Pesma mrazna

 

Usnula sam sanak da plešemo skupa
usnula sam sanak od kog srce lupa
Budna li sam, ruka telo pipa
napolju je sunce, mraz obraze štipa
 
Gde je srcu lepše, propitujem sebe
u snu biti s tobom, il' kad java zebe?
 
Čarolije nežne, na led iz sna pale
Na ledu se smrzle, kristalne postale
Snovi to varaju dušu moju čednu
Sunce zalud greje nju čemernu mednu 
 
Razbudi me svetlost, nije prokazanje
sanjam odsad budna, boleće me manje

 

© 2025 Branimir Perić

 

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na stranicu ovog sajta odakle je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

 

Magarac zagrizao pogrešan plast

 

Sinoć, dok se decembar najžešće razduvavao po Beogradu, desilo mi se nešto što mi se nije desilo još od onih blentavih godinama kad mi je krv, pokrenuta hormonima, šumela toliko uzavrelo, da je pojedine odrednice, ne znano zašto, u mojoj glavi prevrtala i na pogrešna mesta postavljala. Nekoliko puta se dešavalo da sam, lepršav od uzbuđenja, devojkama zakazivao randevu na jednoj adresi, a čekao ih zbog isprevrtanih odrednica  na drugoj. Na toj drugoj adresi bih se posle premeštao sa jedne na drugu nogu, cepteo od ljutnje i istovremeno bivao zabrinut što je nema. Natrči li na mene, tako iznerviranog i strepećeg, neka druga cura, u trenu bih zaboravljao teskobu zbog „nedolaska“ prve. Zabalavio bih, uši bi mi se upalile – jer to su bile te godine kad, bez obzira što si „osiguran“, trepćeš na svaku koja pored tebe proleti i za oko ti zapadne – ubacio bih se u napadačko-osvajački mod, bale bi mi počele da spiraju teskobu jeda i neizvesnosti što zakazane nema i taman kad bih se već, u napadačkoj akciji, kao pauk ustremio na novu leptiricu, taman kad bi mi njeno cimanje i dublje u mrežu zapetljavanje počelo da maskira pomisao na još malo pa obrisanu leptiricu sa prave adrese – isprevrtane odrednice u glavi bi mi se najednom, pitaj boga kojim hormonom zvrcnute, posložile nazad, svaka na svoje mesto. Vrelina bi mi jurnula u glavu, a znoj za njom. Kao teg od pet kila, na grudi bi mi se sručilo saznanje – pa ja sam to na pogrešnom mestu! Krv, kao da joj nije bilo dosta oznojavanja, ponovo bi mi jurnula u glavu, ovoga puta još vrelija – uši bi mi gorele: u ogledalu bi se moglo videti kako im plamenovi po obodu palacaju. Kao magarcu između dva plasta sena, krenuli bi da me glockaju, s jedne strane neprijatnost, očaj, sramota, što se leptirica na pravoj adresi, čekajući me, mrzne i prstiće krši misleći da sam je ispalio, a sa druge, na ovu, na pogrešnoj adresi – šta da radim kad sam takav, bale bi mi i dalje curile i to obilato: đa bi da otrčim na mesto gde je trebalo da sam, đa bi da se ne odlepljujem od leptirice na adresi na kojoj sam.

Upravo se sinoć, tako nešto slično sa mnom ponovo zbilo.

Jedva sam ubedio svoju venčanu gospu da, po onom zimnom vetru, ipak pođe sa mnom na književno veče na koje sam pozvan, ne bi li me uslikala dok čitam humoresku objavljenu u časopisu koji se tom prilikom promoviše, pa da se sa tim slikama, posle, na društvenim mrežama šepurim. Iako su žene mačke i jeza ih hvata na pomisao da na hladnoći treba šapice da ispruže i ledenom vetru, krznašce na tršavljenje prepuste – u njima je ljubav prema svom čoveku ipak jača od režanja.

Okasnili smo u startu. Prošlo je već bilo pet, a sa Banjice treba do šest stići u centar grada gde se književno veče održava (uvek isto prebacivanje, bez pobednika: ko se od nas dvoje nije spremio na vreme – oguglali smo već). Prvo smo na stanici cupkali od nervoze da li će trola uopšte doći, a onda sam ja malo šetao od nervoze u krugu, jer nemamo pojma da li će se trola uopšte uspeti da probije do centra. Posle će nam trebati još peške da idemo do mesta gde se održava književno veče.

Ipak smo na vreme stigli. Srećom i nesrećom. Književno veče je počelo. Čudno je meni nešto: nikog ne prepoznajem (mi se iz sveta književnosti uglavnom poznajemo, iako se pravimo da se nismo ugledali). Još gore, ne znam ko su oni što su zaseli za sto ispred malobrojne publike. Vidim tamo najavljivača – knjigoizdavača, profesorku – knjigotumača i  nekog dugokosog, tanušne bradice, pesnik očigledno. Prislonim usta uz gospino uvo i šapnem: „Bojim se da smo na pogrešnoj književnoj večeri.“ Umesto časopisa u kome mi je humoreska objavljena, predstavljala se pesnička knjiga i to prva, ovog dugokosog, tankobradog rok-pesnika i ujedno, kako  od profesorke knjigotumača saznajemo,  skladatelja, liričara, pevača i svirača na gitari, sve skupa. Dobro da nije i bubnjeve doneo i činele uzicom za pete vezane. Iz narečenog zaključujemo da su ga ubedili da tekstove sa svog muzičkog albuma, kao i ostale koje je u pauzi sviranja zapisivao, objavi kao pesničku knjigu. Šta će, čovek, kud će, morao je da posluša, posebno profesorku, koja nas je, inače, udavila pričanjem do kraja književne večeri (a i ona šta će, kud će, kad voli da priča). Roker-pesnik jedva da je od nje uspevao rečenicu da sklopi.

