Reakcija na tekst jedne očajnice kojoj su ubacili tri psića u dvorište

 

Dobro jutro u klub, nas kojima ne znam samo šta još, sem pene, preostaje.

Kilometar smo ispred Brzeća. Ne samo da nam u naselje ubacuju psiće, nego su, unazad nekoliko godina, počeli i mačiće. Ljutiti, kad nam je jednom prekipelo, otišli smo čoporativno u selo i na svakoj raskrsnici (kao ono kad ispraćamo pokojnika), potom i u svakoj kafani (kao kad žena pijandure pokušava da odloži ispraćaj budućem pokojniku), razdrali se iz sveg glasa: "Svakog onog koga uhvatimo da je makar samo prišao našem naselju s gepekom i kutijom u kojoj su psi ili mačke – puška će da radi! Čeka vas napunjena!" Ušli smo i u prodavnicu, takođe u poštu, pa se i na jednom i drugom mestu još sa vrata razvikali. Posle smo im na vratima zalepili papir sa nacrtanom mrtvačkom glavom i ukrštenim koskama a ispod ispisali pretnju.

Objavu na pošti znamo da je upravnik odmah za nama skinuo. Pošta je to, državna ustanova, ne priliči da se na državnoj ustanovi vijori mrtvačka glava. Verovatno je slično postupio i vlasnik prodavnice – pomislio bi neko da su mu se u prodavnici napatili miševi pa je stavio mišomor.

U jednoj kafani, na naše arlaukanje, jedan zacrvenjeni nam je pošteno dobacio: " Kod vas ostavljamo, jer vam je tamo ona kučkara! Ona udomljava napuštene životinje." "Koja, bre, kučkara!“, dreknuli smo u glas. „Pa ta nije već nekoliko godina kročila u naš Drenjak! Nosite njoj svoj okot u Kruševac, pa neka vidi kako je to kad ti svakog dana pod prozorom zacvile siročići, srce da ti se pocepa!“

Ta kučkara je mene i moju gospu jedne godine umalo zavila u crno. Dovukla je iz šetnje sa brda (ono jednom u pet godina kad se prevarila da dođe) zalutalu belu macu bez noge. Kad se uveče vratila u Kruševac, nije je odnela sa sobom, nego je nama bedu okačila o vrat. Što 'no kažu ovdašnji seljaci, zabolela je, da prostite, ona stvar šta će sa ćopavom macom biti kad ode. Jeste da je bela maca postala moja ljubimica i ja njen ljubimac (o tome sam već pisao), ali jeste i da nam se dva puta onako ćopava kotila, ne stigosmo da je sterilišemo. U jednom trenutku smo imali devetoro mačaka na pansionu. Sve dok se našem mačinjem čoporu nije pridružila i teta lija. Prvo je „pitomo“ jela kučeću hranu iz moje ruke, pa kad je hrane ponestalo, prešla na mačiće. Četiri mačeta je slistila u četiri dana (to jest noći), samo je crveni trag za njima ostao na trotoaru.

Naša dreka i pretnja sačmarom po Brzeću urodila je plodom. Spašeni smo bili neko vreme. Do sledeće sezone koćenja.

Pretnje bez oružja nisu ništa drugo nego prazne pretnje. Znaju seljani da od oružja imamo samo psovke. Prinuđeni smo da poput njih, zatvorimo oči, stegnemo srce i upišemo se u bezdušnike. Napunimo kutiju sa hranom, spustimo u nju neželjene mladunce, i na prilazu drugog ili trećeg sela ispod nas, ostavimo otvoren paket u blizini prve kuće. Još ako čujemo iz dvorišta kuće dečju graju – srce nam bude na mestu.

Imali smo i mi u naselju jednog bezdušnika, po nekima i goreg od onih seljana. Predlagao je efikasniju i jeftiniju meru: da kutiju sa mladuncima pustimo niz potok. Kaže: „Šta se užasavate, neće im ništa biti. Potok će ih odneti dovoljno daleko od našeg naselja, dance će da se raskvasi, mladunci će da poispadaju, a svaka životinja zna da pliva! Pouzdana metoda, dokazano." Zgrozili smo se. Srećom po kuce i mace, a nesrećom po njega, oprostio se od nas pre narednog okota.

