Liju Cisin: „Kraj smrti“

 

Liju Cisin: „Kraj smrti“

刻葱欣: „死神永生”

„Laguna“, Beograd, 2021. Sa kineskog preveo: Bojan Tarabić

 

Pročitao sam i ovu treću knjigu iz apokaliptične trilogije Liju Cisina. Ne čitajte je ako niste sposobni da se nosite sa teškom depresijom koja će vas neminovno pratiti sve vreme čitanja. Liju Cisin je ili genijalni ludak ili težak psihopata. U svakom slučaju izuzetne je inteligencije i imaginacije, pritom je inženjerski i informatički potkovan. Jedino je takav čovek mogao da izatka ovakav užas od beznadežnosti, bez uzbuđenja, hladnokrvno, a pritom da mu rečenice teku, čak i sa lirskim pasažima po kojima se istočnjački pisci inače prepoznaju. Svo crnilo i nespokoj u ovom romanu, toliko mi je pritiskalo grudi i činilo nesrećnim, da sam noću imao mučne snove, kakve inače nikad ne sanjam. Tanka je nit koja razdvaja genija od ludaka. Nije lako njegovoj duši sa njim.

Malo da dotaknem i prevod sa kineskog. Bojan Tarabić je izvanredno preveo, da ne kažem ponovo napisao samo sad na srpskom Lijuovu trilogiju. Prevođenje nekog dela je u stvari njegovo ponovno pisanje na drugom jeziku držeći se izvornika. Bojanove rečenice su kao i Lijuove izvanredne. Ako mu se išta može zameriti to je što bi malo-malo, kad mu nedostane reč na srpskom za neku kinesku, bukvalno izmišljao novu iako je imao sijaset postojećih koje su jednako dobro tu mogle da stoje. Većinom njegove izmišljotine budu simpatične i ne smetaju, ali se desi da neke tako loše zvuče da niti shvataš zašto ih je izmišljao, niti su lepe za uho. Ne znam koje je struke Bojan ako nije diplomirao kineski jezik, ali mu svaka čast kako se nosio sa stručnim terminima iz fizike i informatike.

Dakle, da li čitati Liju Cisinovu trilogiju ili ne? Sve zavisi da li imate želudac za distopiju. Ja je lično ne volim i ne čitam je. Ne bih ni ovo Lijovo nagrađivano delo čitao da me nije hipnotisao dobri SF i dubina Lijuove imaginacije. Prevagnulo je to i savladalo odbojnost i mučninu koju u meni izaziva distopija.

Objavih ovo ispred na Fejsbuku, a moj najbolji drug sa fakulteta mi ovako prokomentarisa: „Sve bih poverovao, ali da si depresivan to ne.“ Naravno, to je napisao peckajući me. Upecan moradoh da odgovorim.

"A ko je rekao da sam depresivan? Pu, pu, pu daleko od toga. Samo sam naglasio da knjiga teško pritiska dušu, naravno ne svakog nego onog ko kao ja koji prelazi iz ovog sveta u svet knjige koju čita ili filma koji gleda. Prosto sam upozorio depresivce da je ne čitaju. Neće je užas (ne)moguće stvarnosti iz ove knjige progoniti godinama kao što su mene slike sumraka sa početka filma „Ajkula“, zbog kojih me i dan-danas zebnja hvata kad ulazim u duboku vodu, a volim da sam u dubokoj vodi, ali da će ih samleti, to hoće. Srećom, ptice još uvek cvrkuću, cveće cveta, šume se zelena i mora plave. Naša planeta i zvezde na nebu i dalje postoje i postojaće čim izbledi mòra koju će osetljivim psihama naneti ova knjiga. Mòra nije depresivnost već je samo posledica bujne mašte, a moja je više nego bujna. Mòra te prođe i opet živiš, depresivnost je ona koja ostaje i ubija."

 

© 2023 Branimir Perić

 

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.