Krišom zavirujem u mobilni. Bog te! Stvarno smo promašili adresu! Prava je nekoliko blokova dalje! Kako mi se to desilo kad sve proveravam dva puta? Okasneli hormoni, očigledno. I šta sad? Ne ide da izađemo. Polazim od toga kako bih se osećao da sam na mestu ovog pesnika. Kud si došao, sedi, sramota je da čoveku izađeš u sred predstavljanja  knjige. Nikome to ne bih učinio.

Sve vreme rokerove promocije cupkam, pojedoh se od jeda i nervoze kao mladi mesec. Đa bi da poslušam noge, đa bi da ispoštujem čoveka (isto ono „đa“ kao u hormonalno vreme). Cura kojoj sam se obećao, ko zna ne smrzava li se pet blokova dalje na vetrušini. Sirotica me čeka na pravoj adresi i od tuge vene.

Profesorku nije briga što se ja žderem, samo veze, reči joj ne presušuju. Rečenica joj sustiže rečenicu. Umesto četrdeset i pet minuta, potraja rokerova promocija sat i po. Uzvrteo se i sam roker. Taman da se voditelj knjigoizdavač zahvali, profesorka doda još nešto, taman da se voditelj knjigoizdavač zahvali, profesorka doda još nešto i ovoga puta traži od rokera da to i odsvira na gitari. Imaš li ti ženo kuću? Čeka li te tamo neko? Makar ribice u akvarijumu da ih nahraniš, kuče da ga prošetaš?

Da sam ciljano došao na ovo pesničko i pomalo muzičko veče, pa da se udubim i uživam, nego, misao o grešnoj mi duši zbog izneverene cure na pravoj adresi, ne posustaje da kola u meni ni trenutka, gricka i gricka, red ona iznutra, red profesorka spolja.

Ustade na kraju voditelj knjigoizdavač i ne vraća se ponovo da sedne – profesorka i njemu dokipela. Zaustio da se publici zahvali. Ustasmo moja gospa i ja, ko velimo, kraj je. Džaba. Profesorki se ne ustaje, muzičara-pesnika bi još sa jednom numerom da maltretirne. Dokipelo izgleda i samom muzičaru, iako ju je svo vreme bog zna kako uvažavao i u ruku celivao. Ustade i on. Na to, hvala bogu, počeše da se dižu i ostali posetioci. Gospa i ja jedva dočekali – bež, prvi zaglavismo na vrata. Trčimo na ono mesto gde je trebalo sa namerenom književnom curom da se nađem, ko velim puno ih je pozvala na randevu pa će književno veče može-biti potrajati i duže od sat i po, sačekaće me.

Vetar piči li piči, nama pravo u lice. Gospa grize leden vazduh, zadihana, jedva diše, trčkara za mnom. Držim je za ručicu, bolje reći vučem je za ručicu. Probismo se nekako preko svih semafora i uz Zmaj Jovinu dodahtasmo do biblioteke. Kasno. Vidimo sa ulice prostor u prizemlju u kome mi je cura randevu bila zakazala. Portir ljubazan, otvara nam prostoriju, svetla u njoj upaljena, prostorija podgrejana, a sedišta prazna. Ljuta cura, otišla s drugim.

Srećom, moja gospa, i pored sveg maltretiranja koje sam joj priredio, nije bila ljuta, iako znam da bi me najradije u cevanicu šutnula. Materinski nagon. Bi joj žao mene što se zbog hormona pojedoh kao pomenuti mladi mesec. Brižne su nam voljene gospe, bog da ih poživi.

 

© 2025 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na stranicu ovog sajta odakle je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

 

Duša

 

Kolika je duša,

Pitala se Tanja

Veća je od lutke

Il' od šnale manja

Kakva je na dodir
Grickô se i Sima
Obla kao lopta
Ili trnje ima
 
Ako je u meni
Može li se znati
Da li negde ode
Kada legnem spati
 
U kom delu mene
Leži njena kuća
Je li bele boje,
Il' od mace žuća
 
Imaju li dušu
Pčela, kuca, maca
Pa i cvetić, breza,
Od kupusa kaca
 
Češkao se tata,
Vrpoljila mama
Šta detetu reći,
A ne zna ni sama
 
U dece je duša
Kao pamuk meka
Nosio je bata,
Il' nosila seka
 
Nit se pipnut može,
Još manje pomaći
Ljudima nas čini
To je njen domaći
 
Bića što se rode
U njima je svima
Nije tačno da je
Samo čovek ima
 
Priroda je kroji
Prema svakom biću
Prema maci, brezi,
Goluždravom ptiću
 
Da li to za dušu
I živuljke znaju
Zašto im to znanje
Ljudi ne predaju
 
Kakvog je oblika
Da li nekad spava
Naučnici kažu,
Zagonetka prava
 
To što ne znamo
Nije neka mana
Bitno da je duša
Sa rođenjem dana
 
Ne može baš sve
Odmah da se shvata
Rekoše na kraju
I mama i tata
 
Kad porasteš
Eto izazova tebi
Odgovor ćeš dati
I nama i sebi

© 2024 Branimir Perić 

 

Sećanje

 

Ceo današnji dan razmišljam o tebi, anđele moj plavi. Čovek uvek žudi za nedostižnim, a nedostižna jesi, tako majušna, tiha, a bliska i prisna u mislima mojim. Voleti daleko, voleti neizvesno, nestvarno, silno nekog želeti, voleti jesen u njenoj kosi, tananost leptirovih krila u kretnji njenog tela, voleti joj blaženi osmeh – voleti je tebe.

