Ilustrovano uz pomoć Dall E 3

 

 

Nevernik i badnjak

 

Po najvećoj vejavici i snegu dubokom mestimično i do pola butine, probijao sam se jutros i rvao sa planinom ne bih li nasekao badnjak. Ja nevernik i badnjak! I to badnjak za dve kuće pod istim krovom, moju i bratovljevu. Mali, tek rođeni Luka, kome još ni tri meseca nema, sutra treba da mi bude položajnik – ako se prvi probudi. Ako se ne probudi, biće njegova mama. Njegova mama u svakom slučaju.

Bilo je zastrašujuće, na granici panike od same pomisli da se mogu po onim brdima omaknuti niz neku strminu i smrznutog niko da me ne nađe dok se s proleća sneg ne otopi. Istovremeno je bilo i uzbuđujuće izazovno prkositi samom sebi i vremenu.

Na nebu se iznad vodila očajna borba. S jedne strane, čas istanjeni, čas natmureni oblaci u brišućem letu, neštedimice su prosipali belilo po svemu živom i neživom. S druge strane, sunce je pokušavalo da se probije kroz oblake i senkama oboji moje tragove, bar povratak da mi ulepša.

Nemam slamu, mislio sam, a ni dole u selu je nema. Ovde retko ko od seljaka seje žito. Više seju krompir. Selo se stislo između strmih padina: nema u toj rupi dovoljno ni svetla ni topline. Žito seju oni kojima su kuće više u brdima. Video sam letos kad sam se šetao: na jednoj se njihovoj njivi zlatio ječam. Previše bi bilo po ovom kijametu da zaredim od domaćina do domaćina i molim za slamu. Umesto slame prostreću seno – svrha je ista. Valjda mi neće biti problem ispod snežnog pokrivača da naberem sasušene trave.

Razgrtao sam sneg rukama i čupao najduže suve vlati. Trava je svojom bojom i stabljikama podsećala na slamu.

Odhuknuo sam zadovoljno. Sa badnjakom u jednoj ruci i slamom u drugoj, zaputio sam se kući. Biće to ipak Badnje veče kao u starim pričama.

Šteta što je Luka suviše mali da bi se moje žrtve sećao kad poraste.

 

KRAJ

© 2015, 2024 Branimir Perić

 

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Priča "Nevernik i badnjak" objavljena je u knjizi "Najkraće priče 2023", Biblioteka "Savremena književnost", knjiga 491, Alma, Beograd, 2024, str. 62-63

 

Ilustrovano uz pomoć Dall E 3

 

Sajam 

 

Zira iz filma „Planeta majmuna“. Visoka, suva kao topola posle gromova, upalih očiju i dubokog crnila okolo. Činila je i radila sve što i drugi u kupeu, sa ciljem baš kao i drugi: da se pokaže, da se istakne, da u njihovim očima više znači.

Novi Sad je bio na vidiku. Prešli smo bili Dunav.

Suknja je nosila do kolena da bi zadovoljila tatu, nije se crtala da bi zadovoljila tatu, nije čupala obrve da bi zadovoljila tatu, sve za tatu i zbog tate. Tata joj nije pravio scene što ga ne sluša kad je zove da ode iz „tuđeg kupea“, jer „treba uskoro sići“, ali je zato svakih dvadesetak minuta otvarao vrata i ponavljao poziv. Uzalud, tata!

Pušila je samo kad se „ogrebe“, i to isključivo „kent“. Kosa joj je bila srednje duga, umašćena, farbana crvenom nijansom. Svaki pokret joj je bio ispunjen izveštačenim afektacijama. Duboko je bila ubeđena da baš njima skreće pažnju na sebe. Klatila se na zvuke muzike kao orangutan.

Lice joj je bilo špicasto. Imala je tanke usne – kao da joj je koža navučena na krastavac, pa na mestu usta zategnuta pukla. Išla je u sedmu beogradsku, četvrti razred. Putovala je sa ocem kod dede.

Novi Sad.

Zira se i dalje cerekala na svaki geg i svaku glupost petorice uspaljenih petlića.

Novi Sad očigledno nije stanica na koju je trebalo ona i njen tata „uskoro“ da siđu.

Pseta ne razlikuju kučke. Kučka je kučka, bila ona sa pedigreom, ili ona sa stratišta –  glavno da je kučka. Hteo sam da je pitam zašto uporno hoće to da bude kad je svojom glupošću i naivnošću predodređena sasvim za drugo. A i jednog od petlića sam hteo da pitam ume li da peva. Onako prćast i zalizan podsećao me je na Arsena. Crna kosa mu je bila u luku zalepljena preko čela. Očekivao sam svakog trenutka da će ustati, razapeti žicu iznad naših glava i započeti da hoda po njoj, baš kao i Arsen u jednom od svojih već zaboravljenih TV šoua, punom sličnih opsenarskih trikova, novogodišnjih valjda. Samo, previše mi je izgledao nespretan i krhak za to. A i falio mu je Arsenov frak, cilindar i mondenski štap.

Pušio je. Tuđi „kent“ i svoju „moravu“. Kad je palio upaljačem, činio je kao da deli karte, energično. Jedino što to nije radio po bontonu: „dami“ je palio pretposlednjoj (u kartanju nema kavaljerstva). Poslednjem se zadimila cigareta debelog milicionera.

Jasno mi je bilo zašto ima toliko delikvenata u našoj zemlji. Ovo je izgleda bio milicioner samo pred pretpostavljenima. Na svom radnom mestu, u vozu od Beograda do Novog Sada (stanuje u Novom Sadu), nije bio ništa drugo nego deo iste ove gomile nesvesti i kočoperne težnje za isticanjem: kao i ostali prepun tupave gluposti.

Legitimisao nas je po propisu, mislim što se tiče uzimanja lične karte, gledanja u crvenu knjigu sumnjivog sadržaja i traženja mog i Adžinog imena u njoj. Imena ostalom društvu iz kupea nije tražio u knjizi, mada je i njima, reda radi, pogledao lične karte. Posle legitimisanja, umesto da je produžio ka sledećem kupeu, ostao je kod nas, očigledno privučen, kao i prisutne lambe, mirisom ženke. Predstavu sa knjigom najverovatnije je i izveo da bi se pred njom pokazao. Mlad je bio i zelen kao grana, a prepun važnosti i nadutosti kao ugojeni vrabac sa „Zelene pijace“. Ostalo u njegovom ponašanju bilo je sve drugo samo ne dostojanstvo i odstojanje službenog lica. Sve u svemu jadan. Srećom, sišao je u Novom Sadu. Pušio je i on „kent“ (naravno, ne svoj) i sa momcima je jeo pomorandže (naravno, ne svoje). Hvalisao se poznavanjem rok i pop sastava, automobila, farmerica i svojih komšinica koje su kupovale kuće prodajući švercovanu robu. Raspitivao se za buvlju pijacu u Subotici i saznao da je najbolje ići tamo u petak. Smejao se i izmotavao kao da nije uniformisano lice, a kad smo ga Adža i ja upitali šta je u crvenoj knjizi, naglo se uozbiljio i strogim glasom nam odbrusio: „To je moja stvar!“

Vrbas.

Mršavac pored mene me je podsećao na brata planinarke iz Kruševca, Biške, sa elementima očne fizionomije Mićić Anđelke sa kojom sam se zabavljao na prvoj godini fakulteta. Impulsivan tip tek izniklih brka. Držao je „trandžu“ u krilima i svrdlao nam uši rok melodijama. Prisutni su padali u trans: cimali su glavu i klatili tela. Birao je samo stanice „na kojima nema Lepave i sličnih njoj“ („cajke“ su mladima tek kasnije ubrizgane). Glavni dasa za Beograđanku. Pred njim se najčešće kreveljila.

Sličan je bio i onaj momak do njega. Tipično gradsko derle mlađeg uzrasta, samouverenog izgleda i nastupa. Namerno se trudio da izgleda što uobraženije. Svejedno je bio dovoljno glup da mu na Kalemegdanu, mangupi, starim trikom sa šibicama, uzmu deset hiljada, a i dovoljno naivan da društvu u kupeu to poveri. Ali, kučka je kučka, ponekad upali i kad se hvališeš svojom glupošću.

