱欣: „死神永生”

„Laguna“, Beograd, 2021. Sa kineskog preveo: Bojan Tarabić

 

Pročitao sam i ovu treću knjigu iz apokaliptične trilogije Liju Cisina. Ne čitajte je ako niste sposobni da se nosite sa teškom depresijom koja će vas neminovno pratiti sve vreme čitanja. Liju Cisin je ili genijalni ludak ili težak psihopata. U svakom slučaju izuzetne je inteligencije i imaginacije, pritom je inženjerski i informatički potkovan. Jedino je takav čovek mogao da izatka ovakav užas od beznadežnosti, bez uzbuđenja, hladnokrvno, a pritom da mu rečenice teku, čak i sa lirskim pasažima po kojima se istočnjački pisci inače prepoznaju. Svo crnilo i nespokoj u ovom romanu, toliko mi je pritiskalo grudi i činilo nesrećnim, da sam noću imao mučne snove, kakve inače nikad ne sanjam. Tanka je nit koja razdvaja genija od ludaka. Nije lako njegovoj duši sa njim.

Malo da dotaknem i prevod sa kineskog. Bojan Tarabić je izvanredno preveo, da ne kažem ponovo napisao samo sad na srpskom Lijuovu trilogiju. Prevođenje nekog dela je u stvari njegovo ponovno pisanje na drugom jeziku držeći se izvornika. Bojanove rečenice su kao i Lijuove izvanredne. Ako mu se išta može zameriti to je što bi malo-malo, kad mu nedostane reč na srpskom za neku kinesku, bukvalno izmišljao novu iako je imao sijaset postojećih koje su jednako dobro tu mogle da stoje. Većinom njegove izmišljotine budu simpatične i ne smetaju, ali se desi da neke tako loše zvuče da niti shvataš zašto ih je izmišljao, niti su lepe za uho. Ne znam koje je struke Bojan ako nije diplomirao kineski jezik, ali mu svaka čast kako se nosio sa stručnim terminima iz fizike i informatike.

Dakle, da li čitati Liju Cisinovu trilogiju ili ne? Sve zavisi da li imate želudac za distopiju. Ja je lično ne volim i ne čitam je. Ne bih ni ovo Lijovo nagrađivano delo čitao da me nije hipnotisao dobri SF i dubina Lijuove imaginacije. Prevagnulo je to i savladalo odbojnost i mučninu koju u meni izaziva distopija.

Objavih ovo ispred na Fejsbuku, a moj najbolji drug sa fakulteta mi ovako prokomentarisa: „Sve bih poverovao, ali da si depresivan to ne.“ Naravno, to je napisao peckajući me. Upecan moradoh da odgovorim.

"A ko je rekao da sam depresivan? Pu, pu, pu daleko od toga. Samo sam naglasio da knjiga teško pritiska dušu, naravno ne svakog nego onog ko kao ja koji prelazi iz ovog sveta u svet knjige koju čita ili filma koji gleda. Prosto sam upozorio depresivce da je ne čitaju. Neće je užas (ne)moguće stvarnosti iz ove knjige progoniti godinama kao što su mene slike sumraka sa početka filma „Ajkula“, zbog kojih me i dan-danas zebnja hvata kad ulazim u duboku vodu, a volim da sam u dubokoj vodi, ali da će ih samleti, to hoće. Srećom, ptice još uvek cvrkuću, cveće cveta, šume se zelena i mora plave. Naša planeta i zvezde na nebu i dalje postoje i postojaće čim izbledi mòra koju će osetljivim psihama naneti ova knjiga. Mòra nije depresivnost već je samo posledica bujne mašte, a moja je više nego bujna. Mòra te prođe i opet živiš, depresivnost je ona koja ostaje i ubija."

 

© 2023 Branimir Perić

 

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.