Hiljadu kombinacija pravih kako da nas zbližim, hiljadu gluposti, hiljadu propalih snova.

Nikako tvom liku da se otmem. Vidim te bez pogleda. Gipkost mačke, iskri ti sjaj u očima, a na licu… ne znam šta ti je na licu.

Glas ti je cvrkut nestalnih ptica. Oči ti se smeše, trepet lepote u njima koji se ne menja.

Želim te silno, želim te ludo, nejasno, nestvarno, sakriveno, zaneseno, blještavo, vrisnuto, široko, histerično, duboko, sunčano… jednostavno.

Da li ću te ikada imati, ali zauvek?

 

Čudno, uopšte se ne sećam na koju se ovo devojku odnosilo!

KRAJ

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na stranicu ovog sajta odakle je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Sanke

(odlomak iz rukopisa romana "Ernest, moj teča")

 

Sledeće, 1939. godine, nona Marija je došla kod nas polovinom decembra. Ta zima je bila oštra. U januaru je napadalo mnogo snega, šezdeset, možda i više santimetara, što je za primorske krajeve retkost. Temperatura se spuštala ispod minus deset stepeni Celzijusa. Saobraćaj je bio paralisan, škole nisu radile. Dobro pamtim kako su u zgradi osnovne škole u našem selu, u koju su tog leta bili uveli centralno grejanje, u toku noći popucali radijatori, a u radijatorima se zbog niske temperature zaledila voda. Po lepom vremenu radnici su odlazili na posao biciklama (motorizovani saobraćaj je u to vreme bio redak). Kad padne sneg, moglo se ići samo pešice. Ljudi iz sela su se skupljali već oko pola pet, petnaest do pet i zajedno, u grupi, išli na posao da stignu do sedam. Sa posla su se vraćali oko pola osam, neki put i kasnije.

Sneg se zadržao desetak dana. Danju je znao da se raskvasi, ali se noću ponovo smrzavao. Temperature su noću padala ispod nule.

Pokraj kuće u kojoj smo stanovali nalazila se jedna dolina (tako smo zvali vrtače, ponikve). Dolinu je majka uzimala u najam i u njoj sadila krompir i ostalo povrće. Dolina je imala dugačke padine. Moji drugovi su niz njih utabali sneg. Napravili su neku vrstu klizačke staze. Dok su neki imali kupovne sanke, neki pravljene, kod nas, u našem domu, nije se mogla naći ni najmanja daščica da i ja napravim svoje. Sve što smo imali pogoreli smo grejući se. Srećom, kad imaš drugove imaš i što nemaš. Jedan od drugova mi je dao višak svojih daščica. Nije mi bilo strano baratanje alatom uz oca koji je stalno nešto majstorisao. Sa ono malo alatki koje je imao, uspeo sam od daščica da sklopim nešto što je ličilo na sanke.

Sledećeg jutra sam bio spreman. Ustao sam ranije. Ujutru je klizalište bilo smrznuto, a već oko jedanaest je postajalo meko jer je preko dana temperatura rasla iznad nule. Nahranio sam koze, napunio sve moguće posude vodom iz cisterne, iscepao drva – ukratko, uradio sam sve što i inače radim svakog dana. Kad sam završio, upitao sam nonu (majka je bila nekud otišla) da li mogu na sankanje. Pošto mi je rekla da mogu, uzeo sam sanke i uputio se do doline gde su se moji drugovi i drugarice od ranog jutra uveliko već sankali.

Nisam prevalio ni pedesetak metara začuo sam nonin glas. Zvala je da se vratim, još nešto ima da se uradim.

Da ne bih nosio sanke nazad, sklonio sam ih iza zida kojim je bilo ograđeno susedovo imanje.

Ne sećam se više šta je to bilo što se još imalo uraditi, samo se sećam da se trebalo penjati na tavan.

Nakon par minuta pošto sam se popeo gore, čuo sam kako neko u dvorištu lupa tamo gde se nalazio panj za cepanje drva. Pitao sam se ko bi to mogao biti. Nonu sam isključio. Dok je radila kao pralja ubola je bila srednji prst desne ruke na parče daske. Prst joj je otada ostao ukočen, šaku nije mogla da savija. Nije mogla da izvlači vodu iz cisterne pomoću konopca na čekrk, niti da cepa drva. Mora biti da je majka, zaključio sam, sigurno se u međuvremenu vratila.