Ličio mi je na mog komšiju Ćureta, samo što je Ćure bio tatina maza, a ovaj je očigledno bio mamina. Osim toga, Ćure nije mogao ni pet minuta da izdrži ozbiljno sa nekim da razgovara, a ovaj je „ozbiljno“ gađao flašama kroz prozor svetla u noći (dok me je „Arsen“ kriomice osmatrao i iščekivao moje reagovanje). A i Ćure je jednom toliko bio ganut lepotom devojke koja je ušla u autobus i sela do njega, da samo što nije zaplakao, a ovaj nije ni primećivao da „Zira“ nije devojka, a još manje da je lepa.

Mi u njihovom dobu, čini mi se, nismo bili baš takvi. Omladina se menja, makar generacije vremenski delilo samo pet-šest godina kao što je Adžu i mene delilo od njih. Recimo da je to normalno.

„Arsena“ sam pitao zna li da peva, ali je on „samo putovao sa ovim gilipterima“ i bio drugi razred gimnazije, a i brata je imao u armiji koji je tamo mašinbravar. Šteta, mogao je bar nečim da nas zabavi.

Ostali iz društva nisu bili od nekog značaja da se slikar perom njima pozabavi: bili su obični dečaci koji će, nadao sam se, jednog dana odrasti.

Sajam automobila u Beogradu sa koga se ovo društvo vraćalo, morao je izgleda da padne baš kad Adža i ja putujemo kod njega u Suboticu.

KRAJ

© 2024 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Priča "Sajam" je objavljena u knjizi "Gori lila uoči Ilina 2024" (Kulturno prosvetno društvo "Vaso Pelagić", Pelagićevo, 2024, str, 117-120). Knjiga je promovisana 20. jula 2024. godinena  na XVIII međunarodnom književnom saboru "Gori lila uoči Ilina" u Pelagićevu.

 

 

U ime Velikog Moa

 

Prethodna napomena

Ovaj tekst napisan je na osnovu istinitih podataka dobijenih ljubaznošću „Američke agencije za istraživanje tajanstvenih slučajeva“, kojoj se autor ovom prilikom najtoplije zahvaljuje na nesebično pruženoj podršci.

 

Gromada leda

Na palubi „Kamčatke“, ravnodušan na kovitlac mora i vetra, stajao je Fjodor Grigorovič Djevuškin. Do njegove svesti nije dopirao reski šum cepanja talasa o pramac broda i njihovo besno penušanje. More se uzalud njišteći propinjalo pokušavajući da raskine ular zariven u gubicu. Mogli su valovi da prekriju celu palubu, da odnesu sve sa nje, mogla je kiša i žešće da se obruši, tajfuni da duvaju, Fjodor Grigorovič uopšte nije bio tu, tu je stajalo samo njegovo telo, kameni kip stamenog kapetana, eksperimentalno zamorče kojim se priroda pokušavala da igra lomeći svoja olujna krila o njegovu tvrdoću. Uprkos nevremenu od koga bi lice trebalo da mu se brani suženim veđama, stegnutim usnama i do brazgotina zgrčenim čelom, licem mu je lebdeo bledunjavi osmeh, kao tračak sunca da se probijao kroz oblake sivog neba.

– Tata, tatice! – kliktala je crvenokosa princeza cvrkutavim glasom. Duge niti kovrdžave kose vijorile su se za njom poput pramenova jesenje magle.

– Mašenjka, moja mila! – Ispucale usne od šibanja vetra, nalik užarenoj zemlji ispošćenoj od suše, napućiše se kao da šalju poljubac nekom tamo daleko, preko rta, preko vrhova svih ovih snežnih planina, preko celog Sibira, sve do Baltika gde se njegova mila devojčica, uprljanih ruku do laktova, igrala u pesku „praveći” tatin brod.

– E, Mašenjka, Mašenjka, kako te se tata uželeo.

Pred sobom je video nasmejano lišce prepuno pegica, kao bezbroj bumbara da se sjatilo oko njenog prćastog nosa. Ruke su mu nesvesno krenule da zagrle tog nežnog leptirića...

– Nešto je u moru! ! ! – zaparao je vazduh uzvik dežurnog oficira gubeći se u huci oluje.

Trgnuvši se, Fjodor Grigorovič se vratio u stvarnost i pohitao ka komandnom mostu.

– Šta je bilo, Ilja?

– Gromada leda.

Fjodor Grigorovič je skupio veđe.

– Zar je to razlog za uzbunu?

Da, to sigurno nije bio razlog za uzbunu. Gromade se često odvaljuju od obala i masa arktičkog leda, nije im prvi put da se sa njima susreću čak i ovoliko južno. Znao je to vrlo dobro, a isto je tako znao da Ilja ne bi digao uzbunu bez valjanog razloga.

Umesto odgovora, Ilja mu pruži durbin. Bez reči ga je uperio u pravcu u kome mu je Ilja pokazivao. U vidokrug durbina uplovi za arktičke pojmove nevelika gromada leda. More ju je povremeno, valjajući se, izdizalo iznad vode i deo nje, koji je inače. da nije talasa. ostajao zaronjen ispod površine. Odmah je shvatio zašto se Ilja uzbudio. U kristalnoj unutrašnjosti gromade zlokobno se crneo neki neodređeni oblik, budeći podozrenje već i samim saznanjem da se unutra nalazi.

Ne razmišljajući ni časa, kapetan uključi razglas.

– Momci! Izvadite tu gromadu! Prići ćemo joj desnim bokom. 

 

Belina

Mrzeo je belinu, mrzeo je sve što se ticalo te proklete Zemlje. Nikako mu nije išao u glavu zaključak planetologa da će Zemlja kroz nekoliko hiljada godina izgledati kao Kora, postati i sama dragulj Galaksije, nevesta Svemira, možda čak i lepša od Kore.

Zatresao je glavom i pogledao za sobom. Obrisi matičnog broda postepeno su se gubili iz vidokruga, nalik zaboravu što struji i topi se u ogromnom spletu moždanih ćelija. Iz njega je davno nestao poslednji tračak sreće. Od onog sunčanog dana nije osetio iskru radosti u svom pustom i jednoličnom životu. Iz detinjstva sećao se jedino ruku robota koji su glumili ljude i pokoje na silu izgovorene reči propraćene grimasom smeška dežurnih vaspitača.

Nikada neće zaboraviti taj najsrećniji dan u svom životu, zapravo jedini srećan. Njegov otac, najveći naučnik Velikog Moa, bio je uvek toliko zaposlen da nije stizao ni pola sata da posveti sinu. Sem jednom. Čak i sad čuje onaj raspevani cvrkut ptica i žamor cvrčaka. Kroz zalelujano lišće probijalo se sunce i prosipalo paučinu zlatastih niti. Iskrilo se u kapima rose duginim bojama. Trčao je zadihan po travi i razgonio leptire. Udisao je punim grudima mirise livade. Žuti polen mu se lepio za odeću i terao ga na kijanje. Dušu mu je natapala jutarnja svežina neizmernom radošću, prosto je bio opijen tom lepotom. Otac mu je napravio smešnu malu pištaljku od grane. Stezao je to parče drveta kao najveću dragocenost. Nosao ga je svuda i svima pokazivao, čak i robotima. Ni u krevet nije išao bez njega. Bez njega u ruci nije mogao da zaspi.

Ako je Veliki Mo tako moćan, zašto ne vrati vreme? Želeo je još takvih dana.

Suze mu nesvesno krenuše. Otac je nekako uspeo da izdvoji celo prepodne da ga provede sa njim! Ej, celo prepodne! Sve bi dao da ponovo doživi to jutro, opet da je dete, opet onako srećan, onako nasmejan...

