Četrnaestog ovog meseca

  
Četrnaestog ovog meseca
venčala se moja sestra mila.
Njoj baš nije bilo do braka
ali...
 
Do svoje osme godine živela je u Zagrebu
u stanu od pet soba;
bunda joj od hermelina
čizmice lakovane bele
na bini balet igrala;
bila je mala velika dama
i sve što joj je srce htelo
pre bi i od pomisli same
kao da čarobnjaka bajki i na ovom svetu ima
stiglo.
Drugarice
pričaju ljudi
ni jele nisu samo
da bi sa njom vreme provodile
jurile se po pločniku gradskom
šljapkale po bari
žvrljale po katedrali
slušale brujanje orgulja
zanesene
opčinjene
i prskale u smeh
kad se tome niko ne nada
jer sve je bilo srećno
sve prolećno.
 
Četrnaestog ovog meseca
venčala se moja sestra mila.
Njoj baš nije bilo do braka
ali...
 
Postoji u nauci jedna tvrdnja
koju je davno još neka budala dala
i nikome da padne na pamet
da nešto drugo kaže
makar i tome u prilog.
Činjenice su nepobitne
vele mudre glave:
ukoliko jedinka više stoji
na lestvici svepostanja
utoliko moć genetska
prenošenja sećanja postaje sve manja
i protiv toga se ništa ne može
čovek kao najviše biće
genetski nasleđuje samo
fizička svojstva dok
duhovna
odnosi tama...
Vraga!
 
Četrnaestog ovog meseca
venčala se moja sestra mila.
Njoj baš nije bilo do braka
ali...
 
Vremena se menjaju i mi se menjamo u njima
rekoše Latini
i pustiše varvare da im sruše carstvo;
nesta Zagreba, gradskih pločnika
nesta zidova katedrala
orgulja
muzike
stana od pet soba
bine i baleta
nesta sreće i poleta
vreme preskoči leto
za prolećem jesen stiže
i list otkide žut
ne hte da ga ponese dalje
pusti ga da čami
i čeka
drugi vetar
drugi neki put.
Trošna kuća u kojoj se sad živi
seća li se bar blata od koga je zdana?
ne
seća se jedino čizmica belih
lakovanih
i bunde od hermelina koja
u nju uđe
a onda izađe
da bude prodana;
seća se i tuge
za tamo nekim gradom
blještavoga sjaja
prelepim i dragim
divnijem od maja
seća se.
U novoj školi
stolica do nje je prazna;
onima koji padnu
ni deca oproštaj ne nude;
ona je iz Zagreba
ona velika mala dama;
zato neka bude sama
neka maštu samo ima
i misli daleke
nedostižne
zato nek je niko neće
zato neka piše pesme
zbog čežnji
i težnji
zbog tuge svoje žute
jer tuga je žuta
neka se zaljubljuje u one
koji za nju niti malog prsta daju
neka sniva snove suze što donose
i misli crne
sve crnje
nikad dovoljno crne
da se u crno ode sasvim
zato
 
Četrnaestog ovog meseca
venčala se moja sestra mila.
Njoj baš nije bilo do braka
ali...
 
Njen tata je Sidarta.
Sigurno ste čuli priču
o onoj ruskoj princezi
ime nije važno
punoj para
veza dvorskih
i kremskih?
Kao što to uvek bude
kad neko ima sve
poželi i ne-sve;
pitanja mnoga počinju da muče
ili jedno
isto mu dođe;
odgovor se traži
u vremenu
u prostoru
u sebi
van sebe.
Ruska princeza
ko ni jedna druga ruska
po pravilima čudnim
koje
u zakone još ne uhvati niko
krenu ka dnu
od alkoholičarke
krijumčara
striptizete u pariskom lokalu
do prostitutke
prosjakinje droga
službenice boga
da bi se na kraju našla
u pozi lotosovog cveta
sa indijske strane Himalaja
mrtva
kolera kažu.
Sidarta doduše
nije ruski princ
ali ga isti đavo kao
i Lotreamona
i princezu rusku
nagoni da poput pasa
oseća žeđ za beskrajem
i da ne može
da ne može utoliti tu potrebu
jer sin je čoveka i žene
kažu mu
a njega čudi
mislio je da je nešto više
pa ga ni Zagreb nije zadržao
ni mesto kapelnika orkestra gradskog
ni žena ko vila
ni kćer vilina.
Vrsni umetnik na bezbroj instrumenata
za kojim će scene plačem bez suza
onim što najviše boli
osećanja svoja prećutati
nesta nekud
da pronađe sebi instrument takav
na kojemu niko dosad svirao nije
da svirka mu nova odgovor da
ko je i šta je
i šta ga to vuče
vuče?
Čuje se da je čak do Australije stigo
sad u fabrici konzerve puni
mesto sjaja bina
ko zna
možda najzad smisao ima
ili hvata predah
da još jednom krene
jer lotos ga čeka
Himalaji
i reka što teče
u nepovrat.
 
Četrnaestog ovog meseca
venčala se moja sestra mila.
Njoj baš nije bilo do braka
ali...
 
Prva karta stigla je iz Dubrovnika
a za njom ne stigoše redom
iz Pariza, Amsterdama
Malmea, Osla
Toronta, Santa Fea
i sijaset drugih dalekih gradova;
o kako mora da su svi oni bajni
kad je njen tata u njima bio!
I u glavi maloj misao sinu
pa se vinu
i kriknu
u beskraj:
jednom da se stvori vreme
u kojem će moći za tatom da krene –
ideja
pritajena
uzdrhtala
da ne čuje niko –
jednog dana možda.
A dotle
pusti da te uče
moralu
i vrlinama glupim koje ljudi cene
budi skromna
fina
jer život je bina
pozornica prava
za pajaca
i harlekina.
 
Četrnaestog ovog meseca
venčala se moja sestra mila.
Njoj baš nije bilo do braka
ali...
 
Odrasla je najzad
zna
jer u duši bole vapaji sve jači;
beskraj me zove!
kao psi zavija telo
i čelo se rosi
čas hladno
čas vrelo;
gledaj!
vidi se nekakav put
tamo
neodređen
ali žut!
Udaje se
za to izabranik nije važan
bančin službenik
šta li?
Ali banka ima poslovnice širom sveta
pa i u Pariz može da šalje službenike svoje;
pet godina sa Parizom biće dosta
Sorbona, Luvr
Polja Jelisejska
a onda već
put se dalje zna
za Parizom Amsterdam
za Malmeom Oslo
Toronto, Santa Fe
i sijaset drugih dalekih gradova
možda i Havaji, Tahiti
ostrva Bermuda
Australija!
sve odgovor da dâ
ko je i šta je
šta je to vuče
i ima li prava
odgovor da ište
pa najposle da li i pitanje zna?
Dostići svoj eho i prestići sebe
sa žurbom se mora
jer već dugo lotos je čeka
Himalaji
i reka što teče
u nepovrat.
 
Četrnaestog ovog meseca
venčala se moja sestra mila.
Njoj baš nije bilo do braka
ali...

 
© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.