Završio sam posao i sišao sa tavana. Upitao sam nonu mogu li sad ići. Klimnula je glavom. Otrčao sam do susedovog zida, a tamo – iznenađenje. Sanke nestale! Neko se sa mnom šali. Nisu drugovi. Eno ih dole, zaokupljeni su sankanjem, nisam im ni na kraj pameti. Osim mojih otisaka, u snegu su se videli i tragovi ženskih cipela i to cipela sa „slonovskom petom“. Nona Marija, niko drugi! Samo ona nosi takve cipele. Pojurio sam nazad do panja u našem dvorištu. Crna slutnja se obistinila. Na sve strane oko panja rasuto je bilo iverje. Sanke su tako sitno bile iscepkane da se od tih otpadaka ni čačkalice za zube ne bi mogle napraviti.

Uleteo sam u kuću.

Nona me je spremno čekala.

– Cosa xe[1]? Šta je? – pitala je zluradim, sladunjavim glasom.

– Striga!!! Veštice!!!

Čini mi se da sam tad ispustio najveći urlik u svom životu.

Nona je na to, po svom starom običaju, odmah uletela u sobicu i – klik, okret ključa – zaključala se. Tako je radila uvek kad bi se osetila povređenom.

Nedugo potom vratila se majka. Zatekla me je u predsoblju. Sedeo sam na podu sa glavom među kolenima. Plakao sam. U kujni su se igrali Egle, Ester i Edi (Edi je imao četrnaest meseci). Mom bratu i sestrama je uz peć bilo toplo.

Majka me je upitala zašto plačem. Sve sam joj ispričao. Umesto da me uteši ili bar nešto lepo kaže, dograbila je sa nape crveni vrbov prut, koji je za te svrhe gore stajao pa, po svom običaju, mene po turu. Kud nona ima svoj običaj da se zaključava, zašto ne bi imala i njena kćer da me šiba vrbovim prutom.

Nona je ceo taj dan ostala u sobici. Na majčine pozive nije odgovarala.

Uveče, oko osam, s poslao se vratio otac. Majka mu je ispričala šta je bilo. Nema potrebe da ti kažem kako sam se tek od oca proveo. Kad bi me otac ili majka tukli, samo bih stisnuo zube, ne bih dao ni glas da izađe iz mene. Ovoga puta mi je prekipelo. Dosta mi je bilo da dobijam batine koje mi smesti nona i kad jesam i kad nisam kriv. Izleteo je iz mene sav jed. Iz petnih žila sam se razdrao:

– No la pol tirar l’acqua de la cisterna, no la pol taiar i legni, pero la pol taiar la slita cusi fina che no se pol far gnanche forminanti de ela. Ne može da izvlači vodu iz cisterne, ne može da cepa drva, ali je mogla da mi iscepa sanke tako sitno da se ni čačkalice od iverki ne mogu napraviti!

Pošto majka, kad je pričala ocu, nije spomenula sanke, već samo da sam nonu nazvao vešticom, tata je u čudu zastao i upitao:

– Che slita? Kakve sanke?

Uzeo je bateriju i otišao do panja.

Vratio se sav crven u licu od ljutine. Uputio se pravo do nonine sobice. Kao prošle godine kad se rodio Edi, kad se otac takođe naljutio a nona se bila isto ovako zaključala, šutnuo je nogom u vrata.

Ovoga puta odmah je otvorila – preduhitrila ga je.

– Ciamime la carosa! Pozovi mi fijaker! – rekla je. Zbog snega taksiji nisu radili.

Storija od prošle godine se ponovila: skidaj sa nape šoljice, vadi iz njih sitniš, itd, itd...

Fijaker je stigao posle deset uveče i nona Marija je otputovala svom bratu u Goricu.

Sutradan mi je Dino, jedan od mojih drugova, pozajmio sanke. Bile su kupovne i velike, tolike da smo istovremeno mogli sesti na njih i ja i moj brat i obe moje sestre. Kad imaš drugove, imaš i što nemaš. Dinu hvala, nas četvoro nismo sišli sa sanki celog tog jutra. Nasankali smo se, čini mi se, za čitav svoj život.

---

[1] Ovo nije italijanski nego bizijak (bisiàc, ital. bisiacco), dijalekt venecijanskog jezika koji se govori u Bizijakariji području osam opština oko Monfalkona, a time i u Doberdo del Lago, gde se ovo dešava.

© Branimir Perić

 

Čudesnije od najčudesnijih

  

Ako se u bajkama prelaze velika prostranstva da bi se plemeniti ciljevi njihovih junaka ostvarili, ako u bajkama nema suštinske razlike između stvarnog i izmišljenog, prirodnog i natprirodnog, ako je u bajkama prelazak iz jednog paralelnog sveta u drugi bezbolan i lako ostvarljiv, onda je savremeni srpski pisac Branimir Perić napisao čudesnije bajke od najčudesnijih.

Junaci njegovih bajki olako preplovljuju ogromnu vodenu kožurinu Okeanije na leđima kita i nošeni ljubavlju lame savladavaju prašumske provalije Latinske Amerike. Perićevi likovi su tipski, često porodični: stariji brat – mlađi brat, ili su predstavnici društvenih klasa kao u svim bajkama: kraljevi, kraljice, prinčevi i princeze, seljaci, nadničari i sluge. Ali Perić ima i nadtipske likove: kraljević-zvezdočatac, koji skuplja naučnike i posreduje suđajama da održe u životu prerano rođenu decu; ili kraljević, pametan, otmenih manira, rođen sa telom debelog crva, naduvene glave, ruku i nogu, koji se sa životinjama i biljkama razume; ili princeza koja, iako je majka pobacila, odrasta u prelepu devojku neobične moći da spoji svet ljudi i svet bića ljudima nevidljivih. Perićevi likovi okruženi su dobrim vilama, odnosno suđajama koje vraćaju u život pobačenu decu, druguju sa zahvalnim životinjama kao što su lame ili kitovi, ljubimcima nadničarske dece ali i kraljeva, suprotstavljaju se jahačima kitova kvarnih zuba... To su posve originalni likovi u Perićevim bajkama.