Oca više nije video. Čuo je da radi na nekom velikom projektu i da je za probu njegovih pronalazaka određena Zemlja, zapravo ova ledena pustara. A onda su doneli očevo beživotno, konzervirano telo.

S mržnjom je preleteo pogledom planinske vrhove u podnožju kojih je sad leteo. U nemoćnom besu zaškrguta zubima.

Izveštaj o pogibiji bio je više nego oskudan. Pominjala su se nekakva „snežna bića“, nagon samoodbrane i sijaset sličnih gluposti. Šta se zapravo desilo niko od tatinih kolega nije umeo da mu kaže. Ili nije hteo, „da se dete ne traumira“. Tek kad je porastao, završio škole i sam postao naučnik, otvorile su mu se mogućnosti nešto bliže da sazna. Unapređen je bio u istraživača i dobio ovlašćenja za pristup podacima vezanim za očev projekat na Zemlji. Nažalost ne svim. Za neke su bili potrebni viši nivoi ovlašćenja. Svejedno, nije se predao. Kopao je po onome što mu je bilo dostupno. Sastavljao je slagalicu komad po komad.

Zašto su detalje od njega skrivali, zašto je Veliki Mo zaključao to za njegove oči? Verovatno zbog njegove impulsivnosti. Da ne napravi neku glupost. Svaki put kad bi ga pitao, davao mu je neuverljiva objašnjenja, ništa suvislija od objašnjenja očevih kolega. Šaljući ga ovamo Veliki Mo mu je učinio uslugu. Svojim ukazom nehotično je i sam doprineo kršenju kodeksa koji je štitio. Vadiće se na tu Moovu odluku. Uostalom, baš ga briga za posledice. Mržnja u njemu je jača od pokoravanja paragrafima Korinog zakona. Ovo je, uostalom, Zemlja, ne Kora. Osvetiće oca, ništa mu više ne stoji na putu.

Bila je velika stvar što je svaki brod posedovao vojni arsenal. Moglo se u njemu naći svakojakog oružja, od najprimitivnijih bodeža i kremenjača, do najsavremenijih laserskih i leonskih blejzera. Korin zakon morali su svi da poštuju: Ne stupati u kontakt sa stanovnicima planete. Nad njihovim naseljima leteti bešumno, u modu nevidljivosti. Ako se susret ne može izbeći, odećom i oružjem se ne razlikovati od lokalnog stanovništva. U slučaju ugroženosti upotrebiti omamljivač, ne oružje, i brzo se udaljiti. Onemogućiti bilo kakvu pomisao lokalnog stanovništva da su ih posetili došljaci iz svemira. Svaka planeta ima pravo na sopstvenu evoluciju i niko joj to pravo ne sme poremetiti uticajem izvana!

Taman se ušunjao u oružarnicu kad je začuo korake u holu. Zgrabio je prvo uskladišteno oružje koje mu je palo pod ruku i izleteo na izlaz za evakuaciju u slučaju opasnosti. Razočarao se kad je video šta je uzeo. Opsovao je. Brzometka! Zar ništa bolje nije mogao? Nema veze, biće i ona dovoljna. U šaržeru ima dovoljno metaka.

Pritisnuo je dugme automatskog upravljanja, potom ono koje otvara kupolu kabine. Ustao je. Za razliku od lendera, deo tela kojim je izvirio van, postao mu je vidljiv. Za ovaj poduhvat se valjano spremio. Skafander je navukao pre nego što ga je lender doneo dovde, iako je zemljina atmosfera odgovarala Korinoj i u njoj se bez bojazni moglo disati. Termoregulacija u skafanderu je neutralisala ledenu hladnoću koja mu je šibala telo izvan lendera.

Visoke litice nad njim prekrivene snegom, parale su nebo oštrinom svojih vrhova. Lender je nečujno klizio dolinom ispod njih. Prema informacijama iz Moove arhive, ovo bi trebalo da su koordinate gde se to desilo. Oči su mu pažljivo posmatrale svaku izbočinu leda, svaku i najmanju gomilu snega. Bio je siguran da će se pojaviti. Prepoznaće ih čim ih ugleda. Slike iz arhive koji je snimio očev lender duboko su mu se urezale u pamćenje. Ovu priliku je morao da iskoristi, ko zna da li će mu se pružiti druga. Bez obzira što je isključio kamere, Mo će ovo sigurno registrovati. Poremećaj evolucije se ne prašta. Šta će posle sa njim biti, nije ga zanimalo. Jedino mu je bilo važno da osveti oca.

 

Džunka 

Oštri pramac džunke sekao je površinu Kineskog mora. Vetar je bio povoljan. Razbijeni talasi podvlačili su se pod trup broda, podizali ga i spuštali. Slušao je šum pene i osećao se nekako srećan, kao da je tu kraj njega mala Li, njegova žuta orhideja, kako joj je tepao. Na površini su igrali mesečevi zraci i odbijali se u hiljade iskri. Ispružen na drvenoj palubi, zurio je u noć, kao da se lik njegove dragane mogao videti u odsjaju zvezda. Još malo, mila moja! Uspravio se i popravio perčin koji mu se savio oko vrata. Stresao se zimogrožljivo. Bile su prohladne ove noći. Tako je uvek kad se mesec uzdigne visoko nad vodom.

Za ovaj posao dobiće najmanje tri stotine dolara, moći će da se venča sa Li. Video je sebe u novom odelu a nju u crvenom, sretnu i nasmejanu – proleće koje buja. Ljubio je silno tu malu Kineskinju. Posle venčanja Bratstvo će mu obezbediti stan u boljem kvartu Hongkonga. Bratstvo uvek ispunjava svoja obećanja. Brine se o svojim ljudima. Nije samo na rečima najveća krijumčarska organizacija na svetu. Znali su to krijumčari. Pristupio je Bratstvu dobrovoljno. Zadužili su ga. Spasli su ga sigurne smrti kad su ga ono kineske vlasti uhvatile i zaplenile mu džunku. Pet godina je otada prošlo.

„Oh, bože,” stresao se setivši se polaganja zakletve. Nikada nije uspeo da se oslobodi tih slika. To su i želeli. Vezanih očiju vodili su ih dugo kroz neki lavirint od hodnika. Kameni zidovi su odzvanjali jekom koja se uvlačila pod kožu. Odasvud se čula sablasna muzika. Dolazila je niotkuda, iz vazduha, stvarala je u svesti košmar orijentacije. Od nje nije mogao da se usredsredi ni korake da broji. Naslućivao je da ulaze u jedan od onih Budinih hramova, ali nije bio siguran. Čim je sleteo i ušao u kombi koji ga je na aerodromu čekao, vezali su mu oči i preko glave navukli kapuljaču.

Kad je muzika dostigla kulminaciju, skinuli su mu kapuljaču i povez. Umalo nije kriknuo. Pred samim nosem klatile su mu se dve sasušene ljudske glave!

„Oni su pokušali da izdaju Bratstvo!”, progovorio je sa stropa promukli glas i višestruko ponovljen udaljio se među zidove.

Hram su obasjavale baklje okačene o gvozdene držače. Njihov plamen je lelujao izazvan unutrašnjim strujanjem vazduha, poigravao se senkama čineći atmosferu još sablasnijom.

Tišinu su parali urlici. Spazio je u jednom proširenju razapeto unakaženo telo koje je krvnik u dželatskom kostimu tukao repom raže. Ražina bodlja je na koži urezivala brazgotine iz kojih se cedila krv.

„On je pokušao da laže Bratstvo!”

Začula se opet muzika, ovog puta vibrirala je više nego monstruozno. Na scenu su stupili maskirani likovi vukući za sobom dugorogo goveče.

Činilo mu se da sanja. Sve je bilo tako nestvarno. Kao da se tu ne nalazi, da ne drži u ruci zlatni pehar, ne gleda demonsku igru maskiranih i ne opaža strah na licima prisutnih. Nije bio jedini koji polaže zakletvu.

Usuli su im neku tečnost u pehar i naterali ih da je ispiju. Njena gorčina mu je stegla grlo. Jedva je gutao. Želudac mu se nadizao. Umalo nije povratio.

