Ogledna, jedan od vrhova Kopaonika - Snimljeno iz Drenjaka, 6.8.2023.

Ogledanje sa Ogledne

 

Na Svetog Iliju, kad se po planini ne hodi, jer na taj dan gromovi tuku i dažd sa neba zemlju zaliva, PSK „Jastrebac“ ubeležio još jedan uspeh. Doduše, penjao se samo jedan njegov član, a poveo i komšiju da ne ide sam. Zastavu PSK „Jastrepca“ nismo imali, ali su umesto zastave slike tu da se lepršaju.

Pređosmo 18,7 kilometara i uspenjasmo visinsku razliku od 537 metara. Pošli smo sa 930 mnm, a u povratku siđosmo do Donjeg Radmanova na 810 mnm. Odozdo, regionalnim putem Brus-Brzeće, od tih 810 mnm do 930 mnm, ciglo 1,8 km, umalo ne pocrkasmo tabanajući po asfaltu. Asfalt i ravni putevi su smrt za planinara. Jedino od toga je gore kad sa ženom obilaziš radnje.

Do Ogledne uživasmo u prirodi, ali se trzasmo svakog časa od pucnjeva pucaljki nakačenih na butan-bocu, kojima seljaci iz svake njive plaše divlje svinje da im ne oru njuškama po krompirištu, ne obrste maline i ne popasu ovas i raž. Posebno htedosmo da izludimo podno same Ogledne. Tamo je lokalni veleposednik odvio ventil pa pucaljka izbaca eksplozije bukvalno svakog minuta i to mnogo snažnije od drugih, lepo da ogluviš. Čuje se pola kilometara daleko. Zvuk se odbija od oblaka pa ti se čini kao da avioni probijaju zvučni zid, ili ne daj bože da se ratovi iza brda vode. Čak i orlovi, sirotani, taman da slete (a ima ih gore tušta i tma – lepih li ptica) odmah uzlete kad god se pucaljka oglasi. Ajd što se životinjke plaše al' da vidiš tek Slovak kako se udronjao.

Taman se popesmo iznad poslednjeg zaseoka i zamakosmo kroz šumu prema njivama, sretosmo nekog Slovaka – ide od Mramora. Doveo sina u košarkaški kamp pri hotelu „Ozon“, a on (otac) utucava vreme i švrlja naokolo. ali po brdima. Očigledno nije još čuo onu čuvenu pesmicu, takoreći himnu ovih krajeva: „U Brzeće nema koja neće, u Livađe ima da se nađe, a u Ravnište mora da se ište.“ Vidimo mi, Slovak bled, umesto od pešačenja da bude crven. Nešto nam zamuckuje dok priča. Jedva ga razumesmo. Pita za lovce. Mislio grdan da to lovci jure jarebice, zečeve i ko zna kakve još zverke čim ovako svaki čas pucaju. Laknu čoveku kad mu objasnismo za pucaljke na gas. Namah mu se boja vrati u lice.

Na Oglednoj komša i ja htedosmo da se pogubimo jedan od drugog u toliko visokoj travi da je prekrila šančeve koje su artiljerci još za vreme Prvog svetskog rata na vrhu iskopali, birajući najvišu kotu odakle mogu da se dobace ako treba i do Brusa, ali i do puta za Prokuplje na južnoj strani. Svi šančevi do reda su zarasli u travu, umalo vrat ne polomismo kad u njih upadosmo, iako smo znali da su tu pa smo tapkali da ih napipamo – trava ih je bila potpuno zaravnila.

Ogledna je vrh Kopaonika koga ne pohode planinari jer im nije usputan. Nalazi se na istočnom masivu Kopaonika, a sa njega puca pogled na Pančićev vrh i prelepi krljomak kutnjaka od kopaoničke Treske. Visok je 1.347 mnm po aplikacija My Elevation na mom telefonu,  a vidim da na internetu pišu da je visina 1.359 mnm. Bilo kako bilo, to je 90 metara (odnosno 100 metara po internetu) više od naše Bele stene na Jastrepcu (za koju Kruševljani, koji se na nju nisu popeli, misle da je najviši vrh Jastrepca – a i mi smo to mislili kad smo bili deca).

U povratku sa Ogledne, od silne travuljine ne uspesmo da pronađemo pogodan spust do puta koji vodi za Donje Radmanovo, već moradosmo da se vratimo do račve puta za Leviće na jug, Kneževo na zapad i Radmanovo na sever, odakle smo bili krenuli da se penjemo uz Oglednu. Tu se uslikasmo kraj dva bivša drveta u koje je, na dan nekog od ranijih Svetih Ilija, udario grom i spalio im srce. Nađoh u podnožju većeg od njih otpalu tablu pa je zakačih na njega da se na slici vidi da je to bila tačka gde su se okupljali divljaci kad su snimali „Survajver“. Na dvadeset pet metara visinski ispod Ogledne nađosmo i ostatke njihovog logora i vežbališta. Priča je to za sebe, jer ništa za sobom nisu pokupili. Gomila plastičnih balona od pića i – ono što nismo uspeli da objasnimo: na sve strane razbacane upotrebljene tanke čarape – nalazili smo ih i usput dok smo se od zgromljenih stabala vukli uz Oglednu.

Sve u svemu zadovoljio sam dušu. Trideset godina gledam tu Oglednu, trideset godina me izaziva, ali pošto izdaleka izgleda „pih“ da se na nju popneš, ostavljao sam je za „neki drugi put“ – kao takva nije mi bila izazov. Šta tu ima da bude izazovno – obično livadarenje, mislio sam. Ni sanjao nisam da do njenog podnožja treba osam i po kilometara šipčiti,  a onda uz nju – najstrmiji deo puta – još dva kilometra ići isplaženog jezika, da bi te na kraju sačekalo probijanje kroz džunglu od trave.

Mene pokreću izazovi, a gde ćeš veći izazov nego se penjati po brdima na dan Ilije Gromovnika. Umesto planinarskih štapova (koji su metalni, iako se tvrdi da su grafitni) poneo sam kišobran, ali sa drvenom drškom – ako zagrmi da se ispod njega pravim blesav.

Ipak nije grmelo. Grmele su samo moje psovke dok sam krčio put kroz džunglu. Jedino nisam psovao kad je moj komšija naglavačke upao u jedan od šančeva. Nisam se ni smejao. Čoveka jednostavno nestade ispred mene. Sad mi je jasno zašto su logor Survajvera ne tu, nego ispod, na pokošenoj livadi postavljali. Nisu ni survajveri ono što su nekad bili. Na televizije to drugačije izgleda. Nije ti potrebna veštačka inteligencija da namontiraš i animiraš šta hoćeš. Sve se menja, jedino se mi planinari ne menjamo. Nama je svaki uspon survajv. Život bez izazova je obično „pih“.

KRAJ

 

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.