Iako je u žanru bajke skoro sve tipsko, od toka i ideje, preko neodređenog vremena i prostora, likova i događaja, do srećnih završetaka, pa je autorima savremene bajke teško biti originalan, Periću je i to pošlo za rukom, jer je u pripovedanje bajki sublimirao svoje dugogodišnje iskustvo pisanja naučne fantastike, misteriozne proze, porodičnih i mladalačkih priča metafizičke osećajnosti. I, evo, napisao je svoje čudesne bajke, čudesnije od najčudesnijih svetskih. Još samo da je svet svojih bajki porinuo u prebogatu tradiciju svog naroda, bio bi srpski Andersen. Ovako, ostao je bez ovog narodnosnog odličja za ljubav svog posvedočenog internacionalizma. Od svega je najvažnije da je savremena srpska književnost, pored brojnih uspelih narodnih i autorskih bajki, dobila posve nove i originalne bajke.

Misaoni sloj Perićevih bajki je dubok. Dovoljno je navesti samo dve maksime njegove metafizike da se čitaoci uvere koliko ovaj bajkopisac duboko misli i oseća:

Niko tako ne uliva snagu kao nada, a još kada nadu zameni vera, nema sile koja takva uverenja može pokolebati.

Ono što srodne duše spoji i ono što srodne duše spoje, nikakva sila ne razdvoji, niti mu ikako nauditi može.

Predlažemo autoru da jednu od navedenih maksima stavi kao moto ove zbirke njegovih bajki.

Perić je u kompoziciji svojih bajki ostvario još jednu originalnu inovaciju. Svaka njegova bajka komponovana je iz više ciklusnih, mozaičnih priča, čvrsto povezanih istom temom i glavnom idejom, jedinstvenom fabulom i njenim akterima. Uspostavljena je među njima uravnoteženost početnog nesporazuma, preko s merom građenog razrešenja, do srećnog, duboko humanog završetka kojim se svaka Perićeva bajka okončava. Branimir Perić istinski se bori kreacijom protiv zla i u svojim bajkama, uz svu svoju motivisanu i darovitu maštovitost.

Perićeve bajke, pored sve njegove bujne maštovitosti, nisu ništa drugo do kondenzovana stvarnost, nataložena tokom čovekovog življenja i delanja u svim vremenima i na svim prostorima, a sve po prirodnim zakonima ravnoteže. 

Radomir Baturan

U Kruševcu, 8. oktobra 2025.

 Željan sam da pročitam veselu pesmu na internetu. Sve neke tugovanke. Ovo je reakcija na jednu takvu pesnikinju i njenu pesme.

 

Može li biti pesnika bez tuge

 

Prepune su mreže pesnika (uglavnom ženskih) koji drugo ne znaju nego samo tužne stihove da nižu. Toliko je jada, propuštenih prilika, neostvarenosti, ostavljenosti, bola, očajanja i drugih oblika razdiranja duše u svakoj od njihovih pesama da bi nebo, ume li da čita, od silnog čemera neprestano kišu lilo i od saosećanja sa njima nikad se ne bi razvedrilo i suncu dopustilo da nas kravi. Zar je moguće da samo bol čini pesnika? Zar je moguće da samo očaj i tuga beskrajna od normalnog čoveka pesnika naprave? Zar su samo pesme namenjene deci jedine spašene od tog mraka? (Mada se desi da neka zacrnjena dušica nema meru pa i među dečje pesme suzu pusti.) Zar je moguće da su samo autistični srećni? Zaista, pišu li autistični pesme? Znate li nekog? Voleo bih njihove stihove da vidim. Sa otvaranjem interneta otvorile su se i pesničke dveri: nikad više onih koji su pesnika u sebi otkrili – a sve im pesme crne! Hajde što si ti crn pesniče, ali zašto ti je stalo da i druge svojim crnilom mastiljaviš? Zar misliš da će ti crnilo biti manje crno ako njime i druge škropiš? Da su takvi tugovanci bar dobri pesnici, da izliv njihove žmrćkavosti ima pesničke vrednosti pa neka ih, nek po nama bez samilosti crne pahulje veju. Ruku na srce, desi se da se i među tim crnim dušama pojavi neko (bolje reći neka) kojoj nije mesto na društvenim mrežama, nego u knjigama (da su im pesme vedre mogle bi i u čitanke). Pokušavao sam nekoliko tih retkih, crnih bisera da navedem, makar da jednu pesmu napišu sa suncem, cvetovima, grgoljem potoka, leptirima, pticama poj, molio ih da u sebi otkriju radost života i svojim pesničkim umećem, zaista umećem, jer ga nesumnjivo imaju, pokažu bar sebi da i takve pesme umeju da heklaju. Avaj, samo sam trošio sebe. Eto, na primer, tu skoro otkrih na mreži jednu pesnikinju sa talentom, naravno izneverenih nada, neuzvraćene ljubavi, svi joj stihovi kukanje, jadikovke. Pretražio sam internet – već je podosta godina kako svoju tugu po mrežama rasejava. U redu da to ponekad čini, ali ona svakog dana, ama baš svakog dana za svih tih podosta godina izruči bar jednu svoju pesmu očaja i razbaca je po internetu. Pisao sam joj, izazivao je da pokuša sa nečim vedrim sebe i nas da obraduje, makar da malo „svetlosti pusti u krug“. Uzalud. Do juče. Juče je zaista pokušala tako nešto da napiše, ali samo pokušala. Pevajući o pravdanju i praštanju grešaka zaljubljenosti svejedno je opet tužila. Nisam odoleo, živa sam duša, imam i ja pravo da budem izazvan. Na tu njenu pesmu, u komentar ispod nje, otrgle su mi se sledeće verse (o mom talentu za pesme ne sudite, ja sam samo prozni pisac).

