Lutka
Moja drugarica Marina večeras
je tužna. Neko je na Fejsbuk postavio sliku lutke na krevetu pa su je sećanja
ophrvala. Setila se svojih lutaka. Dve velike. Drugovala je sa njima i
samovala. Marina je bila jedinica. Nije imala ni brata ni sestru niti drugu
decu u komšiluku sa kojima bi se igrala i oko igračaka svađala. Uprkos samoći,
sreća joj je ispunjavala detinjstvo. Setila se bake, majke, ujaka i drugih
dragih osoba u kući. Niko joj kao lutke i ti rođeni nije lepšim bojama bojio
detinjstvo. Od tog sećanja na sreću postade tužna, baš tužna.
Tako nešto neću nikada uspeti
da shvatim. Kao i Marinina i moja su sećanja na detinjstvo u bojama sreće, ali
ja nisam zbog tih sećanja tužan. Možda malo setan, setan sa osmehom, ali tužan
nikako. Ako je i čega bilo za tugu, izbrisao sam. Tačnije, sva takva sećanja
obrisao je moj zaštitnik: podsvest. Podsvest bdije nad očuvanjem nevinosti moje
detinje duše. I, uopšte, bdije nada mnom da se zbog sećanja ne rastačem, ne
jedem, ne gušim. Samo žene imaju sposobnost da im tuga potisne srećne dane.
Umesto sreće plivaju im po talasima sećanja tikve i krpice ružnih uspomena. Što
su starije, sećanjima se pridružuju oblaci crnila koja izbacuje neka upaničena
sipa u odbrani, ni sama ne znajući od čega se brani. Zato se za muškarce kaže
da su večita deca.
Marini je sećanje na lutke
okovalo tugom srce, a u meni su, njena tugovanka i slike na Fejsbuku, na kojima
grli lutke, izazvali suprotna osećanja – raskrinuli su mi prošlost i
pustili iz nje da me zapljusnu sećanja na našu lutku. Da, i mi smo imali lutku,
moj brat i ja. Samo se vi smejte i namigujte kad vas ne gledam! Ne stidim se
toga, a verujem ni brat.
Bila je to najlepša lutka na
svetu.
Celo popodne sam prevrtao
internet da pronađem neku koja liči na nju. Gledao sam i inostrane sajtove.
Nailazio na slične, ali nijedna nije bila tako lepa i tako draga kao ona.
Da ne bude zabune, naša lutka
nije bila od porcelana, ni od ne znam kakvog skupocenog materijala. Bila je
obična, plastična lutka od one tanke, ali čvrste plastike koja se ne ugiba pod
pritiskom (barem ne kad je stiskaju dečji prsti). Jedino su joj cipelice bile
od mekše plastike.
Imala je plave okice koje se
ne zaklapaju. Odakle god da je pogledaš, posmatrala te je budno tim svojim
plavetnilima.
U to vreme mogle su da se
kupe i lutke kojima se sklapaju oči kad se polože na leđa, pa i one skuplje
koje kažu „mama“. Naša sestra od tetke je imala jednu takvu.
Kmečanje sestrine lutke nam
je u početku bilo interesantno. Posle smo je obarali na leđa samo da se pravimo
važni pred gostima.
Našu lutku, naravno, nismo
nosili kod sestre. Zasenila bi lepotom njenu pa bi nam sestra bila tužna. A ni
mama nam ne bi dozvolila.
Kosa joj je bila plava, ali
ne blajhana kakve su obično kose plavokosih lutki, već prirodno plava. Mama joj
je bila sašila haljinicu od nekog mehurastog, roze, skoro providnog materijala,
u koji su bili utisnuti ružini cvetovi. (Nek mi oproste devojke, ne znam kako
se taj materijal zove.) Od istog materijala joj je sašila i maramu. Kosa joj je
napred ljupko izvirivala ispod marame, a pozadi slobodno padala. Sa maramom nam
je izgledala još lepša. Kao Ruskinjica iz ilustrovanih bajki. Baš smo je
voleli.
Ne, stvarno nije za čuđenje i
podsmevanje tolika naša privrženost njoj. Mama nam je namerno usađivala ljubav
prema lutkama. Učila nas je da budemo nežni u ophođenju sa njima. Ako to
naučite sa vašom lutkom, govorila je, bićete nežni i prema pravim, živim
lutkama, jer devojke su lutke koje traže pažnju i zaštitu.
Učila nas je kako da je
presvlačimo a da joj pritom previše ne krivimo noge: osetljive su, lako se mogu
otkinuti. Presvlačili smo joj gaćice kad se „upiški“ i oblačili „čistu“
haljinicu (da, imala ih je više, ne samo onu od materijala kome ne znam ime).