Ubrzo više nije osećao telo. Obuzela ga je čudna ravnodušnost. Kao da je pogubio veze i sa čulima i sa osećanjima. Nije ni zadrhtao kad se ceremonijalni nož zabio u grlo govečeta. Gledao je ravnodušno kako se životinja propinje. Dvojica maskiranih su je držala za rogove. Sa nebeskim mirom je posmatrao mlaz krvi koji šiklja iz nje i samrtni ropac koji joj odvlači život. Nije bio svestan svog postupka kad je napunio pehar krvlju što se puši, ni kad je, držeći podignuto piće, u horu sa ostalima izgovarao zakletvu, ni kad je pehar prineo ustima, ni kad mu se topla i slana tečnost razlila ustima i kliznula niz grlo. Svestan je bio jedino muzike koja nije prestajala. Avetinjski akordi su se odbijali od vlažnih zidova i umnožavali ehom. Glava mu je zvonila.

Bljesak signalnih lampi sa obale ga prenu. Posada je već bila spremna. Iz mraka je izronio vojni, transportni, gumeni čamac i zakačio se za džunku. Nebo je već bilo svetlije. To su iskrili noćni odsjaji Hong-Konga. Negde iza tih svetala čeka ga Li!

Prišao je čekrku i sa ostalim momcima, usput psujući, prebacio sa džunke u čamac poprilično težak sanduk. Nije znao šta je u njemu niti ga je zanimalo. Znao je samo da tovar predaje momcima iz Mandžu, istočnog ogranka Bratstva. Krijumčari su naučeni da se ne raspituju šta prenose. Tako pravila kažu, a tako je i sigurnije za njih.

Othuknuo je zadovoljno. Posmatrao je čamac kako se udaljava sa neobičnim teretom. Brigu o njemu preuzeće momci sa obale, sve to više nije bila njegova stvar. Opružen po palubi opet je utonuo u sanjarenje.

Li, moja kosooka! 

 

Dlakavo čudovište

Grobna tišina vladala je kupolom. Šestougaona kristalna okca prekrivala su čitavu prostoriju i odbijala u hiljade snopova svetlost smaragdne boje. Činilo mu se da se nalazi u svetilištu u kojem je zamro žamor ljudi: svi napeto iščekuju da kapelnik pritisne dirke orgulja pa da njihova mistična svirka oglasi početak ceremonije i poplaši ptice sa pozlaćenog krova.

Kapelnik je zasvirao. Dvoranu je ispunio bljesak koji je buknuo u velikom staklenom zvonu i osvetlio beličaste spletove moždanih vijuga menjajući intenzitet.

Nije ga to opčinilo. Dok su svi oko njega uzbuđeno disali, gledao je u plafon i brojao okca.

Veliki Mo je progovorio, lagano, monotonim glasom. Čuli su ga kao da im se obraća u snu, ili kao da u sebi, sami sa sobom vode nemi razgovor.

– Spojte ga sa mnom!

Poslušao je nesvesno kao robot. Kristalna pločica se spustila u rubinsko ležište.

Mozak je prelilo još jače svetlo. Ovoga puta više je ličilo na dodatno iskrenje u svetlu. Veliki Mo je zastenjao i ispustio uzdah olakšanja.

Neko vreme se ništa nije dešavalo, barem se nije videlo da se dešava, a onda je Mo progovorio.

– Ro, priđi bliže.

Pravio se da ne čuje.

– Ro, čuješ li me, priđi bliže?

Popustio je. Klimnuo je glavom i prišao.

– Ro, vidi kako iskram! To se novo znanje uliva u mene... Kroz vijuge mi struji nova energija! Kakvo blaženstvo! Osećam da znam mnogo više, mnogo više!... Ali, čudno, imam i nekakva osećanja koja nisam imao pre?!... Čudno, zaista čudno? Raste mi ljubav prema tebi... Hm. Dosad mi nisi bio drag. Zbog svojih bubica i neposlušnosti... Ne, to nikako ne valja. Zaista ne znam šta je drugačije ovoga puta. Nijednom se tako nisam osećao kad su mi pripajali pamćenje drugih mozgova… Moraću nešto da preduzmem… Moraću da izumem postupak da se iz pamćenja brišu osećanja pre procedure... Mada... moram priznati… nije ni ovako loše... Imam utisak da posedujem telo, staro, premoreno, u koga se ponovo vraća mladalačka snaga... Ro, ja postajem tvoj otac!... Sa svešću... sa sećanjima... ljubavlju... i svim ostalim što je mozak tvog oca pamtio... Ro, moraš da me voliš... moraš!... Ja sam sad isto što i tvoj otac… svest tvog oca!... Znam da si me mrzeo… Mislio si da sam ti oca namerno poslao u smrt... da bih dobio njegov mozak... da bih proširio sebe njegovom energijom... Uveravam te, Ro... nisi u pravu... nisi!...

Nije hteo više da ga sluša.

– Ro, stani!

U grudima mu se sve kidalo.

– Vrati se, Ro! Ne idi!

Grabio je prema izlazu ne osvrćući se.

– Ro, slušaj me! Moraš ponovo da me voliš! Moraš ponovo! – skoro da je plakao Mo.

– Sine!!!

Zastao je kao ukopan. Očev glas! To je bio očev glas!!! Podlac! Podlac!!! Zapelo mu je nešto u grlu, veliko i teško,

– Seti se, sine, šume – grcao je dalje Mo. – Seti se kako si trčao po travi, mokar od rose. Kako si se oduševio pištaljkom koju sam ti napravio. Ja sam ti je napravio, sine!

Srce mu se steglo. Sve mu se pomutilo. Suze su potekle same od sebe, vrele i krupne kao kapi koje najavljuju pljusak.

– Tata, oh, tata!

Više nije moga da ga sluša. Istrčao je napolje. Samo što dalje od Moovih vradžbina.

Trgao se. Negde nad njim, sa litice, kao iz prerezanog grla životinje, začulo se potmulo, neartikulisano urlanje. Ugledao je dlakavo majmunoliko čudovište raskrečenih nogu i ogromnih šaka. Groznije je izgledalo nego na filmu koji je zabeležio očev lender u trenutku kad ga je tim ručerdama zakačilo. Zaškrgutao je zubima. Mržnja mu je izobličila lice. Osetio je potrebu i sam da zaurla. Dograbio je pušku i otkočio je. Osetio je kako mu od njene težine raste samopouzdanje. Priljubio je oružje uz kacigu i bez nekog posebnog nišanjenja zapucao u pravcu čudovišta. Meci su zaparali vazduh zarivajući se u kosmato telo. Stvorenje je jezivo urliknulo i pokušalo nadlanicom da se zakloni. Jedan ga je metaka pogodio u podignutu ruku, drugi mu se zario u grudi. Strovalilo se preko litice kao kamen. Čuo se samo tup zvuk kad je lupilo u zaleđeno tlo.

– Tata, tata!

Srušio se na sedište i zaridao kao dete.

Alarm lendera je zacvileo. Rou to nije doprlo do svesti. Nije podigao pogled prema ekranu da vidi o čemu se radi. Kao da se otkačio od stvarnosti. Nije bio svestan potmulog tutnjanja odozgo, ni oblaka snežne prašine koji je dizala i raspršivala lavina koja se, izazvana njegovim pucnjima, zakotrljala niz planinu. Ponovo je video svog oca, ponovo mu je trčao u susret, ponovo ga je otac držao u naručju i njihao. Što se njega tiče, lender je mogao do sutra da mu probija uši alarmom i da mu trese sedište kao što to sada radi ne bi li ga vratio u stvarnost. I da je podigao pogled i video ogroman oblak snega i leda kako se survava nadole ne bi reagovao. Cela planina da se obrušila i kotrljala prema njemu isto bi bilo. Uzalud ga je metalni glas dozivao i upozoravao na opasnost. Nije video ni obaveštenje da je lender pokrenuo automatsko otklanjanje opasnosti.