Zablude su teške da postoji svet bez greške.

Zablude su teške da se ne voli bez greške.

Zablude su teške da se može bez greške.

Zablude su teške da smo rođeni bez greške.

Zablude su teško da se kroz život probija raketom a ne peške.

A najveća je greška znaj, da su rođena braća daj i naj.

Šta mislite, može li se postati pesnik bez tuge u sebi, bez razočarenja? Da li je duša koja krvari ta koja pesnika načini pesnikom? Satiričare ne navodite, jer i oni su pesnici tuge. Ni humorističare – oni se humorom brane.

© 2025 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na stranicu ovog sajta odakle je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Mačji problem

 

Ko je imao bilo kakav kontakt sa našim seljacima, a nije među njima duže boravio, lako bi se prevario i zaključio da su seljaci, posebno ovdašnji, bezdušni. Ali, da li je tako, ili je nešto drugo u pitanju?

Uzeću za primer slučaj oko koga se, ne samo kod nas, već na svetskom nivou, diže namerna halabuka. Radi se o ugrožavanju prava životinja na dostojan život. Najviše je prašine vezano za prava pasa i mačaka, što je razumljivo, jer halabuču oni iz gradova. Osim pacova, vrabaca, golubova i čavki seračica, psi i mačke su, ako se ne varam, i poveljom Ujedinjenih nacija priznati kao sustanovnici gradova, ljudima takoreći ukućani. Od svih tih kućnih, ispred kućnih i krovnih ljubimaca, „bezdušnost“ seljaka najočiglednije se ispoljava kad su pitanju mačke – lupaju gumenim čekićima grinpis sudije. Čim mače dovoljno poraste da mu se pogledom ispod repa može pouzdano utvrditi pol, ako je muško, seljak će ga zadržati (treba neko ambare od miševa, puhova i zmija da brani), ali ako je žensko, sudbina mu se zna: u kutiju pa iz kola nama se u Drenjak ubaci. Tako odstranjena  buduća okotnjača treba u stvari da im bude zahvalna. Dok mi, negdašnji vikendaši, nismo ovde podigli naselje, kutiju su sa ženskim mačetom (nekad i muškim – ako ih se okoti više) bacali u potok. Kad se dance kutije raskvasi (taman negde kod sledećeg sela), mače (ako ima sreće da se pre toga ne udavi) zapliva prema obali i zakmeči pred vratima neke seoske domaćice slaba srca, pod uslovom da pre toga ne omasti brk neki pas ili lisica (mačetom, ne gospođom – sa gospođama se naslađuju kurjaci, tako bar piše u bajkama).

I hajd sad, kaži da seljaci nisu milostivi! Zar mačićima takvim postupanjem ne daju šansu da prežive? Njihovi stari su, za razliku od njih, taj dlakavi problem drugačije rešavali. Kako koje mače iz majke izađe, zavrnu mu šiju, ili ih babe sačekuju i odmah tu, kraj mačke, u kofu sa vodom udave. Stvar je u preživljavanju, koje je drugo ime za pragmatičnost. Vrsta je to prirodne selekcije.

Zamisli šta bi bilo da se ne otarase te „ženskadije“! Za koju godinu, ma kakvi za koju, već za godinu dana, ne bi imao gde da zgaziš. Mace znaju i četiri puta godišnje da se mace (prvi put kad imaju samo nekoliko meseci – još dok majku sisaju!). Kako jedna mačka u proseku okoti četiri mačeta, nakon godinu dana eto seljacima devedeset četiri nova mačeta! Kako onda da ne budu pragmatični!

Nego, ovo me podstaknu na jedno drugo razmišljanje. Zašto nam zamreše sela? Ovde devojku ne možeš da nađeš ni dukatima da zveckaš. „A s kim pa da se ženim, sa ovcom, kravom, krmačom?“, jadaju se prestareli seoski momci (većina je preterala četrdesetu). „Sa školovanja se iz grada nijedna ne vraća. Neće da budu seljanke.“ A da se one ne uplašiše svojih baba?! Šta ako i njih neko ubaci u kutiju pa niz potok? Jeste da se ovdašnji živalj hrani zdravom hranom, ali se uvrnutost hrani nečim drugim. Ako je uopšte ima, granica između (ne)milosrdnosti i praktičnosti ti je, brajko moj, tanka, baš tanka. Nemoj samo da me pitaš kako tu stvar mi u Drenjaku rešavamo.

