Uspon na Kukavicu, Kozje stene i Tresku na Kopaoniku

 

Uspon na Kukavicu i Kozje stene 

 

Krenuli smo po treku od izletišta Kadijevac na Kopaoniku, namerni da se popnemo na vrh zvani Kukavica. Lendrover smo ostavili pokraj puta. Kukavica se uzdiže između atara Raške i Jošaničke Banje. Visoka 1726 metara podno skijališta dominira kopaoničkim masivom.

Kažem, krenuli smo po treku, ali po treku nismo stigli daleko. Sred naše putanje isprečila se visoka gvozdena kapija, a levo i desno od nje žičana ograda kroz koju teče struja. Stop! Visoki napon! Ne pipaj ako ti je život mio! Odgajalište evropskog jelena! Nepregledan komad Kopaonika otet od zaljubljenika u prirodu. Oni koji misle samo na sebe, pregradili su planinarsku stazu da uzgajaju jelene i to evropske, zamisli! Otkineš deo prirode da bi neki novopečeni bogatun sa kupljenom diplomom mogao sa čeke da nacilja evropskog rogatog. Rogatog mu pujdaju na mušicu. Njegovo je samo da odozgo povuče oroz. Dotle, kao krmak izvaljen pod nadstrešnicom čeke, ubija dosadu dimeći tompus i srčući „vhisku“. Poznato? Isto su to uradili i našem lepom Jastrepcu. Presekli su nam planinarske staze, s tim što na Jastrepcu, osim rogatog, uzgajaju i divlje svinje! Ko je tu divlji, zaista se pitam?

Morali smo da se pentramo duž zastrujene ograde po dugačkom, strmom brdu. Svo je bilo izrovareno. Lomili smo noge. Ogolile su ga mašine kad su dubile rupe za ogradu a bujice od kiša ga dodatno posle izlokale. Bespotrebno trošenje snage samo da bismo gore na grebenu ponovo izbili na trek koji vodi do Kukavice.

Na grebenu nas je sačekala neprijatnost. Trek smo našli, ali stazom na koju je ukazivao, očigledno niko nije prošao od kad rogati za rogate ogradu podigoše. Staza je gore bila sva zarasla u kleku. Posle toliko godina ljudskog neprolaženja kleka je izdžigljala u nepregledni tepih. Teško je bilo i zmiji da se kroz takav gustiš provuče. Zmijama je možda teško, mislimo se mi, ali zato usijanim glavama, kad se zainate, ne staj na put.

Provlačenje kroz kleku potrajalo je podosta, red kroz kleku koja bode gole ruke i otpalim iglicama puni obuću, red kroz isprepletane grane četinara svinute do zemlje. Bolje bismo prošli da smo preskočili žičanu ogradu makar bila i pod duplo većim naponom. Jedva smo sačekali strminu ispred Kukavice da penjanjem uz nju malo odmorimo noge.

Sama po sebi, iako je visoka i strma, Kukavica planinarima nije neki izazov. Izazov je pogled sa nje. Srce ti zaigra kad ti pred očima pukne sveukupno severno i zapadno prostranstvo Srbije (istočno i južno sakrivaju Gobelja i Pančićev vrh).

Na vrhu smo jeli i opružili se po travi da se malo odmorimo. Tek su nas čekale muke. Prolazak kroz kleku je bio samo uvertira onoga što nas je čekalo posle Kukavice.

Kad smo krenuli na ovo putešejstvije, plan je bio da se sa Kukavice spustimo do Kozjih stena. Sitnica mislili smo. Hiljadu dvesta i kusur metara nizbrdo, sa visinskom razlikom bezmalo četiri stotine metara i jednako toliko uzbrdo. Koliki je to napor zna samo onaj ko se, kad u zgradi crkne lift, penjao pešice sa punim torbama u rukama do stana na vrhu solitera. Vođa pohoda (planinarski vodič druge kategorije – ovlašćen da vodi grupu na vrhove do tri hiljade i šesto metara u svim vremenskim uslovima), reče da po ovakvoj vrućinčini ne treba ići dalje, bez obzira na plan. Izgubili smo vreme provlačeći se kroz klekovaču, kaže. Zato je razumno da se vratimo do kola. Šta!? Došli smo dovde a da ne vidimo Kozje stene?! Taj pišljivi kilometar spusta da nas spreči! Možda si ti, vodiču druge kategorije, zadovoljan samo onim klekovanjem i ovom Kukavicom, mi idemo bez tebe na svoju odgovornost do Kozjih stena! Pobuna na brodu Baunti. Vodič nije imao kud. Sreća njegova pa nije bilo čamca da ga sa broda otpravimo. Ostao je gore da nam čuva rančeve ni od koga.

Kroz kleku lako idu velika goveda, ali po ovakvoj strmini, u tri sata popodne, kad cvrčeća zvezda najžešće sja a kolena ti od strmine cvile, idu samo manijaci.

Dok smo se spuštali, imali smo sreće – duvao je vetar i hladio nam usijane glave, ali posle Kozjih stena, kako smo zagrebali uz brdo nazad prema Kukavici, vetar stade. Furuna ispod naših nogu se užarila, jara iz stena i zemlje nam bije u lice, praseće glave nam se zacrvenele, vazduh vreo kao da šiba iz brenera. Džaba mi kapa pustolova koju nosim, pod njom se glava još više upalila. Vrlo brzo sam se pretvorio u tromo govedo koje jedva pokreće noge. Svejedno se nisam predavao. Bije jara od stena, bijem i ja kopitama, pa ko pre posustane. Za to vreme, one dve gazele koje su sa mnom pošle, skakuću po kamenju i busenima kao da su ovde rođene, uslikavaju se, đa sebe, đa cvetiće, đa kamenčiće. One očigledno nemaju kopita. Od njihovog skakutanja dodatno mi se suše usta. (Tako se dešava kad ti se ukrste prilike, ne samo živci; u drugoj prilici usta mi se sigurno ne bi sušila.)