Kupola se bešumno spustila i hermetički zatvorila kabinu. Raketni motori su u poslednjem trenutku izvukli lender ispod valjajućeg snega.

Lavina se u nezadrživom padu obrušila preko litice. Pokupila je sneg ispod nje i zajedno sa lešom čudovišta odvukla ga u dolinu.

Tek kad je belinu snega zamenilo crnilo vasione, Ro je došao sebi, ali, kao da je pod narkozom, i dalje ga nije bilo briga nizašta. Oca je osvetio, to je jedino što mu je bilo važno i to ga je ispunjavalo.

 

Telefonski razgovor

– Halo!... Gospodin Ajvan Sanderson?... O, tako mi je drago tako mi je drago... Ali najpre da vam se predstavim... Ja sam Teri Kalen... Moje ime vam ništa ne znači, ali će vam zato, siguran sam, značiti vest koju vam donosim... Šta?!... Ne čujem vas dobro… Kako sam vas našao?!... Nije bilo teško... Odavno pratim vaš rad. Pročitao sam sve knjige i članke koje ste vi i gospodin Bernar Hejvelmans objavili. To je bio dovoljan razlog da baš vama javim ovu vest... Molim?... Ah, da, da pređem na stvar... E pa, vidite gospodine Sandersone, juče na međunarodnom sajmu stočarstva u Čikagu video sam, verovali vi to ili ne, izloženo telo nekakvog dlakavog bića koje je ličilo na sve drugo samo ne na čoveka, iako su ga tako predstavljali... Šta?... Da, da... Ma ne pravim šegu, gospodine Sandersone! Ozbiljan sam čovek. Sa ovakvim stvarima se ne šali... Kažem vam, izgledao je kao snežni čovek sa Himalaja... Da, Jeti. Ili Bigfut o kome ste pisali… Oglašavali su ga kao „Sibirski čovek“… Ne, ne znam, gospodine Sandersone... Nije mi poznato... Zapravo, leš je izložen... Da, da, o lešu je reč... To ne znam… Preko megafona su pozivali da se vidi telo. Navodno je u pitanju čovekov predak, koji se posle „mnogo vekova“ očuvao u ledu... Da, u ledu... A, ne. Raspitao sam se… Može biti i da je neandertalac kako vi kažete... U redu... Jasno mi je... Da... Kažu da je nađen kraj obala Kamčatke... Plutao je u bloku leda… Molim?... Da, u moru... Ne. Rekoše u Beringovom... Nisam to pitao, ali sam saznao da je santu izvadio ruski ribarski brod... Da… Brod je zbog nevremena morao da se skloni u neku kinesku luku... Šta mogu, ništa ne znam određeno. I ovo me je stajalo nekoliko dolara dok sam saznao, plus 25 centi ulaznica da ga lično vidim... Ali dozvolite, gospodine Sandersone… Ne verujem da ovi sa sajma znaju išta bliže... Da, nisam završio... Kažu da su kineske vlasti zaplenile kompletan teret sa broda zajedno sa „neandertalcem”... To se i ja pitam… Gledao sam mapu. Kako je taj ruski brod stigao do Kine, nije jasno. Biće da su Kinezi zaplenili tovar nekog drugog broda, a ne ruskog koji je santu našao… Ne znam zaista. Tu se gubi svaki trag... Kažu da se posle nekoliko meseci ponovo pojavio u Hongkongu... Da, i ja sam se čudio: u Hongkongu... Pretpostavljaju da je u Hongkong prokrijumčaren... Ne, niste u pravu... O, razume se... Tamo ga je kupio sadašnji vlasnik... Ne, nije mi poznato... Ne, nemojte da dolazite ovamo. Put će vam biti uzaludan… Ne, ne zbog toga. Blok leda nije više ovde… Da… Odneli su ga da ga prikazuju u neko drugo mesto... Jedino da se prate lokalne novine kad ga budu oglašavali… Zametan posao… Ali pošto ide zima, to može biti povoljna okolnost. Priča se da ga ne prikazuju zimi. Zimu ga izlagač čuva na svojoj farmi… Ništa vi za to ne brinite... Potpuno se oslonite na mene, gospodine Sanderson... U roku od tri dana, uveravam vas... Pare nisu važne kad je nauka u pitanju... Samo ako insistirate…. Kad se budemo videli… Sigurno ću naći adresu... Ma, sve je u redu... Neće biti komplikacija... Javljam vam se… Doviđenja, gospodine Sanderson, doviđenja... Milo mi je što smo se upoznali... Doviđenja... 

 

Dnevnik gospodina Sandersona 

15. decembar 1968. nedelja 

Danas se najzad ponovo javio Kalen. Bio je srećne ruke. Ne znam kako mu je samo uspelo da pribavi tu adresu. Izdiktirao mi je i broj telefona vlasnika izložbe. Pomalo sam razočaran. Stanuje u Rolingstonu u Minesoti, a to je ni manje ni više, nego hiljadu kilometara odavde. Zove se Frenk Hansen. Penzionisani je vojni pilot. Prava je sreća što se zimi odmara i ne prikazuje neandertalca, inače ko zna kad bismo ga našli.

 

16. decembar 1968. ponedeljak 

Hansen je pristao da ga posetimo. S njim je danas pre podne razgovarao dr Bernar koji mi je, desilo se, baš tad došao u goste. Posle toga smo se dr Bernar i ja dogovorili da odmah krenemo kolima za Minesotu. Do Rolingstona će nam trebati dobrih deset sati vožnje, ako ne bude zastoja na putu.

 

17. decembar 1968. utorak 

Stigli smo za videla. Čim smo se smestili u nešto što ovdašnji stanovnici zovu hotelom, javio sam se Hansenu sa recepcije telefonom da smo stigli i da ćemo najdalje za sat biti kod njega.

Pošto smo se malo povratili od napornog puta, vlasnik hotela je insistirao da nas lično odveze svojim pikapom do Hansenove farme, da ne bismo sami lutali pošto je farma van grada.

Hansen nas je lepo primio. Očigledno se prethodno raspitao o nama. Uveo nas je u kuću preko hola u kome se osećao neki čudan, ustajali miris. Imao sam utisak kao da će svakog časa pred nas iskočiti živi neandertalac. Ušli smo u solidno nameštenu dnevnu sobu. Bila je uređena u kolonijalnom stilu, sa nameštajem od ružinog drveta. Videlo se da Hansenu poslovi idu od ruke.

Kad smo prešli na stvar, Hansen nam je ispričao da je jedan predstavnik filmske industrije iz Kalifornije, prilikom putovanja po Dalekom Istoku i kupovanja dekora za film, „otkrio“ u Hong-Kongu blok leda sa neandertalcem. Nije hteo da nam kaže ime te, očigledno bogate osobe, pravdao se da mu ugovor sa njim to ne dopušta. Filmadžija mu je, kako tvrdi, dao potreban novac da blok prebaci u Ameriku, da nabavi dovoljno veliki zamrzivač kako bi sprečio njegovo topljenje, kao i da kupi kamion-hladnjaču kojom će ga voziti na izložbe. Sve ostalo je bilo na njemu, pre svega organizacija izložbi i izlaganje neandertalca, s tim što zaradu dele na pola. Trudio se da nas uveri da je to sve i da nema ništa više da nam ispriča. Svejedno imam utisak da nam nije rekao punu istinu. Uveren sam da je ovog kalifornijskog filmadžiju izmislio kako bi se zaštitio od dubljeg ispitivanja.

Proučavanje neandertalca je dogovoreno da počne od sutra.

 

18. decembar 1968, sreda

To je zapravo najveći šok koji sam u svom istraživačkom radu doživeo. Dok ovo pišem, osećam se kao na iglama. Kad sam dolazio ovamo nisam ni sanjao da ćemo Bernar i ja otkriti takav zoološki speciment, nešto sa čime se današnja antropologija još nije srela.