  

KRAJ

© 2025 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na stranicu ovog sajta odakle je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Andersen iz Lazarevog grada

 

Jednom u jednoj zemlji koja je če­sto menjala ime a nije menjala sebe, u vreme kad se dugotrajna jedna nevolja bila stišala, a u predvečerje novih nevo­lja, u samom srcu prestonog grada te zemlje navikle na neprilike, a ipak neotporne na njih, sišao sam u tajanstveni podrum, nalik mestima gde su nekada mađioničari održavali svoje predstave, i tamo susreo čoveka koji je izgledao kao direktor neke firme, kao poslovni čovek, a opet i kao šmeker, prilično pametan, ne neka kuvana noga kakvi direktori umeju da budu, a koji je tamo, u toj maloj, ali tako misterioznoj sali da se činilo kao da je veoma prostrana, predstavljao svoj, tad aktuelni roman, bajkovitog naslova „Crtež Biber Janoša“.

Ja ne umem da pišem bajke tako dobro kao Branimir Perić, ne umem verovatno uopšte ni da ih pišem, ali sam zato uživao u njegovom bajkotvornom zborniku pod naslovom Bajke za veliku i malu decu, koji sam, zahvaljujući autorovom poverenju i dobroj volji, imao prilike da pročitam u rukopisu. To jest, malo i lažem, no u bajkama se malo mora i lagati: pročitao sam je već prelomljenu i spremnu za štampu, ali mi se ta mogućnost, ipak, ukazala kao privilegovanom čitaocu, jednom od prvih.

Branimir Perić je pisac koji je uzjahao veliki talas, moglo bi se reći da je surfer, ali ja bih, iz čisto literarnog ugla, rekao da to što on radi i što danas jeste, pre može biti opisano kao sinteza čoveka koji surfuje, okeana koji se talasima nameće kopnu i neke ajkule koja, ispod valova, ševrda, njuška i preti surferu. Taj talas ovaploćen je pravom kreativno-izdavačkom invazijom Kruševljanina Perića, čiju sam pisačku bujicu već jednom opisao kao stvaralački cunami. U vrlo kratkom vremenskom rasponu, objavio je tri zbirke pesama – Nestanak struje, Duga i Jabudakanija – i vanserijsku knjigu pripovedaka  Dah u ogledalu.

Ali to nije bio kraj jedne bajke. Nego tek početak Bajki. Ovih, o kojima ovde pišem. Namenjenih deci, sad velikoj ili maloj – postoji li, ruku na srce, bitna razlika.

Ako se „sudbina obično okrutno poigrava sa siromasima pa im umesto hrane daruje porod“, kako Perić veli u bajci „Duh i delo“, moglo bi se reći da se sa samim Perićem sudbina blagonaklono poigrala, ostavivši ga u stanju relativnog blagostanja, a darujući mu fabulozan slovni porod. Sve je to kao u snu, uveren sam i znam, jer znam da je to stvarno kao u snu kad ti izađe nova knjiga, kad odeš kod štampara i drhturiš dok presa reže prvi primerak. Mogu da zamislim kako je kad toliko toga odjednom izbaciš iz sebe, pa tolike knjige lansiraš za nekoliko meseci, takoreći, i kako drhturiš, i kako se srećan, i kako se izgubiš, i kako si i euforičan i setan, i veseo i zbunjen, i u iščekivanju nečega, nečega nejasnog, nečeg što će doneti vreme koje dolazi, kada tebi neznane ruke budu te knjige držale i tebi neznane oči ih čitale.

Baš tako autor Bajki za veliku i malu decu i piše: „Priču sam ovu snio, a kako je snio, verno je iz sna preneo, pićem istine zalio i vama na korist doneo.“

Perić je svetski pisac, i individualno i kolektivno. Objasniću ovu čudnovatu rečenicu. Kolektivno je svetski pisac jer svoje bajke, koje su gdegde vrlo obimne pripovetke pa i pravi kratki romani, ume da utemelji i na motivima predanja starosedelaca dalekih zemaljskih predela, Okeanije, recimo („Ples srca“), ili Latinske Amerike („Darivanje“ i „Vala, najbrži trkač“). Individualno je svetski pisac, ili baš svetski bajkopisac zato što su njegove priče veće, prostranije i dublje nego što će biti upamćene; u njima ima mnogo toga što će nastupajući bajkoljubivi naraštaji skraćivati i nekako smeštati u slikovnice i prigodne, količinski podešene tekstiće za lektiru i udžbenike iz srpskog za više razrede osnovne ili niže razredne srednje. Ne znam da li ste čitali originalne bajke Hansa Kristijana Andersena u prevodu Stanislava Vinavera. Kad to čitate, to što je Andersen i kako je Andersen pisao, gotovo se preplašite, jer tu ima hiljadu nekih detalja kojih u skraćenim, prigodnim verzijama, vama od detinjstva poznatim – nema.

Slično kao kod Hansa Kristijana biva i kod našeg bajkotvorca Perića.

