Dilema

 

 

Dilema

 

Sedim pod suncobranom i čitam „Grad pobede“ Salmana Ruždija. Pod mojim nogama kamenom popločan deo hotelskog bara na plaži. Ploče su spajane betonom. Na spoju tri ploče rupa u betonu. Celo jutro crni mravi pokušavaju da uvuku u nju nešto što ne mogu da utvrdim šta je: drvo, telo pčele, parče krekera ili grisina. Obrću ga, prevrću, vrte u krug. Pokušavaju potrbuške, poleđuške, s jednog kraja, s drugog, vertikalno, naglavačke. Dube na glavi, veru se po njemu, penju jedan na drugog. Celo jutro, a evo i podne je blizu.

S vremena na vreme ostavljam knjigu, odlazim da otplivam do bova i nazad. Provodim sa prijateljima po čitav sat u vodi. Voda je topla. Nikom se ne izlazi.  Pričamo one priče koje se u ovakvim, vrapčijim situacijama pričaju, upadamo jedni drugima u misao podstaknuti ispričanim, nadglasavamo se, smejemo. Vrapci ili mravi? Ovi drugi su bezglasni. Ili ih mi ne čujemo.

Vraćam se do bara, sedam na svoju stolicu. Mravi i dalje uporni, prevrću u tišini onaj predmet neodređenog porekla, okreću ga, uspravljaju, obaraju, nikako da ga uguraju u svoju rupu. Žao mi ih je. Koliko se samo sati uporno muče. Uzimam grančicu i pomažem im. Predmet tvrd, ne da se mojoj grančici. Uporan sam kao oni. Konačno, meni džinu, sirovini dvonogoj a rukatoj, uspeva. Predmet neodređenog porekla je uguran u njihovu rupu.

Da li sam učinio dobro delo ili svojim sažaljenjem i sirovošću povredio ova složna i uporna bića? Nisam li, pomažući im, sad zapušio njihovu rupu i ko zna koliko njih zarobio unutra, možda im dole i potomstvo uništio? Da li treba pomoći nekome ko se muči sopstvenim, nejakim snagama da postigne nešto, ili mu, zapravo, tim činom velikodušnosti činimo nepopravljivu štetu, zlodelo čak, onemogućujemo mu da oseti trijumf pobede izvojevan sopstvenim snagama, omalovažavamo mu volju, upornost, ponižavamo ga?

Ostavljam Ruždija, odlazim da se rashladim i makar u bržem plivanju do bova i nazad nego do sada, primim na sebe sopstvenu pokoru.

Vetar se razigrao. Talasi i talasići po njima neujednačeni. Plivam ženski, udišem pri svakom zamahu – onako kako su me učili kad sam se kao mali lečio morem od astme. Talasića je kao mrava, na sve strane: skakuću, uspinju se, zavlače jedan ispod drugog, jedan preko drugog. Još mi je par zamaha ostalo do bove koju sam naciljao. Odjednom, pri udahu, umesto vazduha, talas sa mravljim talasićima u mojim plućima! Kašljem kao lud, izdrah grlo, grudi me bole od siline kašlja. Primio sam pokoru. Kašljem svih trista metara do obale, do mesta gde sam ušao. Kašljem i do bara, svoje stolice i stola na kome sam ostavio „Grad pobede“.

Seo sam. Ispod mene nigde onog predmeta neodređenog porekla koga sam mravima zaglavio u rupu. Vidi se samo crnilo od rupe i mravi u njoj koji se dole tiskaju, kao i drugi koji do rupe dovlače okolo pokupljene mrve od hrane. Ko je pobedio? Mravi ili niko? Ja sigurno nisam.

KRAJ 

© 2024 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.