Očekivali smo da nas Hansen povede iza farme gde drži parkiranu hladnjaču i da ćemo u njoj ispitivati ono što smo mislili da je neandertalac. Pogrešili smo. Hansen je prebacio blok leda sa „neandertalcem“ u kuću. Držao ga je u velikom zamrzivaču u pomoćnoj prostoriji, kome je u poklopac ugradio četvorostruko staklo kako bi mu se mogla videti unutrašnjost. Svetlo neonki ugrađenih u strop prostorije bilo je nedovoljno za ispitivanje onoga što je blok leda čuvao – morali smo sve vreme da držimo uključenu jaku lampu. Po Hansenu, kad je blok kupio, težio je blizu šest hiljada funti (oko 2,7 tona), ali mu je dimenzije maksimalno smanjio da bi se biće u ledu što bolje videlo, tako da mu težina sada ne prelazi tri hiljade funti (1,36 tona). Gde li je samo našao ovoliko veliki zamrzivač? Dugačak je bio sedam stopa (nešto više od dva metra), a dubok i širok najmanje tri i po stope (oko jedan metar).

Kad smo se nagli nad sanduk – čekalo nas je pravo zaprepašćenje. Nije me toliko uzbudio izgled stvorenja u zamrzivaču, šokiralo me je nešto drugo. Ma koliko neverovatno to zvučalo, biće je bilo ubijeno! i to ubijeno vatrenim oružjem!

 

20. februar 1969. četvrtak 

Evo i današnji dan prođe a ja i dr Bernar još ne nađosmo razumno objašnjenje za ovaj slučaj. Posle otkrića da je „neandertalac“ ubijen vatrenim oružjem, jedino čemu nas pomisao vodi je da je naše stvorenje zapravo nedostajuća karika evolucije, koja je na volšeban način preživela do današnjih dana. Verovatno ga je ubio neki lovac zamenivši ga za zver. Bilo kako bilo, odgovora još nema niti će ga biti dok ne izvršimo autopsiju.

 

Izveštaj dr Bernara

Одломак из извештаја др Бернара Хејвелманса упућеног „Белгијској академији наука“, објављеног 25. децембра 1968. године у часопису „Планет“ 

Biće na prvi pogled izgleda kao čovek, ili tačnije, kao odraslo ljudsko biće muškog pola, visine 1,8 metara, ali vanredno maljavo. Izuzev lica, dlanova, tabana, penisa i mošnica, telo mu je potpuno prekriveno tamnomrkim dlakama dugačkim od 7 do 10 cm.

Boja kože je voštana, što je karakteristično za leševe bele (kavkazoidne) rase koji nisu opaljeni suncem. Koža se bez poteškoća može videti na vidljivoj površini tela, a naročito van potpuno golih zona – na sredini grudi i na kolenima – jer su tu dlake uglavnom oko dva milimetra udaljene jedna od druge. U celini, dlake podsećaju na dlake šimpanza, a nikako na gusto krzno, kao na primer kod medveda.

Raznesen potiljak i činjenica da su oba oka ispala iz svojih duplji (jedno je čak sasvim nestalo) čine verovatnom pretpostavku da je biće ubijeno spreda, sa više metaka iz vatrenog oružja velikog kalibra.

Jedan metak je pogodio lakatnjaču u trenutku kada je stvor očigledno pokušavao da se zaštiti podlakticom. Drugi metak mu je prodro u oko, uništio ga, izbacio drugo iz duplje i najzad napravio krater na potiljku, što je moralo izazvati trenutnu smrt...”

 

Završni udarac 

3. mart 1969. ponedeljak 

Ponovo sam doputovao kod Hansena. Leš je već na nekoliko mesta počeo da se raspada. Hansen je zato odlučio da ga prikazuje još godinu dana, a onda da dopusti da se izvrši autopsija. Dr Bernar i ja smo spremni da odmah otkupimo to stvorenje, ali se Hansen još uvek koleba.

 

5. april 1969. utorak 

Još ne mogu da se povratim od prekjučerašnjeg događaja. To je bilo kao grom iz vedra neba. Očekivao sam sobaricu, a na vratima se pojavio Hansen. Preneraženo sam gledao njegovu pojavu ispijenog izgleda. Inače mali, sada je bio još sićušniji.

Podbulih očiju, zurio je u mene samrtnički uplašen. Dovukao se do fotelje i skljokao kao da je celog dana veslao na galiji. Uprkos takvom izgledu, kad mi je sve ispričao, nisam mu poverovao. „Preklinjao” me je da nikad nikom o tome ne govorim, da ga ne proglase ludim. Po meni nije bio ni najmanje lud. Šta li mu je samo trebalo da sve to izmisli i preda mnom glumi šarlatana? Zar nije mogao, kao svaki pošten čovek, da prizna istinu? Da sam u pravu najbolje svedoči ova magnetofonska zabeleška njegove „ispovesti“:

„Bio sam kraj neandertalca i hteo sam poći vama kao što smo se dogovorili, ali najednom, na moje zaprepašćenje, stvori se ispred mane neka žena pripijenog odela uz telo i velikog krutog okovratnika. Zinuo sam zabezeknuto. Verujte mi, gospodine Sandersone, pojavila se niotkuda, jednostavno iz vazduha. Hteo sam nešto da je pitam, ne sećam se šta, ali me je ona tako čudno gledala svojim prodornim, zelenim očima, da nisam mogao, faktički, ni da se pokrenem, a kamo li nešto da kažem. Monotonim, skoro metalnim glasom, naredila mi je da sednem. Poslušao sam je. Sam sebe ne mogu da poznam. Ja koji sam uvek bio tvrdoglav i nikad nisam dozvoljavao da mi iko komanduje, pokoravao sam se svakoj njenoj zapovesti! Izgubio sam svoju volju, gospodine Sandersone, potpuno sam je izgubio! Žena mi je tad rekla da je dobila naređenje da uzme sa sobom sanduk sa sleđenim teretom (zamrzivač je nazvala sanduk). Hteo sam da se bunim, ali sam i dalje ostao prikovan za stolicu. Rekla je da je htela da mi hipnozom izbriše sećanje, ali da po svoj prilici to neće biti potrebno, jer i da pokušam da pričam o ovome, niko mi neće verovati. Onda su se iza nje, isto tako iznenada, pojavila dva uniformisana lica. Prišli su „sanduku“ i na njega zakačili neke crne rupičaste kutije. A onda se desilo to, gospodine Sandersone. Oh, ne terajte me da vam završim priču. Ako nisam lud sigurno ću poludeti. To mi se nije desilo, prosto nije moglo da se desi! Žena je izvadila neku spravu i pritisla nešto na njoj. Video sam kako je sanduka sa neandertalcem zablistao zelenkastom svetlošću… i nestao! Ne gledajte me tako zaprepašćeno, molim vas. Morate mi verovati. Sanduk je nestao, potpuno nestao, kao što su i oni, svo troje, odmah za njim nestali!“

Zaista sam ga gledao zaprepašćeno. Nisam mogao da verujem da ta debela mešina može biti tako dobar glumac. Kako je samo bez greške igrao svoju ulogu! I još, kao, na mestu gde je stajao sanduk, po njegovom nestanku, stvorilo se trideset hiljada dolara. Sasvim je jasno da je neandertalca prodao nekome. Ja sam mu nudio samo dvadeset hiljada. Kad me je posetio dopisnik „Frans Soara“, morao sam, naravno, reći istinu, da je biće u ledu prodato nekoj nepoznatoj osobi koja je zajedno sa njim nestala bez traga i glasa, što zaista i jeste.

