Duša

 

Kolika je duša,

Pitala se Tanja

Veća je od lutke

Il' od šnale manja

Kakva je na dodir
Grickô se i Sima
Obla kao lopta
Ili trnje ima
 
Ako je u meni
Može li se znati
Da li negde ode
Kada legnem spati
 
U kom delu mene
Leži njena kuća
Je li bele boje,
Il' od mace žuća
 
Imaju li dušu
Pčela, kuca, maca
Pa i cvetić, breza,
Od kupusa kaca
 
Češkao se tata,
Vrpoljila mama
Šta detetu reći,
A ne zna ni sama
 
U dece je duša
Kao pamuk meka
Nosio je bata,
Il' nosila seka
 
Nit se pipnut može,
Još manje pomaći
Ljudima nas čini
To je njen domaći
 
Bića što se rode
U njima je svima
Nije tačno da je
Samo čovek ima
 
Priroda je kroji
Prema svakom biću
Prema maci, brezi,
Goluždravom ptiću
 
Da li to za dušu
I živuljke znaju
Zašto im to znanje
Ljudi ne predaju
 
Kakvog je oblika
Da li nekad spava
Naučnici kažu,
Zagonetka prava
 
To što ne znamo
Nije neka mana
Bitno da je duša
Sa rođenjem dana
 
Ne može baš sve
Odmah da se shvata
Rekoše na kraju
I mama i tata
 
Kad porasteš
Eto izazova tebi
Odgovor ćeš dati
I nama i sebi

© 2024 Branimir Perić 

Umirem polako

 

Umirem polako,
gasnem kao suton, istrošeni dan,
kao sveće dogorelo vlakno,
dim sam u stanju još samo da dam.
Na zgarištu vatre plamen,
ostavljen da drhti i za ognjem sanja
i pepeo što se razvejava,
jedva da to seća na negdanji san.
Umirem polako.
 
Umirem polako,
vetru sličan kad kroz grane svirne,
kad se iz daljine snažno,
sav u nenad
i kroz sulud sruči.
U nemiru niko
i prostranstvu sviko,
granjem sputan albatros Bodlera
uzaludan pušta krik.
Nemoć je ta u koju se curi
čim beskraju ugleda se kraj.
Umirem polako.
 
Umirem polako,
ja u kome svi gorostasa vide,
nedostiž daleki i prkosa hrid,
podivljale snage nabujalu reku,
pred sobom što valja i dobra i zla,
onog koji ume i sve mu se može,
uspravnoga hoda,
mržnjom i ljubavlju raspaljeni bik.
Umirem polako.
 
Umirem polako,
uveren da bolje je tako,
da ne trnem brzo, drugom da je lako,
bar tugama beskrajno da svetim se sebi
tu podvalu pravim.
U suton pozni kad izblede seni
sve postaje strašno.
U tom svetlu samo da me vide ljudi.
Umirem polako.
 
Umirem polako,
a niko ispod da gvirnuo nije
i niko pravu istinu da zna,
da duša mi krhka paukova mrena,
sklona čak i dašku da se dâ.
Pružati nežnost
u njoj još tinja,
sve drugo,
nevinost detinjstva i ljubavi dah,
umiru polako.

© Branimir Perić

Pesma u celini ili delovima može biti preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena pisca i postavljanje linka na ovaj blog odakle je preuzeta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje teksta pesme suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Pesma je objavljena u knjiizi pesama Branimira Perića, "Nestanak struje - gorke pesme", KK21, Smederevska Palanka i Suza Dream, Brzeće Kopaonik, decembar 2024. str. 69-70.

 

Pesma je objavljena pre toga u časopisu "Srebrni vijenac", godina IV, broj X, SPKD Prosvjeta, Srebrenica, decembar 2024, str. 20-21