Mama nam je pokazivala kako
da je češljamo. Ne smete biti grubi, upozorila nas je. Ako lutki prebrzo
provlačite češalj kroz kosu, ili joj se kosa zamrsila pa je silom ispravljate,
možete joj iščupati vlasi iz korena. Lutku će to boleti, plakaće, a onda
će nam ostati ćelava – nova joj kosa neće izrasti.
Sve je kod naše mame imalo
svoju svrhu, sve je bilo putokaz za sutra, nauk za buduća vremena kad budemo
postali ljudi, kad se budemo susreli sa pravim devojkama, kad nas pravi život
presretne a nje, naše majke više ne bude da nas vežba.
Učila nas je i drugim
veštinama, ne samo da se brinemo o lutki. Kako se kuva, kako se štrika, šije,
čarape peru, briše prašina, glača parket, namešta krevet… Nije bilo kućnog
posla kojem nas naš životni „kouč“ nije doveo do nauka. Za sve to vreme mi smo bili
njene lutke. Pa i kad smo dovoljno porasli da je u kućnim poslovima „odmenimo“.
Devojčice se igraju sa
lutkama jer se kroz igru sa njima spremaju za sutra: kad budu postale majke da
se o svojoj deci jednako brinu. Kad se dete rodi, kad beba dođe u kuću, to im
se „znanje“ vrati pa se spremnije hvataju u koštac sa istinskim problemima.
Bebe postaju njihove lutke, stvarne lutke, žive.
Sve su lutke uglavnom ženskog
roda. Majke na isti način tretiraju svoju novorođenčad, bez obzira da li je
beba dečak ili devojčica. Za mame je beba uvek ženska lutka, ista kao ona sa
kojom su se kao male igrale. Udubite se i pažljivije posmatrajte mlade mame.
Naročito se to zapaža po kosici bebe. Kako dete raste, mame puštaju i kosicu da
raste. Oči tatama su u stanju da iskopaju pokuša li da je štricne.
Takva je bila i moja mama.
Rodio sam se prvo ja, njena
prva lutka. Kao prvorođenče u familiji bio sam najvoljeniji, pa su i mamu
voleli. Mnogo što šta su joj zbog toga praštali. Jedino tata nije.
Zahvaljujući meni mama se
vratila u detinjstvo i ponovo postala devojčica. Otud je vadila sva znanja u
vezi beba koje joj je njena majka preko lutki usadila. Oko beba joj nisu bili
potrebni pomagači.
Ljubav prema lutkama je u
njoj oživela.
Pustila je da mi poraste
duga, kovrdžava kosa. Na sve strane su mi strčale antene i poigravali uvojci.
Sa kakvim je samo uživanjem prala kosicu svojoj lutki, mirišljavom vodicom je
ispirala, pa je trljala sve dok bebi uši ne pocrvene. Uzalud se otac bunio i
hteo da me vodi kod „Bupca“ na šišanje. Uzalud je larmao i ljut odlazio u banku
popodne da radi, samo da ne gleda kako mu od sina pravi „seka Persu“. Svaki se
otac jednako ponaša (sem ako se ženi ne obraća sa „maco“). Nisi muško ako ne
lupiš pesnicom o sto, ne tresneš za sobom vratima, ako svog sina ne vaspitavaš
da bude muško, da juri za loptom i ženama, a ne da mi se tu licka i picka.
Kovrdže što su meni rasle
nisu bile ništa u poređenju sa gustinom grive mog brata. Loknica do loknice.
Uživanje za mamu ne mogu vam reći kakvo! Nije imao ni godinu dana, kosa mu je
bila duga do ramena, sva izuvrćkana. A kad je pustio prvi korak i prvi put sâm
zakoračio preko praga u dvorište, spazio ga je Sibinov pevac. Iz zatrke je
skočio na njega i kljucnuo ga posred nosa. Malo da je gađao levo, ili desno,
imao bih sada ćoravog brata.
Siroti pevac. Sibin, naš
gazda, koji nam je iznajmljivao kućerak, bez razmišljanja mu je zavrnuo šiju.
Dohvatio ga je čim se na prvi direk od ograde popeo da pobednički zakukuriče.
Zar on da bude tako nespretan! Umesto tolikih lokni što se klincu ispred nosa
klate, da pogodi nos! Zato li te hranim i koke ti podvodim!
Niko od podstanara nije voleo
Sibina. Sibin je tukao svoju ženu. Ovom šijom je sebi tek zapečatio sudbinu.
Otada, od tog kljuca, moj
brat ima devijaciju nosa: ne može da uvuče olovku u levu nozdrvu dublje od
polovine.
To skakanje pevca tata je
jedva dočekao. Poveo me je sa sobom na službeni put na Zlatibor. Tamo me je
odveo u prvu berbernicu i dao da me ošišaju do glave. I brata bi poveo, nego je
bio suviše mali.
