Ubod ruže

 

Ubod ruže

 

Ne, ovoga puta se nije začuo glas poštara pod prozorom: „Perići! Pošta!“. Umesto poštara, zapištao je moj mobilni ispod „prozora“, tj. ekrana računara. Tu ga držim dok radim. Zapištao je onim štrecajući bip-bip kojim Fejsbuk Mesindžer obaveštava sve redom u blizini, ne samo tebe, da ti je stigla nova poruka. Kud sam već prekinut, dižem telefon. Javlja se moja Fejsbuk prijateljica, lakopera spisateljica iz Smederevske Palanke. Na beogradskom je sajmu knjiga, tačnije na štandu izdavačke kuće „Alma“. Čestita mi na priči „Ruža“ u upravo objavljenoj knjizi kratkih priča izdatoj od strane ovog, njoj dragog izdavača. Knjiga je izašla samo u digitalnoj formi, kaže, nakon sajma će videti da li i da je štampaju. Šalje mi link odakle da je skinem.

 

Skidam knjigu. Gle, zaista moja „Ruža“ unutra!

 

Ne znam zašto formu u kojoj je pisana „Ruža“ danas zovu „kratka priča“? U osnovnoj i srednjoj školi učili su nas da se priče ove dužine zovu „crtica“. Sećam se dobro te lekcije. Crticu je najteže pisati. Pisac mora u nekoliko redova da sažme sve ono što inače razvlači čitavom pripovetkom (pa i romanom). Nabijena osećanjima, crtica opisuje samo jedan događaj koji se odigrava u kratkom vremenskom periodu. Pravilo je da se završava neočekivanim obrtom (po čitaoca, naravno).

 

Još od Rakića znam da nas je „uhvatila zapadnjačka reka“ i da je lenjima danas lakše da se prepuste matici i prigrle englesku klasifikaciju književnih formi. Sve što je kraće od pripovetke (iliti po engleskom „priče“), a nije aforizam, lepo ubaci u jedan koš i nazovi po engleski „kratka priča“. Na sve načine nam sakate ono što se gradilo decenijama, a gde ćeš plodnije tlo za sakaćenje nego kroz književnost. Znam da će na ovo moje pucanje po „kratkim pričama“ štucnuti vlasnik „Alme“, doktor lingvistike, Đorđe Otašević. Možda će i zažaliti što je moju crticu odabrao da je uvrsti u svoju knjigu. Svejedno, ne odustajem. Čvrsto stojim na braniku otadžbine. „Vi pucajte, ja držim čas.“

 

Napisah li ja to da se vlasnik „Alme“ i urednik pomenute knjige s mojom „Ružom“ preziva Otašević?

 

Kao da me nešto probode u predelu pleksusa. Trn iznenadnog sećanja uvek te prvo u stomak pod rebrima gađa. Navuče mi se seta na dušu.

 

Vratih se u prvu godinu fakulteta. Ugledah svog u to vreme najboljeg druga. I on se prezivao Otašević. Za glavu je bio viši od mene. Crn, gustih veđa, ogromnih stopala, hodao je teško kao da gazi po crnogorskom kršu- Spuštao je noge nekako odozgo, treskajući. Kad sam prvi put video taj njegov hod, mislio sam da đonovima mrvi pikavce po asfaltu. Valjda je navikao u onoj svojoj Crnoj Gori da takav korak učvršćuje kamenje i sprečava njegovo kotrljanje.

 

Baš smo se bili zbližili, moj drug Otaševića i ja. (Imena mu se ne sećam. Moguće da mu ga nisam ni znao. Na fakultetu niko nikoga nije zvao po imenu. Oslovljavali smo se po prezimenu.) Zajedno smo išli na predavanja, vežbe, na ručak, u bioskop. Nekoliko puta sam dolazio kod njega na Banovo Brdo. Stanovao je sa sestrom na početku Požeške, u prvom soliteru sa desne strane. Vežbali smo zajedno zadatke iz matematike.

 

Uzalud smo vežbali. Izgubio je godinu. Nijedan ispit nije dao, sem možda predvojničke. (Predvojničku nam je predavao Vojo Abramović, otac one što navlači budale. Kod „poslednjeg komandanta Prve proleterske brigade“ i „ličnog oslobodioca Beograda“, niko nije padao.) Verujem da je odustao od ETF-a. Trag mu se iz aula fakulteta potpuno izgubio. Pokušao sam da ga nađem u publikaciji ETF-a u kojoj su izlistani diplomirani inženjeri elektrotehnike. Pre toga ga potražih među upisanima naše generacije kako bih mu znao ime. Začudih se. Zove se Mirko! Ne pasuje mi to uz prezime Otašević baš nikako. Da mu je ime Marko, Petar, Danilo ili čak Vasilije, to bi mi bilo prirodno, ali Mirko! Šta čovek da radi, kuma nije mogao da bira.

 

Među diplomiranim studentima u publikaciji nađoh da je od 1923. do 2010. (samo taj period publikacija pokriva) diplomiralo čak sedam Otaševića! (Veliko su pleme ti Otaševići, namnožili se, ima ih ko vrabaca u svim republikama nekadašnje nam domovine, sem u Makedoniji – bilo im daleko do tamo da pečalbare.) Sve Otaševiće nađoh, ali Mirka Otaševića ne nađoh. Na našem fakultetu posle 2010. sigurno nije diplomirao. Te 2010. već mu je bilo pedeset devet godina. (Mada u publikaciji natrčah i na jednog koji je diplomu stekao čak sa pedeset šest godina! Teoretski mogao je tako i Mirko. Štaviše, publikacija kaže da je gomila njih gazila preko četrdesete u vreme diplomiranja! Ko ono reče da je prosek studiranja na ETF-u sedam godina?)

 

„Almi“ velika zahvalnost, ne samo zbog „Ruže“ koju mi kao kratku priču objaviše, već i što mi zabodoše trn u pamćenje i otud u sećanje iščačkaše dragog druga. Ima naučnika koji tvrde da čovek nikad ništa ne zaboravlja, samo mu se sa godinama gube veze do mesta gde mu sećanje u mozgu čuva uspomene. Grdne li utehe. Kažu (ti isti) da je potreban samo odgovarajući agens, podstrek, hemija neka da tu izbledelu putanju do skladišta osveži. Ili da ti zabode trn, ko što mi ga „Alma“ zabode. Otaševiću, druže moj, setio bih te se ja i bez „Alminog“ trna. Kad god bih pomislio na onu dugajliju, Smiljku, u koju sam na našoj prvoj godini studija bio zacopan, zasigurno bih se setio i tebe – sedeli smo zajedno i zajedno piljili u nju. Ako nisam zaboravio Pešterca, mog glavnog takmaca kod osvajanja naklonosti odeljenske lepotice, Olivere Živković, u prvom razredu osnovne škole, kako da zaboravim naše druženje dvanaest godina kasnije. Bilo nam je lepo, priznaćeš, te prve godine ETF-a. Bilo je lepo i to naše piljenje. Siguran sam da je i Smiljki bilo lepo sa nama. Samo se pravila da nas ne primećuje. Dugačke joj bile noge pa joj je nos gore hvatao visinu. Nezaboravna školska 1970/1971 to beše. Dovoljno davna da u meni ostane trajno zapisana.

 

Eto, naučih da ima i trnja čiji ubod boli, ali slatko. Za razliku od trnja moje „Ruže“.

KRAJ

PS: Do moje crtice, „Ruža“, vodi putokaz: https://branimirperic1.blogspot.com/2023/10/ruza-bila-je-to-najdivnija-pitoma-ruza.html

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.