Priče se moraju pričati od početka, to svi znamo, ali mnogi među nama ne obraćaju pažnju na to da priča, kao takva, nije zaseban entitet. Kao ni čovek, ni priča nije ostrvo. Oslanja se na neku prethodnu priču i čini most ka nekoj budućoj priči. Autor Bajki za veliku i malu decu nam na to skreće pažnju: „Pričati poslednju priču u nizu, bez priča koje joj prethode, isto je kao da se od šargarepe samo lišće čupa, a njen narandžasti koren, nabrekao od sokova i vitamina, ostavlja da istruli u zemlji“, veli on u bajci „Ples srca“, za koju nije ni preterano ni netačno reći da je svojevrsna kosmogonija.

Završna bajka u ovoj zbirci, njen epilog, njena coda, nosi naslov „Srodne duše“ i predstavlja, uistinu, svojevrsno određenje, definiciju Perićevog književnog manira i svetonazora. Tradicionalno i klasično on s modernim i ovovremenskim spaja gotovo neprimetnim šavovima. Imamo utisak da čitamo nekog stranog, dalekog pisca, a on nam piše na srpskom, i tu je, možemo se rukovati s njim.

Bajke za veliku i malu decu preporučujem čitaocima od srca, ali i od mozga, jer biti pametan, pored ostalog, znači ne propustiti dragocene knjige koje objavljuju naši savremenici, knjige koje napiše i obnaroduje čovek koji je ovde, s nama, a čije će delo nadživeti i njega i nas.

Владимир Д. Јанковић

У Београду, 7. септембра 2025 

 

Plava suza

 

Godinama nisam  u podrum
ormanu starom u pohode išao
ni u bež fijoku
u predelu grudi
onu levu s ključem
da se setim gvirnuo.
Zašto pa da gledam
kad znam šta ću naći:
insektarijum probodenih buba
hermetički zatvoren
da ih druge bube ne pojedu;
češljiće
iz rasplelih kosa ispale
devojaka koje ljubih
na otomanu u uglu;
gumice, šnale
namerno ostavljene
da sećaju
i bole;
razne visuljke, zvončiće,
sa vašara plišano srce,
izdeljano slovo od plute,
minđuša jedna čak.
 
Svejedno siđoh
vuklo me nešto.
 
Iz fijoke povadih sve redom:
šnalice, đinđuve,
plišano srce,
bombonu u „zlatu“
što na jelku se kači,
nanizane spajalice,
insektarijum.
 
Ispod svega, gle, zakopan spomenar,
pisan ono onda kad smo se rastajali
da se više nikad ne sastanemo.
 
Drhtim i listam:
drugovi ga šalama kitili.
Listam i drhtim:
drugarice sladunjave nizale rime.
Listam, prsti mi se grče:
stihovi jedni od drugih
iz tuđih spomenara prepisivali.
Listam, da li dalje da listam?
 
U sredini:
dve stranice prazne,
skoro prazne;
na levoj ništa,
u sred desne plava suza
nakrenuta
kao da suzu sama pušta.
Ispod suze
gde bi njene suze pale
veliko slovo.
Iza slova tačka
jedna jedina.
Gde su još dve tačke?
Nisam znao da i tačke kojih nema
ispod rebara bodu?
Baš boli.
 
Navreše sećanja
Bol se penje do grudi,
Probada.
Zar i posle toliko godina?
 
Načisto sa njom nikad bio nisam,
da li je ozbiljna il' se sa mnom sprda.
Ni sada odgonetke nema.
Plavom suzom šta je htela reći
da je pitam nisam stigô
niti priliku dobih više:
posle mature se sreli nismo
pogubismo se ko vetrom razneto lišće
s jeseni na sve strane.
 
Lupao sam glavu:
Šta je htela suzom,
a šta tačkom samo jednom?
Žao joj je bilo što se rastajemo,
slutila je: zauvek,
ili što se među nama nije zbilo?
 
Godine su proletele
brže nego vetar kroz grane bez lišća.
 
Zašto me još peku suza njena
i tačka sama?
Možda bih je mogao naći?
Možda sam je mogao naći?
Baš sam lud:
sigurno je već baka
i nije sama;
ko zna u kom je gradu,
ko zna u kojoj zemlji;
ko zna da li je živa.
 
A i da je nađem,
šta joj reći,
sa čim se suočiti
u njoj
u sebi?
 
Crv se ne da
kopka.
Jedno je pitanje dovoljno samo, veli.
Kad je nađeš,
uči me crv,
skupi hrabrost.
Gledaj je u oči,
ne obaraj glavu.
Pitaj prosto:
Da li imaš suza?
Ako ih imaš
da li će ti i sada
kada na papir kane
suza biti plava?
Po odgovoru znaćeš.

© 2024 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na stranicu ovog sajta sa koje je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Ilustrovano pomoću Dalle 3

Kada jutros u ofis sam stigô

Kada jutros u ofis sam stigô
Pogled mi se zaziljavi
Uzvrteh se kao neki cigo
A vilica donja obalavi

Koleginica, ona prekoputa
zanjiha se do mojega stola
utegnuta od vrata do buta
preseče me pravo preko pola

Grudi su joj skoro gole,
a obline, a kolena bela
sve me od beline bole
kao koka da je jaje snela

Naviko sam ja na njene hire
alʼ mi jutros, jutros su mi čula
od sna noćas neće da se smire
narasla mi preko mere lula

I izustih u jednome dahu
ko kad igrač izgubi u šahu
I am dreaming about you
But that’s the only I can do[1]
_______________________________
[1] Sanjam o tebi
To je jedino što mogu da priuštim sebi


© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na stranicu ovog sajta sa koje je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.