Konačno uzbauljasmo do vrha Kukavice. Vodič se izvlači iz hladovine najbliže jele. Žali se da od mušica nije mogao da spava. Jadničak. Prodahtali smo malo, napili se vode, natakli rančeve na leđa i krenuli niz strminu prema Kadijevcu. Cilj nam je stići do treka kojim smo bili pošli, a on će nas vratiti do kola.

Lako je bilo Đuri da peva: „Dve preda mnom staze stoje, jedna s cvećem, druga s trnjem.“ Pevaj ti, Đuro, kad staze nema, ili kad su obe trnovite. Zar opet bauljanje! Zar opet kleka! Red kleka, red gusta četinarska šuma. Nigde planinarske markacije niti slične oznake. Gleda vodič u dži-pi-es navigator. Češa se po glavi. Bi na desno pa šta nam bog da. Vitez Koja je u crtaću uvek bio na levo. Sa rančevima na leđima podsećali smo na njega; takođe i sa rukama kojima mašemo umesto repom da teramo mušice – kao Koja kad vitla mačem. Sa orošenim telom od znoja i isplaženim jezikom, ipak smo više ličili na Matu Zamlatu, Kojinog drugara. Maštamo o hladnom pivu. Navigacija je govorila da treba da bijemo desno, a do tog desno samo smo na dva kamena i dva stabla natrčali na davno izbledele planinarske oznake. Nigde staze, sem one po kojoj su hodale divlje svinje. Provlači se kroz četinarsku prašumu (da, prašumu), preskači jaruge (srećom bez reka), probijaj se kroz borovnicama zarasle proplanke (bar smo ih se nazobali). Kad smo preko sedam brda i sedam gora ugledali u daljini asfaltni put, istopili smo se od sreće. Dobro je! Do doveče ćemo se dokobeljati do njega.

I dokobeljali smo se (još je bio dan), a naš odmorni vodič seo za volan, upalio mahinu i rekao: „Pivo će da pričeka. Idemo prvo na Tresku.“ Krst ti poljubim!

 

Uspon na Tresku

Polokali smo skoro svu vodu koja nam je ostala. Krećemo se opet po treku. To jest vozimo se po treku kojim se nekad hodalo do podnožja Treske. Naš planinarski trek, odnosno pešačku stazu po kojoj se išlo do Treske, raška opština asfaltirala do pod samu Tresku. Priča se da su u Opštini delili odobrenja za gradnju i kapom i šakom. Ko god skupi pare i ovde kupi parče zemlje, dobije dozvolu. Sa obe strane našeg, sada asfaltom prevučenog treka, načičkale su se vikendice koje nisu vikendice (neke imaju i bazene!). Ovo je, još malo, pa gore nego na Zlatiboru! Vozili smo se uzanim asfaltom. Dvoja kola nemaju šanse da se mimoiđu a da ne uđu u dvorište neke vikendice (to jest ako ga vikendica uopšte ima, jer su kuće zidane skoro uz sam put).

Kad je prestao asfalt, lendrover našeg vodiča je produžio po livadi do Treske. Odmoran kao i njegov gazda, bi se popeo i uz Tresku samo da je transformer i da se prvo pretvori u kvad (mada, uz ovu strminu teško da kvad može ići). Ne ide mi u glavu šta je prirodi trebalo da u sred beskrajne padine koja se spušta sa Pančićevog vrha, izdigne ovaj šiljak, visok i do zla boga strm? Koja ga je to sila i sa kojim razlogom napravila? Umesto što liči na levak za pravljenje kobasica, da ga je bar izlupala na četiri strane, mogli bismo i mi da se dičimo piramidom kao Bosanci.

Ponovo nam je duša u nosu. Penjemo se, a brekćemo. Iako imamo rebraste đonove, kopita nam šlajfuju po izrovanoj zemlji i izvirilom korenju šume čija nas senka štiti od sunca. Kasno je popodne. Kad smo iz lendrovera izlazili, bilo je kuku-lele od bolova u premorenim mišićima (što od Kozjih stena, što od lude glave), ali su nam se noge brzo privikle na novo maltretiranje.

Zaboravili smo na bol u mišićima kad smo se konačno dokopali vrha koga s razlogom zovu Šiljak. Pucao je i sa njega pogled na sve strane kao i sa Kukavice. Kukavica se u daljini prsila svojom dojkom. Nasuprot njoj, Suvo rudište, sa Pančićevim spomenikom na vrhu, nije se prsilo, već nam je tugu stvaralo. Od Konaka nagore i nadole, nalevo i nadesno cela planina je unakažena hotelima i apartmanima koje kabadahije grade, ili su ih već izgradile sa dozvolama dobijenim uperenim pištoljima u glavu (ili punjenjem pravog džepa). Nekad smo se ljutili zbog preoravanja Kopaonika kad god su prosecali nove skijaške staze i postavljali ski-liftove, a sad imamo ovo zlatiborsko ruglo! Što je najgore, svakim danom se kao koprivnjača širi planinom. Zaraza kojoj nema leka. Skoro do juče Kopaonik je ružilo jedino jalovište rudnika sa desne strane Pančićevog vrha. Ono se sa staza po kojima smo skijali nije videlo pa nas nije bolelo. Jalovište je sad po celoj planini. Kopaonik nam je postao Zlatibor.

KRAJ

© 2024 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.