Sirota majka, koliko je samo
plakala kad me je videla! Danima ocu nije mogla da oprosti. Kakvi danima, čini
mi se dok je bila živa.
Šta ćeš, uzvraćao je otac.
Eto ti drugo dete, igraj se sa njim. Dok i njega ne povedem na službeni put.
Meni je kosa brzo izrasla, a
brat nije bio te sreće da i njega tata povede na službeni put. Tata se bio
dogovorio sa Bupcem, berberinom: onog trenutka kad brat kroči u njegovu
berbernicu, da ga ščepaju i, dok ga Bubac zamajava, čika Živa, Bupčev brat da mu
fikne makar najveće uvojke.
Bupčeva berbernica se
nalazila prekoputa zgrade u koju smo se doselili ubrzo posle „službenog
putovanja“.
Brata od malena mesto nije
držalo. Vazda je lunjarao, svuda se zavlačio. Nije prezao ni u okolne radnje da
uleti, posebno u igri „Nemci i partizani“ kad je malo poodrastao.
Bupčeva berbernica se
nalazila tik do bašte hotela „Pariz“ odakle je igra kretala. Bila je bogom dana
za sakrivanje. Ko u igri uleti unutra i sklupča se u stolici za šišanje, spolja
ga niko nije mogao da vidi.
Tako je lija i dolijala, a
mama ostala bez svoje druge lutke. Nije onda ni čudo što je svoje žive lutke
koje joj je muž oduzeo, zamenila kupovnom.
Već smo bili porasli, i ja i
brat završili fakultet, oboje se i zaposlili. Tu maminu zamensku lutku, koja je
postala naša lutka, još uvek smo u roditeljskom domu imali. Sedela je raširenih
nogu, čas na ormanu, čas na maminoj mašini za šivenje, čas na električnoj
peći – kako joj je gde u kom trenutku bilo zgodnije. Još uvek je
nosila onu istu haljinicu od materijala kome ne znam ime koju joj je mama
sašila i one iste bele cipelice. Jednako je bila lepa kao onog dana kad ju je
mama unela u kuću. Jednako nas je pratila svojim plavim okama po stanu. Jednako
smo je uzimali u ruke, ljubili je, popravljali joj falte na haljini i vraćali
nazad na orman da nas dalje odozgo prati.
Ne da mi je bilo krivo kad
sam joj lastikom probušio čelo!
Tog leta smo imali pravu
najezdu muva. Spremala se kiša pa su muve bežale unutra. Lastikom, na jednom
kraju vezanim u čvor, nišanio bih muvu koja sleti i razmrskavao je. Kakvi
muhotepci! Nema boljeg i preciznijeg oružja za obračun sa muvama od lastika! Niti
većeg zadovoljstva od onog zvuka kad je čvor tresne! A ova je baš bila našla na
čelo naše lutke da stane.
Koliko sam bio očajan, nemam
reči da opišem. Jeo sam se danima.
Mama ništa nije rekla. Moja
gospa bi jednako tako reagovala. Jedino bi možda, pomirena sa sudbinom,
izustila: „Od tebe bolje nisam ni očekivala!“. Dugo bi posle patila i nečujno u
kupatilu plakala. Ili kad u kući ostane sama.
Lutku sa ormana nisam
sklonio. Ostavio sam je da stoji na mestu zločina, da me tako probušena stalno
podseća da pazim da svojim postupcima neko drugo drago biće sutra ne povredim.
Pamet za nauk.
Kad sam se oženio i iz
roditeljske kuće se iselio, a u nju se uselila supruga mog brata, lutka je
ostala kod njih. Gde je sad ne znam. Verovatno je završila u vojničkom sanduku
mog tate, gde su obično završavale naše dečje igračke kad ih pokvarimo, ili ih
prerastemo. A možda ju je moja snaja, u nekom nadahnuću čišćenja i sređivanja
kuće, zajedno sa sandukom izbacila ispred dvorišta da je cigani ili đubretari,
ko pre naiđe, odnesu? Moraću brata da pitam.
Jureći po internetu imali
negde slične lutke, pročitao sam da oštećene plastične igračke mogu da se
poprave. Pronašao sam i film o tome. Makar zbog majke, ako ne zbog brata i
sebe, voleo bih da naša lutka ponovo bude kakva je bila pre onog sletanja mušice
na njeno čelo.
Ili je ipak bolje da je
ostavim sa rupom?
Strah me je, ako je zakrpim,
neće imati više šta da me upozorava kad mušica bude sletela na neku njenu
posestrimu.
KRAJ
© Branimir Perić
Tekst može
biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje
sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje
linka na ovu stranicu sa koje je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3)
pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe.
Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima
predstavlja kršenje autorskih prava.
Pripovetka je objavljena u knjizi "Dah u
ogledalu", autor Branimir Perić, izdavači "Suza Dream" i
"KK21", Kruševac, mart 2024, str. 99-106