Dok je kučkara biće i pranje savesti. A i to je humanije od onoga kako babe u selu rešavaju tu stvar – zavrću glave nesrećnim stvorenjima, kako koje iz majke ispadne. Ili nešto humanija metoda: na tronošci sedi baba, kraj nje kofa s vodom, pa kako se koje novorođenče pojavi – buć u vodu.

Ne znaš šta ti srce više raskrvari, pomisao na dosetljivost „humanih baba“, ili bes što moramo i sami da pokažemo svoju humanost: ispraćajem neželjenih šapica dva-tri sela naniže.

Ishod je isti, a možda i nije. Nada na neviđeno uverava srce da je plemenito.

© 2026 Branimir Perić

 

Mačji problem

 

Ko je imao bilo kakav kontakt sa našim seljacima, a nije među njima duže boravio, lako bi se prevario i zaključio da su seljaci, posebno ovdašnji, bezdušni. Ali, da li je tako, ili je nešto drugo u pitanju?

Uzeću za primer slučaj oko koga se, ne samo kod nas, već na svetskom nivou, diže namerna halabuka. Radi se o ugrožavanju prava životinja na dostojan život. Najviše je prašine vezano za prava pasa i mačaka, što je razumljivo, jer halabuču oni iz gradova. Osim pacova, vrabaca, golubova i čavki seračica, psi i mačke su, ako se ne varam, i poveljom Ujedinjenih nacija priznati kao sustanovnici gradova, ljudima takoreći ukućani. Od svih tih kućnih, ispred kućnih i krovnih ljubimaca, „bezdušnost“ seljaka najočiglednije se ispoljava kad su pitanju mačke – lupaju gumenim čekićima grinpis sudije. Čim mače dovoljno poraste da mu se pogledom ispod repa može pouzdano utvrditi pol, ako je muško, seljak će ga zadržati (treba neko ambare od miševa, puhova i zmija da brani), ali ako je žensko, sudbina mu se zna: u kutiju pa iz kola nama se u Drenjak ubaci. Tako odstranjena  buduća okotnjača treba u stvari da im bude zahvalna. Dok mi, negdašnji vikendaši, nismo ovde podigli naselje, kutiju su sa ženskim mačetom (nekad i muškim – ako ih se okoti više) bacali u potok. Kad se dance kutije raskvasi (taman negde kod sledećeg sela), mače (ako ima sreće da se pre toga ne udavi) zapliva prema obali i zakmeči pred vratima neke seoske domaćice slaba srca, pod uslovom da pre toga ne omasti brk neki pas ili lisica (mačetom, ne gospođom – sa gospođama se naslađuju kurjaci, tako bar piše u bajkama).

I hajd sad, kaži da seljaci nisu milostivi! Zar mačićima takvim postupanjem ne daju šansu da prežive? Njihovi stari su, za razliku od njih, taj dlakavi problem drugačije rešavali. Kako koje mače iz majke izađe, zavrnu mu šiju, ili ih babe sačekuju i odmah tu, kraj mačke, u kofu sa vodom udave. Stvar je u preživljavanju, koje je drugo ime za pragmatičnost. Vrsta je to prirodne selekcije.

Zamisli šta bi bilo da se ne otarase te „ženskadije“! Za koju godinu, ma kakvi za koju, već za godinu dana, ne bi imao gde da zgaziš. Mace znaju i četiri puta godišnje da se mace (prvi put kad imaju samo nekoliko meseci – još dok majku sisaju!). Kako jedna mačka u proseku okoti četiri mačeta, nakon godinu dana eto seljacima devedeset četiri nova mačeta! Kako onda da ne budu pragmatični!

Nego, ovo me podstaknu na jedno drugo razmišljanje. Zašto nam zamreše sela? Ovde devojku ne možeš da nađeš ni dukatima da zveckaš. „A s kim pa da se ženim, sa ovcom, kravom, krmačom?“, jadaju se prestareli seoski momci (većina je preterala četrdesetu). „Sa školovanja se iz grada nijedna ne vraća. Neće da budu seljanke.“ A da se one ne uplašiše svojih baba?! Šta ako i njih neko ubaci u kutiju pa niz potok? Jeste da se ovdašnji živalj hrani zdravom hranom, ali se uvrnutost hrani nečim drugim. Ako je uopšte ima, granica između (ne)milosrdnosti i praktičnosti ti je, brajko moj, tanka, baš tanka. Nemoj samo da me pitaš kako tu stvar mi u Drenjaku rešavamo.

  

KRAJ

© 2025 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na stranicu ovog sajta odakle je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.