Ne shvatam zaista šta je Hansenu trebalo da izmišlja te „čas-ga-vidiš-čas-ne-vidiš” uniformisane? Da je prosto rekao „prodao sam ga jer sam dobio bolju ponudu“, razumeo bih ga. Ali bolesniku to nije bilo dovoljno. Ne samo da je izmislio zelenooku i njene pratioce, nego je sve zasolio tom blesavom rečenicom zelenooke. Navodno, zelenooka mu je. pre nego što su „isparili“ u vidu zelene magle. rekla kao da se pravda: „Ovo radimo u ime Velikog Moa!“ Čak i da je sve zaista bilo tako, da su se zelenooka i njeni prijatelji ni iz čega stvarno projavili i sa stvorenjem potom nestali u zelenoj magli, zašto bi zelenooka uopšte bilo šta poveravala Hansenu? „Ovo radimo u ime Velikog Moa!“ Budalaština! Ko je taj Veliki Mo? Kum Koza nostre, naslednik Al Kapona? Tupavo, potpuno tupavo! Besan sam toliko da mi dođe da iskočim iz sopstvene kože. Mogu tek da zamislim kako će dr Bernar reagovati.

 

KRAJ

 © Branimir Perić

 

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava. 

Priča "U ime Velikog Moa" objavljena je u knjizi "IZA UMA IV - Zbornik priča književne fantastike IV dio", digitalno izdanje. Izdavači: Portal "Očaravnje" i časopisa "Sapphoart", Varaždin, 2024, str. 245-261. https://view.publitas.com/foi/iza-uma-zbornik-prica-iv-dio/

Извод из извештаја др Бернарда Хавелманса упућеног „Белгијској академији наука“, објављеног 25. децембра 1968. године у часопису „Планета“

Uspon na Kukavicu, Kozje stene i Tresku na Kopaoniku

 

Uspon na Kukavicu i Kozje stene 

 

Krenuli smo po treku od izletišta Kadijevac na Kopaoniku, namerni da se popnemo na vrh zvani Kukavica. Lendrover smo ostavili pokraj puta. Kukavica se uzdiže između atara Raške i Jošaničke Banje. Visoka 1726 metara podno skijališta dominira kopaoničkim masivom.

Kažem, krenuli smo po treku, ali po treku nismo stigli daleko. Sred naše putanje isprečila se visoka gvozdena kapija, a levo i desno od nje žičana ograda kroz koju teče struja. Stop! Visoki napon! Ne pipaj ako ti je život mio! Odgajalište evropskog jelena! Nepregledan komad Kopaonika otet od zaljubljenika u prirodu. Oni koji misle samo na sebe, pregradili su planinarsku stazu da uzgajaju jelene i to evropske, zamisli! Otkineš deo prirode da bi neki novopečeni bogatun sa kupljenom diplomom mogao sa čeke da nacilja evropskog rogatog. Rogatog mu pujdaju na mušicu. Njegovo je samo da odozgo povuče oroz. Dotle, kao krmak izvaljen pod nadstrešnicom čeke, ubija dosadu dimeći tompus i srčući „vhisku“. Poznato? Isto su to uradili i našem lepom Jastrepcu. Presekli su nam planinarske staze, s tim što na Jastrepcu, osim rogatog, uzgajaju i divlje svinje! Ko je tu divlji, zaista se pitam?

Morali smo da se pentramo duž zastrujene ograde po dugačkom, strmom brdu. Svo je bilo izrovareno. Lomili smo noge. Ogolile su ga mašine kad su dubile rupe za ogradu a bujice od kiša ga dodatno posle izlokale. Bespotrebno trošenje snage samo da bismo gore na grebenu ponovo izbili na trek koji vodi do Kukavice.

Na grebenu nas je sačekala neprijatnost. Trek smo našli, ali stazom na koju je ukazivao, očigledno niko nije prošao od kad rogati za rogate ogradu podigoše. Staza je gore bila sva zarasla u kleku. Posle toliko godina ljudskog neprolaženja kleka je izdžigljala u nepregledni tepih. Teško je bilo i zmiji da se kroz takav gustiš provuče. Zmijama je možda teško, mislimo se mi, ali zato usijanim glavama, kad se zainate, ne staj na put.

Provlačenje kroz kleku potrajalo je podosta, red kroz kleku koja bode gole ruke i otpalim iglicama puni obuću, red kroz isprepletane grane četinara svinute do zemlje. Bolje bismo prošli da smo preskočili žičanu ogradu makar bila i pod duplo većim naponom. Jedva smo sačekali strminu ispred Kukavice da penjanjem uz nju malo odmorimo noge.

Sama po sebi, iako je visoka i strma, Kukavica planinarima nije neki izazov. Izazov je pogled sa nje. Srce ti zaigra kad ti pred očima pukne sveukupno severno i zapadno prostranstvo Srbije (istočno i južno sakrivaju Gobelja i Pančićev vrh).

Na vrhu smo jeli i opružili se po travi da se malo odmorimo. Tek su nas čekale muke. Prolazak kroz kleku je bio samo uvertira onoga što nas je čekalo posle Kukavice.

Kad smo krenuli na ovo putešejstvije, plan je bio da se sa Kukavice spustimo do Kozjih stena. Sitnica mislili smo. Hiljadu dvesta i kusur metara nizbrdo, sa visinskom razlikom bezmalo četiri stotine metara i jednako toliko uzbrdo. Koliki je to napor zna samo onaj ko se, kad u zgradi crkne lift, penjao pešice sa punim torbama u rukama do stana na vrhu solitera. Vođa pohoda (planinarski vodič druge kategorije – ovlašćen da vodi grupu na vrhove do tri hiljade i šesto metara u svim vremenskim uslovima), reče da po ovakvoj vrućinčini ne treba ići dalje, bez obzira na plan. Izgubili smo vreme provlačeći se kroz klekovaču, kaže. Zato je razumno da se vratimo do kola. Šta!? Došli smo dovde a da ne vidimo Kozje stene?! Taj pišljivi kilometar spusta da nas spreči! Možda si ti, vodiču druge kategorije, zadovoljan samo onim klekovanjem i ovom Kukavicom, mi idemo bez tebe na svoju odgovornost do Kozjih stena! Pobuna na brodu Baunti. Vodič nije imao kud. Sreća njegova pa nije bilo čamca da ga sa broda otpravimo. Ostao je gore da nam čuva rančeve ni od koga.

Kroz kleku lako idu velika goveda, ali po ovakvoj strmini, u tri sata popodne, kad cvrčeća zvezda najžešće sja a kolena ti od strmine cvile, idu samo manijaci.

Dok smo se spuštali, imali smo sreće – duvao je vetar i hladio nam usijane glave, ali posle Kozjih stena, kako smo zagrebali uz brdo nazad prema Kukavici, vetar stade. Furuna ispod naših nogu se užarila, jara iz stena i zemlje nam bije u lice, praseće glave nam se zacrvenele, vazduh vreo kao da šiba iz brenera. Džaba mi kapa pustolova koju nosim, pod njom se glava još više upalila. Vrlo brzo sam se pretvorio u tromo govedo koje jedva pokreće noge. Svejedno se nisam predavao. Bije jara od stena, bijem i ja kopitama, pa ko pre posustane. Za to vreme, one dve gazele koje su sa mnom pošle, skakuću po kamenju i busenima kao da su ovde rođene, uslikavaju se, đa sebe, đa cvetiće, đa kamenčiće. One očigledno nemaju kopita. Od njihovog skakutanja dodatno mi se suše usta. (Tako se dešava kad ti se ukrste prilike, ne samo živci; u drugoj prilici usta mi se sigurno ne bi sušila.)

Konačno uzbauljasmo do vrha Kukavice. Vodič se izvlači iz hladovine najbliže jele. Žali se da od mušica nije mogao da spava. Jadničak. Prodahtali smo malo, napili se vode, natakli rančeve na leđa i krenuli niz strminu prema Kadijevcu. Cilj nam je stići do treka kojim smo bili pošli, a on će nas vratiti do kola.

Lako je bilo Đuri da peva: „Dve preda mnom staze stoje, jedna s cvećem, druga s trnjem.“ Pevaj ti, Đuro, kad staze nema, ili kad su obe trnovite. Zar opet bauljanje! Zar opet kleka! Red kleka, red gusta četinarska šuma. Nigde planinarske markacije niti slične oznake. Gleda vodič u dži-pi-es navigator. Češa se po glavi. Bi na desno pa šta nam bog da. Vitez Koja je u crtaću uvek bio na levo. Sa rančevima na leđima podsećali smo na njega; takođe i sa rukama kojima mašemo umesto repom da teramo mušice – kao Koja kad vitla mačem. Sa orošenim telom od znoja i isplaženim jezikom, ipak smo više ličili na Matu Zamlatu, Kojinog drugara. Maštamo o hladnom pivu. Navigacija je govorila da treba da bijemo desno, a do tog desno samo smo na dva kamena i dva stabla natrčali na davno izbledele planinarske oznake. Nigde staze, sem one po kojoj su hodale divlje svinje. Provlači se kroz četinarsku prašumu (da, prašumu), preskači jaruge (srećom bez reka), probijaj se kroz borovnicama zarasle proplanke (bar smo ih se nazobali). Kad smo preko sedam brda i sedam gora ugledali u daljini asfaltni put, istopili smo se od sreće. Dobro je! Do doveče ćemo se dokobeljati do njega.

I dokobeljali smo se (još je bio dan), a naš odmorni vodič seo za volan, upalio mahinu i rekao: „Pivo će da pričeka. Idemo prvo na Tresku.“ Krst ti poljubim!

 

Uspon na Tresku

Polokali smo skoro svu vodu koja nam je ostala. Krećemo se opet po treku. To jest vozimo se po treku kojim se nekad hodalo do podnožja Treske. Naš planinarski trek, odnosno pešačku stazu po kojoj se išlo do Treske, raška opština asfaltirala do pod samu Tresku. Priča se da su u Opštini delili odobrenja za gradnju i kapom i šakom. Ko god skupi pare i ovde kupi parče zemlje, dobije dozvolu. Sa obe strane našeg, sada asfaltom prevučenog treka, načičkale su se vikendice koje nisu vikendice (neke imaju i bazene!). Ovo je, još malo, pa gore nego na Zlatiboru! Vozili smo se uzanim asfaltom. Dvoja kola nemaju šanse da se mimoiđu a da ne uđu u dvorište neke vikendice (to jest ako ga vikendica uopšte ima, jer su kuće zidane skoro uz sam put).

Kad je prestao asfalt, lendrover našeg vodiča je produžio po livadi do Treske. Odmoran kao i njegov gazda, bi se popeo i uz Tresku samo da je transformer i da se prvo pretvori u kvad (mada, uz ovu strminu teško da kvad može ići). Ne ide mi u glavu šta je prirodi trebalo da u sred beskrajne padine koja se spušta sa Pančićevog vrha, izdigne ovaj šiljak, visok i do zla boga strm? Koja ga je to sila i sa kojim razlogom napravila? Umesto što liči na levak za pravljenje kobasica, da ga je bar izlupala na četiri strane, mogli bismo i mi da se dičimo piramidom kao Bosanci.

Ponovo nam je duša u nosu. Penjemo se, a brekćemo. Iako imamo rebraste đonove, kopita nam šlajfuju po izrovanoj zemlji i izvirilom korenju šume čija nas senka štiti od sunca. Kasno je popodne. Kad smo iz lendrovera izlazili, bilo je kuku-lele od bolova u premorenim mišićima (što od Kozjih stena, što od lude glave), ali su nam se noge brzo privikle na novo maltretiranje.

Zaboravili smo na bol u mišićima kad smo se konačno dokopali vrha koga s razlogom zovu Šiljak. Pucao je i sa njega pogled na sve strane kao i sa Kukavice. Kukavica se u daljini prsila svojom dojkom. Nasuprot njoj, Suvo rudište, sa Pančićevim spomenikom na vrhu, nije se prsilo, već nam je tugu stvaralo. Od Konaka nagore i nadole, nalevo i nadesno cela planina je unakažena hotelima i apartmanima koje kabadahije grade, ili su ih već izgradile sa dozvolama dobijenim uperenim pištoljima u glavu (ili punjenjem pravog džepa). Nekad smo se ljutili zbog preoravanja Kopaonika kad god su prosecali nove skijaške staze i postavljali ski-liftove, a sad imamo ovo zlatiborsko ruglo! Što je najgore, svakim danom se kao koprivnjača širi planinom. Zaraza kojoj nema leka. Skoro do juče Kopaonik je ružilo jedino jalovište rudnika sa desne strane Pančićevog vrha. Ono se sa staza po kojima smo skijali nije videlo pa nas nije bolelo. Jalovište je sad po celoj planini. Kopaonik nam je postao Zlatibor.

KRAJ

© 2024 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Dilema

 

 

Dilema

 

Sedim pod suncobranom i čitam „Grad pobede“ Salmana Ruždija. Pod mojim nogama kamenom popločan deo hotelskog bara na plaži. Ploče su spajane betonom. Na spoju tri ploče rupa u betonu. Celo jutro crni mravi pokušavaju da uvuku u nju nešto što ne mogu da utvrdim šta je: drvo, telo pčele, parče krekera ili grisina. Obrću ga, prevrću, vrte u krug. Pokušavaju potrbuške, poleđuške, s jednog kraja, s drugog, vertikalno, naglavačke. Dube na glavi, veru se po njemu, penju jedan na drugog. Celo jutro, a evo i podne je blizu.

S vremena na vreme ostavljam knjigu, odlazim da otplivam do bova i nazad. Provodim sa prijateljima po čitav sat u vodi. Voda je topla. Nikom se ne izlazi.  Pričamo one priče koje se u ovakvim, vrapčijim situacijama pričaju, upadamo jedni drugima u misao podstaknuti ispričanim, nadglasavamo se, smejemo. Vrapci ili mravi? Ovi drugi su bezglasni. Ili ih mi ne čujemo.

Vraćam se do bara, sedam na svoju stolicu. Mravi i dalje uporni, prevrću u tišini onaj predmet neodređenog porekla, okreću ga, uspravljaju, obaraju, nikako da ga uguraju u svoju rupu. Žao mi ih je. Koliko se samo sati uporno muče. Uzimam grančicu i pomažem im. Predmet tvrd, ne da se mojoj grančici. Uporan sam kao oni. Konačno, meni džinu, sirovini dvonogoj a rukatoj, uspeva. Predmet neodređenog porekla je uguran u njihovu rupu.

Da li sam učinio dobro delo ili svojim sažaljenjem i sirovošću povredio ova složna i uporna bića? Nisam li, pomažući im, sad zapušio njihovu rupu i ko zna koliko njih zarobio unutra, možda im dole i potomstvo uništio? Da li treba pomoći nekome ko se muči sopstvenim, nejakim snagama da postigne nešto, ili mu, zapravo, tim činom velikodušnosti činimo nepopravljivu štetu, zlodelo čak, onemogućujemo mu da oseti trijumf pobede izvojevan sopstvenim snagama, omalovažavamo mu volju, upornost, ponižavamo ga?

Ostavljam Ruždija, odlazim da se rashladim i makar u bržem plivanju do bova i nazad nego do sada, primim na sebe sopstvenu pokoru.

Vetar se razigrao. Talasi i talasići po njima neujednačeni. Plivam ženski, udišem pri svakom zamahu – onako kako su me učili kad sam se kao mali lečio morem od astme. Talasića je kao mrava, na sve strane: skakuću, uspinju se, zavlače jedan ispod drugog, jedan preko drugog. Još mi je par zamaha ostalo do bove koju sam naciljao. Odjednom, pri udahu, umesto vazduha, talas sa mravljim talasićima u mojim plućima! Kašljem kao lud, izdrah grlo, grudi me bole od siline kašlja. Primio sam pokoru. Kašljem svih trista metara do obale, do mesta gde sam ušao. Kašljem i do bara, svoje stolice i stola na kome sam ostavio „Grad pobede“.

Seo sam. Ispod mene nigde onog predmeta neodređenog porekla koga sam mravima zaglavio u rupu. Vidi se samo crnilo od rupe i mravi u njoj koji se dole tiskaju, kao i drugi koji do rupe dovlače okolo pokupljene mrve od hrane. Ko je pobedio? Mravi ili niko? Ja sigurno nisam.

KRAJ 

© 2024 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.